Претрага за:

Мали шарени подрум – Шарани

У таковским селима нема пуно оних који гаје винову лозу, а још мање оних који се баве производњом вина. Главно пиће је овде ракија и то она која је одлежала и примила боју од храстовог бурета.

Дејан Милошевић из Шарана

На питање, одакле идеја да се у Шаранима сади винова лоза, Дејан одговара како је то била његова жеља још од средњошколских дана. Деведесетих година, када је у нашој земљи била велика економска криза и када су около буктали ратови, Дејан је маштао о животу у селу и свом винограду. Ова жеља га је све више обузимала, па је почео да учи о узгоју винове лозе и производњи вина. Кренуо је да посећује фестивале и салоне посвећене вину. Завршио је и курс за сомелијера (франц. Sommelier). Тако је почео да упознаје људе који се занимају за ову тематику, али и оне који су већ дубоко ушли у процесе узгоја грожђа и производње вина.

Први виноград

Најкорисније савете на самом почетку добио је од Божа Александровића, нашег искусног винара. Он га је усмерио да прво окуша срећу са узгојем Совињон блана (франц. Sauvignon blanc) и 2008. године, Дејан је посадио првих 1200 чокота ове познате сорте белог грожђа. Након три године, стигао је први род, а Дејан је направио своје прво вино. Резултат је био више него добар јер се испоставило да клима, земља и остали услови које Шарани нуде овој сорти грожђа доприносе специфичној ароми вина.

Охрабрен овим малим успехом, Дејан је одлучио да прошири своје засаде, па је поред нових 2000 чокота Совињон блана, засадио и цревне сорте Мерлоа (фр. Merlot) и Каберне франа (Cabernet Franc).

Планови

Након што је заједно са својим оцем од темеља подигао, озидао и покрио вински подрум, следећи корак му је да уреди унутрашњост, да набави још опреме која му је потребна да би проширио производњу. Паралелно ради на уређењу домаћинства, пошто у своју понуду жели да уведе и смештајне објекте који ће се користити у туристичке сврхе. Овај део посла ће на себе преузети Дејанова супруга Јасмина.

Жеља му је да једног дана заокружи своју понуду и да се у његовој винарији у будућности одржавају, како он каже: ,, … радионице слагања вина и хране, промоције и дегустације.“ Пошто је њему у фокусу квалитет, а не квантитет, Дејан не види себе као некога ко би продавао своје производе великим трговинским ланцима. Циљ му је да све своје производе понуди и прода управо ту у свом Малом шареном подруму. Такође, он прати винску сцену Србије и радо се одазива позивима организатора винских скупова, салона, сајмова и осталих винских манифестација.

Борба

На питање: ,,Како се бориш?“ – Дејан се прво од срца насмејао, а онда ми је објаснио суштину:

,, Једном годишње можеш да направиш вино. Имаш сад… ево… четрдесет пет, нека доживиш осамдесет пет, значи још четрдесет пута можеш да направиш вино и то ти је то. Грешке се овде не праштају. Ако направиш једну грешку током године, та година је изгубљена. То је један од ризика.

Друга ствар, кад посадиш виноград, ти не знаш шта ћеш добити. Није то као јабука, крушка или шљива… све зависи какве ароме можеш добити на свом земљишту. Пошто се нико у ближој околини не бави узгојем лозе, нисам могао да пробам туђе вино и да кажем: – Ок, ја ћу добити нешто слично. Ја нисам знао уопште шта ћу добити. Када смо добили прво вино, схватио сам: – Ово је одлично! Тај Совињон може да повуче ароме на две три стране. Сад, неке су скроз назанимљиве, а неке су одличне. На моју срећу код мене је отишао на те цитрусне, воћне, свеже ароме. Није отишао на хербалне, где се осећа неко сено, што мени није уопште занимљиво. И тако, ти посадиш па шта ти Бог да.“

Што се тиче средстава за развој винарије, углавном се сналази сам (да ми не замери Дејанова породица која га апсолутно подржава и помаже, кад напишем ,,сам“ мислим и на његове најближе, супругу Јасмину и родитеље Мирослава и Биљану). На субвенције од стране државе, не може да се ослони. Повремено одлази на рад у Словенију, а зарађени новац улаже у остварење свог сна.

Резултати досадашњег рада

Поред вина, у Малом шареном подруму производи се и ракија и одличан домаћи коњак. За сваки производ Дејан користи своје воће, па тако поред грожђа узгаја и шљиве. Циљ му је да у што скорије време задржи само старе сорте шљива које су се показале најбоље за ракију (Маџарка и Црвена ранка).

Дејан воли и да експериментише, па је поред коњака, траварице и комовице пробао да направи од грожђа сорте Тамјаника ароматично Оранж вино. Пошто су беле сорте показале веома изражајну ароматичност на његовој земљи, Дејан планира да следеће године засади још једну врсту белог грожђа – Траминац.

Шта ти Бог да

Дејан је још један пример да једино љубав може бити довољно јак мотив да се човек нечему посвети. Јер да је у ову своју животну авантуру кренуо искључиво због новца, много пута би већ до сад одустао.

Живимо у земљи и у времену када се овај вид ентузијазма не цени довољно. Данас је свако ко се одлучи да живи на селу од свог рада, истински херој. Херој који своје борбе води сам, али који даје добар пример другима. Захваљујући оваквим херојима видимо да је могуће ићи и тим путем… путем самосталности и слободе.

Богом дана Богданица

Има сад нека теорија која се надовезује на ону коју заступају равноземљаши. Ови тврде да се иза високих ледених зидова не налази Анктарктик него крај равне плоче. Нова теорија пак иза ових зидина не ставља крај света, већ неке нове континенте, забрањене, неистражене и мистериозне.

Чини ми се да те теорије ствара неко ко жели да унесе пометњу, да изазове поделе, свађе и препирке међу људима. Скоро сам чуо причу како су се два кума посвађала око тога. Кренули да поправљају нешто на кући и уместо да заврше тај послић за пола сата, изгубише у препирци (уз пиво) читав дан и не урадише ништа. Свађу о томе да ли је Земља равна или округла наставилии су и следећег дана, тако да посао опет није завршен.

Прањани

Што се мене тиче, нисам крочио даље од Прањана и до јуче нисам знао шта се налази иза овог села, а камоли шта је иза леденог зида. Нисам до сад видео ни споменик виолинисти, ни где је аеродром, ни Цркву брвнару, ни Задружни дом здравља ,,Џон Кингсбури“…

Богданица

Прилика да истражим ове крајеве указала ми се јуче, па сам се придружио мојим другарима планинарима ПСД ,,Рудник“ у њиховој акцији ,,Богданица – меандри Тиње“.

Након јутарње кафице у прањанској кафани, наставили смо даље до села Богданица. Почетна тачка овој нашој авантури била је код ушћа реке Тиње у Каменицу.

Успон уз гребен, а видик са врха просто невероватан за наш крај. Не као да се не налазиш и даље у милановачкој општини, него као да си крочио на неку другу планету. Овакав осећај ствара златно жута боја траве која се пресијава по брежуљкастим пољима. Доживљај ових предела најбоље је дочарао коментар неког од другара планинара: ,,Као да смо у рају“.

Тиња

Између златних гребена, од којих ни један не прелази висину од 850 м, провлачи се кривудаво речица Тиња. Спустили смо се до ње да је поздравимо и да се поред ње одморимо. Делује толико чисто да верујем да би се из ње могла пити вода.

На висини

Пошто нам је стаза кружна, наставили смо даље уз нови гребен како бисмо стигли до почетне тачке. Горе на врху, опет нестварни видици, поглед на меандре Тиње, на Маљен и Дивчибаре и на крају опет на Богданицу. Уз пут смо брали печурке, причали о начину на који се спремају, затим о клеки и осталом лековитом и украсном биљу на које смо наилазили.

Повратак у Богданицу

На крају смо се спустили у село и отишли до вира где долазе људи чак из Милановца лети на купање. Вир је довољно дубок да у њега може да се скаче са стене.

Пошто смо на овом нашем путу прелазили границу општине Горњи Милановац, да завршим у стилу у ком сам почео. Дубоко сам уверен да се свет не завршава овде, да живота има и у околним општинама. Шалу на страну, да се уозбиљимо мало.

Утисак је да нам је Бог дао Богданицу са њеном околином као скривени дар. Један од оних дарова које Он не показује свима, већ само онима који могу да виде вредност тог дара. Таквих дарова по Србији има много. Наше је да те дарове сачувамо од оних који у свему виде само материјалну корист. Да заштитимо што се још заштитити може, да не продајемо природна богатства. Да не прљамо и не загађујемо реке и изворе. Да не прљамо земљу освештану гробовима славних предака.

Коштунићи

,,Коштунићи су велико село, друго по величини у читаву пределу.“ Овако Миленко С. Филиповић почиње опис овог надалеко чувеног села таковског краја. Он даље наводи како у селу има много извора и потока, а на тим потоцима дванаест воденица (у време када је писао своје дело Таково и Таковци).

Смештено је под планином Сувобор у близини Равне горе, где је за време Другог светског рата било седиште Југословенске војске у отаџбини, предвођене генералом Драгољубом Михаиловићем. Ови јуначки крајеви изнедрили су и великог војводу Живојина Мишића чија је мајка Анђелија рођена баш у Коштунићима. Из времена српских устанака памтимо храброг војводу Милића Дринчића и многе друге јунаке.

Свеопшти утисак је да Бог није штедео када је делио благодети овим крајевима. Прелепих брдовитих пејзажа богатих шумама и водама, плодне земље за узгој разног поврћа и воћа, пашњака за чување стоке има на претек. У наше време та природна богатства, дуга и живописна историја овог краја, као и предузетнички дух мештана изнедрили су богату и занимљиву туристичку понуду.

Међутим, оно што је мени оставило јак утисак и о чему још увек размишљам након неколико дана од посете Коштунићима је слика терена за мали фудбал у центру села. На терену су зарђали голови без мрежа, из асфалтне подлоге изникао је коров, а негде на средини стоји једна подерана напуштена лопта. Мало даље, са друге стране када се прође сеоска црква, прелепа воденица у којој се камен више не окреће и у коју одавно нико није улазио.