Таковски устанак

Простор где је створена модерна српска држава

Други српски устанак, подигнут у Такову, на Цвети, сада већ далеке 1815. године, без икакве сумње представља један од најзначајнијих догађаја наше новије историје. У питомој долини поменутог села, оивиченој речицама Љесковицом и Дичином, испод „столетног“ храста, или како то овдашњи воле да кажу грма, Милош Обреновић је, заједно са својим истомишљеницима, покренуо један, испоставиће се касније, изузетно сложен, али успешан процес стварања самосталне државе. И управо тај догађај, односно време и место његовог зачетка, постаће полазна основа у креирању националног идентитета, али и династичког култа породице Обреновић.
Бурни и неретко трагични догађаји који су се на овим просторима муњевито смењивали, утицали су да се поменута стремљења прекидају, забрањују или једноставно игноришу.
Ипак, становници рудничко-таковског краја, посебно њихови предводитељи, трудили су се у претходна два века, да упркос честим друштвеним и политичким променама, сачувају и унапреде сећање на Милошев устанак и његово доба. Третирајући себе, односно своје претке као посебно битне чиниоце у „свим тим стварима“, нису се либили да читавој причи, а нарочито њеној интерпретацији дају посебан, лични печат.
На руку им је ишло и то што су на сличан начин размишљали и сами Обреновићи. Доживљавајући Таково као својеврсно династичко светилиште, они су доста тога учинили како би овај простор стекао повлашћен положај у тадашњој Србији. Иконостас цркве брвнаре, „Кнежеве ливаде“, храст наследник, Споменик под грмом, зграда основне школе и многобројне личне посете, само су мањи део онога што су господар Јован, затим кнез Михаило и краљеви Милан и Александар „урадили“ за Таково.
Повратком Карађорђевића, затим формирањем југословенске државе и коначно успостављањем социјалистичког поретка, Таково и све што је било у вези са њим отишло је у „историју“, а њихово место заузели су неки нови, посве „другачији хероји“.

Сећање на нешто тако значајно и битно

Иако скрајнуто, сећање на нешто тако значајно и битно, није могло бити искорењено, нарочито не у овој средини. Захваљујући вољи локалних политичара и нешто флексибилнијим друштвеним околностима, током осме и девете деценије прошлог века почиње обнављање традиције Таковског устанка. Штампају се разгледнице и други промотивни материјали, покрећу и усвајају планови за уређење споменичког простора, формира одбор за обележавање устанка, а из Београда после више од 80 година у Таково стиже вајарска композиција Петра Убавкића. Сједињене фигуре Милоша Обреновића и Мелентија Павловића, тј. њихов „повратак“ на место где то заслужују, изазвао је опречне реакције јавности. Упркос противљењу дела тадашње интелектуалне и владајуће елите, споменик је храброшћу и упорношћу мештана Такова остао у селу, додуше преко пута „Кнежевих ливада“, испред зграде Ветеринарске станице, на импровизованом постаменту, „заштићен“ даскама, чекајући расплет.До расплета ће доћи 11. априла 1990. када ће „пред никада већим бројем окупљених грађана“ у Такову бити званично обележена 175. годишњица Другог српског устанка. Централни део манифестације подразумевао је откривање Убавкићеве скупине, па је тим чином стављена тачка на овај случај.У годинама које ће следити прослава догађаја из 1815. године, постајаће све помпезнија, попримајући не само локални, већ много шири, национални значај. Уз присуство највиших представника државних, војних и црквених власти сваког 23. априла уз пригодан сценски програм, славио се како спомен на устанак, тако и Дан општине Горњи Милановац*. Жеља кнеза Михаила, упућена давне 1865. године из Такова, да докле год је српске државе, у овом месту постоји и листа један грм као симбол националног постојања, испоштована је приликом обележавања 180 година устанка. Посађен је нови, трећи по реду храст, који је управо и наследио кнежево дрво из поменуте године.

Законом о култури из 1994. простор на коме је подигнут устанак дефинисан је као „Знаменито место Таковски грм“, а исте године је у некадашњој згради основне школе, иначе задужбини краља Александара Обреновића, отворен Музеј са сталном поставком Други српски устанак и српска револуција 1804-1839.

Ренесанса

После деценија „тишине“, традиција Милошевог устанка доживела је на овај начин праву ренесансу и то посебно тамо где је настала и где се највише укоренила. Таковски грм постаје симбол и то не само визуелни, многобројних организација, установа, предузећа, али и спортских клубова. Значајан број предавања, изложби, књига, документарних серијала, специјалних издања новина и часописа, организованих, издаваних и штампаних у Горњем Милановцу, допринели су да ова средина поново стекне епитет државотворног и пре свега обреновићевског краја. Истовремено, њени житељи мање-више позитивно реагују на поменута дешавања, третирајући овај, усудићемо се рећи, феномен, искључиво као нешто што је значајно у формирању колективог идентитета. Ипак, оно што нама, изданцима овог поднебља засигурно недостаје, јесте већа доза објективности у сагледавању поменутих појава, процеса и тенденција. Узроке томе можемо тражити у сопственом менталитету, васпитању и, зашто не рећи, нивоу образовања. Баш због тога, изложба Таковски устанак 1815. Српске Цвети између сећања и заборављања, урађена према највишим стандардима савремене музеологије, третира на један знатно уравнотеженији и свеобухватнији начин и наше суделовање у формирању и креирању култа званог Таковски устанак и свега онога што је из тога проистекло.

Александар Марушић

виши кустос историчар, директор Музеја рудничко-таковског краја