Планинарење Таковски крај

сеп 28 2024

Затрескан у Треску

Прочитах пре пар дана на интернету дефиниције симпатије, заљубљености и љубави. Неки мудри мислилац (заборавих који) их је записао, а неки докони уживалац друштвених мрежа објавио на свом профилу. За симпатију, каже мудрац, да је то фаза или стање када почиње неко да нам се свиђа зато што нам се свидео ,,на око“, тј. то је сфера неке физичке привлачности, да тако кажемо. Заљубљеност је већ следећа фаза, где ми почињемо да ,,волимо“ тог неког или неку, због његових односно њених врлина. Док љубав представља фазу у којој ми волимо ту особу не само зато што нам је физички привлачна и не само због њених врлина, већ је волимо и са свим њеним манама, односно недостацима.

Треска и ја

За њу сам чуо од пријатеља, ако тако могу назвати ,,Зборник“ број 2, из 2003. године у издању Музеја рудничко-таковског краја. Тражећи од њега да ми пренесе приче о неким другим темама, у пролазу ми је поменуо причу о тајнственој лепотици. Наравно, та тајновитост ме је одмах привукла и одмах сам прионуо да тражим, да се распитујем, да на било који начин покушам да јој се приближим.

Љубавни јади

Сазнао сам где живи. Каже овај мој пријатељ, 5 км ваздушном линијом од Горњег Милановца. Људи које сам питао како да дођем до ње рекли су ми да може преко Јабланице, лево од Извора, па узбрдо асфалтним путем. Кренуо сам тамо, али нисам на крају успео тим путем и кренуо сам около. Опчињен лепотом села Јабланица и погледом на брдо које се у даљини види, а које се уздиже увис до облака, обилазио сам околним путевима како бих је што боље видео. Учинило ми се да, ако се попнем на врх Јабланице, да бих тим путем некако могао избити и до Треске. Међутим, једино што сам схватио у том безуспешном покушају је да ми је дан одмакао и да више не могу стићи да се попнем до облака пре него ме мрак ухвати. Када сам по други пут кренуо од Извора узбрдо, човек неки ми рече да сам закаснио. Да може тим путем, али није баш једноставно и да би боље било да дођем неки други дан, али да пораним. Није ми ово први пут да нисам успео да јој приђем.

Самопоуздање

Унутрашњи глас ме и даље терао да дођем до ње: ,,мора да постоји неки лакши пут“. Човек кога сам мало пре срео рекао ми је да бих могао да покушам преко Грабовице. Вратила ми се нада, јер тим путем сам већ једном ишао пре десетак година. Без обзира што је прошло толико времена од тад, био сам убеђен да ћу се лако сетити и пронаћи прави пут. То је онај исти пут који води до места на оближњем потоку које се због свог специфичног облика зове Бакрач.

Град градила бјела вила

Мистична градина која ме је опчинила, саграђена је на исти начин као и она у нашој народној песми ,,Вила зида град“ . Баш на грани од облака, ни на небу, ни на земљи и баш као да ју је вила градила. Виле су за своје градове бирале неприступачне терене, тачније брда или стрма узвишења до који би се тешко долазило и на којима би се град лако одбранио од напада непријатеља. Ово наше узвишење, каже мој пријатељ, настало је према предању после жестоког земљотреса након кога се појавило брдо од ,,тријеса“. Замишљам како би било добро, када би се на темељима старог утврђења подигао нови, али исти онај стари град о коме веома мало знамо и чије истраживање, готово да није одмакло даље од почетка.

из Зборника број 2, Музеја рудничко-таковског краја

Недостижна лепота

Поред пута који из Милановца иде преко Грабовице, на једном месту са леве стране постоји стара зарђала трафостаница и преко пута ње скретање удесно. Тако су мени објаснили, а ја лако запамтио где да скренем када сам први пут ишао да видим Бакрач. Истим тим путем се иде и ка врху Треске. Међутим, колико год се трудио да изведем то данас, није ми успевало. Не због тога што нисам био спреман на овај подухват, него једноставно због чињенице да је потребан труд и време да се оваква лепота освоји. Успут, морам да признам и то да ми се у почетку те њене мане које се огледају у неприступачности, неосвојивости, тајансвености и незаинтересованости за мене, нису свиђале али да ми временом прирастају за срце.

Омиљено краљичино купалиште

Пошто за Треску треба доста више труда и времена, стрпљиво ћу сачекати неки други дан. Овај нећу сматрати несупешним једино ако поново одем до омиљеног краљичиног купалишта. Причају стари да је краљица Драга у младости волела да се купа подно Треске у Бакрачу. Овај мали приподни ,,базен“ налази се у сред потока, који се преко стена прелива и пуни удубљење које је са свих страна ограђено масивним каменим блоковима. Име је добио по својој сличности са посудом која се користи за кување. Да би се дошло до овог природног феномена, потребно је спустити се кривудавим путем који прелази преко стена, једним делом кроз шуму, све до подножја високог грабовичког брда. Стазу су обележили планинари из Горњег Милановца и ако се пажљиво прате ознаке, лако се може стићи и вратити са ове занимљиве локације.

Срећко Лисица 0 Коментари

Планинарење Фото прича

јул 4 2024

Стаза Љутовница – Таково

У једном од претходних чланака поставио сам видео снимљен за потребе емисије ,,Вања ЕКО путница“. Вања, сниматељска екипа и ја прошли смо део стазе од Цркве брвнаре у Такову до Савинца. У жељи да прођем и у неколико фотографија прикажем и ,,први“ део стазе, данас смо у шетњу кренули из Љутовнице ка Такову.

Љутовница – Таково

Почетна табла коју су поставили чланови ПСД ,,Рудник“ налази се испред љутовничке цркве. На табли је информација о удаљености до таковске цркве (6100 м). Стаза креће асфалтним путем до Калиманића и наставља кроз подручје села Клатичева. Након тога пролази кроз шуму која припада Синошевићима па се спушта у таковски засеок Селиште до Цркве брвнаре. Даље наставља ка Музеју Другог српског устанка па ка спомен-комплексу на Кнежевим ливадама и преко Мрђенице иде до Савинца. Дуж читаве стазе планинари ПСД ,,Рудник“ из Горњег Милановца поставили су табле на свим важним раскрсницама. Део стазе који пролази кроз шуму је такође видно обележен те је врло лако стићи до циља.

Срећко Лисица 0 Коментари

Планинарење

дец 23 2023

Планинарским стазама Љутовница – Таково – Савинац

ТВ емисија ,,Вања ЕКО путница“ је била у посети нашем крају. Имао сам ту част да будем водич Вањи и екипи на планинарској стази од Такова до Савинца. Свратили смо и до Малог шареног подрума.

Срећко Лисица 0 Коментари

Планинарење Таковски крај Фото прича

окт 16 2023

Богом дана Богданица

Има сад нека теорија која се надовезује на ону коју заступају равноземљаши. Ови тврде да се иза високих ледених зидова не налази Анктарктик него крај равне плоче. Нова теорија пак иза ових зидина не ставља крај света, већ неке нове континенте, забрањене, неистражене и мистериозне.

Чини ми се да те теорије ствара неко ко жели да унесе пометњу, да изазове поделе, свађе и препирке међу људима. Скоро сам чуо причу како су се два кума посвађала око тога. Кренули да поправљају нешто на кући и уместо да заврше тај послић за пола сата, изгубише у препирци (уз пиво) читав дан и не урадише ништа. Свађу о томе да ли је Земља равна или округла наставилии су и следећег дана, тако да посао опет није завршен.

Прањани

Што се мене тиче, нисам крочио даље од Прањана и до јуче нисам знао шта се налази иза овог села, а камоли шта је иза леденог зида. Нисам до сад видео ни споменик виолинисти, ни где је аеродром, ни Цркву брвнару, ни Задружни дом здравља ,,Џон Кингсбури“…

Богданица

Прилика да истражим ове крајеве указала ми се јуче, па сам се придружио мојим другарима планинарима ПСД ,,Рудник“ у њиховој акцији ,,Богданица – меандри Тиње“.

Након јутарње кафице у прањанској кафани, наставили смо даље до села Богданица. Почетна тачка овој нашој авантури била је код ушћа реке Тиње у Каменицу.

Успон уз гребен, а видик са врха просто невероватан за наш крај. Не као да се не налазиш и даље у милановачкој општини, него као да си крочио на неку другу планету. Овакав осећај ствара златно жута боја траве која се пресијава по брежуљкастим пољима. Доживљај ових предела најбоље је дочарао коментар неког од другара планинара: ,,Као да смо у рају“.

Тиња

Између златних гребена, од којих ни један не прелази висину од 850 м, провлачи се кривудаво речица Тиња. Спустили смо се до ње да је поздравимо и да се поред ње одморимо. Делује толико чисто да верујем да би се из ње могла пити вода.

На висини

Пошто нам је стаза кружна, наставили смо даље уз нови гребен како бисмо стигли до почетне тачке. Горе на врху, опет нестварни видици, поглед на меандре Тиње, на Маљен и Дивчибаре и на крају опет на Богданицу. Уз пут смо брали печурке, причали о начину на који се спремају, затим о клеки и осталом лековитом и украсном биљу на које смо наилазили.

Повратак у Богданицу

На крају смо се спустили у село и отишли до вира где долазе људи чак из Милановца лети на купање. Вир је довољно дубок да у њега може да се скаче са стене.

Пошто смо на овом нашем путу прелазили границу општине Горњи Милановац, да завршим у стилу у ком сам почео. Дубоко сам уверен да се свет не завршава овде, да живота има и у околним општинама. Шалу на страну, да се уозбиљимо мало.

Утисак је да нам је Бог дао Богданицу са њеном околином као скривени дар. Један од оних дарова које Он не показује свима, већ само онима који могу да виде вредност тог дара. Таквих дарова по Србији има много. Наше је да те дарове сачувамо од оних који у свему виде само материјалну корист. Да заштитимо што се још заштитити може, да не продајемо природна богатства. Да не прљамо и не загађујемо реке и изворе. Да не прљамо земљу освештану гробовима славних предака.

Срећко Лисица 0 Коментари

Планинарење Фото прича

мар 6 2023

Горња Добриња – ,,намастир“ Никоље

Иако Горња Добриња и Каблар нису део таковског краја, и те како су у вези са њим. Милош Обреновић је рођен у овом селу које припада општини Пожега, а кабларски манастир (или како се то некада говорило – намастир) Никоље имао је значајну улогу у књажевом животу. Ту је Милош са породицом нашао уточиште у тешким данима, ту у порти је сахрањен Милошев петогодишњи син Петар (кумовао му вожд Карађорђе, именом свога оца). Књаз је имао велико поверење у монаштво овог манастира. У делегацијама које су преговарале са Турцима, увек је био присутан неко од никољских монаха. Колико је Коџа Милош волео ову кабларску светињу говоре и многи дарови којима ју је обасипао. Међу њима најзначајни је конак који се налази у манастирској порти и представља једну од најлепших грађевина балканско-оријенталног стила у овом делу Србије. И црква посвећена Светим Апостолима Петру и Павлу коју је књаз подигао у родној Добрињи, била је метох манастира Никоља. Ову цркву је подигао у знак сећања на свога оца Теодора, као и чардак са чесмом који се налази испред цркве. Чесма је занимљива и по томе што је то последња грађевина коју је књаз за живота подигао.

Горња Добриња – Никоље кабларско

Горња Добриња – Никоље кабларско, били су уједно почетна и крајња тачка на путу који сам пре два дана прешао са другарима планинарима милановачког друшта ,,Рудник“. Било је то ново незаборавно искуство, раскошна лепота пејзажа, мноштво извора, потока и речица. Мноштво брежуљака, ливада, шума, а као круна – Каблар са својим врховима са којих пуца поглед на клисуру и меандре. Крст на тој круни је манастир Никоље, један од десет овчарско-кабларских манастира Српске Свете горе.

Горње две фотографије – ћумурана.

Срећко Лисица 0 Коментари

Планинарење Таковски крај Фото прича

феб 26 2023

Планинарском стазом Брђани – Семедраж – Савинац

Придружио сам се недавно планинарском друштву из Горњег Милановца које носи име по највишој планини Шумадије. Прва планинарска акција у којој сам учествовао са ПСД ,,Рудник“ била је на подручју Ваљева и завршила се у чувеном селу Бранковини. Неколико дана пре поласка добио сам савет да су ми за почетак потребне добре планинарске ципеле, а све остало од опреме да купујем касније, како се не бих изложио великом трошку на самом почетку. Поред планинарских патика, у Ваљево сам понео: доњи део тренерке, неколико мајица за пресвлачење, стари спортски ранац, јакну, нешто за ужину, воду… И све је било супер док нисмо загазили у неку ораницу, добро натопљену кишом, која је падала претходне ноћи. Приметио сам тада да ме другари планинари загледају забринуто, обореног погледа усмереног у правцу мојих стопала. Погледах и ја и видех да сам пошао у плитким патикама из којих су бљештале беле спортске чарапе. Асфалт се видео на неких десетак метара испред, тако да сам се охабрио и наставио даље. Асфалтни пут се пружао километрима напред, али је водич одлучио да нам је боље да мало скренемо и да наставимо преко ливаде. Километри су нам нестајали под ногама, а сваки излазак на сув и чврст пут трајао је кратко. Уместо њега, освајали смо блатњаве стазе, шумске путиће и ливаде. Баш као у легендарном домаћем филму:

Међутим, оно што је много важније, то је да је ово једина паралела која се може направити са овим филмом. На нашим планинарским акцијама никада нећете чути реченице попут: ,,Помисао да ћемо можда престати да ходамо, да ће нам Раја дозволити да пијемо воде, улила ми је неку нову снагу… пред очима ми је био само један циљ – подножје планине. Остали су то сватили као позив за трку и кренули у потеру за мном… Зар ти да стигнеш пре мене? Па јеси ти нормалан?“ Тога дефинитивно нема.

У току пешачења може се уживати у природи и лепим видицима, може се мало и осамити и уз пут размишљати. Најчешће се разговара са колегама планинарима о опреми, о прошлим и будућим акцијама. Такође, често се може чути нека занимљива животна прича, добар савет старијих планинара, као и по нека шала, анегдота или виц. Мени посебно занимљиве су приче везане за историју таковског краја.

На данашњој акцији Брђани – Савинац, на проласку кроз село Семедраж могла се чути прича о тешком страдању српске нејачи у периоду након слома Првог српског устанка у овом крају. Трагедија се десила на оближњем брду Крвавац, када је турска војска жељна освете пронашла жене, децу и немоћне мештане села Семедраж, сакривене у шуми на поменутом брду и све их свирепо убила. Потоци крви су се сливали низ брдо које је по овом догађају и добило име.

Данас сам сазнао и куда пролази пут који иде из Такова преко брда до Бруснице, видео шумску кућу која се налази на питомом врху Руда Главица, затим Мало Косово, уживао у погледу са Илијака, срео сам доста познаника и упознао нове другаре.

Од моје прве акције прошло је око три месеца и сад знам да се асфалт избегава јер је сувише тврд и не прија у шетњи као трава, земља или лишће под ногама. Набавио сам панталоне за планинарење, неколико ,,активних“ мајица, планинарски ранац који се закопчава на грудима и не само да сад знам шта су то камашне, него сам и набавио један пар (тачније, добио сам их на поклон од пријатеља) и с поносом их носим преко чарапа и плитких патика на свакој планинарској акцији.