На Светој Литургији у Цркви Светог Ђорђа на Цвети 1815. године у Такову, окупили су се сви виђенији људи рудничке нахије и околних села. Данас, двеста осам година касније, успомену на овај славни дан наше историје обележило је нас стотинак. Виђеније не видесмо.
Срећан празник Цвети! Срећна двеста осма годишњица Таковског устанка!
Заселак или како је то Миленко С. Филиповић записао у својој књизи ,,Таково“, један од главних потеса села Шарани – Савинац, чврсто је везан за нашег свеца и просветитеља Светог Саву. Црква која се налази на најлепшем месту у селу, а коју је подигао кнез Милош 1819., посвећена је управо њему. Извори лековите воде који се налазе у близини у кориту реке Дичине називају се Светиња (Савинац) и сматрају се Савиним изворима, а предање каже да су два удубљења у камену поред извора отисци копита Савиног коња. Такође се сматра да је на брду изнад цркве некада постојао манастир који се звао Савина по свом оснивачу Светом Сави. Ево шта о томе пише Миленко С. Филиповић:
,,Врло су жива предања у селу о томе да је некада ту постојао манастир, и неки знаци потврђују да у том предању има нешто истине. На Главици је место Манастириште, али је место раскопано и стоји само рупача. По предању, камен од манастира први је носио Турчин Диздаревић, а после и народ. На Становишту су Калуђерске Ливаде и Поповића или Поповске Њиве, а да нико у селу не зна када су овде живели ти Поповићи и шта је било с њима. Једна надгробна плоча са људском главом у рељефу пренета је са Манастиришта и смештена према апсиди цркве на Савинцу. По народном предању, манастир се звао Савина и његов оснивач је био св. Сава, који га је осветио на Богојављење и онда са литијом сишао на топле изворе крај Дичине и на њима осветио богојављенску водицу. На Становишту су били манастирски станови са стоком…“
,, Варошица се развила око цркве, коју је подигао кнез Милош 1819. у непосредној близини врела Светиње или Савинца. Уз цркву су били подигнути многи чардаци, од којих још стоје два, и кућа кнеза Милоша. Доцније су уз цркву нодигнуте општина и кућа за свештеника, 1889. подигнута је у близини школа, а доцније и друге зграде и куће између цркве и школе…“
Светитељу Христов Саво моли Бога за нас!
Божићни пост траје. На селу су позавршавани велики послови. Ракија је у бурадима, суши се месо у пушницама и оставља се да ,,ћути“ до Божића. Дани су хладни, а куће топле и дуже се борави у њима него вани.
Свака православна породица је мала црква која има свог заштитника коме се моли за напредак и помоћ од Бога, а дан који је заштитнику посвећен обележава се свечано и овај обичај се преноси са колена на колено.
,,Свака српска кућа има у години по један дан кад слави и то се зове слава или крсно име, или свети или свето.“ ( Милан Ђ. Милићевић- Живот Срба сељака)
У децембру су славе посвећене следећим празницима и светитељима:
4.12. Ваведење пресвете Богородице
7.12. Света великомученица Екатарина
8.12. Свети свештеномученик Kлимент
9.12. Свети Алимпије Столпник
13.12. Свети апостол Андреј Првозвани
17.12. Света Варвара
18.12. Свети Сава Освећени
19.12. Свети Николај Чудотворац – Никољдан (Свети Никола)
25.12. Свети Спиридон Чудотворац
У јануару:
2.1. Свети Игњатије Богоносац
9.1. Свети Архиђакон Стефан
14.1. Свети Василије Велики
20.1. Свети Јован Kрститељ
27.1. Свети Сава
Међу православним Србима највише је оних који славе Светог Николу (према неким изворима око половине од укупног броја православних Срба), затим следе Ђурђевдан, Аранђеловдан, Свети Јован, Свети Димитрије…
,,Домаћин се стара и приправља израније чим ће и како ће прославити своје крсно име. Пред ноћ, у очи крсног имена, зађе по један из куће (обично који од момчади) по селу и зовне оне куће, које се зову узајмично. Кад дође пред кућу обично скине капу, назове Бога и рече: „Поздравио ви се тата (или чика или брата) да дођете до вече на чашу ракије. Да се разговоримо и да мало ноћи поократимо; што буде св. Никола донео нећемо сакрити. Дођите, немојте да не дођете“.
Овако се зове где је обичај звати на славу, али има села где се не зову него иде свечару на славу незван ко год милује.
Кад званице долазе свечару обично назову: ,,Добро вече!“ и додају: ,,Срећно ти крсно име; славио га много лета и година у здрављу и у весељу!“ Који су познатији са свечаром, или су својта, донесу и по јабуку или дуњу у недрима и дају је домаћину кад му назову добро вече. Сад сви вечерају, пију, разговарају се, па се и разиђу, а пријатељи из других села ту остају на конаку.“
Овако Милан Ђ. Милићевић описује како је некада протицало вече пред славу Светог Николе и наставља:
,,Сутра дан домаћин се рано пожури цркви, ако није обичај да свештеник долази кући да преломе колач. У цркви, пошто се сврши богомоља, служба или јутрење, свештеник узме колач, пресече га на четворо, преко доње коре, поспе на оном раскршћу вином, обрне га три пут с домаћином читајући, или појући црквенске песме: Исаије ликуј и Свети мученици па га онда разломе на више, и по што у три маха сркну оба од онога вина на колачу и пољубе колач, пољубе се међу собом и разломе колач са свим тако да две четвртине остану домаћину а две свештенику. Домаћин своје четвртине од колача и кољиво врати кући, а свештеник опет оне своје задржи себи.
Дошав кући домаћин се поздрави с гостима (а с којима се није пре видео и ижљуби) па их стане служити (гологлав). Тако ће служити до пред подне, па ако је и сам човек у годинама, он ће онда присести с гостима а дозваће кога млађега од себе да га одмени. Око подне дижу у славу. То бива овако: Сви устану на ноге, поскидају капе, донесе се она четвртина од колача, (или ако доходи поп кући изнесе се цео колач те се он ту и преломи) и на њу се запали воштана свећа, сви се окаде тамјаном, прекрсте се по неколико пута, па онда домаћин наслужи сваком по чашу вина… (здравица) … После тога обреде се сви кољивом, прекрсте се, моле се Богу како ко уме па поседају сви и продужи се гозба и разговор. Ту се прича о старим добрим и тешким временима, о српској слави, о јунацима, о светитељима и добротворима народним.“
Крсна слава је карактеристично обележје српског народа и јединствена појава у православном свету. И пре примања хришћанства, Срби су имали кућне заштитнике, а пошто православље никада није било искључиво и ригидно у свом наступу, стари заштитници су само замењени хришћанским светитељима, а слава је постала део православног живота међу Србима. Сматра се да су наши преци при крштењу узимали за заштитника оног светитеља на чији дан су крштени. Раније се у народу сматрало да су они који имају исту славу у међусобном сродству и да не би требало да се ,,узимају“ међусобно мада ово правило није строго поштовано.
У суботу пред Митровдан наш православни народ се сећа својих упокојених сродника и пријатеља. На Светој Литургији се молимо за њихове душе и читамо њихова имена пред лицем Бога Живога. У Цркви брвнари у Такову се налази табла са именима погинулих и умрлих у рату од 1912. до 1919. године. Сети се Господе у Царству Твоме, помилуј и спаси уснуле слуге своје:
Драгојла, Милоша, Љубомира, Крсту, Рајка, Сретена, Александра, Микаила, Добрицу, Рајка, Милутина, Милорада, Ђурђа, Миливоја, Братислава, Милоша, Перишу, Милосава, Маринка, Грујицу, Благоја, Здравка, Љубомира, Душана, Љубисава, Адама, Младена, Радивоја, Драгишу, Милутина, Светозара, Драгутина, Здравка, Љубинка, Живојина, Живојина, Јована, Василија, Чедомира, Тимотија, Богољуба, Милосава, Ђурицу, Драгомира, Живојина, Чедомира, Милоша, Владимира, Милоша, Петра, Драгољуб, Милинка, Милорада, Војислава, Живана, Радојицу, Рајка, Милорада, Драгомира, Милована, Добросава, Радомира, Рајка, Микаила, Милића, Бошка, Божа, Војислава, Тикомира, Митра, Милоша, Радисава, Божидара, Драгутина, Милутина, Радича, Илију, Радомира, Милосава, Драгољуба, Живојина, Веселина, Милоша, Саву, Милинка, Војислава, Драгутина, Вилотија, Милоја, Чедомира, Вујицу, Јовицу, Јездимира, Миловна, Милорада и Животу мајстора каменоресца који ову плочу направи 1924. године.
Тројице, Силазак Светог Духа на Апостоле, Педесетница само неки од назива за овај велики хришћански празник. На сам празник у недељу служена је света Литургија у савиначкој цркви, у понедељак у цркви у Такову, а у уторак у Јовању у Доњим Бранетићима односно Озрему. Поред свете Литургије овај велики празник обележен је и литијама, односно преславом или обетином, светковином која се обавља испред записа, светог дрвета које готово свако село таковског краја негује у оквиру свог атара. Овај обичај се још назива и крстоноше, а Марко Марковић из Љуљака написао је диван текст који га најближе дочарава:
,, Литије у Љуљацима
Мало је оних који заиста схватају значај литијског дана и крстоноша за једно село. У Гружи и Руднику за литије, вековима су се сакупљали и сабирали становници села које тај дан обележава, да би се у заједништву, молитви, љубави и слози помолили Господу Богу за мир, благостање, слогу, берићет, здравље и потомство. Заједно са свештеником, у песми би обишли цело село и зановили знак крста на светим стаблима- записима.
Колико су Гружани и Рудничани поштовали запис говори чињеница да је негде половином 19. столећа у Љуљацима једна повећа грана од записа пала на пут који је испод крошње пролазио. Нико се није усудио да је помери. Померили су пут.
Запис су девојке китиле најлепшим цвећем, певајући вилинске песме. Била је част понети црквени барјак, а уз барјак се носила и сеоска икона, понекад и звоно, ако би га село имало. У Порти, коју је свако гружанско село омеђило, имало храм или не, повело би се коло, где би се преплетом руку, опанака и душе приказала она слога које данас тако недостаје.“
Део текста преузет са налога Марко Марија Марковић
У својој књизи ,,Таковци“, Миленко С. Филиповић о литијама пише:
,, Литија или крстоноше би ишле са свештеником и обилазили сеоски атар. У поворци су ишли поглавито мушкарци, али и женске. Поворка је ишла од записа до записа. Као ,,записи” служила су разна стабла: већином крушке, али и цер, храст лужњак, липа, бор и др. Особитост је да у Красојевцима као запис служи један камен. У Брезни је било седам записа, у Шаранима пет, итд. у монографији „Таково”, у описима појединих села наведен је и број њихових записа. Иако су записи култна стабла, која су у општем поштовању, ипак су у Врнчанима један запис уклонили, извадили из земље, јер је правио сувише велику сенку, хлад.
Кад литија или крстоноше дођу до записа, обиђу око њега. Одржи се молитва и у кори на стаблу се засече крст: понови се стари, па се под кору стави хартија на којој свештеник напише „запис”, тј. слова ИС ХС НИ КА. Оближње куће доносе код записа карлице с млеком, сира, кајмака, белог лука, да почасте крстоноше, а за старије учеснике још и ракије. Крстоноше уз пүт певају да им роди летина. Било је некада тога да су пред крстоноше изношени болесници, али нисам могао дознати шта су им крстоноше радиле. Обилазак крстоноша би се обавио по подне, до ручка.“
Фотографије из Синошевића преузете са ФБ налога Милета Обрадовић
Почео је Божићни пост. Време када се сваки хришћанин припема. Када одрицањем од ,,тешке“ и укусне хране, од угађања својим чулима вежба и ојачава свој карактер и своју вољу, а уздржањем од чињења лоших дела, од телесних задовољстава сваке врсте вежба своју будност и јача стражу над собом. Уз све то јако је битно и чињење добрих дела кроз бригу и пажњу према људима око себе. Као сваки прави војник, јер хришћанин је сличан војнику који једино кроз свакодневну вежбу и држање у дисциплини може бити кадар да одговори нападу непријатеља у непрестаној животној духовној борби.
Када хришћанина поредим са војником, поредим га са нашим војницима, нашим славним прецима. Какви су били можемо видети из многобројних сведочанстава, али ево једног дивног примера војводе Вука:
,, На данашњи дан погинуо је један од највећих српских ратника и војсковођа. Српска историја је имала много непокорних бораца, али је Војин Поповић ипак био степен изнад свих. Србима је ипак познатији по свом страшном надимку – војвода Вук и био је немилосрдан према непријатељима, а прави пример свим својим војницима. Укратко, био је страх и трепет за све непријатеље српског народа. Био је српски четнички војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.
…
Вук је нарочито инсистирао на дисциплини, тврдећи да она јача морал, али још више на честитости војника. Чувена је његова наредба:
„Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Јесте ли разумели?! Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што жене питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увек има понеки мушкарац, па се њему обратите. За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нови четник дође, ви га упознајте са овим што рекох.“
Текст о војводи Вуку у целости можете прочитати на објави ФБ групе Синови Шумадије (Синови Србије):
https://www.facebook.com/groups/249168746910341/permalink/435707151589832/
Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таковци“ поред осталог пише и о обичајима и веровањима људи Таковског краја. Он закључује да су Таковци тог времена (књига је писана педесетих година прошлог века) врло трезвени. Представе и радње које су у себи носиле магијски и обредни карактер, а које су биле присутне у животу људи, као целина нису имале нарочит значај (прим.аут.). Ипак, он бележи и описује преживела стара веровања, па чак и магијске радње (врачања за бели мрс, сузбијања града, бајања и надрилекарство, предсказања…). Читајући књигу ,,Таковци“ не могу да се отмем утиску да ме народ тог времена својом безазленошћу и невезаношћу за материјални свет у овом облику који је присутан у савременом животу, јако подсећа на децу. Тако су се пред опасношћу од града убеђивали с облацима да скрену на другу страну, док сада облаке бијемо ракетама. Не могу да се не сетим детињства и неких тешких дечијих ситуација у којима сам се налазио, а које нисам могао сам да решим. Сећам се и магијских радњи које сам из немоћи примењивао не би ли те ситуације превазишао. На пример, веровао сам да ако бих неку реченицу у себи изговорио довољан број пута, могао бих мислима да утичем на учитељицу да ме не прозове да одговарам. 🙂 Као и оно кад сам убацујући лопту у кош врачао и предвиђао ствари тако што бих у себи говорио: ,, Ако сад убацим лопту десиће се то и то…“
Често се ови преживели облици веровања из делеке прошлости мешају и опстају са хришћанском вером, тако да људима који нису дубље ушли у црквени живот делују као да су они изворно хришћанског порекла. Тако у књизи налазимо обредне радње које се везују за црквене празнике и светитеље, а које немају корен у хришћанству.
,, Стока се на Божић храни три пута, а да се не ваби. Волови се хватају и воде у вожњу: хватају их у саонице па иду према истоку и певају истоку. Певају се обичне песме.“
,, … Понеко и сада гата у плеће од печенице. Уочи Божића сви укућани легну на једну страну да жито буде на једну страну.“
,, Савиндан се строго празнује. Има и да се нешто врача уочи Савиндана око стоке. На седам дана пре и седам дана после Савиндана не боје ништа у црвено да не би долазили вукови и клали овце.“
,, У петак пред и на Јеремијевдан није се ништа радило, а нарочито нису се уносила дрва у кућу. Изјутра тог дана обилазе око куће лупајући у канте или тигање вичући: Јеремије у поље, гујурине у море! Докле се чује лупњава, верују неће долазити змије.“
,,Да град не би побио усев, а гром чељад, не треба радити и мрсити у петак пред Св. Илију…“ (сваки петак је у животу православних посни дан).
О односу народа према црквеном животу писац износи следеће:
,, И живи старци памте кад су се постили сви постови. Сада већ мало ко пости и у ускршњем посту, а остали су постови готово сасвим напуштени…
… Обичном недељом је уопште посета цркве незнатна. Цркви се иде у већем броју на Ускрс, Видовдан, Тројице, Преображење те прву недељу ускршњег и божићњег поста.“
Ова слика из педесетих година прошлог века, била је условљена и тадашњом политиком и пропагандом власти према Српској правослсвној цркви. Народ је ретко посећивао службе, а контакт са вером одржавао преко традиције и прича које су старији преносили, често искривљено и без темељног упоришта у канонима цркве. Другим речима, толико смо се одаљили од наше цркве да би најбољи пут повратка био враћање на почетак на основе вере и хришћанског живота. Јер хришћанин није онај који одлази у цркву неколико пута годишње, слави славу и пости прву недељу великог поста. Хришћанство јесте вера и сељака и радника и интелетуалаца и младих и старих и осталих људи који траже Бога. Исто тако, православље је и врхунска философија иза које стоје многи велики мудраци и философи, уметност иза које стоје врхунски уметници, светитељи који су још увек ту у народу, а који су живели и пре више од две хиљаде година. Православље је вера наших славних предака, наших славних ратника, наших научника, песника, сликара, писаца, спортиста, витезова, краљева, краљица… Колико бисмо само осиромашили када бисмо све ово одбацили због неког лошег попа, неког грешног владике, неког несавесног православца или неке бабе која нас нервира?
