,,Кроз бојеве носилa га крв немирна и јуначка…“ пева народни гуслар Максим Војводић стихове Славка Перошевића у савременој епској песми ,,Карађорђев војевода Милић Дринчић“ из 2020. године. Песник пише, а гуслар пева о јуначким подвизима Милићевим, о неустрашивим јуришима на турске шанчеве, о многим посеченем турским главама и помиње све устаничке битке у којима се Милић борио. Најјачи утисак на мене је оставио део песме у којем се описује двобој Милића Дринчића са Јусуф-агом. Овог Турчина песник описује као горостаса кога је било страшно и погледати.
,,Кад је оно према Рашкој
ударио Нуман-паша,
Јусуф-агу на мегдан је
срео Милић харамбаша.
Пред бој сами на Суводол
у затишје прије буре,
с голом сабљом у десници,
појави се силно Туре.
Погледати тог орјата [дива]
бјеше страшно и језиво,
махнит вранац од бијеса
под њимe се попречио.“
Песма даље каже како је овај страшни Турчин иступио испред турске војске и позвао Карађорђа на двобој. Милић је на те речи одмах скочио на свог коња и појурио према грозном непријатељу. Два јунака коњима су, у јуришу кренули један ка другом. Јусуф-ага је први опалио из свог џефердара, али је промашио. Тада је и Милић запуцао и његов метак је оборио агу. Вешти Милић је затим скочио са свога коња и оштром сабљом ударио Турчина по врату. Овим чином преплашена, војска Нуман-паше је изгубила тог дана бој на Суводолу, после љуте борбе са Карађорђевим устаницима.
Већ одавно сам планирао сусрет са Мирославом Дринчићем који са породицом живи у Брусници. Пошто се устанички војвода Милић није женио, Мирослав није његов директни потомак, али веома добро памти приче свога оца и деде у којима се величао њихов славни предак.
О Мирославу не бих сада пуно писао, пошто би се о њему могла написати читава књига, али ћу покушати у четири реченице да представим мог драгог саговорника. У уводу у разговор објаснио сам му да се бавим промоцијом таковског краја јер желим да урадим нешто корисно за наш крај, а на то ми је он одговорио: ,,Сваки човек има три перцепције. Прва је перцепција самог себе, онаквог себе, каквог желимо да прикажемо свету у најлепшем светлу. Друга перцепција је она каквом свако од нас себе види, али не жели да за њу нико сазна (наша лоша страна). Трећа је она којом нас Бог види, а он види све.“
Породично стабло Дринчића, рађено 2020.
С колена на колено
Прича о чувеном братсву Дринчића, о великом ратнику Милићу и многе друге које су се као предање сачувале до данашњих дана, запамтио је Мирослав захваљујући свом оцу Душану и деди Велимиру. Овако говори Мирослав:
,,У Теочин су Дринчићи дошли из Црне Горе, из околине Шавника, са Дробњака. По једној причи, они су тамо побили неке Турке, па су морали да се склоне бежећи од освете. Кренуло је готово читаво братство Дринчића. Међутим и дан-данас постоји то братство на Дробњаку. Још увек се састају у задњу недељу јула у Дужима, селу поред Шавника.“
Мој саговорник даље описује сеобу братства које је, услед историјских околности, било приморано да се повлачи током више година. Прво су стигли у једно село код Фоче, где је део братства примио ислам, док су остали задржали прађедовску веру. Потом су се раселили у околину Зенице, Сарајева и Косјерића, где су неки остали и данас. Један део је отишао у Теочин, у време када су већ назирали велики сукоби са Турцима.
,,У Теочин су из тог братсва дошла четири брата“ – каже Мирослав. ,,Од њих је један био Милић Дринчић. Дошао је као момак, није се женио и није имао директних потомака. У Теочину су направили једну кућу која је била ,,у потоку“ и тешко је било уочити је са раздаљине од сто-двеста метара. Овај део братства је био тај који је најдаље отишао од родног села под Дурмитором.
У то доба су почињали бојеви са Турцима. Милић је често био у хајдуцима. Кад кажем хајдуцима, не мислим на криминалце, него на хајдуке који су били заштита народу. Учествовао је (углавном) у свим бојевима с Турцима по широј околини овога нашега краја. Онда је у боју на Руднику постао буљубаша. Тада већ он почиње да командује јединицом која се звала Црногорска, пошто се раније таковска област звала Црногорска кнежина Рудничке нахије. Често је имао састанке са осталим старешинама тако да је увек био у центру збивања.
После пропасти Карађорђевог устанка он је остао у Србији. Касније је био на свим састанцима за припрему Другог српског устанка. Био је у Такову на подизању устанка и после тога је командовао јединицом својих Црногораца.
Како се устанак ширио, он је добијао све веће задатке и јединица му се увећавала. На боју на Љубићу је имао пресудну улогу кад је дошао са триста својих коњаника и напао Турке који су држали Чачак. Ту се доста истакао и као такав је већ задобио чин војводе.
При крају устанка, кад се већ видело да ће Срби да победе, почело се размишљати о власти после рата. Мој покојни деда ми је причао да је Милић имао дуел са Милошем Обреновићем. За њега се говорило да је био женскарош. Милић му је једном у расправи рекао: ‘Само ти иди за тим женама… проћи ће ово, па ћемо ми видети ко ће владати Србијом после рата’. По причи мога деде, то је била кап која је прелила чашу и Милош је одлучио да га склони. Он је склањао све оне који би му могли бити конкуренти, па је претпостављам и за Милића мислио исто. Онда је Милош задужио Маркељу Драшкића из Полома да га убије, а овај је извршио свој задатак у Дубљу где је била и задња устаничка битка.“
Битка на Дубљу, мурал у порти цркве у Дубљу
Даље Мирослав о Милићу прича:
,,Деда ми је причао да је Милић убијен с леђа. Пошто је био на челу своје јединице, кад је видео да је погођен, он је сјахао и наслонио се на коња док су његови саборци поред њега пролазили. Неко га је питао зашто је стао, а он је одговорио: ‘Само ви пролазите, морам да затегнем колан’. Они нису сумњали у његову храброст, веровали су да му је попустио колан на седлу. Међутим, он није хтео да каже да је погођен како морал војсци не би опао, а када су сви прошли он се срушио мртав на земљу.“
До Мирослава су стигле и ове приче: ,,Кажу да Милић није обраћао пажњу на свој изглед и одело. Не због тога што није имао новца да га купи и одржава, него једноставно, такав је био по природи. Такође, био је доста прек, али не неразумно прек. Није трпео непослушност. Поштовао је договорена правила и није дозвољаво да се од тих правила одступи. То је било и разумљиво, јер устанак је био на климавим ногама. Свако дезертерство, дефетизам или колебљивост је могла скупо да кошта. За њега кажу да није према томе имао толеранцију.
Деда помиње још једног брата који је све време био с њим, али нисам сигуран да ли је то био Стеван. Он је преживео и вероватно је он пренео причу о Милићевој смрти.“
На крају мој саговорник закључује:
,,И поред стварно великог јунаштва, војне вештине, сналажљивости и храбрости у бојевима, као и (условно речено) преке нарави коју је морао да има да би одржао војску у борбеном стању, мислим да је иза свих тих карактеристика био истински и непоколебљив војник Господа и спаса нашега Исуса Христа.
То се види кроз сав његов овоземаљски живот. Ту мислим на трпљење, смирење и жртву јер је на крају и свој живот дао за ближње.
Није формирао породицу да би могао да се посвети борби за слободу народа, није сам себе истицао јер само Господ то може, није се отимао око власти јер то не припада истинском хришћанину. И због свега тога захвалан сам Господу што потичем од таквих људи.“
Према народном предању које је забележио Миленко С. Филиповић, таковску цркву је саградио Порча за душу Цветкову. Међутим, у писму академика Милана Ђ. Милићевића из 1865. упућеног београдском часопису ,,Вила“, појављује се још једна верзија приче о настанку наше богомоље:
,,Цркву ову начинио је, како причају, одмах после Кочине крајине, неки побожни Србин, Марко Булбул, и стриц му Радивоје. Њезин је темељ од камена, а платна су од брвана, врло лепо срезана; покривена је шиндром која није мењана никако, још од како је црква начињена. Мало темпло јој је доста лепо, а осаћанска врата врло су красно ишарана. Начинивши цркву, они се побрину и за свештеника и нађу га да народ у својој вери не би ослабео. Свештеник овај главом је онај прота Јанко, који је дочекао те 1815. год. крстом благословио војводу Милоша и његову ратну дружину на свештени рат за слободу отаџбине.“
Милан Милићевић фотографисао Никола Лекић краљевски дворски фотограф (до 1885.)
У свом писму Милићевић је забележио и ову анегдоту: ,,На ову цркву ударио је из Ужица, 1804. године, Алил-ага, кад је ишао Сали-аги — „рудничкоме Бику“ у помоћ. Бесни Турчин хтео је да преноћи у самој цркви. Улазећи у њу с пушком у руци, он нешто погледа у двери и, не зна се зашто, поплаши се, па окине пушку те три синџира сабије у подножје иконостаса. Ова три куршума стоје и данас и казују свакоме шта би од турске силе, а како се подиже српска правда. Празноверни Турчин, од тог препаднут, нареди да му постељу изнесу из цркве и преноћи на пољу. Одатле је отишао рудничком сатрапу (коме су женске хаљине, како се прича, помогле да утече), али се ни тако није вратио дому своме.“
Сведок историје – чича Васа из Такова
Овај наш свестрани инелектуалац, али пре свега књижевник, преноси нам ,,из прве руке“ утиске једног од учесника Сабора у Такову на Цвети 1815. године: ,,Код те исте цркве, како причају овдашњи стари људи, нарочито чича Васа Петровић из Такова, код ког сам ја ноћио, предстао је војвода Милош Турцима после несрећне пропасти из 1813. године и тако колико-толико обуставио гнев Турака против јадног овог народа. Па тој истој цркви дошао је он и на Цвети 1815. године да започне своје бесмртно дело на овом истом месту, где је био положио оружје.“ Нека страховита језа подилази човека под кожу, кад бистри и разборити чича Васа стане својим чистим језиком цртати сабор код те цркве — на Цвети 1815. године. „Био сам“, вели, „шипарац и у послове се нисам мешао никакве. Одвели су ме на Цвети цркви да се причестим. Сабор је био велики. Службу је одслужио покојни поп Павле из Такова. После причешћа, видео сам господара Милоша у шатору, у коме је био он и госпођа Љубица; било је ту и господин Јован и госпођа Круна; Никола Луњевица, Лазар Мутап, Милић Дринчић, неки Дамјан Крџа и многи други које нисам познавао. Сви са породицама, ваљда да се не би осетили Турци. Одавде до града Рудника нема више од 3–4 сата. Тамо су седели Турци и отуда су послали једног свог зантију да гледа да на сабору не буде кавге. Овај зантија био је Србин из Мајдана, који више није ни ишао у Рудник него је пристао с браћом. „Кад се служба сврши, сав свет изиђе у порту и све живо упре очи у Милоша. Са свих страна људи су говорили: Ако се он не прими, ништа неће бити; само ћемо се завадити, те ће нас Турци сасвим затрти. Милош отклања од себе ту одговорност, а пристаје први у воду, у ватру са својом браћом. Но кад писка света одоли, онда он стаде на један камен пред црквом. Јуначко лице његово посу танка румен, а у очима се заблиста пламен самопрегорења; није много говорио. Казивао им је истина колико је то тежак посао и како се боји да не малакшу у том свом одушевљењу. А кад сви у један глас викнуше: ,,Све то знамо, али смо на све готови; зар не видиш да се и овако гине?“ Онда он изусти ово: ,,Ево мене, ето вас, на рат Турцима! С нама је Бог и његова правда!“
„Таковски устанак“ – слика Винценца Кацлера објављена 1882. године.
Деведест и једну годину пре Таковског устанка, у Такову је изграђена црква. Саградио је народ, у оно време на скривеном месту, у шуми, али су је Турци ипак пронашли и спалили само годину дана касније. Овај бисер народног градитељства, који се сачувао до данашњих дана саграђен је 71 годину касније 1795., а причу о томе забележио је Миленко С. Филиповић:
,,О грађењу цркве брвнаре у Такову прича се ово: био у селу чобанин Порча и чувао овце код места на коме је била црква, касније спаљена. Наишли Турци са стоком са Рудника па повели и њега да им помогне да терају стоку. Он остане у служби код Турчина, који га посини, и тако Порча наследи велико имање. Био се и потурчио. Живео је у Сарајеву. Као богат човек сети се свога села, дође и подигне цркву на месту где је и раније била црква, те насели своју фамилију, Василијевиће, који су се по њему звали и Порчићи и који су, доцније, изумрли.
Сем о Порчи, много се прича у селу и о неком Цветку. Мисли се да је био од Поповића (Витомировића). Њега су Турци убили и ставили на точак као неког народног вођу. Место његове погибије и извор прозвани су Цветковац. Сахрањен је био на црквеном згаришту. Неки казују да је Порча подигао таковску цркву за душу Цветкову, а да је овај погинуо зато што је јатаковао с хајдуцима и да је тада и Порча био осуђен на батине. (У Клатичеву је било Порчића)… црква у Такову је подигнута 1724.“
Загледан у једну од многобројних литографских копија ,,Таковског устанка“ нашег чувеног сликара Паје Јовановића, велики Јован Дучић је у свом тексту објављеном у мостарској Зори (01.02.1899.) уздигао ово дело на ниво патриотске иконе:
„Та врлина ове слике и јест то да не представља, него говори, да је рјечита“
,, Први поглед на ову слику испуњава те неким жаром, неким витешким поносом српским. У авлији мале Таковске црквице, под историјским Грмом, читава гомила јунака, на лицу са изразом жарког одушевљења, огња, прегоријења. У њиховим рукама уздигнуте сабље и јатагани, дигнуте руке на заклетву и подигнуте капе. Сви изгледају у живој ријечи, у јуначкој радости, и баш у тренутку кад су пале оне значајне ријечи Великог Милоша: ,,Ево мене. Ево рата с Турцима!“ Све упрло очи у војводу, све поврвило њему: и стогодишњи старац, ослањајући се на суву дреновину са младићким одушевљењем на лицу, и мајка са синчићем, и слијепи гуслар који се бјеше за вријеме литургије нашао с гуслама у црквеној авлији. Сви у једној жељи, и једном осјећању; сто срдаца у једном куцњу! Једно исто осјећа војвода и просјак, кнежеви и други домаћини сеоски, старци и младићи … ту, на гробљу, међ крстовима оних који полијегаше не сачекавши златно јутро слободе. Све као да је кликнуло једним гласом против тираније, готови да суну у огањ, у смрт за слободом, за спасењем. Војвода дигао крсташ барјак у јуначкој мишици, другу држи на заклетви. Ту је и свештеник, одан душом и срцем тој иројској гомили, вјеран свом народу, дигао руке и благосиља…“
,,Србине! Уведи ову гомилу иројских људи у свој дом, и сачувај с њим помно велика и свијетла слова своје мученичке душе”.
,,Што је већа власт, то је страшнија њена употреба.“ – Достојевски
,,Несрећа је у томе што су најбољи људи најдаље од власти. Нема човека који воли власт, а да у њему не чучи мањи или већи зликовац.“ – Добрица Ћосић
,,Власт је велико искушење и мало је оних који могу одолети том искушењу.“ – Св. Николај Велимировић
Сведоци смо како народ доживљава власт у новијој историји. С једне стране имамо фанатичне следбенике до сопствене смрти верне својим вођама, са друге најљуће противнике тих истих вођа, тиранина и крволока. Да им не помињем сад имена, тим вођама из новије историје. Често их помињу телевизија, штампа и остали медији. Још су некоме занимљива тема и још увек народ треба да слуша о њима, о њиховим супругама, њиховим најбољим друговима, њиховим врлинама, манама, детаљима из живота које још нисмо чули… Стварно би била велика штета да одемо са овог света, а да не сазнамо све то.
Када размишљамо о власти, за нас у Такову је најзначајнији онај период владавине династије Обреновић. Династије која је на нашу срамоту окончала своју владавину као омражена, на најсуровији могући начин, издајом и свирепим убиством своје краљице и свог краља. С обзиром на то каква их је кончина задесила, није ни чудо каква је након тога кампања против њих (Обреновића) вођена. Али да оставимо драгом Господу да суди свима, јер он једини познаје срца људи. Он једини познаје сваког од нас, сваки наш корак, сваку нашу реч и мисао. Једини Он зна зашто су се неке ствари десиле и зашто се и сада дешавају.
Нама обичним смртницима тешко је рећи да ли је нека власт лоша или добра. Ако узмемо за пример Милоша и ако прочитамо Вукове писане утиске о њему у којима га представља као правог тиранина и највећег безаконика, тешко да можемо размишљати о њему у позитивном правцу. Када се сетимо да је наредио убиство Карађорђа и да је помагао гашење Хаџи-Проданове буне, тешко да можемо зауставити себе и опоменути се да нисмо ми ти који имамо право на изрицање пресуде.
Поред Александра и Драге и Михаило је убијен, а Милан (проглашен за неморалног човека, коцкара…) принуђен је био да абдицира. То смо ми као народ дали својој династији, а да видимо шта су они за време своје владавине дали свом народу.
Добили смо модерну државу – прво вазалну 1830. па независну 1878., краљевину 1882., уз велика територијална проширења и раст популације, као и економско јачање базирано на пољопривреди. Правно је Србија такође јачала, а Устав из 1888. сматра се за најнапреднији у тадашњој Европи. Ово је само део, изнесен грубо без улажења у детаље како бисмо избегли ширење приче и изношење неких историјских чињеница које су свакоме лако доступне. Оно што је у мојим очима велико је њихов однос према народу. У циљу им је било да народ напредује, да се државна територија шири али не по цену људских живота већ спровођењем паметне политике. Резултати овакве у правом смислу народне власти су следећи:
У току свих борби које су вођене од стране Обреновића, Другог српског устанка са Милошем на челу, борбама за ослобођење градова за време кнеза Михаила, Првог и Другог српско-турског рата и српско-бугарског рата за време краља Милана, погинуло је по неким проценама преко десет пута мање Срба него само у Првом српском устанку. Да и не помињемо Први светски и Други светски рат и жртве које је наш народ поднео у овом периоду.
Сигурно је то да би Обреновићи наставили са развојем српске државе и одбраном српских интереса, а не у правцу стварања државе другим суседним народима на сопствену штету. Сигурно је то да данас не бисмо имали неке новокомпоноване нације у нашем комшилуку, које нам отимају језик и писмо, историју и територије и бесрамно их проглашавају за своје. Сигурно је и то да не бисмо били оволико слуђени као народ, јер кад неко данас каже ,,ми Срби“, потребно је добро размислити о томе о којим се то нама Србима ради, на кога и које се то људе мисли, ко смо и да ли смо ми уопште ми?
