Вељкова прича из Шарана

Ноћ у прадединој кући

Век и по је ту, на маленој косини, шумадијска стара кућа, са огњиштем и собом, под којом је подрум од тесаног камена. Са ограђеном авлијом од прошћа, а испод ње њива и стрм шљивик црвене ранке. Окренута ка истоку, где зора прво свиће, одмах изнад старог ораха, а са врха нашег Вујна. Пред кућом је јабука, породично стабло, одмах до прага, где се састају преци са потомцима. Испод ње су све наше тајне, састанци и растанци, приче и здравице. Нема им броја, јер овде је све старо бар један век. И и даље се овде у пролеће све буди! Све букне и процвета у месецу мају, зри у септембру и умире у новембру, да би поново с мојим доласком, оживело.

Волео сам да спавам крај прозора, испод иконе и кандила, старих слика насмејаних људи. Крај молитвеника и шајкаче прадедине. Заспао би, али би се у сред ноћи тргао, када је пун месец и ведро небо, негде око Илиндана. Чујем гласове, чујем звук црквених звона, чујем песму бесмртних ратника. Повика неко са малог сокака и лепо рече моје име! Изађох испред и кренух горе и лепо видим сви моји преци, стари ратници у бој кренули. Војислав стоји, на вр` сокака, на дешњаку волу меденица јечи, пушка о рамену и шајкача на глави, а место кола топ волови вуку. До њега стоји силни Глигорије, већ 2 рата има иза себе и у нови се, већ остарео спрема. Видосав његов, од деветнаест лета љуби љубу и нерођено чедо, чега га далек пут, до сињег мора. Около њих су и они, којима име не знам, испраћају их мирно и желе срећу! Месец им зари већ мрка лица, стојим пред њима, стидим се себе. Да ли сам достојан, оваквих људи? Да ли је доста воштаницу палити и Богу се молити за њихове душе? Да ли је доста орати њихове њиве, гајити оно старо воће, певати песме њима у част? Да ли је доста налагати огњиште, сећи колач на дан светог Георгија победоносца, њиховог чувара и молитвеника. Ићи у цркву где су они крштени, причешћени и венчани пред живом сликом Исуса Христа? Да ли је захвалност кад волим сваки камен, сваки грумен и прах земље ове, натопљене крвљу? Када гледам очима ратника у сва она вишња брда, где осећам да су ми корени и да знам да сам дошао међу своје, тамо где припадам тамо где ме воле. Зато стајем пред њима мирно и поздрављам свих 200 јунака нашег села који почивају на вечитој стражи, неки на Зејтинлику, а неки на Крфу, а неки крај Колубаре подно Сувобора.

Миловановић М Вељко

Око казана у Такову

У ово доба године вековима уназад Срби се радо окупљају око ракијског казана. О значају ракије у народу нећу овога пута, већ ћу само о чину печења. Како је то било некад и како је сад.

О томе како је било некад пише Милан Ђ. Милићевић у својој књизи ,,Живот Срба сељака“ писаној далеке 1894. године:

Печење ракије у Србији 1926. године (Фото: Архива Етнографског музеја)

,,  Казан, кад се награди, и кад се већ почне пећи ракија, зборно је место за сељаке суседе, који долазе на казан на разговор, а и на ракију, јер је обичај да се на казану нуди ракија сваком ко дође. На казану се људи разговарају, причају, певају уз гусле, веселе се, а некад се, богме, неки и потуку. На казан долазе и најодабранији домаћини; само што они не остају на казану дуго, него поседе мало, разговоре се, попију по чашу ракије, и одлазе сваки на свој посао. Али се обично на казану нађе покоји нерадник, или баш бескутњик из света који се од казанџинице не одмиче откад казан пропече па докле све не препече. Такав се човек зове џиброња.

Џиброња пресеца батиће и ложи под казан,  доноси воду за табарку, изручује џибру из казана и доноси из каце нову шљиву за печење; он насађује капак на казан, и улепљује га џибром да не одише кад се пече; он пије од пpвенца, а пије и од патоке и из оне џибре којом је улепио капак за казан вади кошчице од шљива, крца их, и њихове језгрице мезети уз ракију. Ето то је џиброња.

Прва ракија што потече кроз лулу у баквицу зове се пpвенац; то је ракија најјача и најљућа; за њом тече ракија која се зове уторак (други падеж уторака, као трећака, пољака, итд.), па најпосле тече патока, то је последња ракија и најслабија и најнездравија.“

Оно што се дан-данас задржало је окупљање комшија око казана, прича, песма, испијање старе охлађене ракије уз мезе. Ово окупљање код нашег домаћина и комшије Саше Јашаревића трајало је пет или шест дана, а свакодневно су се смењивали гости и комшије поред казана, кад је ко могао. Нови казан није нам много сметао у дружењу, није захтеван. Сем што тражи да му се заложи ватра, промени комина, а пре тога проспе џибра одвртањем једног вентила, остало све ради сам. Домаћину остају одрешене руке па се може посветити котлићу, а и у неко доба (пошто кажу ,,ваља се“) и по неки кромпир бацити у жар испод ложишта. Казан вреди сваког уложеног динара, колико сам ја као лаик могао да приметим.

Такође сам приметио да ниједан џиброња није долазио. Иако звучи погрдно, из горњег текста видесмо да је био веома користан члан друштва.

Васкрс 2022.

Најрадоснији поздрав из Такова, Христос васкрсе!

Овог трећег дана Васкрса, присећамо се и сумирамо утиске. Неколико дана пред Васкрс, трудили смо се да што спремније дочекамо овај најрадоснији празник. Столови су већ раније постављени у летљиковцу, а онда су нам стигле и столице. Једноставне, лепе, по узору на старе грчке кафанске столице, само израђене комплетно од сушене буковине, рукама вештих мајстора из Ваљева. Све похвале Бранку за организацију овог дела посла!

Након Великог четвртка и Свете Литургије , на најжалоснији празник у хришћанском свету Велики петак, служена је вечерња служба са изношењем плаштанице на Савинцу:

Служена је Света Литургија и на Велику суботу на Савинцу. Опет на Савинцу следећег дана, присуствовали смо и јутарњој васкршњој Литургији. Поред саме величине празника, велика радост је била видети толико људи на служби. Многи нису успели да уђу у саму цркву већ су стајали испред и тако учествовали у заједничкој молитви. Не сећам се да је некада било више људи на служби у овој цркви посвећеној Светом Сави. Након Литургије наши домаћини су, као што то и обично раде, организовали послужење за све који су били на служби:

Другог дана Васкрса, Литургија је служена у Цркви Рођења Светог Јована Крститеља, која се налази на граници Доњих Бранетића и Озрема. Једном грешком написах да је црква у Озрему и за то добих критику, тако да се и овим путем извињавам људима из Доњих Бранетића и обећавам да се ова грешка неће поновити са моје стране 🙂 Уједно желим и да им се захвалим свима, као добрим и вредним домаћинима. Ми који долазимо из других села у њихову прелепу цркву увек будемо братски дочекани, уважени и послужени. Тако је било и овог пута. Драги људи из Доњих Бранетића и Озрема, Христос воскресе!

Трећег дана Васкрса Света Литургија је служена у Такову. Богу хвала било је људи на служби прилично, с` обзиром на то да је био први радни дан и да је доста људи који обично долазе било спречено због пословних обавеза. Било је доста и оних који нису имали обавеза, али ипак нису дошли јер нису били обавештени или им је било непријатно јер нису директно позвани. Зато сада користимо ову прилику да позовемо све људе којима је Таково у срцу, да дођу на неку од следећих служби, да се видимо, попричамо и подружимо после службе. Пратите наше објаве на нашем Фејсбук профилу где ћемо вас унапред обавештавати о дану и времену следеће службе. Христос васкрсе!

Таково на Цвети 2022.

Срећан празник и срећна нам 207. годишњица слободе и самосталности! Слободе која је рођена управо овде у Такову на овај велики празник. Заиста велики дан за српски народ, можда један од највећих у нашој историји. Као такав, прослављен је скромно. Црквица је била пуна, али ако узмемо у обзир да је овај дан од прворазредног значаја за читаву нашу вољену Србију, онда можемо слободно рећи да нас је било мало и премало.

Бадњи дан у Такову

Окупљање у порти Цркве Светог Ђорђа у Такову почело је од 16ч, а молитва и налагање Бадњака у 17ч. Пуно дечијег смеха из сламе прострте по снегу и посуте бомбонама, пуно људи, пуно радости, уз велику ватру, кувано вино и ракију, ватромет… Прво веће окупљање у летњиковцу, пуно познатих и драгих лица. Чула се прича, чуле су се похвале на рачун летњиковца, чуле су се божићне песме и изворна музика, а било је и оних који су се уз тактове моравца ухватили у коло. Радосни поздрав из Такова: Мир Божији, Христос се роди!

О равнодушности и отуђености

Сретох пре неки дан једног старог познаника и он започе причу о Рио Тинту, протестима, еколошком устанку… У једном моменту запитао ме шта ја мислим о свему томе? Почех како је то удар на природу, велика опасност од загађења, опасност од порбљавања страних инвеститора… у сваком случају кренуо сам да износим мишљење о томе колико је све то погубно и за народ и за животно окружење. Следеће питање је било везано за мој однос и учешће у пружању отпора, тачније, питао ме да ли сам био на неком од окупљања у знак протеста?

– Не, нисам.

– А што?

Да бих му одговорио на то питање, морао сам дубоко да се замислим. Брзо сам се сетио СПО-а и Вука Драшковића, Шешеља, преваре зване ДОС и свих осталих политичких превара којима смо као народ били вешто изманипулисани у новијој историји. Толико је било манипулација и подвала да вероватно сада, ми као народ не бисмо успели да препознамо ни Светог Саву да нам се појави и понуди нам излаз из овог националног колапса. Одбацили бисмо га, у најмању руку као политички некоректну, десничарску, клеро-фашистичку појаву, под притиском удружених медија, прорежимских и ,,опозиционих“. Толико смо слуђивани протеклих година, толико разједињавани, да смо данас изгубили поверење у људе у тој мери да смо се сви повукли у свој кутак, иза својих врата и иза својих брава закључани, не желимо ни у чему да учествујемо ако се директно нас не тиче. У таквом расположењу пристајемо на све и свашта. Од ситних ,,јајарлука“ у продавницама, где нам продају чоколаде које су биле 100гр у новом паковању од 80гр, а за исту или чак и вишу цену. Килограм уместо литар јогурта где те направе будалом за 20 милилитара, пошто је густина јогурта већа од воде и 1кг износи 980мл. Затим преко банки које нам наплаћују ко зна шта све и по ком основу, од услуге подизања новца на банкомату, наплате издавања чекова, одржавања рачуна, до крупнијих зеленашких износа које нам отимају приликом узимања кредита. При том си условљен и ако си негде запослен, мораш да имаш рачун у банци. Негде на дну сваког уговора куцаном на много страна ситним, једва видљивим словима ти подметну неку ставку на основу које те касније намагарче. На питање зашто ми наплаћују плаћање рачуна, рекли су ми у просторијама филијале једног оператера мобилне телефоније, да је то акција која се спроводи да би се корисници упутили на онлајн плаћање. Међутим, када сам почео све рачуне да плаћам онлајн, у месечном извештају ми се појављују и услуге онлајн плаћања рачуна међу трошковима.

Одеш код лекара, ниси ни изустио шта те мучи, он већ пише неке рецепте, неке таблете, сирупе, препарате. Обично су ти лекови истог произвођача чији плакати висе по зидовима ординације. У таксију таксиметар обично или не ради или мајстор ,,заборави“ да га укључи. У месарама ретко где има домаћег меса, увози се неко из Аргентине где је стока храњена ГМО храном и антибиотицима ради превентиве. Кад поменух ГМО, ту су игре без граница, све што је било до скоро НОН-ГМО сада је променило етикету и не знамо шта је.

Где год се окренеш, сви нешто подмећу, варају, крадуцкају и краду и све легално, све дозвољено и легитимно.

– Ма пријатељу, не верујем више никоме ништа. Ко ми гарантује да се ти силни покрети и удружења за очување природе, сутра неће појавити на изборима и стати као подршка неким њушкама?

– Слушај, ово сад ако се не реагује на време, после може да оде у неповрат. Ако се сад не супротставимо, неће бити друге прилике.

– Нека, видећу. Ако дођу да буше по Такову онда ћу изаћи да штрајкујем.

Само… шта ако је он ипак у праву, можда буде касно када црни џипови крену по таковским њивама да скупљају узорке.

Нешутљива лопта

Обично предвече супруга и ја идемо у шетњу. Таман што смо кренули, наш старији син се враћао и сретосмо га негде код улаза у црквену порту. Изненадисмо се што се тако брзо вратио са терена, јер обично остане много дуже кад оде на школско игралиште да игра фудбал са другарима из села. Пре него што смо га питали како то да се тако брзо вратио, он поче да нам објашњава:

– Онај мој друг Жиле, који је то специјалац! Толико је предувао лопту да је просто била нешутљива. Још ми је рекао да дођем на терен… ја тамо, а оно нема никога. Зовем га телефоном, а он ми каже да није мислио на доњи него на горњи терен кад ме је звао да се нађемо. На крају ми је рекао да дођем до Раћа пешке, пошто нисам кренуо бициклом, а да ће ме он повести на свом само да поскида неке лампице…

Браво! Помислих… управо је одлично описао данашњу утакмицу ФК Таковски устанак Таково : ФК Шолопај. Заиста је та лопта на терену у Такову била нешутљива, а терен за који се није знало да ли је горњи или доњи, више непријатељ него пријатељ младим играчима Бранка Кеца Каравезића. Није да се момци нису трудили, оставили су срце на терену, како то спортисти воле да кажу, али једноставно данас није био њихов дан. Изгубили смо 4:1 од екипе која није била бољи противник. Једноставно, имали су више среће јер су од пет контранапада колико су имали, дали четири гола.