Књаз Милош

Највеће искуство новије српске историје

Велики период у историји српског народа јесте деветнаести век, у коме је, у великом прегнућу уз огромне жртве, поново постао историјски народ Европе, повративши историјски идентитет и извојевавши ону слободу коју је, у ропским патњама, прижељкивао од средине петнаестог века, кад ће поново стећи своју државу.
Српски девентнаести век је почео српском револуцијом – временом Првог (Карађорђевог) и Другог (Милошевог) устанка – на којој су Срби утемељили националну обнову, дражвну и духовну.
Да није било Другог (Милошевог) устанка историја Првог (Карађорђевог) устанка би била историја велике наде и тешког пораза српског народа.
Прихватимо ли оно што је сматрао Карлај да је историја света само биографија великих људи – ми тако можемо приступити историји српске револуције (како су српске устанке именовали Леополд Ранке и Гидеон Маретић), односно биографијама српског вожда Карађорђа Петровића, и, нарочито, српског кнеза Милоша Обреновића.
Увек када, и без обзира како, говоримо о кнезу Милошу Обреновићу, макар и подсвесно историјски последично мислимо и о Карађорђу Петровићу, јер је Карађорђе био вођа Првог српског устанка, а кнез Милош вођа Другог српског устанка, који је уследио непуне две године после Првог. Током Првог српског устанка Срби су доживели прве године слободе и славног ратовања.

Другим српским устанком Срби су засновали своју државу

Другим српским устанком Срби су засновали своју државу и почели духовни препород, али и борбе за унутрашње слободе, за уставно уређење, за владавину права и за демократске назоре.
Без Првог српског устанка у следу историје не би било Другог.
Кнез Милош, Карађорђев војвода, Другим устанком спашавао је оно што је Карађорђе почео, с првим циљем историјског опстанка српског народа, а потом, према приликама, приводио к циљу и Првог и Другог устанка – националном ослобођењу и самосталној држави.
Реч је о једној историјској непрекидности догађаја у разним видовима и није имало потребе супротстављати их, или уздизати једно над другим време Првог српског устанка и време након Другог српског устанка, а поготову судити о њима по хипотетичким претпоставкама шта би било да је било, што се често чинило на историјску штету српског народа, нарочито у династичким сучељавањима и мерама које су следиле.
У време Првог српског устанка Милош Обреновић је био војвода Ужичке нахије, ослободилац Старог Влаха, Рашке области, Поморавља и горњег Подриња. Какав је био војвода сведочи нам Вук Караџић: „Милош је за време свога војводовања био у реду најглавнији српски војвода; у јунаштву није уступао Вељку и Чупићу, а од обојице, као и од млоги други, тим се разликовао што није био ајтаџија (који бећаре и ајдуке купи око себе, а кућевне људе презире), него кућеван човек, као и остали људи, којима је владао и управљао”.
По истом, Вуковом сведочењу, кнез Милош није био нејуначан (а о његовом јунаштву сведочи и Нићифор Нинковић, тада војводски писар, видети „Мемоаре берберина кнеза Милоша”), него и највећим јунацима у бојевима није првенство уступао, и да га је и срећа јуначка добро служила, све до узимања Ужица сд Турака. У боју за Ужице, при заузимању једног шанца, погодило га је једно круино турско тане „више леве сисе, па изашло краз плеће, те се провидио, да су га сви ожалили“. Међутим, јунаку се Ведро небо насмејало и за дванаест недеља га је нека траварка у Рујну (Златибору) сасвим излечила. За тих дванаест недеља, колико је био пред Богом за истину, војвода Милош се потнуно променио, како се то дешава кад људи који извесно време проведу и с оне стране живота. Од тада сви указују на Милошеву мудрост, опрезност, суздржаност и лукавост.
Када је 1813-те године пропао Први српски устанак, када је погинуо Хајдук Вељко Петровић, када је Карађорђе са осталим својим српским војводама напустио Србију, када је дошло до великог страдања народа, кнез Милош, који у Подрињу води последње битке овог устанка, појмио је да се не сме одвајати од народа и да са њим мора поделити судбину.
Тако је српски народ изгубио Карађорђа који га је напустио, и добио кнеза Милоша, који води српске збегове и све чини да турску освету ублажи.
Предавајући се Турцима, кнез Милош је покушавао да их умилостиви према народу. Он је, знамо, пред опаког београдског везира, иначе рођеног Херцеговца, Сулејмана Скопљак-пашу изашао са „туђом главом на раменима, а својом у торби”. Када је турска освета постала за све Србе неиздржива, спашавајући се лукавством и користећи турску подмитљивост, да не буде набијен на колац, Милош је побегао од Скопљак-паше из Београда.
Домогавши се Рудника, кнез Милош је почео да диже народ у нови устанак. Пред окупљени несрећни српски нарсд, тада у највећем очајању и страдању, у Такову на Цвети, кнез Милош није изашао ни са својим војводским барјаком, ни са Карађорђевим устаничким барјаком, већ са барјаком из народног памћења – белим, са црвеним крстом. То је барјак народног јунака Бошка Југовића, који се у српској свести и песми, у вековима робовања непрестано вио изнад сећања на косовско разбојиште, где је погинула и слобода и држава српска – „још остаде Бошко Југовићу, крсташ му се по Косову вије”. Кнез Милош је такосвки устанак наслонио на митско сећање на Косово, обећавајући свим устаницима или слободу или заједничку погибију. Окупљени народ се Милошу и заклео начином косовске епске заклетве.

Милош је носио епско име

Сам кнез Милош је носио епско име и он је тога имена био свестан, нарочито у време својих јунаштава у бојевима Карађорђевог устанка. У три-четири боја Другог српског устанка завршило се српско устаничко јунаштво, али, чини се, тада је наступило оно са чиме се кнез Милош Обреновић може упоредити са Милошем Обилићем у једној дубљој и митској и историјској верзији. Легенда, коју сматрамо и историјском истином каже да је највећи косовски јунак Милош Обилић, после Кнежеве вечере, на којој се заклео да ће распорити турског султана Мурата, прибегао лукавству како би доскочио Турској сили и да кроз тма турске војске стигне до Муратовог шатора. Обилић је искористио српску оптужбу да ће на Косову издати српског кнеза Лазара, о којој су и турски шпијуни јављали Мурату, па је копља обрнутог на предају пошао у турску војску, која га је тако радосно дочекала, те је кроз привидну издају и до султана Мурата стигао, а да му скривене ножеве нису ни тражили, којима је султана распорио и испунио дати завет.
Има неке сличне симболике у ономе што је кнез Милош Обреновић радио после три-четири боја Другог српског устанка, којима је, великом храброшћу, и личном и свих устаника, и са доста ратне среће, Србију ослободио. Ослободивши Србију, сем Београда, од Турака зулумћара, којима, после пропасти Првог устанка, Срби беху препуштени, кнез Милош је све учинио да српски народ више не крвари и да улудо не нестане, и не само да се устали народ не сукоби са регуларном царском војском, већ да бројнија царска војска у Србију не уђе. Када су на побуњене српске сељаке кренуле две царске војске истовремено, са инстинктивним осећањем реалности и са мудрошћу српском муком наученом, кнез Милош је колико вештим, толико и храбрим преговорима са везиром Хуршид-пашом уставио прво војску из Босне да не пређе Дрину, а потом преговорима са везиром Марашли-Али-пашом, нудећи своју главу, а не слободу и Србију, признајући у њој изнад себе само султана и везира, уставио код Параћина царску војску да уз Мораву не уђе у Србију.
Готово ни из чега, преговорима са везиром Марашли-Али-пашом, кога ће од султана за Београдског везира измолити, лристећи се његовим славољубљем и среброљубљем, кнез Милош је почео да ствара српску државу, распарајући моћну Турску царевину.
Свестан да решава судбину српског народа, стварајући српску државу, кнез Милош је организовао српску власт која је замењивала турску власт, али која се у много чему није од турске разликовала, не само зато што се за другу врсту није знало, већ и с разлогом кнежевим, јер је тиме стицао поверење Високе Порте, султана и београдског везира, од којих је непрестано нове слободе и већи пренос власти у српске руке тражио и истрајним тражењем и добијао.
„Он је имао довољно чврстине да свој народ држи у стези, и довољно гипкости да према Турцима непрестано врда” – записао је највећи историјски ауторитет код Срба Слободан Јовановић, који нам каже: „По скоро једнодушној оцени историчара, Милош је највећи политички ум који је Србија дала у целом деветнаестом веку.”
Круну кнез Милошеве политике и врх његовог политичког деловања представља Султанов хатишериф из 1830. године, којим се Србији даје потпуна аутономија која је подразумевала и одлазак турских спахија из Србије. Тада се поставило питање шта урадити са спахилуцима, па је било и предлога да се спахилуци поделе најугледнијим српским породицама из кнежевске власти и створи кнежевска аристократија. Кнез Милош је тада донео одлуку „да земља припадне оном ко је ради”. Тако је у правом смислу српска земља постала народна, која више не може постати ничија друга. И тако је један потпуно необразован аутократа, омогућио да се на темељу слободних сеоских поседа започне стварање сељачке демократије у Србији, која ће се брзо развити и која ће условити уставно и правно уређење.
Прва жртва те сељачке демократије био је сам кнез Милош, када су га уставобранитељи, изгнали из Србије, да у изгнанству остане пуне две деценије.
Када је војвода Петар Молер пожелео да ограничи Милошеву власт, Милош је против војводе Петра Молера ириредио Ђурђевску скупштину српских кнезова која је војводу Молера предала Турцима да га они погубе.
Карађорђе је обећао да ће својом руком судити свима. И обећање је, богме, често испуњавао. Као што се о Божијим поступцима не суди, тако ни Срби нису судили о Карађорђевим.
Кнез Милош је више знао да окрвави своју савест и туђе руке. Народ је за своје окрвављене руке, чак и Карађорђевом крвљу, осуђивао Милоша, једино тамо где га је могао осудити – у историјском памћењу.
Карађорђе је свим Србима био господар по њиховој вољи, а Милош их је натерао да им то буде.
Карађорђе је био етика.
Милош је био политика.
А Срби су направили сијасет историјских грешака, неке имају размере катастрофе, када су хтели да им политика буде епска.
Карађорђе је поступао херојски, стављајући част и изнад народног опстанка.
Милош је поступао историјски, па ако се мора испод и личног и народног достојанства.
Карађорђе је хтео много одједном, а ни Милош није хтео мање, али не одједном, већ колико се кад може.
Оно што је Карађорђе искусио, за кнеза Милоша је то било искуство које треба избећи: ратовати што краће, а мир ма како несигуран градити да траје што дуже и што стекнеш не губи, а увећавај кад можеш и колико можеш; стално на томе настојећи.
Карађорђе је хтео да стално и пред свима буде велики, а кнез Милош је, сељачки лукаво, знао колико кад и пред киме бити велики. Кнез Милош није пао у наручје историје, и он је своју наклоност мукотрпно стицао, урадивши толико за народ у тешким историјским збивањима да и после себе буде присутан као поука н искуство и опомена.
Карађорђе је опеван, а кнез Милош се нашао у народним причама и разлика одговора односу поезије и прозе, разлици у узвишености без икаквог спорења и у прозаичности, која и оспоравањем диже.
Кнез Милош је највеће искуство новије српске историје, које смо у епској егзалтацији гушили или спорили. То је разлог што ову казивану аутобиографију неписменог српског кнеза објављујемо баш сада поново.
Ово су заиста непосредни мемоари, јер се кнез Милош у њима није много иремишљао, нити накнадно утицао на догађаје, не стављајући их у друге контексте. По ономе шта све у њима није прећутано видимо да су они наизуст казивани и без враћања на већ казано.
У овој аутобиографији нема никаквог кајања, ни гриже савести за почињеним. Постоји само свест о историјској одговорности по којој је кнез Милош поступао. Он је поступао са уверењем да се ама баш ништа није могло урадити на други начин, односно, да су сваки други начин не би био прави.

Милован Витезовић

(предговор реиздања књиге ,,Књаз Милош прича о себи“, коју је 1893. приредио М.Ђ. Милићевић)