Претрага за:
Takovo Berry

Кроз гране окићене још незрелим трешњама, види се у даљини кров Цркве Рођења Светог Јована Крститеља. На граници Доњих Бранетића и Озрема, испред поменуте прелепе црквице, договорио сам састанак са Андријаном у 7.00 ч. овог топлог суботњег јутра.

Тачно у договорено време, кренули смо даље макадамским путем ка плантажи боровница којом она и њен супруг Милета успешно газдују још од 2016. Те године су посадили први хектар, а тренутно обрађују три. Разлог због кога Милета није са нама је велики број обавеза које у овом делу године има. Почела је берба и сав род се транспортује у хладњачу, а Милета тамо највише времена проводи ових дана.

Takovo Berry

Стигли смо до плантаже. Импресивно изгледају хектари засада заштићени противградним мрежама. Пролазимо поред капије на којој је табла са натписом ,,Takovo Berry“. То је само једна од улазних капија на плантажу. Пролазимо је, возимо даље и убрзо стижемо на одредиште. Док нас послужују кафом и ракијом, Андријана ми објашњава како они са својим кооперантима функционишу као задруга. Поред тога што се баве узгојем и продајом боровнице (од чега је све и почело), задруга пружа и услуге одржавања засада широм Србије, услуге резидбе, производње ђубрива, а у плану је и изградња сопствене хладњаче. Ове додатне делатности, као и одржавање плантаже ван сезоне брања, обезбедили су неколицини мештана Озрема и околних села стално запослење и редовне приходе током читаве године.

Док ми разговарамо, четрдесет берача од 5.00 ч. јутрос, вредно пуне гајбице које касније момци задужени за следећи део процеса, преносе до контролних пунктова. Ту се врши контрола квалитета и мерење. Након тога, боровница се отпрема до хладњаче, а одатле ка земљама у које се извози.

Мој Милета

У жељи да сазнам што више о пројекту ,,Takovo Berry“ од Андријане, на моја питања, највише се Милетино име провлачило кроз њене одговоре поред свих њихових сарадника. Милета је дуго смишљао и истраживао којим би послом могао да се бави овде у Србији. Пет година је радио на крузерима и штедео новац, а онда одлучио да озбиљно крене у посао узгоја боровнице. Пошто је по природи студиозан и темељан, до танчина је прво проучио све о узгоју ове врсте воћа. Да би достигао врхунски квалитет плода, од почетка је настојао да својим биљкама обезбеди најидеалније услове за развој. Од припреме земљишта, одабира најквалитетнијих садница, наводњавања (изградио је сопствене бунаре за наводњавање), противградне заштите, примене регенеративне пољопривреде, до примене ђубрива и средстава за заштиту органског порекла. Тај његов приступ и квалитет плода, препознат је и од стране најзахтевнијих земаља на европском тржишту. Тако боровница из Озрема стиже и до купаца у Шведској, Данској, Холандији, Норвешкој… Мањи део се прода на домаћем тржишту. (Боровница се може поручити путем инста профила @takovoberry или на број +381692712038).

Љубав као покретач

Замолио сам Андријану да каже пар реченица и о себи, али она је опет кренула од Милете: ,,Милета и ја смо градска деца. И наравно, како те васпитају данас… (а то, да ли је за похвалу или није, не знам шта бих рекла) углавном иде факултет, па то иностранство… уз савет да је свуда лепше него овде. И онда стварно, имали смо прилику да радимо и у иностранству и да све то видимо из различитих углова…“ Иначе, она је након завршеног Факултета за графички дизајн одређено време боравила и радила у Америци, а онда се због љубави (како сама кроз осмех каже) вратила у Србију. Ради у струци у Горњем Милановцу, а поред тога велика је подршка Милети у пословима везаним за боровницу. Све више размишљају да градски живот замене сеоским и да у неком од таковских села оснују своје домаћинство.

Мали шарени подрум – Шарани

У таковским селима нема пуно оних који гаје винову лозу, а још мање оних који се баве производњом вина. Главно пиће је овде ракија и то она која је одлежала и примила боју од храстовог бурета.

Дејан Милошевић из Шарана

На питање, одакле идеја да се у Шаранима сади винова лоза, Дејан одговара како је то била његова жеља још од средњошколских дана. Деведесетих година, када је у нашој земљи била велика економска криза и када су около буктали ратови, Дејан је маштао о животу у селу и свом винограду. Ова жеља га је све више обузимала, па је почео да учи о узгоју винове лозе и производњи вина. Кренуо је да посећује фестивале и салоне посвећене вину. Завршио је и курс за сомелијера (франц. Sommelier). Тако је почео да упознаје људе који се занимају за ову тематику, али и оне који су већ дубоко ушли у процесе узгоја грожђа и производње вина.

Први виноград

Најкорисније савете на самом почетку добио је од Божа Александровића, нашег искусног винара. Он га је усмерио да прво окуша срећу са узгојем Совињон блана (франц. Sauvignon blanc) и 2008. године, Дејан је посадио првих 1200 чокота ове познате сорте белог грожђа. Након три године, стигао је први род, а Дејан је направио своје прво вино. Резултат је био више него добар јер се испоставило да клима, земља и остали услови које Шарани нуде овој сорти грожђа доприносе специфичној ароми вина.

Охрабрен овим малим успехом, Дејан је одлучио да прошири своје засаде, па је поред нових 2000 чокота Совињон блана, засадио и цревне сорте Мерлоа (фр. Merlot) и Каберне франа (Cabernet Franc).

Планови

Након што је заједно са својим оцем од темеља подигао, озидао и покрио вински подрум, следећи корак му је да уреди унутрашњост, да набави још опреме која му је потребна да би проширио производњу. Паралелно ради на уређењу домаћинства, пошто у своју понуду жели да уведе и смештајне објекте који ће се користити у туристичке сврхе. Овај део посла ће на себе преузети Дејанова супруга Јасмина.

Жеља му је да једног дана заокружи своју понуду и да се у његовој винарији у будућности одржавају, како он каже: ,, … радионице слагања вина и хране, промоције и дегустације.“ Пошто је њему у фокусу квалитет, а не квантитет, Дејан не види себе као некога ко би продавао своје производе великим трговинским ланцима. Циљ му је да све своје производе понуди и прода управо ту у свом Малом шареном подруму. Такође, он прати винску сцену Србије и радо се одазива позивима организатора винских скупова, салона, сајмова и осталих винских манифестација.

Борба

На питање: ,,Како се бориш?“ – Дејан се прво од срца насмејао, а онда ми је објаснио суштину:

,, Једном годишње можеш да направиш вино. Имаш сад… ево… четрдесет пет, нека доживиш осамдесет пет, значи још четрдесет пута можеш да направиш вино и то ти је то. Грешке се овде не праштају. Ако направиш једну грешку током године, та година је изгубљена. То је један од ризика.

Друга ствар, кад посадиш виноград, ти не знаш шта ћеш добити. Није то као јабука, крушка или шљива… све зависи какве ароме можеш добити на свом земљишту. Пошто се нико у ближој околини не бави узгојем лозе, нисам могао да пробам туђе вино и да кажем: – Ок, ја ћу добити нешто слично. Ја нисам знао уопште шта ћу добити. Када смо добили прво вино, схватио сам: – Ово је одлично! Тај Совињон може да повуче ароме на две три стране. Сад, неке су скроз назанимљиве, а неке су одличне. На моју срећу код мене је отишао на те цитрусне, воћне, свеже ароме. Није отишао на хербалне, где се осећа неко сено, што мени није уопште занимљиво. И тако, ти посадиш па шта ти Бог да.“

Што се тиче средстава за развој винарије, углавном се сналази сам (да ми не замери Дејанова породица која га апсолутно подржава и помаже, кад напишем ,,сам“ мислим и на његове најближе, супругу Јасмину и родитеље Мирослава и Биљану). На субвенције од стране државе, не може да се ослони. Повремено одлази на рад у Словенију, а зарађени новац улаже у остварење свог сна.

Резултати досадашњег рада

Поред вина, у Малом шареном подруму производи се и ракија и одличан домаћи коњак. За сваки производ Дејан користи своје воће, па тако поред грожђа узгаја и шљиве. Циљ му је да у што скорије време задржи само старе сорте шљива које су се показале најбоље за ракију (Маџарка и Црвена ранка).

Дејан воли и да експериментише, па је поред коњака, траварице и комовице пробао да направи од грожђа сорте Тамјаника ароматично Оранж вино. Пошто су беле сорте показале веома изражајну ароматичност на његовој земљи, Дејан планира да следеће године засади још једну врсту белог грожђа – Траминац.

Шта ти Бог да

Дејан је још један пример да једино љубав може бити довољно јак мотив да се човек нечему посвети. Јер да је у ову своју животну авантуру кренуо искључиво због новца, много пута би већ до сад одустао.

Живимо у земљи и у времену када се овај вид ентузијазма не цени довољно. Данас је свако ко се одлучи да живи на селу од свог рада, истински херој. Херој који своје борбе води сам, али који даје добар пример другима. Захваљујући оваквим херојима видимо да је могуће ићи и тим путем… путем самосталности и слободе.

Незаобилазна тема и обилазни путеви

Већ је скоро два месеца од када се за путовање од Милановца до Такова у оба правца користе обилазни сеоски путеви. Један од ових сеоских путева води преко таковских брда и пролази поред кућа фамилије Савића и излази на главни пут код Јасена. Овај пут се највише користи и то у оба правца. Вожња овуда може да буде стресна пошто је пут доста узак, у појединим деловима стрм и кривудав, а самим тим и непрегледан. Мора да се вози пажљиво и да се води рачуна о томе да у сваком моменту може наићи неко из супротног смера.

Обилазница из правца Милановца иде од скретања код Срчаника ка Врнчанима где се из Синошевића долази до центра Такова (код продавнице ,,Пролетер“). Овај пут је много даљи и није у најбољем стању те га возачи у великој мери избегавају. Уместо њега за долазак из Милановца у Таково, радије се користи пут преко Семедражи и Шарана.

Радови на главном путу Г. Милановац – Таково

Према незваничним информацијама радови ће трајати бар још шест месеци. На почетку и крају деонице на којој су радови у пуном јеку стоји знак забране саобраћаја, али траса није у потпуности затворена. Овуда је могуће проћи у случајевима хитности, али на сопствену одговорност и спремност на то да радне машине могу зауставити пролаз и то може трајати дужи временски период.

Пролазећи градилиштем приметио сам да ће нови пут бити значајно шири у односу на стари. Ово ће свакако допринети квалитету приступнице, али ће уједно угрозити имања и објекте који су у власништу мештана, а налазе се у непосредној близини коловоза. Поједине комшије се суочавају са великим проблемом јер им нови пут одузима велики део дворишта и досеже до испод прозора стамбених објеката. Није редак случај да ће помоћни дворишни објекти морати да се руше, а на жалост има и кућа које су директно угрожене. Како ће ови имовинско-правни односи бити решени још увек се не зна пошто су судски процеси у току.

Вашар у Такову

Људи из таковског краја воле вашаре. У прошлости су вашари били место где се родбина окупљала, где су се склапали послови, где се пазарило и трговало, али и где се веселило уз ,,живу музику“ и добру храну и пиће. На вашарима су се момци и девојке ,,погледали“. Неретко се дешавало и то да момак ,,украде“ девојку са вашара или вашера како то овдашњи народ радије каже.

Вашар је служио да се људи ,,покажу“

Вашар је некада био и место на коме су појединци могли да покажу свој друштвени статус, домаћини своје богатство, момци да су за женидбу, девојке одевене и накићене за ову прилику да су за удају, млади родитељи своју скоро рођену дечицу…

Момак који би желео да се покаже плаћао би музикантима да свирају, а затим би стао на место коловође у тек формираном колу. Претходно би питао девојку која му је ,,запала за око“ да стане до њега како би је држао за руку док играју. Читава је то процедура била, пуна неизвесности и слатких мука.

Вашари или панађури

Вашари су обично везани за црквене празнике и налазе се побројани су у црквеном календару по местима одржавања и по празницима на који се одржавају, али како Миленко С. Филиповић пише: ,,Побожност је споредни аспект тих вашара иако су скупови о празнику и око цркве.“ Он још пише да су многи вашари у таковском крају настали ,,од некадашњег обичаја колективног идења и брања лековитог биља и шумских плодова“ али да има и оних који су привредног карактера на којима је вршена трговина стоком и пољопривредним, као и занатским производима.

Пантелејевдан у Такову

Вашар у Такову је од самих почетака са краја деветнаестог века био сточни вашар, и то један од највећих ове врсте у Србији како сам чуо од старијих мештана из села. Одржава се деветог августа на Светог Пантелејмона и траје три дана. Ове године почеће сутра, седмог и трајати до деветог августа када је и поменути празник.

Како је то било 1955. године, пише Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таковци“:

,,Вашар у Такову почиње већ увече уочи Пантелијевдана. Догони се у великом броју крупна стока: по неколико хиљада грла говеда, у мањем броју коњи. Буде и оваца. На вашару се продају и комплетна кола: кола на продају означена су усађеним прутем који је на врху уденута цедуља са ценом. Буде ту и поврћа (особито парадајса) и воћа донетог из Мораве. Затим, ту су шатре за продају пића, па шатре за забаву (гађање и сл.), рингишпил“, продавци лецедерских израђевина, освежавајућих пића итд., а неизоставно на вашару буде и свирача, јер вашар не може да буде без играња кола, а то не може без свирача (сада поглавито хармоникаша).“

Нисам сигуран да ће овогодишњи вашар бити овакав како га уважени проучавалац нашег краја описује у прошлости. Оно у шта јесам сигуран је то да ће бити шатри са ,,живом“ музиком, рингишпила и других занимација за децу, као и добре хране са ражња, свадбарског купуса и осталих ђаконија, хладног пива и сладоледа на точење. Биће организован и културно-уметнички програм и све остало што таковски вашар уобичајено нуди.

Данас сам прошетао да проверим како иду припреме и ево мало фотографија.

Видимо се на вашару!

Суперћелијски јул у Такову

Причају људи да је на таковским њивама и пољима до сада било и изненадног невремена и града, грмљавине и громова, али да до сада нису видели и доживели овакве појаве на небу какве су претходних дана протутњале кроз Србију, закачивши и наш крај. На сву срећу, повређених овде није било. Доста је дрвећа изломљено, страдала је по нека стреха или пластеник, а надлежни упозоравају да бисмо могли очекивати слично невреме и данас и наредних дана.

Огњевити свеци у народном календару

У народном календару ово је период године посвећен огњевитим свецима: Светом Пантелији, Светом Илији, Огњеној и Благој Марији и Светом Прокопију. Народ их је тако назвао јер се славе у време највећих жега када лако избијају пожари. О томе Миле Недељковић пише у својој књизи ,,Годишњи обичаји у Срба“.

Аранђеловдан летњи

26. јул је дан када се славе сва јављања и чуда Светог архангела Гаврила. Драгомир Антонић је у својој књизи ,,Српски народни календар“ забележио причу везану за Таково и овај празник: ,,У Такову причају да је неком сељаку стално цркавала стока, па се молио арханђелу да му помогне. Арханђел се појавио на свој дан и заједно са сељаком потерао стоку према Руднику. Успут су појили стоку на седам извора. Када су се увече вратили, стока је била здрава. Од тада народ обилази те изворе, пије воду и лечи се од разних болести.“

Овај дан није ,,обележен црвеним словом“ у црквеном календару, те се различито празнује у крајевима где живи наш православни народ. Негде се строго не ради, а понегде је у прошости био посвећен предивном народном обичају милосрдних моба када се помагало сиротињи. (Драгомир Антонић – ,,Српски народни календар“)

У народу се верује да: ,,Ведри Аранђеловдан предсказује јаку зиму.“ (Миле Недељковић – ,,Годишњи обичаји у Срба“)

Данас 25.7.2023., дан је био изузетно тежак и врео. Један од коментара је био да је толико вруће као да се налазимо испод сача.

Таковска филозофија чекања

Чекај сине док завршиш школу. Чекај… прво заврши факултет, војску, па да се запослиш. Чекај ону праву, чекај док купиш стан или кућу. Чекај док се роде деца, док заврше школе, док их пожениш и поудаш. Чекај у реду на каси, чекај у реду код лекара, чекај да платиш рачун, чекај на излазу са ауто-пута. Чекај да прође последња рата кредита, чекај годишњи одмор, чекај да ови оду, чекај да други дођу… Чекај док одеш у пензију…

Један филозоф тврди да је чекање стање између времена и бесконачности, а источњачки мудраци да је чекање прилика да развијемо свесност и дубље разумемо себе и свет око нас. Чекање је најбоље време за интроспекцију или за припрему за исповест, зависи ко шта више воли.

Причају старији Таковци да их је изградња садашњег асфалтног пута од Милановца ка Прањанима коштала не само чекања да се изградња оконча, него и активног учешћа у радовима. Свако је био дужан да без надокнаде ради било на превлачењу туцаног камена воловским запрегама, било да одређени број дана проведе у каменолому где се ручно ситнио камен.

Ових дана поменути пут се проширује и тога сад нема, али се зато много чека. Обавезно десетак-петнаест минута или према субјективном осећају , сат до сат и по сваки боговетни пут када се из Такова крене ка Милановцу и обрнуто. Кад год да кренеш црвено светло ти не гине.

Идеално време за дубље преиспитивање себе и света који нас окружује.

Уређење Цркве брвнаре у Такову

Радови на летљиковцу су завршени. Остало је још неколико дана рада да се заврши ограда око црквеног имања. Проширен је паркинг и већ сутра би требало да кренемо са постављањем бехатона. У плану имамо још да посадимо младице липе и храста и да поставимо расвету у дворишту као и безбедносне камере. Међутим, оно око чега смо се сви у одбору сложили је да нам у наредном периоду главни фокус буде на уређењу саме цркве пошто одавно није ништа рађено у ентеријеру.

Културно-историјски значај таковске цркве

Укратко, да није било договора на Цвети 1815. године у порти Цркве Светог Ђорђа у Такову, можда не би било ни модерне државе Србије. Поред тога, наша црква је једна од најстаријих грађевина ове врсте у Србији. Првобитно саграђена 1724. године, спаљена следеће, па на темељима старе саграђена поново 1795. године.

Тренутно стање – Црква Светог Ђорђа у Такову

Црквени намештај (изузев сточића за целивајућу централну икону који је нов) је у прилично лошем стању и по њему су видљиви трагови пропадања. Иконостас заједно са иконама би такође требало рестаурирати, ламперију на своду заменити, лустер такође. Ако Бог да планирано је постављање камена на читавој површини пода цркве. На двестоту годишњицу Таковског устанка замењена је кровна шиндра, али би ваљало и њу мало средити и префарбати. Испред цркве су две палионице за свеће које су се показале као веома несигурне. Неколико пута су се запалиле услед великог броја упаљених свећа, тако да би и тај део требало трајно решити.

Донације за уређење Цркве Светог Ђорђа у Такову

Шта ће све бити урађено у великој мери зависи и од средстава која ће бити прикупљена путем добровољних прилога. Са прикупљањем ћемо почети на дан црквене славе која је у наредну суботу 06.05. на велики хришћански празник Ђурђевдан. Овог дана ће бити отворена књига прилога, а већ од сада, ко је вољан да помогне то ће моћи да уради након договора са нашим свештеником.

Ево мене, ето вас…

На Светој Литургији у Цркви Светог Ђорђа на Цвети 1815. године у Такову, окупили су се сви виђенији људи рудничке нахије и околних села. Данас, двеста осам година касније, успомену на овај славни дан наше историје обележило је нас стотинак. Виђеније не видесмо.

Срећан празник Цвети! Срећна двеста осма годишњица Таковског устанка!

Два љешника ораху су војска

Бог је човека створио за велика дела. Када има добар мотив, јасан и племенит циљ, јаку вољу и веру, све му је могуће. Одличан пример за ово је Јовица Спајић, ултрамаратонац који је најбољи на свету у овој дисциплини. У изузетно захтевним тркама, он се излаже надљудским напорима и испитује сопствене границе. Не штеди ни тело ни душу. Често спомиње Бога, а последње атоме снаге чува за узвик ,,СРБИЈА“ при уласку у циљ. Овај изузетан млади човек плени својом смиреношћу и скромношћу, а својим речима покреће сваког свог слушаоца на позитивну промену, на излазак из сопствене зоне комфора (како се то популарно данас каже).

Друштво држи земљу и градове

Јовица је доказ да човек као појединац може да мења свет око себе на боље. Међутим, када би одлучио да на селу живиш сам, па макар био људска громада као Јовица, живот би ти био врло тежак и компликован. Сеоски послови траже више од једног пара руку. Без обзира да ли поседујеш сав потребан алат, сав матреријал за рад, тракторе, прикључне машине, камионе и осталу машинерију, ако немаш некога да ти помогне тешко ћеш проћи.

Васа Пелагић у свом ,,Народном учитељу“ о удруживању пише: ,,Два љешника ораху су војска. Друштво гради и ствара; друштво држи земљу и градове; друштво држи дом и породицу. И прут је у снопу јачи. Што је једноме скупо друштву је јевтино. Што један не може то је задрузи лако. У друштву је и јело слађе и рад лакши. „Благословене многе и вредне ручице“. Једна памет и једна слога, а многе руке чине чудеса. И два лоша избише Милоша.

Задруга има песме и гусле, то су знамење опстанка српског. Песму, језик и задругарство српско ваља нам чувати, а задруге и удружења ваља нам стварати. Задруге: за осигурање, за позајмицу, за штедњу, за набавку боље приплодне стоке, задруге за набавку бољег семена, бољих алата и машина то су широка поља рада за све умне Србе родољубе, и за ратаре, и занатлије и трговце српске.

Toг се увек треба придржавати; самац је свуда као кукавац. У породици задружној свак је јачи, веселији, ситији, одевенији и ведрији. Сноп се не може лако ни савити ни изломити, а један прут лако се превија и ломи.“

Таково Црква брвнара - Takovo,, Crkva brvnara

Таково Црква брвнара - Takovo,, Crkva brvnara
Савинац

Заселак или како је то Миленко С. Филиповић записао у својој књизи ,,Таково“, један од главних потеса села Шарани – Савинац, чврсто је везан за нашег свеца и просветитеља Светог Саву. Црква која се налази на најлепшем месту у селу, а коју је подигао кнез Милош 1819., посвећена је управо њему. Извори лековите воде који се налазе у близини у кориту реке Дичине називају се Светиња (Савинац) и сматрају се Савиним изворима, а предање каже да су два удубљења у камену поред извора отисци копита Савиног коња. Такође се сматра да је на брду изнад цркве некада постојао манастир који се звао Савина по свом оснивачу Светом Сави. Ево шта о томе пише Миленко С. Филиповић:

,,Врло су жива предања у селу о томе да је некада ту постојао манастир, и неки знаци потврђују да у том предању има нешто истине. На Главици је место Манастириште, али је место раскопано и стоји само рупача. По предању, камен од манастира први је носио Турчин Диздаревић, а после и народ. На Становишту су Калуђерске Ливаде и Поповића или Поповске Њиве, а да нико у селу не зна када су овде живели ти Поповићи и шта је било с њима. Једна надгробна плоча са људском главом у рељефу пренета је са Манастиришта и смештена према апсиди цркве на Савинцу. По народном предању, манастир се звао Савина и његов оснивач је био св. Сава, који га је осветио на Богојављење и онда са литијом сишао на топле изворе крај Дичине и на њима осветио богојављенску водицу. На Становишту су били манастирски станови са стоком…“

,, Варошица се развила око цркве, коју је подигао кнез Милош 1819. у непосредној близини врела Светиње или Савинца. Уз цркву су били подигнути многи чардаци, од којих још стоје два, и кућа кнеза Милоша. Доцније су уз цркву нодигнуте општина и кућа за свештеника, 1889. подигнута је у близини школа, а доцније и друге зграде и куће између цркве и школе…“

Светитељу Христов Саво моли Бога за нас!

Срчаник

Када се крене из Горњег Милановца ка Такову, на путу који пролази кроз Клатичево, постоји низ опасних кривина. Неретко се ту дешавају судари, превртања, излетања са пута и друге незгоде, поготово у условима који нису најповољнији за вожњу. Киша, снег, магла, а некад и обичан мрак могу изазвати да се аутомобилска стакла проспу по асфалту. И баш то просуто стакло, та срча била ми је прва асоцијација за настанак имена Срчаник.

Читајући књигу Миленка С. Филиповића ,,Таково: насеља, порекло становништва, обичаји“ наишао сам на податак да је кроз Клатичево пролазио пут Горњи Милановац – Прањани са одвајањем ка Љигу и много пре него што су се аутомобили појавили на путевима Србије. Такође у овој књизи писaној педесетих година прошлог века, сазнао сам по чему је Срчаник добио име и како су настали вашари:

,,У атару села Клатичева, недалеко од Горњег Милановца, налазе се ливаде Срчаник. Ту сваке године на Усековање (11. септембра по новом календару) после подне буде велики сабор („вашар“): млађи свет више и не зна да је сабор настао на тај начин што су некада ту жене само долазиле да беру лековиту траву срчаник. На Барицама до Анатеме изнад Полома, такође на Усековање, старији су брали линцуру и срчаник, а млађи се проводили. Пре неких четрдесет година престали су у Бершићима да беру траву жутиловицу (за жуто бојење) на Ивањдан, али је вашар држан све до после Првог светског рата. У недељу по Великој Госпојини (28. августа по новом) буде у Теочину велик сабор („вашар“), који се зове Лешници: некада су се крај једног лесковог шумарка скупљали тог дана чобани са стоком и брали лешнике, а сада је то велики народни скуп неколико суседних села. Било је таквих скупова и на Равној Гори (брање јагода и линцуре), у пољу Девесиловици поред речице Девесиловице (трава девесиље, на Усековање), у Ручићима, на Савинцу (линцура и др.) итд.“

Фотографија преузета са rulek.rs

Време слава

Божићни пост траје. На селу су позавршавани велики послови. Ракија је у бурадима, суши се месо у пушницама и оставља се да ,,ћути“ до Божића. Дани су хладни, а куће топле и дуже се борави у њима него вани.

Свака православна породица је мала црква која има свог заштитника коме се моли за напредак и помоћ од Бога, а дан који је заштитнику посвећен обележава се свечано и овај обичај се преноси са колена на колено.

,,Свака српска кућа има у години по један дан кад слави и то се зове слава или крсно име, или свети или свето.“ ( Милан Ђ. Милићевић- Живот Срба сељака)

У децембру су славе посвећене следећим празницима и светитељима:

4.12. Ваведење пресвете Богородице
7.12. Света великомученица Екатарина
8.12. Свети свештеномученик Kлимент
9.12. Свети Алимпије Столпник
13.12. Свети апостол Андреј Првозвани
17.12. Света Варвара
18.12. Свети Сава Освећени
19.12. Свети Николај Чудотворац – Никољдан (Свети Никола)
25.12. Свети Спиридон Чудотворац

У јануару:

2.1. Свети Игњатије Богоносац
9.1. Свети Архиђакон Стефан
14.1. Свети Василије Велики
20.1. Свети Јован Kрститељ
27.1. Свети Сава

Међу православним Србима највише је оних који славе Светог Николу (према неким изворима око половине од укупног броја православних Срба), затим следе Ђурђевдан, Аранђеловдан, Свети Јован, Свети Димитрије…

,,Домаћин се стара и приправља израније чим ће и како ће прославити своје крсно име. Пред ноћ, у очи крсног имена, зађе по један из куће (обично који од момчади) по селу и зовне оне куће, које се зову узајмично. Кад дође пред кућу обично скине капу, назове Бога и рече: „Поздравио ви се тата (или чика или брата) да дођете до вече на чашу ракије. Да се разговоримо и да мало ноћи поократимо; што буде св. Никола донео нећемо сакрити. Дођите, немојте да не дођете“.

Овако се зове где је обичај звати на славу, али има села где се не зову него иде свечару на славу незван ко год милује.

Кад званице долазе свечару обично назову: ,,Добро вече!“ и додају: ,,Срећно ти крсно име; славио га много лета и година у здрављу и у весељу!“ Који су познатији са свечаром, или су својта, донесу и по јабуку или дуњу у недрима и дају је домаћину кад му назову добро вече. Сад сви вечерају, пију, разговарају се, па се и разиђу, а пријатељи из других села ту остају на конаку.“

Овако Милан Ђ. Милићевић описује како је некада протицало вече пред славу Светог Николе и наставља:

,,Сутра дан домаћин се рано пожури цркви, ако није обичај да свештеник долази кући да преломе колач. У цркви, пошто се сврши богомоља, служба или јутрење, свештеник узме колач, пресече га на четворо, преко доње коре, поспе на оном раскршћу вином, обрне га три пут с домаћином читајући, или појући црквенске песме: Исаије ликуј и Свети мученици па га онда разломе на више, и по што у три маха сркну оба од онога вина на колачу и пољубе колач, пољубе се међу собом и разломе колач са свим тако да две четвртине остану домаћину а две свештенику. Домаћин своје четвртине од колача и кољиво  врати кући, а свештеник опет оне своје задржи себи.

Дошав кући домаћин се поздрави с гостима (а с којима се није пре видео и ижљуби) па их стане служити (гологлав). Тако ће служити до пред подне, па ако је и сам човек у годинама, он ће онда присести с гостима а дозваће кога млађега од себе да га одмени. Око подне дижу у славу. То бива овако: Сви устану на ноге, поскидају капе, донесе се она четвртина од колача, (или ако доходи поп кући изнесе се цео колач те се он ту и преломи) и на њу се запали воштана свећа, сви се окаде тамјаном, прекрсте се по неколико пута, па онда домаћин наслужи сваком по чашу вина… (здравица) … После тога обреде се сви кољивом, прекрсте се, моле се Богу како ко уме па поседају сви и продужи се гозба и разговор. Ту се прича о старим добрим и тешким временима, о српској слави, о јунацима, о светитељима и добротворима народним.“

Крсна слава је карактеристично обележје српског народа и јединствена појава у православном свету. И пре примања хришћанства, Срби су имали кућне заштитнике, а пошто православље никада није било искључиво и ригидно у свом наступу, стари заштитници су само замењени хришћанским светитељима, а слава је постала део православног живота међу Србима. Сматра се да су наши преци при крштењу узимали за заштитника оног светитеља на чији дан су крштени. Раније се у народу сматрало да су они који имају исту славу у међусобном сродству и да не би требало да се ,,узимају“ међусобно мада ово правило није строго поштовано.

Вељкова прича из Шарана

Ноћ у прадединој кући

Век и по је ту, на маленој косини, шумадијска стара кућа, са огњиштем и собом, под којом је подрум од тесаног камена. Са ограђеном авлијом од прошћа, а испод ње њива и стрм шљивик црвене ранке. Окренута ка истоку, где зора прво свиће, одмах изнад старог ораха, а са врха нашег Вујна. Пред кућом је јабука, породично стабло, одмах до прага, где се састају преци са потомцима. Испод ње су све наше тајне, састанци и растанци, приче и здравице. Нема им броја, јер овде је све старо бар један век. И и даље се овде у пролеће све буди! Све букне и процвета у месецу мају, зри у септембру и умире у новембру, да би поново с мојим доласком, оживело.

Волео сам да спавам крај прозора, испод иконе и кандила, старих слика насмејаних људи. Крај молитвеника и шајкаче прадедине. Заспао би, али би се у сред ноћи тргао, када је пун месец и ведро небо, негде око Илиндана. Чујем гласове, чујем звук црквених звона, чујем песму бесмртних ратника. Повика неко са малог сокака и лепо рече моје име! Изађох испред и кренух горе и лепо видим сви моји преци, стари ратници у бој кренули. Војислав стоји, на вр` сокака, на дешњаку волу меденица јечи, пушка о рамену и шајкача на глави, а место кола топ волови вуку. До њега стоји силни Глигорије, већ 2 рата има иза себе и у нови се, већ остарео спрема. Видосав његов, од деветнаест лета љуби љубу и нерођено чедо, чега га далек пут, до сињег мора. Около њих су и они, којима име не знам, испраћају их мирно и желе срећу! Месец им зари већ мрка лица, стојим пред њима, стидим се себе. Да ли сам достојан, оваквих људи? Да ли је доста воштаницу палити и Богу се молити за њихове душе? Да ли је доста орати њихове њиве, гајити оно старо воће, певати песме њима у част? Да ли је доста налагати огњиште, сећи колач на дан светог Георгија победоносца, њиховог чувара и молитвеника. Ићи у цркву где су они крштени, причешћени и венчани пред живом сликом Исуса Христа? Да ли је захвалност кад волим сваки камен, сваки грумен и прах земље ове, натопљене крвљу? Када гледам очима ратника у сва она вишња брда, где осећам да су ми корени и да знам да сам дошао међу своје, тамо где припадам тамо где ме воле. Зато стајем пред њима мирно и поздрављам свих 200 јунака нашег села који почивају на вечитој стражи, неки на Зејтинлику, а неки на Крфу, а неки крај Колубаре подно Сувобора.

Миловановић М Вељко

Око казана у Такову

У ово доба године вековима уназад Срби се радо окупљају око ракијског казана. О значају ракије у народу нећу овога пута, већ ћу само о чину печења. Како је то било некад и како је сад.

О томе како је било некад пише Милан Ђ. Милићевић у својој књизи ,,Живот Срба сељака“ писаној далеке 1894. године:

Печење ракије у Србији 1926. године (Фото: Архива Етнографског музеја)

,,  Казан, кад се награди, и кад се већ почне пећи ракија, зборно је место за сељаке суседе, који долазе на казан на разговор, а и на ракију, јер је обичај да се на казану нуди ракија сваком ко дође. На казану се људи разговарају, причају, певају уз гусле, веселе се, а некад се, богме, неки и потуку. На казан долазе и најодабранији домаћини; само што они не остају на казану дуго, него поседе мало, разговоре се, попију по чашу ракије, и одлазе сваки на свој посао. Али се обично на казану нађе покоји нерадник, или баш бескутњик из света који се од казанџинице не одмиче откад казан пропече па докле све не препече. Такав се човек зове џиброња.

Џиброња пресеца батиће и ложи под казан,  доноси воду за табарку, изручује џибру из казана и доноси из каце нову шљиву за печење; он насађује капак на казан, и улепљује га џибром да не одише кад се пече; он пије од пpвенца, а пије и од патоке и из оне џибре којом је улепио капак за казан вади кошчице од шљива, крца их, и њихове језгрице мезети уз ракију. Ето то је џиброња.

Прва ракија што потече кроз лулу у баквицу зове се пpвенац; то је ракија најјача и најљућа; за њом тече ракија која се зове уторак (други падеж уторака, као трећака, пољака, итд.), па најпосле тече патока, то је последња ракија и најслабија и најнездравија.“

Оно што се дан-данас задржало је окупљање комшија око казана, прича, песма, испијање старе охлађене ракије уз мезе. Ово окупљање код нашег домаћина и комшије Саше Јашаревића трајало је пет или шест дана, а свакодневно су се смењивали гости и комшије поред казана, кад је ко могао. Нови казан није нам много сметао у дружењу, није захтеван. Сем што тражи да му се заложи ватра, промени комина, а пре тога проспе џибра одвртањем једног вентила, остало све ради сам. Домаћину остају одрешене руке па се може посветити котлићу, а и у неко доба (пошто кажу ,,ваља се“) и по неки кромпир бацити у жар испод ложишта. Казан вреди сваког уложеног динара, колико сам ја као лаик могао да приметим.

Такође сам приметио да ниједан џиброња није долазио. Иако звучи погрдно, из горњег текста видесмо да је био веома користан члан друштва.

Лепотице из прошлих времена

Иако су данашње породице малобројније, јер ретко где се може чути да у некој породици има петоро, шесторо, седморо или више деце, сеоске куће су данас веће, комфорније, функционалније, са пуно више соба, са купатилима… него оне старе у којима су наши преци живели. Гледајући старе напуштене сеоске куће, може се закључити да су ту живели неки много скромни људи, једноставни, одмерени, природни. Чак и они имућнији, нису се разметали и нису имали потребу да истичу своје богатсво неумереним украшавањем које често уме да пређе у кич.

Волео бих кад бих могао да све ове куће обновим и заштитим како би још дуго сведочиле о прошлим временима и о неким другачијим људима.

Црвено лишће таковско

Мирис дима, прохладна јутра и сунчани дани… носталгија, сећање на ђачке дане. У селу људи спремају дрва за зиму, пече се паприка, прави се ајвар, а ракијски казан постаје оно што је некада било огњиште. На крошњама дрвећа црвени се лишће, миришу зреле дуње и јабуке.

Јесен је у Таково стигла.

Летња слика Такова

На пејзажима Такова у ово доба године преовладава жута боја сунцем спаљене траве.

Јул је при крају, али треба издржати још и август. За пољопривреду је ова читава година изузетно тешка. Сада се води борба да биљке и стока преживе жегу. Дичина више не тече, у њеном кориту тек по нека бара по којој се риба бори за голи живот.

Што се кише тиче, чуо сам данас како су стари говорили да ако липа окрене лист ,,на бело“ неће бити кише још десетак наредних дана. То ,,на бело“ је управо као на фотографији испод, направљеној данас у порти таковске цркве.

Мирис јуна у Такову

Липа још није цветала, али се спрема. Још неких седам дана и Таково ће њоме опојно замирисати. Дотад покошене ливаде нашироко плене својим заводљивим миомиром. Ту су и шумске јагоде зреле, трешње и вишње, жито у пољу, кестен у дворишту… све буја и мами да му приђеш, да га дотакнеш и помиришеш. Људи у селу су у сталном покрету, у великим пословима, сезона радова је у пуном јеку.

Литије у Такову

Тројице, Силазак Светог Духа на Апостоле, Педесетница само неки од назива за овај велики хришћански празник. На сам празник у недељу служена је света Литургија у савиначкој цркви, у понедељак у цркви у Такову, а у уторак у Јовању у Доњим Бранетићима односно Озрему. Поред свете Литургије овај велики празник обележен је и литијама, односно преславом или обетином, светковином која се обавља испред записа, светог дрвета које готово свако село таковског краја негује у оквиру свог атара. Овај обичај се још назива и крстоноше, а Марко Марковић из Љуљака написао је диван текст који га најближе дочарава:

,, Литије у Љуљацима

Мало је оних који заиста схватају значај литијског дана и крстоноша за једно село. У Гружи и Руднику за литије, вековима су се сакупљали и сабирали становници села које тај дан обележава, да би се у заједништву, молитви, љубави и слози помолили Господу Богу за мир, благостање, слогу, берићет, здравље и потомство. Заједно са свештеником, у песми би обишли цело село и зановили знак крста на светим стаблима- записима.

Колико су Гружани и Рудничани поштовали запис говори чињеница да је негде половином 19. столећа у Љуљацима једна повећа грана од записа пала на пут који је испод крошње пролазио. Нико се није усудио да је помери. Померили су пут.

Запис су девојке китиле најлепшим цвећем, певајући вилинске песме. Била је част понети црквени барјак, а уз барјак се носила и сеоска икона, понекад и звоно, ако би га село имало. У Порти, коју је свако гружанско село омеђило, имало храм или не, повело би се коло, где би се преплетом руку, опанака и душе приказала она слога које данас тако недостаје.“

Део текста преузет са налога Марко Марија Марковић

У својој књизи ,,Таковци“, Миленко С. Филиповић о литијама пише:

,, Литија или крстоноше би ишле са свештеником и обилазили сеоски атар. У поворци су ишли поглавито мушкарци, али и женске. Поворка је ишла од записа до записа. Као ,,записи” служила су разна стабла: већином крушке, али и цер, храст лужњак, липа, бор и др. Особитост је да у Красојевцима као запис служи један камен. У Брезни је било седам записа, у Шаранима пет, итд. у монографији „Таково”, у описима појединих села наведен је и број њихових записа. Иако су записи култна стабла, која су у општем поштовању, ипак су у Врнчанима један запис уклонили, извадили из земље, јер је правио сувише велику сенку, хлад.

Кад литија или крстоноше дођу до записа, обиђу око њега. Одржи се молитва и у кори на стаблу се засече крст: понови се стари, па се под кору стави хартија на којој свештеник напише „запис”, тј. слова ИС ХС НИ КА. Оближње куће доносе код записа карлице с млеком, сира, кајмака, белог лука, да почасте крстоноше, а за старије учеснике још и ракије. Крстоноше уз пүт певају да им роди летина. Било је некада тога да су пред крстоноше изношени болесници, али нисам могао дознати шта су им крстоноше радиле. Обилазак крстоноша би се обавио по подне, до ручка.“

Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи

Фотографије из Синошевића преузете са ФБ налога Милета Обрадовић

Васкрс 2022.

Најрадоснији поздрав из Такова, Христос васкрсе!

Овог трећег дана Васкрса, присећамо се и сумирамо утиске. Неколико дана пред Васкрс, трудили смо се да што спремније дочекамо овај најрадоснији празник. Столови су већ раније постављени у летљиковцу, а онда су нам стигле и столице. Једноставне, лепе, по узору на старе грчке кафанске столице, само израђене комплетно од сушене буковине, рукама вештих мајстора из Ваљева. Све похвале Бранку за организацију овог дела посла!

Након Великог четвртка и Свете Литургије , на најжалоснији празник у хришћанском свету Велики петак, служена је вечерња служба са изношењем плаштанице на Савинцу:

Служена је Света Литургија и на Велику суботу на Савинцу. Опет на Савинцу следећег дана, присуствовали смо и јутарњој васкршњој Литургији. Поред саме величине празника, велика радост је била видети толико људи на служби. Многи нису успели да уђу у саму цркву већ су стајали испред и тако учествовали у заједничкој молитви. Не сећам се да је некада било више људи на служби у овој цркви посвећеној Светом Сави. Након Литургије наши домаћини су, као што то и обично раде, организовали послужење за све који су били на служби:

Другог дана Васкрса, Литургија је служена у Цркви Рођења Светог Јована Крститеља, која се налази на граници Доњих Бранетића и Озрема. Једном грешком написах да је црква у Озрему и за то добих критику, тако да се и овим путем извињавам људима из Доњих Бранетића и обећавам да се ова грешка неће поновити са моје стране 🙂 Уједно желим и да им се захвалим свима, као добрим и вредним домаћинима. Ми који долазимо из других села у њихову прелепу цркву увек будемо братски дочекани, уважени и послужени. Тако је било и овог пута. Драги људи из Доњих Бранетића и Озрема, Христос воскресе!

Трећег дана Васкрса Света Литургија је служена у Такову. Богу хвала било је људи на служби прилично, с` обзиром на то да је био први радни дан и да је доста људи који обично долазе било спречено због пословних обавеза. Било је доста и оних који нису имали обавеза, али ипак нису дошли јер нису били обавештени или им је било непријатно јер нису директно позвани. Зато сада користимо ову прилику да позовемо све људе којима је Таково у срцу, да дођу на неку од следећих служби, да се видимо, попричамо и подружимо после службе. Пратите наше објаве на нашем Фејсбук профилу где ћемо вас унапред обавештавати о дану и времену следеће службе. Христос васкрсе!

Таково на Цвети 2022.

Срећан празник и срећна нам 207. годишњица слободе и самосталности! Слободе која је рођена управо овде у Такову на овај велики празник. Заиста велики дан за српски народ, можда један од највећих у нашој историји. Као такав, прослављен је скромно. Црквица је била пуна, али ако узмемо у обзир да је овај дан од прворазредног значаја за читаву нашу вољену Србију, онда можемо слободно рећи да нас је било мало и премало.

Бадњи дан у Такову

Окупљање у порти Цркве Светог Ђорђа у Такову почело је од 16ч, а молитва и налагање Бадњака у 17ч. Пуно дечијег смеха из сламе прострте по снегу и посуте бомбонама, пуно људи, пуно радости, уз велику ватру, кувано вино и ракију, ватромет… Прво веће окупљање у летњиковцу, пуно познатих и драгих лица. Чула се прича, чуле су се похвале на рачун летњиковца, чуле су се божићне песме и изворна музика, а било је и оних који су се уз тактове моравца ухватили у коло. Радосни поздрав из Такова: Мир Божији, Христос се роди!

О равнодушности и отуђености

Сретох пре неки дан једног старог познаника и он започе причу о Рио Тинту, протестима, еколошком устанку… У једном моменту запитао ме шта ја мислим о свему томе? Почех како је то удар на природу, велика опасност од загађења, опасност од порбљавања страних инвеститора… у сваком случају кренуо сам да износим мишљење о томе колико је све то погубно и за народ и за животно окружење. Следеће питање је било везано за мој однос и учешће у пружању отпора, тачније, питао ме да ли сам био на неком од окупљања у знак протеста?

– Не, нисам.

– А што?

Да бих му одговорио на то питање, морао сам дубоко да се замислим. Брзо сам се сетио СПО-а и Вука Драшковића, Шешеља, преваре зване ДОС и свих осталих политичких превара којима смо као народ били вешто изманипулисани у новијој историји. Толико је било манипулација и подвала да вероватно сада, ми као народ не бисмо успели да препознамо ни Светог Саву да нам се појави и понуди нам излаз из овог националног колапса. Одбацили бисмо га, у најмању руку као политички некоректну, десничарску, клеро-фашистичку појаву, под притиском удружених медија, прорежимских и ,,опозиционих“. Толико смо слуђивани протеклих година, толико разједињавани, да смо данас изгубили поверење у људе у тој мери да смо се сви повукли у свој кутак, иза својих врата и иза својих брава закључани, не желимо ни у чему да учествујемо ако се директно нас не тиче. У таквом расположењу пристајемо на све и свашта. Од ситних ,,јајарлука“ у продавницама, где нам продају чоколаде које су биле 100гр у новом паковању од 80гр, а за исту или чак и вишу цену. Килограм уместо литар јогурта где те направе будалом за 20 милилитара, пошто је густина јогурта већа од воде и 1кг износи 980мл. Затим преко банки које нам наплаћују ко зна шта све и по ком основу, од услуге подизања новца на банкомату, наплате издавања чекова, одржавања рачуна, до крупнијих зеленашких износа које нам отимају приликом узимања кредита. При том си условљен и ако си негде запослен, мораш да имаш рачун у банци. Негде на дну сваког уговора куцаном на много страна ситним, једва видљивим словима ти подметну неку ставку на основу које те касније намагарче. На питање зашто ми наплаћују плаћање рачуна, рекли су ми у просторијама филијале једног оператера мобилне телефоније, да је то акција која се спроводи да би се корисници упутили на онлајн плаћање. Међутим, када сам почео све рачуне да плаћам онлајн, у месечном извештају ми се појављују и услуге онлајн плаћања рачуна међу трошковима.

Одеш код лекара, ниси ни изустио шта те мучи, он већ пише неке рецепте, неке таблете, сирупе, препарате. Обично су ти лекови истог произвођача чији плакати висе по зидовима ординације. У таксију таксиметар обично или не ради или мајстор ,,заборави“ да га укључи. У месарама ретко где има домаћег меса, увози се неко из Аргентине где је стока храњена ГМО храном и антибиотицима ради превентиве. Кад поменух ГМО, ту су игре без граница, све што је било до скоро НОН-ГМО сада је променило етикету и не знамо шта је.

Где год се окренеш, сви нешто подмећу, варају, крадуцкају и краду и све легално, све дозвољено и легитимно.

– Ма пријатељу, не верујем више никоме ништа. Ко ми гарантује да се ти силни покрети и удружења за очување природе, сутра неће појавити на изборима и стати као подршка неким њушкама?

– Слушај, ово сад ако се не реагује на време, после може да оде у неповрат. Ако се сад не супротставимо, неће бити друге прилике.

– Нека, видећу. Ако дођу да буше по Такову онда ћу изаћи да штрајкујем.

Само… шта ако је он ипак у праву, можда буде касно када црни џипови крену по таковским њивама да скупљају узорке.

Нешутљива лопта

Обично предвече супруга и ја идемо у шетњу. Таман што смо кренули, наш старији син се враћао и сретосмо га негде код улаза у црквену порту. Изненадисмо се што се тако брзо вратио са терена, јер обично остане много дуже кад оде на школско игралиште да игра фудбал са другарима из села. Пре него што смо га питали како то да се тако брзо вратио, он поче да нам објашњава:

– Онај мој друг Жиле, који је то специјалац! Толико је предувао лопту да је просто била нешутљива. Још ми је рекао да дођем на терен… ја тамо, а оно нема никога. Зовем га телефоном, а он ми каже да није мислио на доњи него на горњи терен кад ме је звао да се нађемо. На крају ми је рекао да дођем до Раћа пешке, пошто нисам кренуо бициклом, а да ће ме он повести на свом само да поскида неке лампице…

Браво! Помислих… управо је одлично описао данашњу утакмицу ФК Таковски устанак Таково : ФК Шолопај. Заиста је та лопта на терену у Такову била нешутљива, а терен за који се није знало да ли је горњи или доњи, више непријатељ него пријатељ младим играчима Бранка Кеца Каравезића. Није да се момци нису трудили, оставили су срце на терену, како то спортисти воле да кажу, али једноставно данас није био њихов дан. Изгубили смо 4:1 од екипе која није била бољи противник. Једноставно, имали су више среће јер су од пет контранапада колико су имали, дали четири гола.