Писмо из Такова

Порча или Марко Булбул?

Према народном предању које је забележио Миленко С. Филиповић, таковску цркву је саградио Порча за душу Цветкову. Међутим, у писму академика Милана Ђ. Милићевића из 1865. упућеног београдском часопису ,,Вила“, појављује се још једна верзија приче о настанку наше богомоље:

,,Цркву ову начинио је, како причају, одмах после Кочине крајине, неки побожни Србин, Марко Булбул, и стриц му Радивоје. Њезин је темељ од камена, а платна су од брвана, врло лепо срезана; покривена је шиндром која није мењана никако, још од како је црква начињена. Мало темпло јој је доста лепо, а осаћанска врата врло су красно ишарана. Начинивши цркву, они се побрину и за свештеника и нађу га да народ у својој вери не би ослабео.
Свештеник овај главом је онај прота Јанко, који је дочекао те 1815. год. крстом благословио војводу Милоша и његову ратну дружину на свештени рат за слободу отаџбине.“

Милан Милићевић
фотографисао Никола Лекић краљевски дворски фотограф (до 1885.)

У свом писму Милићевић је забележио и ову анегдоту:
,,На ову цркву ударио је из Ужица, 1804. године, Алил-ага, кад је ишао Сали-аги — „рудничкоме Бику“ у помоћ. Бесни Турчин хтео је да преноћи у самој цркви. Улазећи у њу с пушком у руци, он нешто погледа у двери и, не зна се зашто, поплаши се, па окине пушку те три синџира сабије у подножје иконостаса. Ова три куршума стоје и данас и казују свакоме шта би од турске силе, а како се подиже српска правда. Празноверни Турчин, од тог препаднут, нареди да му постељу изнесу из цркве и преноћи на пољу. Одатле је отишао рудничком сатрапу (коме су женске хаљине, како се прича, помогле да утече), али се ни тако није вратио дому своме.“

Сведок историје – чича Васа из Такова

Овај наш свестрани инелектуалац, али пре свега књижевник, преноси нам ,,из прве руке“ утиске једног од учесника Сабора у Такову на Цвети 1815. године:
,,Код те исте цркве, како причају овдашњи стари људи, нарочито чича Васа Петровић из Такова, код ког сам ја ноћио, предстао је војвода Милош Турцима после несрећне пропасти из 1813. године и тако колико-толико обуставио гнев Турака против јадног овог народа. Па тој истој цркви дошао је он и на Цвети 1815. године да започне своје бесмртно дело на овом истом месту, где је био положио оружје.“
Нека страховита језа подилази човека под кожу, кад бистри и разборити чича Васа стане својим чистим језиком цртати сабор код те цркве — на Цвети 1815. године. „Био сам“, вели, „шипарац и у послове се нисам мешао никакве. Одвели су ме на Цвети цркви да се причестим. Сабор је био велики. Службу је одслужио покојни поп Павле из Такова. После причешћа, видео сам господара Милоша у шатору, у коме је био он и госпођа Љубица; било је ту и господин Јован и госпођа Круна; Никола Луњевица, Лазар Мутап, Милић Дринчић, неки Дамјан Крџа и многи други које нисам познавао. Сви са породицама, ваљда да се не би осетили Турци. Одавде до града Рудника нема више од 3–4 сата. Тамо су седели Турци и отуда су послали једног свог зантију да гледа да на сабору не буде кавге. Овај зантија био је Србин из Мајдана, који више није ни ишао у Рудник него је пристао с браћом.
„Кад се служба сврши, сав свет изиђе у порту и све живо упре очи у Милоша. Са свих страна људи су говорили: Ако се он не прими, ништа неће бити; само ћемо се завадити, те ће нас Турци сасвим затрти. Милош отклања од себе ту одговорност, а пристаје први у воду, у ватру са својом браћом. Но кад писка света одоли, онда он стаде на један камен пред црквом. Јуначко лице његово посу танка румен, а у очима се заблиста пламен самопрегорења; није много говорио. Казивао им је истина колико је то тежак посао и како се боји да не малакшу у том свом одушевљењу. А кад сви у један глас викнуше: ,,Све то знамо, али смо на све готови; зар не видиш да се и овако гине?“ Онда он изусти ово: ,,Ево мене, ето вас, на рат Турцима! С нама је Бог и његова правда!“

„Таковски устанак“ – слика Винценца Кацлера објављена 1882. године.

Дучић о слици ,,Таковски устанак“

Загледан у једну од многобројних литографских копија ,,Таковског устанка“ нашег чувеног сликара Паје Јовановића, велики Јован Дучић је у свом тексту објављеном у мостарској Зори (01.02.1899.) уздигао ово дело на ниво патриотске иконе:

„Та врлина ове слике и јест то да не представља, него говори, да је рјечита“

,, Први поглед на ову слику испуњава те неким жаром, неким витешким поносом српским. У авлији мале Таковске црквице, под историјским Грмом, читава гомила јунака, на лицу са изразом жарког одушевљења, огња, прегоријења. У њиховим рукама уздигнуте сабље и јатагани, дигнуте руке на заклетву и подигнуте капе. Сви изгледају у живој ријечи, у јуначкој радости, и баш у тренутку кад су пале оне значајне ријечи Великог Милоша: ,,Ево мене. Ево рата с Турцима!“ Све упрло очи у војводу, све поврвило њему: и стогодишњи старац, ослањајући се на суву дреновину са младићким одушевљењем на лицу, и мајка са синчићем, и слијепи гуслар који се бјеше за вријеме литургије нашао с гуслама у црквеној авлији. Сви у једној жељи, и једном осјећању; сто срдаца у једном куцњу! Једно исто осјећа војвода и просјак, кнежеви и други домаћини сеоски, старци и младићи … ту, на гробљу, међ крстовима оних који полијегаше не сачекавши златно јутро слободе. Све као да је кликнуло једним гласом против тираније, готови да суну у огањ, у смрт за слободом, за спасењем. Војвода дигао крсташ барјак у јуначкој мишици, другу држи на заклетви. Ту је и свештеник, одан душом и срцем тој иројској гомили, вјеран свом народу, дигао руке и благосиља…“

,,Србине! Уведи ову гомилу иројских људи у свој дом, и сачувај с њим помно велика и свијетла слова своје мученичке душе”.

Власт

,,Што је већа власт, то је страшнија њена употреба.“ – Достојевски

,,Несрећа је у томе што су најбољи људи најдаље од власти. Нема човека који воли власт, а да у њему не чучи мањи или већи зликовац.“ – Добрица Ћосић

,,Власт је велико искушење и мало је оних који могу одолети том искушењу.“ – Св. Николај Велимировић

Сведоци смо како народ доживљава власт у новијој историји. С једне стране имамо фанатичне следбенике до сопствене смрти верне својим вођама, са друге најљуће противнике тих истих вођа, тиранина и крволока. Да им не помињем сад имена, тим вођама из новије историје. Често их помињу телевизија, штампа и остали медији. Још су некоме занимљива тема и још увек народ треба да слуша о њима, о њиховим супругама, њиховим најбољим друговима, њиховим врлинама, манама, детаљима из живота које још нисмо чули… Стварно би била велика штета да одемо са овог света, а да не сазнамо све то.

Када размишљамо о власти, за нас у Такову је најзначајнији онај период владавине династије Обреновић. Династије која је на нашу срамоту окончала своју владавину као омражена, на најсуровији могући начин, издајом и свирепим убиством своје краљице и свог краља. С обзиром на то каква их је кончина задесила, није ни чудо каква је након тога кампања против њих (Обреновића) вођена. Али да оставимо драгом Господу да суди свима, јер он једини познаје срца људи. Он једини познаје сваког од нас, сваки наш корак, сваку нашу реч и мисао. Једини Он зна зашто су се неке ствари десиле и зашто се и сада дешавају.

Нама обичним смртницима тешко је рећи да ли је нека власт лоша или добра. Ако узмемо за пример Милоша и ако прочитамо Вукове писане утиске о њему у којима га представља као правог тиранина и највећег безаконика, тешко да можемо размишљати о њему у позитивном правцу. Када се сетимо да је наредио убиство Карађорђа и да је помагао гашење Хаџи-Проданове буне, тешко да можемо зауставити себе и опоменути се да нисмо ми ти који имамо право на изрицање пресуде.

Поред Александра и Драге и Михаило је убијен, а Милан (проглашен за неморалног човека, коцкара…) принуђен је био да абдицира. То смо ми као народ дали својој династији, а да видимо шта су они за време своје владавине дали свом народу.

Добили смо модерну државу – прво вазалну 1830. па независну 1878., краљевину 1882., уз велика територијална проширења и раст популације, као и економско јачање базирано на пољопривреди. Правно је Србија такође јачала, а Устав из 1888. сматра се за најнапреднији у тадашњој Европи. Ово је само део, изнесен грубо без улажења у детаље како бисмо избегли ширење приче и изношење неких историјских чињеница које су свакоме лако доступне. Оно што је у мојим очима велико је њихов однос према народу. У циљу им је било да народ напредује, да се државна територија шири али не по цену људских живота већ спровођењем паметне политике. Резултати овакве у правом смислу народне власти су следећи:

У току свих борби које су вођене од стране Обреновића, Другог српског устанка са Милошем на челу, борбама за ослобођење градова за време кнеза Михаила, Првог и Другог српско-турског рата и српско-бугарског рата за време краља Милана, погинуло је по неким проценама преко десет пута мање Срба него само у Првом српском устанку. Да и не помињемо балканске ратове, Први светски и Други светски рат и жртве које је наш народ поднео у овом периоду.

Сигурно је то да би Обреновићи наставили са развојем српске државе и одбраном српских интереса, а не у правцу стварања државе другим суседним народима на сопствену штету. Сигурно је то да данас не бисмо имали неке новокомпоноване нације у нашем комшилуку, које нам отимају језик и писмо, историју и територије и бесрамно их проглашавају за своје. Сигурно је и то да не бисмо били оволико слуђени као народ, јер кад неко данас каже ,,ми Срби“, потребно је добро размислити о томе о којим се то нама Србима ради, на кога и које се то људе мисли, ко смо и да ли смо ми уопште ми?