Претрага за:
Планинарским стазама Љутовница – Таково – Савинац

ТВ емисија ,,Вања ЕКО путница“ је била у посети нашем крају. Имао сам ту част да будем водич Вањи и екипи на планинарској стази од Такова до Савинца. Свратили смо и до Малог шареног подрума.

Мали шарени подрум – Шарани

У таковским селима нема пуно оних који гаје винову лозу, а још мање оних који се баве производњом вина. Главно пиће је овде ракија и то она која је одлежала и примила боју од храстовог бурета.

Дејан Милошевић из Шарана

На питање, одакле идеја да се у Шаранима сади винова лоза, Дејан одговара како је то била његова жеља још од средњошколских дана. Деведесетих година, када је у нашој земљи била велика економска криза и када су около буктали ратови, Дејан је маштао о животу у селу и свом винограду. Ова жеља га је све више обузимала, па је почео да учи о узгоју винове лозе и производњи вина. Кренуо је да посећује фестивале и салоне посвећене вину. Завршио је и курс за сомелијера (франц. Sommelier). Тако је почео да упознаје људе који се занимају за ову тематику, али и оне који су већ дубоко ушли у процесе узгоја грожђа и производње вина.

Први виноград

Најкорисније савете на самом почетку добио је од Божа Александровића, нашег искусног винара. Он га је усмерио да прво окуша срећу са узгојем Совињон блана (франц. Sauvignon blanc) и 2008. године, Дејан је посадио првих 1200 чокота ове познате сорте белог грожђа. Након три године, стигао је први род, а Дејан је направио своје прво вино. Резултат је био више него добар јер се испоставило да клима, земља и остали услови које Шарани нуде овој сорти грожђа доприносе специфичној ароми вина.

Охрабрен овим малим успехом, Дејан је одлучио да прошири своје засаде, па је поред нових 2000 чокота Совињон блана, засадио и цревне сорте Мерлоа (фр. Merlot) и Каберне франа (Cabernet Franc).

Планови

Након што је заједно са својим оцем од темеља подигао, озидао и покрио вински подрум, следећи корак му је да уреди унутрашњост, да набави још опреме која му је потребна да би проширио производњу. Паралелно ради на уређењу домаћинства, пошто у своју понуду жели да уведе и смештајне објекте који ће се користити у туристичке сврхе. Овај део посла ће на себе преузети Дејанова супруга Јасмина.

Жеља му је да једног дана заокружи своју понуду и да се у његовој винарији у будућности одржавају, како он каже: ,, … радионице слагања вина и хране, промоције и дегустације.“ Пошто је њему у фокусу квалитет, а не квантитет, Дејан не види себе као некога ко би продавао своје производе великим трговинским ланцима. Циљ му је да све своје производе понуди и прода управо ту у свом Малом шареном подруму. Такође, он прати винску сцену Србије и радо се одазива позивима организатора винских скупова, салона, сајмова и осталих винских манифестација.

Борба

На питање: ,,Како се бориш?“ – Дејан се прво од срца насмејао, а онда ми је објаснио суштину:

,, Једном годишње можеш да направиш вино. Имаш сад… ево… четрдесет пет, нека доживиш осамдесет пет, значи још четрдесет пута можеш да направиш вино и то ти је то. Грешке се овде не праштају. Ако направиш једну грешку током године, та година је изгубљена. То је један од ризика.

Друга ствар, кад посадиш виноград, ти не знаш шта ћеш добити. Није то као јабука, крушка или шљива… све зависи какве ароме можеш добити на свом земљишту. Пошто се нико у ближој околини не бави узгојем лозе, нисам могао да пробам туђе вино и да кажем: – Ок, ја ћу добити нешто слично. Ја нисам знао уопште шта ћу добити. Када смо добили прво вино, схватио сам: – Ово је одлично! Тај Совињон може да повуче ароме на две три стране. Сад, неке су скроз назанимљиве, а неке су одличне. На моју срећу код мене је отишао на те цитрусне, воћне, свеже ароме. Није отишао на хербалне, где се осећа неко сено, што мени није уопште занимљиво. И тако, ти посадиш па шта ти Бог да.“

Што се тиче средстава за развој винарије, углавном се сналази сам (да ми не замери Дејанова породица која га апсолутно подржава и помаже, кад напишем ,,сам“ мислим и на његове најближе, супругу Јасмину и родитеље Мирослава и Биљану). На субвенције од стране државе, не може да се ослони. Повремено одлази на рад у Словенију, а зарађени новац улаже у остварење свог сна.

Резултати досадашњег рада

Поред вина, у Малом шареном подруму производи се и ракија и одличан домаћи коњак. За сваки производ Дејан користи своје воће, па тако поред грожђа узгаја и шљиве. Циљ му је да у што скорије време задржи само старе сорте шљива које су се показале најбоље за ракију (Маџарка и Црвена ранка).

Дејан воли и да експериментише, па је поред коњака, траварице и комовице пробао да направи од грожђа сорте Тамјаника ароматично Оранж вино. Пошто су беле сорте показале веома изражајну ароматичност на његовој земљи, Дејан планира да следеће године засади још једну врсту белог грожђа – Траминац.

Шта ти Бог да

Дејан је још један пример да једино љубав може бити довољно јак мотив да се човек нечему посвети. Јер да је у ову своју животну авантуру кренуо искључиво због новца, много пута би већ до сад одустао.

Живимо у земљи и у времену када се овај вид ентузијазма не цени довољно. Данас је свако ко се одлучи да живи на селу од свог рада, истински херој. Херој који своје борбе води сам, али који даје добар пример другима. Захваљујући оваквим херојима видимо да је могуће ићи и тим путем… путем самосталности и слободе.

Богом дана Богданица

Има сад нека теорија која се надовезује на ону коју заступају равноземљаши. Ови тврде да се иза високих ледених зидова не налази Анктарктик него крај равне плоче. Нова теорија пак иза ових зидина не ставља крај света, већ неке нове континенте, забрањене, неистражене и мистериозне.

Чини ми се да те теорије ствара неко ко жели да унесе пометњу, да изазове поделе, свађе и препирке међу људима. Скоро сам чуо причу како су се два кума посвађала око тога. Кренули да поправљају нешто на кући и уместо да заврше тај послић за пола сата, изгубише у препирци (уз пиво) читав дан и не урадише ништа. Свађу о томе да ли је Земља равна или округла наставилии су и следећег дана, тако да посао опет није завршен.

Прањани

Што се мене тиче, нисам крочио даље од Прањана и до јуче нисам знао шта се налази иза овог села, а камоли шта је иза леденог зида. Нисам до сад видео ни споменик виолинисти, ни где је аеродром, ни Цркву брвнару, ни Задружни дом здравља ,,Џон Кингсбури“…

Богданица

Прилика да истражим ове крајеве указала ми се јуче, па сам се придружио мојим другарима планинарима ПСД ,,Рудник“ у њиховој акцији ,,Богданица – меандри Тиње“.

Након јутарње кафице у прањанској кафани, наставили смо даље до села Богданица. Почетна тачка овој нашој авантури била је код ушћа реке Тиње у Каменицу.

Успон уз гребен, а видик са врха просто невероватан за наш крај. Не као да се не налазиш и даље у милановачкој општини, него као да си крочио на неку другу планету. Овакав осећај ствара златно жута боја траве која се пресијава по брежуљкастим пољима. Доживљај ових предела најбоље је дочарао коментар неког од другара планинара: ,,Као да смо у рају“.

Тиња

Између златних гребена, од којих ни један не прелази висину од 850 м, провлачи се кривудаво речица Тиња. Спустили смо се до ње да је поздравимо и да се поред ње одморимо. Делује толико чисто да верујем да би се из ње могла пити вода.

На висини

Пошто нам је стаза кружна, наставили смо даље уз нови гребен како бисмо стигли до почетне тачке. Горе на врху, опет нестварни видици, поглед на меандре Тиње, на Маљен и Дивчибаре и на крају опет на Богданицу. Уз пут смо брали печурке, причали о начину на који се спремају, затим о клеки и осталом лековитом и украсном биљу на које смо наилазили.

Повратак у Богданицу

На крају смо се спустили у село и отишли до вира где долазе људи чак из Милановца лети на купање. Вир је довољно дубок да у њега може да се скаче са стене.

Пошто смо на овом нашем путу прелазили границу општине Горњи Милановац, да завршим у стилу у ком сам почео. Дубоко сам уверен да се свет не завршава овде, да живота има и у околним општинама. Шалу на страну, да се уозбиљимо мало.

Утисак је да нам је Бог дао Богданицу са њеном околином као скривени дар. Један од оних дарова које Он не показује свима, већ само онима који могу да виде вредност тог дара. Таквих дарова по Србији има много. Наше је да те дарове сачувамо од оних који у свему виде само материјалну корист. Да заштитимо што се још заштитити може, да не продајемо природна богатства. Да не прљамо и не загађујемо реке и изворе. Да не прљамо земљу освештану гробовима славних предака.

Коштунићи

,,Коштунићи су велико село, друго по величини у читаву пределу.“ Овако Миленко С. Филиповић почиње опис овог надалеко чувеног села таковског краја. Он даље наводи како у селу има много извора и потока, а на тим потоцима дванаест воденица (у време када је писао своје дело Таково и Таковци).

Смештено је под планином Сувобор у близини Равне горе, где је за време Другог светског рата било седиште Југословенске војске у отаџбини, предвођене генералом Драгољубом Михаиловићем. Ови јуначки крајеви изнедрили су и великог војводу Живојина Мишића чија је мајка Анђелија рођена баш у Коштунићима. Из времена српских устанака памтимо храброг војводу Милића Дринчића и многе друге јунаке.

Свеопшти утисак је да Бог није штедео када је делио благодети овим крајевима. Прелепих брдовитих пејзажа богатих шумама и водама, плодне земље за узгој разног поврћа и воћа, пашњака за чување стоке има на претек. У наше време та природна богатства, дуга и живописна историја овог краја, као и предузетнички дух мештана изнедрили су богату и занимљиву туристичку понуду.

Међутим, оно што је мени оставило јак утисак и о чему још увек размишљам након неколико дана од посете Коштунићима је слика терена за мали фудбал у центру села. На терену су зарђали голови без мрежа, из асфалтне подлоге изникао је коров, а негде на средини стоји једна подерана напуштена лопта. Мало даље, са друге стране када се прође сеоска црква, прелепа воденица у којој се камен више не окреће и у коју одавно нико није улазио.

Незаобилазна тема и обилазни путеви

Већ је скоро два месеца од када се за путовање од Милановца до Такова у оба правца користе обилазни сеоски путеви. Један од ових сеоских путева води преко таковских брда и пролази поред кућа фамилије Савића и излази на главни пут код Јасена. Овај пут се највише користи и то у оба правца. Вожња овуда може да буде стресна пошто је пут доста узак, у појединим деловима стрм и кривудав, а самим тим и непрегледан. Мора да се вози пажљиво и да се води рачуна о томе да у сваком моменту може наићи неко из супротног смера.

Обилазница из правца Милановца иде од скретања код Срчаника ка Врнчанима где се из Синошевића долази до центра Такова (код продавнице ,,Пролетер“). Овај пут је много даљи и није у најбољем стању те га возачи у великој мери избегавају. Уместо њега за долазак из Милановца у Таково, радије се користи пут преко Семедражи и Шарана.

Радови на главном путу Г. Милановац – Таково

Према незваничним информацијама радови ће трајати бар још шест месеци. На почетку и крају деонице на којој су радови у пуном јеку стоји знак забране саобраћаја, али траса није у потпуности затворена. Овуда је могуће проћи у случајевима хитности, али на сопствену одговорност и спремност на то да радне машине могу зауставити пролаз и то може трајати дужи временски период.

Пролазећи градилиштем приметио сам да ће нови пут бити значајно шири у односу на стари. Ово ће свакако допринети квалитету приступнице, али ће уједно угрозити имања и објекте који су у власништу мештана, а налазе се у непосредној близини коловоза. Поједине комшије се суочавају са великим проблемом јер им нови пут одузима велики део дворишта и досеже до испод прозора стамбених објеката. Није редак случај да ће помоћни дворишни објекти морати да се руше, а на жалост има и кућа које су директно угрожене. Како ће ови имовинско-правни односи бити решени још увек се не зна пошто су судски процеси у току.

Вашар у Такову

Људи из таковског краја воле вашаре. У прошлости су вашари били место где се родбина окупљала, где су се склапали послови, где се пазарило и трговало, али и где се веселило уз ,,живу музику“ и добру храну и пиће. На вашарима су се момци и девојке ,,погледали“. Неретко се дешавало и то да момак ,,украде“ девојку са вашара или вашера како то овдашњи народ радије каже.

Вашар је служио да се људи ,,покажу“

Вашар је некада био и место на коме су појединци могли да покажу свој друштвени статус, домаћини своје богатство, момци да су за женидбу, девојке одевене и накићене за ову прилику да су за удају, млади родитељи своју скоро рођену дечицу…

Момак који би желео да се покаже плаћао би музикантима да свирају, а затим би стао на место коловође у тек формираном колу. Претходно би питао девојку која му је ,,запала за око“ да стане до њега како би је држао за руку док играју. Читава је то процедура била, пуна неизвесности и слатких мука.

Вашари или панађури

Вашари су обично везани за црквене празнике и налазе се побројани су у црквеном календару по местима одржавања и по празницима на који се одржавају, али како Миленко С. Филиповић пише: ,,Побожност је споредни аспект тих вашара иако су скупови о празнику и око цркве.“ Он још пише да су многи вашари у таковском крају настали ,,од некадашњег обичаја колективног идења и брања лековитог биља и шумских плодова“ али да има и оних који су привредног карактера на којима је вршена трговина стоком и пољопривредним, као и занатским производима.

Пантелејевдан у Такову

Вашар у Такову је од самих почетака са краја деветнаестог века био сточни вашар, и то један од највећих ове врсте у Србији како сам чуо од старијих мештана из села. Одржава се деветог августа на Светог Пантелејмона и траје три дана. Ове године почеће сутра, седмог и трајати до деветог августа када је и поменути празник.

Како је то било 1955. године, пише Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таковци“:

,,Вашар у Такову почиње већ увече уочи Пантелијевдана. Догони се у великом броју крупна стока: по неколико хиљада грла говеда, у мањем броју коњи. Буде и оваца. На вашару се продају и комплетна кола: кола на продају означена су усађеним прутем који је на врху уденута цедуља са ценом. Буде ту и поврћа (особито парадајса) и воћа донетог из Мораве. Затим, ту су шатре за продају пића, па шатре за забаву (гађање и сл.), рингишпил“, продавци лецедерских израђевина, освежавајућих пића итд., а неизоставно на вашару буде и свирача, јер вашар не може да буде без играња кола, а то не може без свирача (сада поглавито хармоникаша).“

Нисам сигуран да ће овогодишњи вашар бити овакав како га уважени проучавалац нашег краја описује у прошлости. Оно у шта јесам сигуран је то да ће бити шатри са ,,живом“ музиком, рингишпила и других занимација за децу, као и добре хране са ражња, свадбарског купуса и осталих ђаконија, хладног пива и сладоледа на точење. Биће организован и културно-уметнички програм и све остало што таковски вашар уобичајено нуди.

Данас сам прошетао да проверим како иду припреме и ево мало фотографија.

Видимо се на вашару!

Илиндански вашар у Горњем Милановцу

,,Посматрао сам вашар у Горњем Милановцу на Илиндан, 2 августа 1954. Вашар је отпочео после подне уочи Илиндана, а почео да се растура на Илиндан иза подне. На сточни трг су била догнана многа говеда; осталих врста стоке – коња, оваца, свиња било је сразмерно веома мало. Сем стоке на сточној пијаци су продавани: креч, бостан, седларска роба, ужарска роба, фијакери и обична кола, употребљаван грађевински материјал, точкови, ракиски казани и др., а било је и шатри с јелом и освежавајућим пићима. Испред пијаце, где се продају млечни производи, воће и поврће, изложили су овога пута своју робу трговци са стране: Ере су продавале катран, лонце и црепуље, чаброве и друге судове рађене од дужица. По улицама је било Цигана који су продавали своје израђевине (гребене, чешљеве, сврдлове, вретена и др.), па и мутавџија од Ниша. После подне задржала се у граду само још маса омладине, која се шетала до касне вечери главном варошком улицом и забављала на окретаљкама (рингишпил), под шатрама са стрелиштем и сл.“

Овако Миленко С. Филиповић описује вашар 1954. године. Оно што се данас 2023. године могло видети у Железничкој улици само подсећа на прошла времена.

Суперћелијски јул у Такову

Причају људи да је на таковским њивама и пољима до сада било и изненадног невремена и града, грмљавине и громова, али да до сада нису видели и доживели овакве појаве на небу какве су претходних дана протутњале кроз Србију, закачивши и наш крај. На сву срећу, повређених овде није било. Доста је дрвећа изломљено, страдала је по нека стреха или пластеник, а надлежни упозоравају да бисмо могли очекивати слично невреме и данас и наредних дана.

Огњевити свеци у народном календару

У народном календару ово је период године посвећен огњевитим свецима: Светом Пантелији, Светом Илији, Огњеној и Благој Марији и Светом Прокопију. Народ их је тако назвао јер се славе у време највећих жега када лако избијају пожари. О томе Миле Недељковић пише у својој књизи ,,Годишњи обичаји у Срба“.

Аранђеловдан летњи

26. јул је дан када се славе сва јављања и чуда Светог архангела Гаврила. Драгомир Антонић је у својој књизи ,,Српски народни календар“ забележио причу везану за Таково и овај празник: ,,У Такову причају да је неком сељаку стално цркавала стока, па се молио арханђелу да му помогне. Арханђел се појавио на свој дан и заједно са сељаком потерао стоку према Руднику. Успут су појили стоку на седам извора. Када су се увече вратили, стока је била здрава. Од тада народ обилази те изворе, пије воду и лечи се од разних болести.“

Овај дан није ,,обележен црвеним словом“ у црквеном календару, те се различито празнује у крајевима где живи наш православни народ. Негде се строго не ради, а понегде је у прошости био посвећен предивном народном обичају милосрдних моба када се помагало сиротињи. (Драгомир Антонић – ,,Српски народни календар“)

У народу се верује да: ,,Ведри Аранђеловдан предсказује јаку зиму.“ (Миле Недељковић – ,,Годишњи обичаји у Срба“)

Данас 25.7.2023., дан је био изузетно тежак и врео. Један од коментара је био да је толико вруће као да се налазимо испод сача.

Таковска филозофија чекања

Чекај сине док завршиш школу. Чекај… прво заврши факултет, војску, па да се запослиш. Чекај ону праву, чекај док купиш стан или кућу. Чекај док се роде деца, док заврше школе, док их пожениш и поудаш. Чекај у реду на каси, чекај у реду код лекара, чекај да платиш рачун, чекај на излазу са ауто-пута. Чекај да прође последња рата кредита, чекај годишњи одмор, чекај да ови оду, чекај да други дођу… Чекај док одеш у пензију…

Један филозоф тврди да је чекање стање између времена и бесконачности, а источњачки мудраци да је чекање прилика да развијемо свесност и дубље разумемо себе и свет око нас. Чекање је најбоље време за интроспекцију или за припрему за исповест, зависи ко шта више воли.

Причају старији Таковци да их је изградња садашњег асфалтног пута од Милановца ка Прањанима коштала не само чекања да се изградња оконча, него и активног учешћа у радовима. Свако је био дужан да без надокнаде ради било на превлачењу туцаног камена воловским запрегама, било да одређени број дана проведе у каменолому где се ручно ситнио камен.

Ових дана поменути пут се проширује и тога сад нема, али се зато много чека. Обавезно десетак-петнаест минута или према субјективном осећају , сат до сат и по сваки боговетни пут када се из Такова крене ка Милановцу и обрнуто. Кад год да кренеш црвено светло ти не гине.

Идеално време за дубље преиспитивање себе и света који нас окружује.

Уређење Цркве брвнаре у Такову

Радови на летљиковцу су завршени. Остало је још неколико дана рада да се заврши ограда око црквеног имања. Проширен је паркинг и већ сутра би требало да кренемо са постављањем бехатона. У плану имамо још да посадимо младице липе и храста и да поставимо расвету у дворишту као и безбедносне камере. Међутим, оно око чега смо се сви у одбору сложили је да нам у наредном периоду главни фокус буде на уређењу саме цркве пошто одавно није ништа рађено у ентеријеру.

Културно-историјски значај таковске цркве

Укратко, да није било договора на Цвети 1815. године у порти Цркве Светог Ђорђа у Такову, можда не би било ни модерне државе Србије. Поред тога, наша црква је једна од најстаријих грађевина ове врсте у Србији. Првобитно саграђена 1724. године, спаљена следеће, па на темељима старе саграђена поново 1795. године.

Тренутно стање – Црква Светог Ђорђа у Такову

Црквени намештај (изузев сточића за целивајућу централну икону који је нов) је у прилично лошем стању и по њему су видљиви трагови пропадања. Иконостас заједно са иконама би такође требало рестаурирати, ламперију на своду заменити, лустер такође. Ако Бог да планирано је постављање камена на читавој површини пода цркве. На двестоту годишњицу Таковског устанка замењена је кровна шиндра, али би ваљало и њу мало средити и префарбати. Испред цркве су две палионице за свеће које су се показале као веома несигурне. Неколико пута су се запалиле услед великог броја упаљених свећа, тако да би и тај део требало трајно решити.

Донације за уређење Цркве Светог Ђорђа у Такову

Шта ће све бити урађено у великој мери зависи и од средстава која ће бити прикупљена путем добровољних прилога. Са прикупљањем ћемо почети на дан црквене славе која је у наредну суботу 06.05. на велики хришћански празник Ђурђевдан. Овог дана ће бити отворена књига прилога, а већ од сада, ко је вољан да помогне то ће моћи да уради након договора са нашим свештеником.

Пред црквену славу у Такову

Ђурђевдан ће брзо, за десетак дана. Многи људи нам замерају што не најављујемо када се нешто ради у црквеној порти јер би желели да учествују. Ми се заиста трудимо колико можемо да свакога обавестимо, па ево и овога пута позивамо све који су вољни да помогну да дођу на нашу славу. Отворена је књига прилога и свако може да приложи у новцу и учествује у радовима. Следеће што је у плану је обнова унурташњости наше цркве и сви прилози ће бити усмерени у том правцу. О овоме ће бити речи у неком наредном чланку где ћемо приказати тренутно стање, а оно што се у међувремену радило у дворишту цркве је следеће:

  • Израда капија на три узлаза црквеног дворишта
  • Завршни радови на летњиковцу (облагање темеља каменом)
  • Зидање шахте за водомер
  • Постављање спољне ограде око црквеног имања
  • Проширење паркинга на главном улазу на црквено имање
  • Припреме за постављање бехатона на паркингу
  • Уклањање осушеног стабла исред главног улаза
  • Насипање земље око летњиковца (припрема за травњак)

Ево мене, ето вас…

На Светој Литургији у Цркви Светог Ђорђа на Цвети 1815. године у Такову, окупили су се сви виђенији људи рудничке нахије и околних села. Данас, двеста осам година касније, успомену на овај славни дан наше историје обележило је нас стотинак. Виђеније не видесмо.

Срећан празник Цвети! Срећна двеста осма годишњица Таковског устанка!

Два љешника ораху су војска

Бог је човека створио за велика дела. Када има добар мотив, јасан и племенит циљ, јаку вољу и веру, све му је могуће. Одличан пример за ово је Јовица Спајић, ултрамаратонац који је најбољи на свету у овој дисциплини. У изузетно захтевним тркама, он се излаже надљудским напорима и испитује сопствене границе. Не штеди ни тело ни душу. Често спомиње Бога, а последње атоме снаге чува за узвик ,,СРБИЈА“ при уласку у циљ. Овај изузетан млади човек плени својом смиреношћу и скромношћу, а својим речима покреће сваког свог слушаоца на позитивну промену, на излазак из сопствене зоне комфора (како се то популарно данас каже).

Друштво држи земљу и градове

Јовица је доказ да човек као појединац може да мења свет око себе на боље. Међутим, када би одлучио да на селу живиш сам, па макар био људска громада као Јовица, живот би ти био врло тежак и компликован. Сеоски послови траже више од једног пара руку. Без обзира да ли поседујеш сав потребан алат, сав матреријал за рад, тракторе, прикључне машине, камионе и осталу машинерију, ако немаш некога да ти помогне тешко ћеш проћи.

Васа Пелагић у свом ,,Народном учитељу“ о удруживању пише: ,,Два љешника ораху су војска. Друштво гради и ствара; друштво држи земљу и градове; друштво држи дом и породицу. И прут је у снопу јачи. Што је једноме скупо друштву је јевтино. Што један не може то је задрузи лако. У друштву је и јело слађе и рад лакши. „Благословене многе и вредне ручице“. Једна памет и једна слога, а многе руке чине чудеса. И два лоша избише Милоша.

Задруга има песме и гусле, то су знамење опстанка српског. Песму, језик и задругарство српско ваља нам чувати, а задруге и удружења ваља нам стварати. Задруге: за осигурање, за позајмицу, за штедњу, за набавку боље приплодне стоке, задруге за набавку бољег семена, бољих алата и машина то су широка поља рада за све умне Србе родољубе, и за ратаре, и занатлије и трговце српске.

Toг се увек треба придржавати; самац је свуда као кукавац. У породици задружној свак је јачи, веселији, ситији, одевенији и ведрији. Сноп се не може лако ни савити ни изломити, а један прут лако се превија и ломи.“

Таково Црква брвнара - Takovo,, Crkva brvnara

Таково Црква брвнара - Takovo,, Crkva brvnara
Кртица се храни живцима вртлара

Ни мањег створа, ни већег непријатеља сваком вртлару и сваком домаћину који држи до свог травњака. Чега се све нисам наслушао и нагледао… шта су све људи покушавали не би ли отерали ову подземну штеточину. Од разноразних отрова, растеривача на соларну енергију, разних коктела и бућкуриша које би справљали и сипали у кртичњаке, до чудноватих справа и оруђа налик онима које су прављене у средњем веку. Можда би некоме ко посматра са стране деловао смешан домаћин који се на прстима шуња до кртичњака док у једној руци носи мотику, а другом маше како би утишао све присутне да не би уплашили и отерали монструма. Ту муку не може да разуме онај ко није уложио године труда и рада да би добио леп травњак.

Искуства и методе у борби против кртица

Ненад Мијић на свом ФБ налогу пише: ,,Прокувати у води бели лук, љуту туцану паприку, бибер и менту (нану). Сачекати да се охлади па процедити. Онда оном прскалицом као за стакла или неком сличном испрскати ивице дворишта. Решава и мишеве и пацове, кртице, дивље зечеве у воћњаку све. Оним остатком натопити крпу и тај густи остатак заједно са крпом убацити у рупе од кртичњака и нема их. Помаже и лаванда да се посади около травњака или површине која се штити.“

Горан Салапура, такође у оквиру исте објаве одговара: ,, Динамит у кртичњак.“

Дејан Бођанац: ,,Псећа какица у рупу. Не воле тај мирис.“

Нуфрета Суљић: ,,Бензин на крпу намочит и убост у земљу.“

Ениса Хасковић Хоџић: ,,Главу од рибе убацити у рупу гђе је кртица и затрпати на неколико мјеста и кртица одлази.“

Осман Мединић: ,,Ево да дам одговор. То је једноставан начин. Удариш металну шипку у земљу двадесет до тридесет центиметара и натакнеш пластичну флашу и ријешио си проблем. А ево објашњења. Kада вјетар мало духне помиче флашу и ствара звук који преноси метална шипка у земљу и од тог звука кртица бјежи мислећи да је нешто сасвим друго.“

Милован Рајо Раичевић: ,,Све чиста лаж.“

Чуо сам још и за некакве таблете које у додиру са влагом из земље пуцају, а из њих затим излази гас смртоносан за кртице. Од народних мудролија чуо сам и ону да кртице може да отера ражањ који се пободе у кртичњак, с тим што тај ражањ мора бити онај који се користио за печење божићног прасета.

Васа Пелагић о кртицама

,,Кртице су корисне у ливадама, јер оне њихове ровине и рупе примају воду у дубљину и наводњавају ливаду влагом кад је суша, оне помоћу ровина и рупа причињавају, да ваздух продире дубље у земљу, а то је нужно за бољи род; кртице тамане и једу разне животињице, које шкоде ливади. Вредан привреданик кртичњаке изравњава.

Кртица шкоди поврћњаку али отуда се она може отерати, кад се неколико дана са згодном мотком прошире подубоко рупе кртичњака тако, да у њих слободно удара сунце и ваздух. Од тога ће ове побећи па друго место, где нису шкодљиве.“

У својој књизи ,,Народни учитељ“ Васа Пелагић је благонаклон према овим створењима и не сматра их штеточинама. Уз то даје и врло једноставан начин како отерати кртицу из свог дворишта у комшијско :). С обзиром на то да још увек нисам пробао ни један од горе наведених метода, не могу потврдити који је делотворан. Једино шта ми преостаје је да испробам неки од понуђених у случају напада кртице.

Озрем

Док Озремица својим коритом тече,
на ливадама поред клепетуше звечаше.
У Озрему, селу надомак Рајца,
жита се орише песмом зрикаваца
и српом жетелаца.
Ветар лагано њише лишће церове шуме
док стари деда скида откосе младе детелине.
Шајкача се на дединој глави зелени
као млади шљивик који сјаји на месечини.
Озремска је свака кућа била пуна чељади и брава,
а данас оронула, стара и бела
чека на будућа покољења.

(Александар Вујичић, Песма о Озрему)

Село Озрем удаљено је 19км од Горњег Милановца, у правцу планинског врха Рајац и планине Сувобор, на надморској висини од 400-522м и површини од 1161 хектар.

Граничи се: од севера Г. Бранетићима; од истока Д. Бранетићима; од југа Бершићима; а са запада Лозњем.

Село се налази на многобројним косама око речице Озремице (поменута река има две воденице) и њене десне притоке Бруснице. Важнији извори у селу су: Тијановац (у Мандрама), Матовац, Студенац…Места на којима су ливаде, њиве и забрани су: Костића брдо, Међуречица, Јовање, Куманица, Врановица, Торине, Дубница, Танасковића луке, Дрљај…

Село је разбијеног типа, па су му куће раштркане и у породичним групама. Разликују се горњи и доњи крај, а у њима родовске групе попут, Новаковића, Ковачевића. Вујичићи тврде да су најстарији род у селу. Озремска ,,варошица“ налазила се на некадашњем ,,Састанку“ уз главно гробље: ту су школа, општина, земљорадничка задруга. На Састанку, поред пута, има више споменика ратницима, изгинулим у Јаворском рату; за старо гробље код Јовања се казује да је ,,маџарско“ и  да су ту сахрањени сватови, побијени од јелена (љељена) који је наишао из шуме.

Последњи крстоносац  

Прича о литијама сачувана је и забележена од Вујичић Радосава у књизи ,,Крст у дубу“ – Саша Савовић:

Радосав је био учесник последњих литија у Озрему 1943.године. 

,,Село је имало седам записа. Преслава нам Мали спасовдан. Те литије биле су многољудне…одраслих, ђака, мале ђеце с мајкама, у крстоношама до 150-оро нас. Полазак је увек са Састанка. Код школе је био запис јабука (ђула)-одсечен после рата. Том ,,операцијом“ је командовао директор осмољетке Ацо Драгићевић. Рече, запис смета деци и њиховом развоју.“

,,Куманица је засеок на заравни испред куће Вујичић Радише. Под гробљем запис – крушка дивљака. Стабло је одсекао Радиша. Залађивао му запис њиву. Пањ је био метар у пречнику.“

,,Tрећи запис по реду крстоноша, а данас непостојећи, багрем-калемљени у дворишту Здравка Чолића. Ту нема никога. Домаћинство је пресељено. На том месту је сада воћњак Милоја Чолића.“

,,Kрушка -такиша. Запис пред црквом у Јовању. Црква светог Јована у Доњим Бранетићима на међи са Озремом. Потес зову Јовање. Свечано је освећена 1935. године и у њој је тада служио епископ жички, Николај Велимировић. По предању, постојала је раније ту црква брвнара. Постоји истинита, потресна прича везана за 1946. годину и цркву јовањску.“

Два црна Милоша

,,Они су били момци. Два Милоша, Аксентијевић и Јововић. Лоша година 1946. за цркву и веру. Као млади СКОЈ-евци њих двојица су скинули звоно са звонаре цркве јовањcке и бацили га у пољски клозет. Хвалише се да ,, звоно неће више ником да звони“… Обојица се разболеше. Није прошла ни година. Месец дана умирали на постељи. Не да Бог грешном лако да издахне. Њихови су довели свештеника да им олакша душу. Исповедао их он, намесник бањански, Бошко Симић. На самрти, они су несрећници рекли где је звоно. Враћено је и поново освећено. Црква је наставила свој живот и народ да се у њој моли.“

Аутор текста и фотографија за Takovo.net: Александар Вујичић

Горња Добриња – ,,намастир“ Никоље

Иако Горња Добриња и Каблар нису део таковског краја, и те како су у вези са њим. Милош Обреновић је рођен у овом селу које припада општини Пожега, а кабларски манастир (или како се то некада говорило – намастир) Никоље имао је значајну улогу у књажевом животу. Ту је Милош са породицом нашао уточиште у тешким данима, ту у порти је сахрањен Милошев петогодишњи син Петар (кумовао му вожд Карађорђе, именом свога оца). Књаз је имао велико поверење у монаштво овог манастира. У делегацијама које су преговарале са Турцима, увек је био присутан неко од никољских монаха. Колико је Коџа Милош волео ову кабларску светињу говоре и многи дарови којима ју је обасипао. Међу њима најзначајни је конак који се налази у манастирској порти и представља једну од најлепших грађевина балканско-оријенталног стила у овом делу Србије. И црква посвећена Светим Апостолима Петру и Павлу коју је књаз подигао у родној Добрињи, била је метох манастира Никоља. Ову цркву је подигао у знак сећања на свога оца Теодора, као и чардак са чесмом који се налази испред цркве. Чесма је занимљива и по томе што је то последња грађевина коју је књаз за живота подигао.

Горња Добриња – Никоље кабларско

Горња Добриња – Никоље кабларско, били су уједно почетна и крајња тачка на путу који сам пре два дана прешао са другарима планинарима милановачког друшта ,,Рудник“. Било је то ново незаборавно искуство, раскошна лепота пејзажа, мноштво извора, потока и речица. Мноштво брежуљака, ливада, шума, а као круна – Каблар са својим врховима са којих пуца поглед на клисуру и меандре. Крст на тој круни је манастир Никоље, један од десет овчарско-кабларских манастира Српске Свете горе.

Горње две фотографије – ћумурана.

Планинарском стазом Брђани – Семедраж – Савинац

Придружио сам се недавно планинарском друштву из Горњег Милановца које носи име по највишој планини Шумадије. Прва планинарска акција у којој сам учествовао са ПСД ,,Рудник“ била је на подручју Ваљева и завршила се у чувеном селу Бранковини. Неколико дана пре поласка добио сам савет да су ми за почетак потребне добре планинарске ципеле, а све остало од опреме да купујем касније, како се не бих изложио великом трошку на самом почетку. Поред планинарских патика, у Ваљево сам понео: доњи део тренерке, неколико мајица за пресвлачење, стари спортски ранац, јакну, нешто за ужину, воду… И све је било супер док нисмо загазили у неку ораницу, добро натопљену кишом, која је падала претходне ноћи. Приметио сам тада да ме другари планинари загледају забринуто, обореног погледа усмереног у правцу мојих стопала. Погледах и ја и видех да сам пошао у плитким патикама из којих су бљештале беле спортске чарапе. Асфалт се видео на неких десетак метара испред, тако да сам се охабрио и наставио даље. Асфалтни пут се пружао километрима напред, али је водич одлучио да нам је боље да мало скренемо и да наставимо преко ливаде. Километри су нам нестајали под ногама, а сваки излазак на сув и чврст пут трајао је кратко. Уместо њега, освајали смо блатњаве стазе, шумске путиће и ливаде. Баш као у легендарном домаћем филму:

Међутим, оно што је много важније, то је да је ово једина паралела која се може направити са овим филмом. На нашим планинарским акцијама никада нећете чути реченице попут: ,,Помисао да ћемо можда престати да ходамо, да ће нам Раја дозволити да пијемо воде, улила ми је неку нову снагу… пред очима ми је био само један циљ – подножје планине. Остали су то сватили као позив за трку и кренули у потеру за мном… Зар ти да стигнеш пре мене? Па јеси ти нормалан?“ Тога дефинитивно нема.

У току пешачења може се уживати у природи и лепим видицима, може се мало и осамити и уз пут размишљати. Најчешће се разговара са колегама планинарима о опреми, о прошлим и будућим акцијама. Такође, често се може чути нека занимљива животна прича, добар савет старијих планинара, као и по нека шала, анегдота или виц. Мени посебно занимљиве су приче везане за историју таковског краја.

На данашњој акцији Брђани – Савинац, на проласку кроз село Семедраж могла се чути прича о тешком страдању српске нејачи у периоду након слома Првог српског устанка у овом крају. Трагедија се десила на оближњем брду Крвавац, када је турска војска жељна освете пронашла жене, децу и немоћне мештане села Семедраж, сакривене у шуми на поменутом брду и све их свирепо убила. Потоци крви су се сливали низ брдо које је по овом догађају и добило име.

Данас сам сазнао и куда пролази пут који иде из Такова преко брда до Бруснице, видео шумску кућу која се налази на питомом врху Руда Главица, затим Мало Косово, уживао у погледу са Илијака, срео сам доста познаника и упознао нове другаре.

Од моје прве акције прошло је око три месеца и сад знам да се асфалт избегава јер је сувише тврд и не прија у шетњи као трава, земља или лишће под ногама. Набавио сам панталоне за планинарење, неколико ,,активних“ мајица, планинарски ранац који се закопчава на грудима и не само да сад знам шта су то камашне, него сам и набавио један пар (тачније, добио сам их на поклон од пријатеља) и с поносом их носим преко чарапа и плитких патика на свакој планинарској акцији.

Брезна

Пут који води до горњих села, након Бершића из правца Такова, пролази кроз Брезну. Наставља даље, где се једним делом одваја ка Прањанима, а другим делом иде ка Равној Гори. Од Бершића пут води узбрдо, уз много оштрих кривина. Са обе стране пута су домаћинства неправилно распоређена по брдовитом терену – нека активна, нека служе за повремени одмор, а доста је и оних угашених (нажалост). То је оно што од Брезне види свако из свог аута док пролази овуда. Међутим, да би се видела ,,варошица“, потребно је сићи са главног пута, спустити се неких двеста метара ниже. Ту протиче речица, ту су основна школа и црква и неколико лепих сеоских кућа.

Поново сам одушевљен лепотом наших села, чак толико да сам се у једном моменту запитао да ли претерујем са одушевљењем. Такође, поново ми се намећу и иста питања: како је могуће да су нам овако лепа и питома села готово запустела и имамо ли довољно памети и снаге да их поново оживимо?

Тајновит предео – Неваде, Сврачковци и Мајдан

Близина Рудника, чија богата историја сеже у далеку прошлост (2500. – 2000. година пре нове ере – локалитет Прљуша, Мали Штурац), утицала је свакако и на околна села. ,,У Мајдану се веома често налазе римски, средњевековни српски и други новци“, пише Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таково“. У свом чланку „Неваде – непознати утврђени град у Србији“, Сима Ћирковић српски историчар и члан САНУ помиње Неваде као једно од утврђења слично ономе у Голупцу, Борчу и Честину. Нажалост, тачна локација утврђења није дефинисана, а постоји неколико теорија где би она могла бити. Друга тајна је везана за закопано благо Ђурађа Бранковића. По неким (непоузданим) изворима оно је закопано негде у Сврачковцима (четрнаест сандука злата на дубини од 32м). Трећа, али не и последња тајна, везана је за Орловића Павла и његову кулу. Постоји предање да је Павле живео у Красојевцима, а Миленко С. Филиповић пише да су у време када је писао књигу ,,Таково“ (1950. – 1955.) постојали темељи поменуте куле. Он пише и ово: ,,Прича се да је у Мајдану била варош Сребреница и да је из ње пошло у косовску битку 200 сабаља. Ту је, живело, кажу, толико народа, да је уз Ријеку, од цркве до Градине, било 77 касапница и док сунце изиђе није се већ могло добити меса. Поред Мајданске и Рудничке Реке стоје масе шлакње, али је више има поред Мајданске Реке. За један јаз испод куће Љ. Бановића веле да је служио за ливницу „Римљанима“. Сељаци разликују „римску“ и Карађорђеву шлакњу. Шлакња се употребљава за насипање друмова. У новије време је обнављан рударски рад у више махова: крајем 19 века, затим за време аустро- угарске окупације 1915-1918. Од 1952 врши се експлоатација цинка и олова. Ниже Красојеваца је место Бездан. Ту је вађена руда и место jе прозвано по томе.

Много се прича о деспоту Ђурђу и Проклетој Јерини. По предању, и она и Ђурђе су сахрањени на месту Јелен-камен крај Рудничке Реке. По предању, на вису Градини била је њена кула и остаци зида се зову Јеринин Град (Јеринград, Јелинград). Општа су причања о томе како је она терала људе на кулук и како јој је и на тај град допреман врућ хлебац из руке у руку. И овде се прича о њену грађењу Острвице. По народном предању, неки владар је сахрањен у Језеру, у пећини с водом изнад кућа Цветића.“

И када већ пишем о тајнама, морам поменути још и ово. Нисам до данас никада био у овом делу Мајдана, десно са магистралног пута који води даље ка Руднику. Скровито село са белом црквицом на узвишеном платоу, старе сеоске куће на четири воде, речица, мноштво скривених кутака… Ова тајна је засенила све остале.

Брусница

Брусница је село са богатом историјом. Помиње се први пут у време цара Душана у једном од докумената тог времена. Касније, у време турске владавине постаје седиште Рудничке нахије, а по ослобођењу седиште Рудничког округа. Ипак, најпознатије је по томе што је место порекла Обреновића.

,,Име Стара Чаршија је успомена на доба када је у Брусници било средиште за овај крај, па и за читав округ. Из тог времена стоји само још једна кућа (писано у периоду 1950.-1960.) и то у рушевинама, а познаје се и место где је био конак Господара Јована Обреновића (на њиви Милорада Ковачевића преко пута цркве), у ком је доцније био окружни суд, до пресељења у Горњи Милановац. Када је 1825. Јоаким Вујић био у Брусници, у њој је било највише 30 домова и то су били већином дућани. Ту је била резиденција Јована Обреновића, у чијој се кући налазила и школа са 26 ученика…“ (Миленко С. Филиповић – Таково)

Млађи брат кнеза Милоша господар Јован Обреновић, подигао је цркву у Брусници 1836. која је посвећена Светом Николи. Црква је у дужем периоду након завршетка Другог светског рата била занемарена, те је доспела у јако лоше стање. Завод за заштиту споменика културе из Краљева извршио је рестаурацију и конзервацију у периоду 1972. – 1974. и тиме је ово здање привео основној намени. Међутим, дуго после тога, службе су вршене повремено, а може се слободно рећи и врло ретко. Ситуација се у многоме поправила 2003. године када је свештеник Предраг Бојовић добио задужење да служи у овој светињи. Тада се формирала заједница верника и храм је почео да живи литургијским животом у правом смислу. Данас овде служи отац Владимир Воштић, заједница је још увек активна, а црквени живот овде напредује. Труд који отац Владимир улаже видљив је већ при уласку у црквену порту као и током његове беседе на Светој Литургији коју увек пажљиво припреми.

Од 1994. године у порти цркве, почивају земни остаци Милана и Јакова Обреновића и њихових супруга Ђурђије и Стоје.

Брусница је до оснивања града Горњег Милановца била и седиште општине, а данас је ово село део мирне приградске зоне од чије је старе славе остала само Црква Светог Николе и назив Стара чаршија.

Шилопај

Намеравао сам јуче када сам ишао до Љутовнице да продужим даље локалним путем и да посетим и Шилопај. Међутим одустао сам, али данас сам отишао директно тамо и то се испоставило као одличан потез. Одушевљен крајоликом, том таласастом панорамом прошараном снегом, оивиченом околним планинама које поздрављају из далека, приближавао сам се можда и најлепшој парохијској цркви таковској краја. Питао сам се да ли ћу у Цркви Св. Николе затећи некога и да ли ће бити откључана како бих могао направити неколико фотографија. На моју радост, у парохијском дому затекао сам оца Томислава Ђокића који иначе служи у овом православном храму. Данас је служио Свету Литургију и после службе је остао да поразговара са својим парохијанима и гостима који овде увек радо долазе. Позвао ме је да се придружим. Из овог дружења изашао сам богатији за три нова познанства, научио много нових ствари и добио неколико изузетних духовних поука. Поред тога отац ми је показао и један бисер нашег фрескописа, фреску која се налази у малој припрати на јужном зиду. Открио ми је велику тајну која се изгубила услед неадекватног превода Светог писма на српски језик, а коју нам ова фреска расветљује. О овоме и о много осталих тема увек се може поразговарати са оцем Томиславом.

О самој цркви, на ФБ групи Црква Светог Николе у Шилопају пише следеће:

Храм Светог Николе у Шилопају насељеном месту на територији општине Горњи Милановац, припада Епархији жичкој Српске православне цркве. Цркву посвећену Светом Николи Мириклијском подигао је Љуба Сарачевић, трговац у свом родном месту. Црква је грађена од 1936. до 1939. године по пројекту архитекте Драгутина Маслаћа и освећена 1939. године од стране епископа жичког Николаја Велимировића. Црква је саграђена од жутог пешчара из Синошевића и украшена прелепом розетом од истог материјала изнад улазних врата.

Шилопај је од 2015. године познат и по културној, спортској, туристичкој и привредној манифестацији Дани шилопајске панораме.

Љутовница

Када се крене из Горњег Милановца према Такову, код Срчаника постоји раскрсница на којој десни крак води ка Љигу. Тим путем се стиже и до Љутовнице. Некада је кроз ово село пролазила и пруга Београд-Сарајево. Некада је село имало своју основну школу, али је од ње сад остала само зграда која је већим делом пропала, а ђаци преусмерени у неку од градских школа. Црква је жива, на Литургије долази доста народа из села, околних села, али из града. Скоро је у порти цркве изграђена собрашница у којој се верни народ окупља после службе да размени по коју реч, али и да чује неку духовну поуку свештеника Обрада који овде служи и живи са својом породицом. Увек благ и пријатан, увек отворен за разговор, увек спреман да саслуша и духовно посаветује онога коме је савет потребан. Када сам га упитао да ми благослови да мало фотографишем по порти, предложио ми је да обавезно усликам крупног сивог мачка који нам се мотао око ногу. Хтео сам, али стидљива животиња побеже. Успео сам да усликам грациозног петла који ме је у стопу пратио, а који је како отац Обрад рече: ,,оригинал италијански“.

Миленко С. Филиповић о Љутовници између осталог пише:

,,Прича се: био поп у Љутовници, а црква му била у Мајдану. Било му далеко, па он о свом трошку подигао цркву у Љутовници. Дрво за цркву сечено је ту, на месту. Други веле да је цркву подигао Карађорђе за успомену на оне који су погинули на Засавици (1809), што ће бити тачно, јер су двери у цркви из 1810 године. Све клинце за ту цркву исковао је Петроније Милић, Циганин с мекота у Такову. За време окупације 1915-1918 Аустријанци су однели из цркве једну „чудотворну“ икону. Од некада великог гробља око цркве остало је само неколико гробова односно надгробних споменика. Непосредно око цркве су гробови: Павла Милојевића из 1860, јереја Луке Николајевића, који је служио у тој цркви 1819—1864, и његова синовца Обрена, родом из Синошевића, који је такође ту био свештеник (умро1880), као и попа Јована Вулиновића из 1828. По неким белешкама тај поп Јован Вулиновић-Томић примио је чин 1793 од шабачког епископа Гаврила, а као присталицу Карађорђевића њега су, по причању у селу, на Триповцу набили на колац. Сина су му протерали кроз шибу, од чега је он полудео и умро. Од старог гробља стоји још само велики надгробни крст Симовића, али у близини нема више рода са таквим презименом. За школу која је била уз цркву прича се да је старија од брусничке. Кроз село су водили каравански путеви: један са Камените у Брусницу и други од Стражевице (у Мајдану) преко Барјактаревића Чесме и Змајевца на Простругу и брдо Рајац. Прича се да је на Барјактаревића Води Карађорђе посекао неког барјактара који је приговарао што се господар бори за те „чалије“. Преко Барјактарева гроба је просечен доцније друм. (Прича се да су око 1905 долазила три муслимана из Босне и тражила Барјактареву Чесму и неку тобожњу оставу њихових предака). Говори се да су Срби одавде бежали у Босну, кад су Турци дошли. Још се прича да се село некада звало Питовница. На скупу у Такову 1815, како се прича, неки Ранко из Љутовнице се испео и дигао барјак на грм. На једној тапији из 1856 год. (у Андрије Грујовића у Клатичеву) потписани су као сведоци и Соко Дмитровић и Милош Павловић из Љутовнице, а земљу је продао Војин Радојичић из Љутовнице. Шендовина се зове по старцу Шенду, који је имао брата Чича. Овог рода нема више у Љутовници; има их у Шаторњи. Шендо је остао у успомени и по томе што је свирао у „карабљицу“ за гајде. Нестали су и Самоиловићи. Ништа се не зна о Барјактаревићима, на које је остала успомена у имену Чесме…“

,,Село је доласком Турака било исељено и потпуно опустело. Поново је насељено у 18. веку досељеницима из рејона Сјеница и Никшићка Жупа– нарочито за време Првог и Другог српског устанка. Село је под именом Љутовница први пут поменуто у турском попису 1525. године. Тада је имало 9 хришћанских кућа и две куће потурица. По предању, Љутовница је било богато село и првобитно је називано Питомица. Због једне „љуте зиме” назив је промењен у Љутовница.“ Википедија

,,И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама.“

Црква брвнара у Такову

Деведест и једну годину пре Таковског устанка, у Такову је изграђена црква. Саградио је народ, у оно време на скривеном месту, у шуми, али су је Турци ипак пронашли и спалили само годину дана касније. Овај бисер народног градитељства, који се сачувао до данашњих дана саграђен је 71 годину касније 1795., а причу о томе забележио је Миленко С. Филиповић:

,,О грађењу цркве брвнаре у Такову прича се ово: био у селу чобанин Порча и чувао овце код места на коме је била црква, касније спаљена. Наишли Турци са стоком са Рудника па повели и њега да им помогне да терају стоку. Он остане у служби код Турчина, који га посини, и тако Порча наследи велико имање. Био се и потурчио. Живео је у Сарајеву. Као богат човек сети се свога села, дође и подигне цркву на месту где је и раније била црква, те насели своју фамилију, Василијевиће, који су се по њему звали и Порчићи и који су, доцније, изумрли.

Сем о Порчи, много се прича у селу и о неком Цветку. Мисли се да је био од Поповића (Витомировића). Њега су Турци убили и ставили на точак као неког народног вођу. Место његове погибије и извор прозвани су Цветковац. Сахрањен је био на црквеном згаришту. Неки казују да је Порча подигао таковску цркву за душу Цветкову, а да је овај погинуо зато што је јатаковао с хајдуцима и да је тада и Порча био осуђен на батине. (У Клатичеву је било Порчића)… црква у Такову је подигнута 1724.“

Савинац

Заселак или како је то Миленко С. Филиповић записао у својој књизи ,,Таково“, један од главних потеса села Шарани – Савинац, чврсто је везан за нашег свеца и просветитеља Светог Саву. Црква која се налази на најлепшем месту у селу, а коју је подигао кнез Милош 1819., посвећена је управо њему. Извори лековите воде који се налазе у близини у кориту реке Дичине називају се Светиња (Савинац) и сматрају се Савиним изворима, а предање каже да су два удубљења у камену поред извора отисци копита Савиног коња. Такође се сматра да је на брду изнад цркве некада постојао манастир који се звао Савина по свом оснивачу Светом Сави. Ево шта о томе пише Миленко С. Филиповић:

,,Врло су жива предања у селу о томе да је некада ту постојао манастир, и неки знаци потврђују да у том предању има нешто истине. На Главици је место Манастириште, али је место раскопано и стоји само рупача. По предању, камен од манастира први је носио Турчин Диздаревић, а после и народ. На Становишту су Калуђерске Ливаде и Поповића или Поповске Њиве, а да нико у селу не зна када су овде живели ти Поповићи и шта је било с њима. Једна надгробна плоча са људском главом у рељефу пренета је са Манастиришта и смештена према апсиди цркве на Савинцу. По народном предању, манастир се звао Савина и његов оснивач је био св. Сава, који га је осветио на Богојављење и онда са литијом сишао на топле изворе крај Дичине и на њима осветио богојављенску водицу. На Становишту су били манастирски станови са стоком…“

,, Варошица се развила око цркве, коју је подигао кнез Милош 1819. у непосредној близини врела Светиње или Савинца. Уз цркву су били подигнути многи чардаци, од којих још стоје два, и кућа кнеза Милоша. Доцније су уз цркву нодигнуте општина и кућа за свештеника, 1889. подигнута је у близини школа, а доцније и друге зграде и куће између цркве и школе…“

Светитељу Христов Саво моли Бога за нас!

Јануарско пролеће у таковском крају

Сунчева светлост појачала је боје и открила лепе детаље по сеоским сокацима. Открила је и лепе куће, ограде и све оно што нам је сам Бог оставио и дао на управљање. Открила је и многе плоче са именима оних који су своје животе дали некада давно за слободу, за нас који данас шетамо безбрижно нашим селима. Али открила је и то да нас је у тим истим селима све мање, да нам школске зграде у неким селима више нису потребне, да нам зграде у којима су некада биле месне заједнице, задружни домови, више не требају. Открила је неубране јабуке које се црвене на гранама са којих је лишће одавно опало.