Претрага за:
Митровске задушнице

У суботу пред Митровдан наш православни народ се сећа својих упокојених сродника и пријатеља. На Светој Литургији се молимо за њихове душе и читамо њихова имена пред лицем Бога Живога. У Цркви брвнари у Такову се налази табла са именима погинулих и умрлих у рату од 1912. до 1919. године. Сети се Господе у Царству Твоме, помилуј и спаси уснуле слуге своје:

Драгојла, Милоша, Љубомира, Крсту, Рајка, Сретена, Александра, Микаила, Добрицу, Рајка, Милутина, Милорада, Ђурђа, Миливоја, Братислава, Милоша, Перишу, Милосава, Маринка, Грујицу, Благоја, Здравка, Љубомира, Душана, Љубисава, Адама, Младена, Радивоја, Драгишу, Милутина, Светозара, Драгутина, Здравка, Љубинка, Живојина, Живојина, Јована, Василија, Чедомира, Тимотија, Богољуба, Милосава, Ђурицу, Драгомира, Живојина, Чедомира, Милоша, Владимира, Милоша, Петра, Драгољуб, Милинка, Милорада, Војислава, Живана, Радојицу, Рајка, Милорада, Драгомира, Милована, Добросава, Радомира, Рајка, Микаила, Милића, Бошка, Божа, Војислава, Тикомира, Митра, Милоша, Радисава, Божидара, Драгутина, Милутина, Радича, Илију, Радомира, Милосава, Драгољуба, Живојина, Веселина, Милоша, Саву, Милинка, Војислава, Драгутина, Вилотија, Милоја, Чедомира, Вујицу, Јовицу, Јездимира, Миловна, Милорада и Животу мајстора каменоресца који ову плочу направи 1924. године.

Литије у Такову

Тројице, Силазак Светог Духа на Апостоле, Педесетница само неки од назива за овај велики хришћански празник. На сам празник у недељу служена је света Литургија у савиначкој цркви, у понедељак у цркви у Такову, а у уторак у Јовању у Доњим Бранетићима односно Озрему. Поред свете Литургије овај велики празник обележен је и литијама, односно преславом или обетином, светковином која се обавља испред записа, светог дрвета које готово свако село таковског краја негује у оквиру свог атара. Овај обичај се још назива и крстоноше, а Марко Марковић из Љуљака написао је диван текст који га најближе дочарава:

,, Литије у Љуљацима

Мало је оних који заиста схватају значај литијског дана и крстоноша за једно село. У Гружи и Руднику за литије, вековима су се сакупљали и сабирали становници села које тај дан обележава, да би се у заједништву, молитви, љубави и слози помолили Господу Богу за мир, благостање, слогу, берићет, здравље и потомство. Заједно са свештеником, у песми би обишли цело село и зановили знак крста на светим стаблима- записима.

Колико су Гружани и Рудничани поштовали запис говори чињеница да је негде половином 19. столећа у Љуљацима једна повећа грана од записа пала на пут који је испод крошње пролазио. Нико се није усудио да је помери. Померили су пут.

Запис су девојке китиле најлепшим цвећем, певајући вилинске песме. Била је част понети црквени барјак, а уз барјак се носила и сеоска икона, понекад и звоно, ако би га село имало. У Порти, коју је свако гружанско село омеђило, имало храм или не, повело би се коло, где би се преплетом руку, опанака и душе приказала она слога које данас тако недостаје.“

Део текста преузет са налога Марко Марија Марковић

У својој књизи ,,Таковци“, Миленко С. Филиповић о литијама пише:

,, Литија или крстоноше би ишле са свештеником и обилазили сеоски атар. У поворци су ишли поглавито мушкарци, али и женске. Поворка је ишла од записа до записа. Као ,,записи” служила су разна стабла: већином крушке, али и цер, храст лужњак, липа, бор и др. Особитост је да у Красојевцима као запис служи један камен. У Брезни је било седам записа, у Шаранима пет, итд. у монографији „Таково”, у описима појединих села наведен је и број њихових записа. Иако су записи култна стабла, која су у општем поштовању, ипак су у Врнчанима један запис уклонили, извадили из земље, јер је правио сувише велику сенку, хлад.

Кад литија или крстоноше дођу до записа, обиђу око њега. Одржи се молитва и у кори на стаблу се засече крст: понови се стари, па се под кору стави хартија на којој свештеник напише „запис”, тј. слова ИС ХС НИ КА. Оближње куће доносе код записа карлице с млеком, сира, кајмака, белог лука, да почасте крстоноше, а за старије учеснике још и ракије. Крстоноше уз пүт певају да им роди летина. Било је некада тога да су пред крстоноше изношени болесници, али нисам могао дознати шта су им крстоноше радиле. Обилазак крстоноша би се обавио по подне, до ручка.“

Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи

Фотографије из Синошевића преузете са ФБ налога Милета Обрадовић

Христов војник

Почео је Божићни пост. Време када се сваки хришћанин припема. Када одрицањем од ,,тешке“ и укусне хране, од угађања својим чулима вежба и ојачава свој карактер и своју вољу, а уздржањем од чињења лоших дела, од телесних задовољстава сваке врсте вежба своју будност и јача стражу над собом. Уз све то јако је битно и чињење добрих дела кроз бригу и пажњу према људима око себе. Као сваки прави војник, јер хришћанин је сличан војнику који једино кроз свакодневну вежбу и држање у дисциплини може бити кадар да одговори нападу непријатеља у непрестаној животној духовној борби.

Када хришћанина поредим са војником, поредим га са нашим војницима, нашим славним прецима. Какви су били можемо видети из многобројних сведочанстава, али ево једног дивног примера војводе Вука:

,, На данашњи дан погинуо је један од највећих српских ратника и војсковођа. Српска историја је имала много непокорних бораца, али је Војин Поповић ипак био степен изнад свих. Србима је ипак познатији по свом страшном надимку – војвода Вук и био је немилосрдан према непријатељима, а прави пример свим својим војницима. Укратко, био је страх и трепет за све непријатеље српског народа. Био је српски четнички војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Вук је нарочито инсистирао на дисциплини, тврдећи да она јача морал, али још више на честитости војника. Чувена је његова наредба:

„Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Јесте ли разумели?! Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што жене питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увек има понеки мушкарац, па се њему обратите. За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нови четник дође, ви га упознајте са овим што рекох.“

Текст о војводи Вуку у целости можете прочитати на објави ФБ групе Синови Шумадије (Синови Србије):

https://www.facebook.com/groups/249168746910341/permalink/435707151589832/

Споменик војводи Вуку, Топличин Венац, Београд

Веровања и обичаји

Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таковци“ поред осталог пише и о обичајима и веровањима људи Таковског краја. Он закључује да су Таковци тог времена (књига је писана педесетих година прошлог века) врло трезвени. Представе и радње које су у себи носиле магијски и обредни карактер, а које су биле присутне у животу људи, као целина нису имале нарочит значај (прим.аут.). Ипак, он бележи и описује преживела стара веровања, па чак и магијске радње (врачања за бели мрс, сузбијања града, бајања и надрилекарство, предсказања…). Читајући књигу ,,Таковци“ не могу да се отмем утиску да ме народ тог времена својом безазленошћу и невезаношћу за материјални свет у овом облику који је присутан у савременом животу, јако подсећа на децу. Тако су се пред опасношћу од града убеђивали с облацима да скрену на другу страну, док сада облаке бијемо ракетама. Не могу да се не сетим детињства и неких тешких дечијих ситуација у којима сам се налазио, а које нисам могао сам да решим. Сећам се и магијских радњи које сам из немоћи примењивао не би ли те ситуације превазишао. На пример, веровао сам да ако бих неку реченицу у себи изговорио довољан број пута, могао бих мислима да утичем на учитељицу да ме не прозове да одговарам. 🙂 Као и оно кад сам убацујући лопту у кош врачао и предвиђао ствари тако што бих у себи говорио: ,, Ако сад убацим лопту десиће се то и то…“

Често се ови преживели облици веровања из делеке прошлости мешају и опстају са хришћанском вером, тако да људима који нису дубље ушли у црквени живот делују као да су они изворно хришћанског порекла. Тако у књизи налазимо обредне радње које се везују за црквене празнике и светитеље, а које немају корен у хришћанству.

,, Стока се на Божић храни три пута, а да се не ваби. Волови се хватају и воде у вожњу: хватају их у саонице па иду према истоку и певају истоку. Певају се обичне песме.“

,, … Понеко и сада гата у плеће од печенице. Уочи Божића сви укућани легну на једну страну да жито буде на једну страну.“

,, Савиндан се строго празнује. Има и да се нешто врача уочи Савиндана око стоке. На седам дана пре и седам дана после Савиндана не боје ништа у црвено да не би долазили вукови и клали овце.“

,, У петак пред и на Јеремијевдан није се ништа радило, а нарочито нису се уносила дрва у кућу. Изјутра тог дана обилазе око куће лупајући у канте или тигање вичући: Јеремије у поље, гујурине у море! Докле се чује лупњава, верују неће долазити змије.“

,,Да град не би побио усев, а гром чељад, не треба радити и мрсити у петак пред Св. Илију…“ (сваки петак је у животу православних посни дан).

Однос према вери

О односу народа према црквеном животу писац износи следеће:

,, И живи старци памте кад су се постили сви постови. Сада већ мало ко пости и у ускршњем посту, а остали су постови готово сасвим напуштени…

… Обичном недељом је уопште посета цркве незнатна. Цркви се иде у већем броју на Ускрс, Видовдан, Тројице, Преображење те прву недељу ускршњег и божићњег поста.“

Ова слика из педесетих година прошлог века, била је условљена и тадашњом политиком и пропагандом власти према Српској правослсвној цркви. Народ је ретко посећивао службе, а контакт са вером одржавао преко традиције и прича које су старији преносили, често искривљено и без темељног упоришта у канонима цркве. Другим речима, толико смо се одаљили од наше цркве да би најбољи пут повратка био враћање на почетак на основе вере и хришћанског живота. Јер хришћанин није онај који одлази у цркву неколико пута годишње, слави славу и пости прву недељу великог поста. Хришћанство јесте вера и сељака и радника и интелетуалаца и младих и старих и осталих људи који траже Бога. Исто тако, православље је и врхунска философија иза које стоје многи велики мудраци и философи, уметност иза које стоје врхунски уметници, светитељи који су још увек ту у народу, а који су живели и пре више од две хиљаде година. Православље је вера наших славних предака, наших славних ратника, наших научника, песника, сликара, писаца, спортиста, витезова, краљева, краљица… Колико бисмо само осиромашили када бисмо све ово одбацили због неког лошег попа, неког грешног владике, неког несавесног православца или неке бабе која нас нервира?

Двориште и летњиковац, Таково