Претрага за:
Христов војник

Почео је Божићни пост. Време када се сваки хришћанин припема. Када одрицањем од ,,тешке“ и укусне хране, од угађања својим чулима вежба и ојачава свој карактер и своју вољу, а уздржањем од чињења лоших дела, од телесних задовољстава сваке врсте вежба своју будност и јача стражу над собом. Уз све то јако је битно и чињење добрих дела кроз бригу и пажњу према људима око себе. Као сваки прави војник, јер хришћанин је сличан војнику који једино кроз свакодневну вежбу и држање у дисциплини може бити кадар да одговори нападу непријатеља у непрестаној животној духовној борби.

Када хришћанина поредим са војником, поредим га са нашим војницима, нашим славним прецима. Какви су били можемо видети из многобројних сведочанстава, али ево једног дивног примера војводе Вука:

,, На данашњи дан погинуо је један од највећих српских ратника и војсковођа. Српска историја је имала много непокорних бораца, али је Војин Поповић ипак био степен изнад свих. Србима је ипак познатији по свом страшном надимку – војвода Вук и био је немилосрдан према непријатељима, а прави пример свим својим војницима. Укратко, био је страх и трепет за све непријатеље српског народа. Био је српски четнички војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Вук је нарочито инсистирао на дисциплини, тврдећи да она јача морал, али још више на честитости војника. Чувена је његова наредба:

„Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Јесте ли разумели?! Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што жене питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увек има понеки мушкарац, па се њему обратите. За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нови четник дође, ви га упознајте са овим што рекох.“

Текст о војводи Вуку у целости можете прочитати на објави ФБ групе Синови Шумадије (Синови Србије):

https://www.facebook.com/groups/249168746910341/permalink/435707151589832/

Споменик војводи Вуку, Топличин Венац, Београд

Веровања и обичаји

Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таковци“ поред осталог пише и о обичајима и веровањима људи Таковског краја. Он закључује да су Таковци тог времена (књига је писана педесетих година прошлог века) врло трезвени. Представе и радње које су у себи носиле магијски и обредни карактер, а које су биле присутне у животу људи, као целина нису имале нарочит значај (прим.аут.). Ипак, он бележи и описује преживела стара веровања, па чак и магијске радње (врачања за бели мрс, сузбијања града, бајања и надрилекарство, предсказања…). Читајући књигу ,,Таковци“ не могу да се отмем утиску да ме народ тог времена својом безазленошћу и невезаношћу за материјални свет у овом облику који је присутан у савременом животу, јако подсећа на децу. Тако су се пред опасношћу од града убеђивали с облацима да скрену на другу страну, док сада облаке бијемо ракетама. Не могу да се не сетим детињства и неких тешких дечијих ситуација у којима сам се налазио, а које нисам могао сам да решим. Сећам се и магијских радњи које сам из немоћи примењивао не би ли те ситуације превазишао. На пример, веровао сам да ако бих неку реченицу у себи изговорио довољан број пута, могао бих мислима да утичем на учитељицу да ме не прозове да одговарам. 🙂 Као и оно кад сам убацујући лопту у кош врачао и предвиђао ствари тако што бих у себи говорио: ,, Ако сад убацим лопту десиће се то и то…“

Често се ови преживели облици веровања из делеке прошлости мешају и опстају са хришћанском вером, тако да људима који нису дубље ушли у црквени живот делују као да су они изворно хришћанског порекла. Тако у књизи налазимо обредне радње које се везују за црквене празнике и светитеље, а које немају корен у хришћанству.

,, Стока се на Божић храни три пута, а да се не ваби. Волови се хватају и воде у вожњу: хватају их у саонице па иду према истоку и певају истоку. Певају се обичне песме.“

,, … Понеко и сада гата у плеће од печенице. Уочи Божића сви укућани легну на једну страну да жито буде на једну страну.“

,, Савиндан се строго празнује. Има и да се нешто врача уочи Савиндана око стоке. На седам дана пре и седам дана после Савиндана не боје ништа у црвено да не би долазили вукови и клали овце.“

,, У петак пред и на Јеремијевдан није се ништа радило, а нарочито нису се уносила дрва у кућу. Изјутра тог дана обилазе око куће лупајући у канте или тигање вичући: Јеремије у поље, гујурине у море! Докле се чује лупњава, верују неће долазити змије.“

,,Да град не би побио усев, а гром чељад, не треба радити и мрсити у петак пред Св. Илију…“ (сваки петак је у животу православних посни дан).

Однос према вери

О односу народа према црквеном животу писац износи следеће:

,, И живи старци памте кад су се постили сви постови. Сада већ мало ко пости и у ускршњем посту, а остали су постови готово сасвим напуштени…

… Обичном недељом је уопште посета цркве незнатна. Цркви се иде у већем броју на Ускрс, Видовдан, Тројице, Преображење те прву недељу ускршњег и божићњег поста.“

Ова слика из педесетих година прошлог века, била је условљена и тадашњом политиком и пропагандом власти према Српској правослсвној цркви. Народ је ретко посећивао службе, а контакт са вером одржавао преко традиције и прича које су старији преносили, често искривљено и без темељног упоришта у канонима цркве. Другим речима, толико смо се одаљили од наше цркве да би најбољи пут повратка био враћање на почетак на основе вере и хришћанског живота. Јер хришћанин није онај који одлази у цркву неколико пута годишње, слави славу и пости прву недељу великог поста. Хришћанство јесте вера и сељака и радника и интелетуалаца и младих и старих и осталих људи који траже Бога. Исто тако, православље је и врхунска философија иза које стоје многи велики мудраци и философи, уметност иза које стоје врхунски уметници, светитељи који су још увек ту у народу, а који су живели и пре више од две хиљаде година. Православље је вера наших славних предака, наших славних ратника, наших научника, песника, сликара, писаца, спортиста, витезова, краљева, краљица… Колико бисмо само осиромашили када бисмо све ово одбацили због неког лошег попа, неког грешног владике, неког несавесног православца или неке бабе која нас нервира?

Двориште и летњиковац, Таково