Затрескан у Треску
Прочитах пре пар дана на интернету дефиниције симпатије, заљубљености и љубави. Неки мудри мислилац (заборавих који) их је записао, а неки докони уживалац друштвених мрежа објавио на свом профилу. За симпатију, каже мудрац, да је то фаза или стање када почиње неко да нам се свиђа зато што нам се свидео ,,на око“, тј. то је сфера неке физичке привлачности, да тако кажемо. Заљубљеност је већ следећа фаза, где ми почињемо да ,,волимо“ тог неког или неку, због његових односно њених врлина. Док љубав представља фазу у којој ми волимо ту особу не само зато што нам је физички привлачна и не само због њених врлина, већ је волимо и са свим њеним манама, односно недостацима.
Треска и ја
За њу сам чуо од пријатеља, ако тако могу назвати ,,Зборник“ број 2, из 2003. године у издању Музеја рудничко-таковског краја. Тражећи од њега да ми пренесе приче о неким другим темама, у пролазу ми је поменуо причу о тајнственој лепотици. Наравно, та тајновитост ме је одмах привукла и одмах сам прионуо да тражим, да се распитујем, да на било који начин покушам да јој се приближим.
Љубавни јади
Сазнао сам где живи. Каже овај мој пријатељ, 5 км ваздушном линијом од Горњег Милановца. Људи које сам питао како да дођем до ње рекли су ми да може преко Јабланице, лево од Извора, па узбрдо асфалтним путем. Кренуо сам тамо, али нисам на крају успео тим путем и кренуо сам около. Опчињен лепотом села Јабланица и погледом на брдо које се у даљини види, а које се уздиже увис до облака, обилазио сам околним путевима како бих је што боље видео. Учинило ми се да, ако се попнем на врх Јабланице, да бих тим путем некако могао избити и до Треске. Међутим, једино што сам схватио у том безуспешном покушају је да ми је дан одмакао и да више не могу стићи да се попнем до облака пре него ме мрак ухвати. Када сам по други пут кренуо од Извора узбрдо, човек неки ми рече да сам закаснио. Да може тим путем, али није баш једноставно и да би боље било да дођем неки други дан, али да пораним. Није ми ово први пут да нисам успео да јој приђем.
Самопоуздање
Унутрашњи глас ме и даље терао да дођем до ње: ,,мора да постоји неки лакши пут“. Човек кога сам мало пре срео рекао ми је да бих могао да покушам преко Грабовице. Вратила ми се нада, јер тим путем сам већ једном ишао пре десетак година. Без обзира што је прошло толико времена од тад, био сам убеђен да ћу се лако сетити и пронаћи прави пут. То је онај исти пут који води до места на оближњем потоку које се због свог специфичног облика зове Бакрач.
Град градила бјела вила
Мистична градина која ме је опчинила, саграђена је на исти начин као и она у нашој народној песми ,,Вила зида град“ . Баш на грани од облака, ни на небу, ни на земљи и баш као да ју је вила градила. Виле су за своје градове бирале неприступачне терене, тачније брда или стрма узвишења до који би се тешко долазило и на којима би се град лако одбранио од напада непријатеља. Ово наше узвишење, каже мој пријатељ, настало је према предању после жестоког земљотреса након кога се појавило брдо од ,,тријеса“. Замишљам како би било добро, када би се на темељима старог утврђења подигао нови, али исти онај стари град о коме веома мало знамо и чије истраживање, готово да није одмакло даље од почетка.
Недостижна лепота
Поред пута који из Милановца иде преко Грабовице, на једном месту са леве стране постоји стара зарђала трафостаница и преко пута ње скретање удесно. Тако су мени објаснили, а ја лако запамтио где да скренем када сам први пут ишао да видим Бакрач. Истим тим путем се иде и ка врху Треске. Међутим, колико год се трудио да изведем то данас, није ми успевало. Не због тога што нисам био спреман на овај подухват, него једноставно због чињенице да је потребан труд и време да се оваква лепота освоји. Успут, морам да признам и то да ми се у почетку те њене мане које се огледају у неприступачности, неосвојивости, тајансвености и незаинтересованости за мене, нису свиђале али да ми временом прирастају за срце.
Омиљено краљичино купалиште
Пошто за Треску треба доста више труда и времена, стрпљиво ћу сачекати неки други дан. Овај нећу сматрати несупешним једино ако поново одем до омиљеног краљичиног купалишта. Причају стари да је краљица Драга у младости волела да се купа подно Треске у Бакрачу. Овај мали приподни ,,базен“ налази се у сред потока, који се преко стена прелива и пуни удубљење које је са свих страна ограђено масивним каменим блоковима. Име је добио по својој сличности са посудом која се користи за кување. Да би се дошло до овог природног феномена, потребно је спустити се кривудавим путем који прелази преко стена, једним делом кроз шуму, све до подножја високог грабовичког брда. Стазу су обележили планинари из Горњег Милановца и ако се пажљиво прате ознаке, лако се може стићи и вратити са ове занимљиве локације.
