Претрага за:
Моба

Моба је у народу позната као обичај удруживања ради међусобног помагања у обављању послова који захтевају већу радну снагу. Мобе су се мењале прилагођавајући се времену и начину живота у селу. Сећам се била је 2010. или 2009. година, када сам и сам учествовао на моби код пчелара Срећка Дамљановића у Брусници. На паузи за ручак, по мудрости чувени деда Цицвара (Гвозден Дамљановић) нам се обратио, гледајући нас онако задихане и уморне после преношења тешких, медом пуних кошница: ,, Не живи се лоше данас. Вас је овде петнаестак на моби и свако је дошао својим колима. До скоро се на мобе долазило пешке и то из километрима удаљених села. Само док дођеш до домаћина умориш се.“

Још је Миленко С. Филиповић у својим књигама о Такову и Таковцима писао о мобама, о томе како се одржавају и како се прилагођавају утицајима промена у друштву. У једном делу свог текста пише о томе како се већ тада, средином  20. века говорило да мобе почињу да нестају. Међутим, он даље пише како је и тада, за време док је припремао грађу за своје књиге о Такову, било и великих моба попут оне из 1947. у Шаранима на жетви код Петра Марковића где је било 250 учесника.

Ево шта Миленко С. Филиповић још пише о моби у својој књизи Таковци:

,, Мобе се сазивају за различите послове… На мобу се позивају, и онај који иде да позива моли онога кога позива да дође односно да пошаље раднике. Позива се и на славу, али се тада не моли, него позивач само каже позваном да га је поздравио тај и тај. За разлику од свадбе, на мобу долазе, без зазора, и непозвани; домаћин треба да памти и те који су дошли незвани, па да им се после одужи.“

Моба је било великих и малих, мушких, женских, зајдничких, пешачких и моба са колима, оних везаних за жетву, брање шљива, огртање кукуруза и друге пољопривредне радове, а и оних везаних за градњу, превлачење грађе и дрва за огред и слично.

Било је и оних на којима су ангажовани свирачи да увесељавају људе за време рада, а после вечере било је и игранки. Посебна пажња обраћала се на храну. У време када је књига писана, Филиповић описује ручкове и вечере као праве гозбе и примећује како је раније храна за мобе припремана много једноставније:

,, Раније је било довољно да се за мобу спреми лонац чорбастог пасуља или кромпира са сланином и уз то обична гибаница. Сада више нико неће сланине: ако нема меса, други пут неће доћи тој кући на мобу. Ретко да се спрема чорба за мобу. Обично се сада спрема: сарма или подварак или месо счим другим, сир и кајмак, обавезно салата или кисело млеко и, ако је ручак, обавезно торта или палачинци или што слично; за ужину се изнесе на њиву хлеба и кајмака, а вечера мора бити добра, па се обично и закоље што, чак и јаловица крава, ако је већи број учесника.“

Он пише и о томе како су сазиване милосрдне мобе којима би се помогло сиромашним комшијама и рођацима и појединцима који живе сами у домаћинству.

Посебно занимљив део је о томе како се обавља жетва у Синошевићима и како моба функционише код људи који су у завади:

,,Синошевићи су село од два засеока. У сваком засеоку жито се „скида” колективно, до последњег снопа. Ако не омета време, сав ће посао свршити у току шест дана, почевши од понедељка. Свака кућа даје радну снагу по могућности. Иду редом по домаћинствима како жито дозрева. Код једнога ће пре подне, код другога после подне, или код по двојице тако да за дан скину жито код 3—4 домаћина. Раде без одмора. Иду једни другима чак и они који су у завади. Такав неће отићи на ручак или вечеру кући онога код кога је радио, ако је у завади с њим, а на њиви његовој ручаће, с осталим радницима. Тако обављају и вршај.

Слично је у Доњим Бранетићима с орањем: удруже се 10 домаћинстава са људском и сточном радном снагом па ору заједнички редом међу собом.“

Тако је то било пре седамдесетак година. Данас моба као вид удруживања у обављању послова готово да и не постоји. Начин савременог живота је све променио, људи су се удаљили једни од других, лично време је постало најскупља роба. Свако је презаузет својим обавезама и пословима који доносе зараду. Од зараде се касније одваја да би се ангажовали мајстори, да би се платили неопходни радови или услуге. Пољопривредом не можеш да се бавиш ако немаш потребну механизацију, машине и уређаје који су заменили људску радну снагу.

Али није само то проблем. Мобе су биле прилика да се поприча, да се размене мишљења, савети, да се млади подуче раду и животу од старијих, да се јача дух заједништва. Нажалост, данас нам је то заменила телевизија и друштвене мреже са углавном лошим садржајем и искривљеним вредностима.

Међутим, наде још увек има. Има још младих људи који увиђају ствари на прави начин. Има их и биће их још више.

Пре неколико недеља, Вељко Миловановић (23), велики борац за очување народне традиције и вредности српског села, пун поштовања и љубави према својим прецима, организовао је акцију сређивања домаћинства на својој дедовини. Овом приликом обновио је још једну народну установу међусобног помагања – мобу.

Фотографије са налога Љубезни Харалампије, Моба код Вељка М. у Шаранима

О Љубави, опет

О Љубави оца према деци, мужа према жени, жене према мужу и деце према оцу. О међусобној љубави браће Срба и поштовању према странцима. Све је стало у неколико реченица писма упућеног из логора.

Писано је руком Ђорђа Вукосављевића из Крагујевца, који је био подофицир Српске армије, 30. јуна 1918. године у Солтау (Немачка). Ђорђе је умро 22. јануара 1919. године у Нив Милигену (Холандија):

,,Драга Лепа,
Ево ме данас ти се из дубоких осећаја јављам да сам жив и здрав.
Данас ти јављам да сам у данашњи дан изашао и далеко отишао од куће, где сам тебе са ситном децом оставио и данаске су две године прохујале како вас никако не видим. За ове две године Лепа, ја не доби хрпу већ добих само три писма. Мени је веома тешко и жао за вама.
Драга Лепа, ево данас година дана како се налазим у једном месту на раду са тридесет и шест Срба, једним Русом и једним Енглезом. Сви ме добро поштују, а такође и ја њима враћам поштовање.
Драга Лепа, пакет који си ми послала добио сам десети дан. Дакле од нас тридесет и шест Срба који смо овде, ја сам први који сам добио пакет. Пакет је мене изненадио када сам прочитао адресу, а што је главно дирљив је исувише био. Хлебац који си послала сваки га је Србин узео у руке, прекрстио и пољубио, ту су настале сузе радованке.
У оваком радосном дану и знаменитом и дирљивом часу поделио сам брацки хлебац и са мојим људима појео.
Драга Лепа, мило ми је када сам добио пакет, али дуго сам мислио и мислим да си ти са децом од ваших уста одвојила и мени послала, за који сте ви може бити два три дана трпили гладни, на тај начин ниси требала шиљати.
Ја би много више волео да сам добио писмо у ком би ми описала твоје стање са децом, а такође обрадовао би се када би добио обећану слику, на коју сваки дан нестрпљиво очекујем.“

Књига се може преузети са локације:

Књига Српски војници умрли у Холандији

Српски војници умрли у Холандији 1917–1919
Издавач
Музеј рудничко-таковског краја
Горњи Милановац
Удружење потомака ратника 1912-1920
Пожаревац
За издавача
Александар Марушић
Славољуб Стојадиновић

Преша

Журба, ужурбаност, хитност, нужда, невоља, потреба, али и преса као справа за притискање. Енглези (одакле им то) кад изговоре ову реч она значи притисак, стрес, приморавање… Не знам да ли и ти осећаш неки притисак у ваздуху ових дана? Притискају нас да прихватимо разне ствари са којима се не слажемо. Не дају нам право на избор. У ствари дају, избор нам је да бежимо у шуму 🙂 Шалим се није још дотле дошло, барем не код нас у Србији, али у Аустрији на пример већ јесте. Тамо више није важно да ли си за или против, легитимишу све. Патроле ходају улицама, улазе у продавнице, заустављају кола и легитимишу. Чак иако си за, зауставе те и легитимишу. Неки то називају новом нормалношћу или реалношћу, нисам баш сигуран, али сам сигуран да смо под неком прешом или притиском или приморавањем да многе ненормалне ствари прихватимо као нормалне.

Како живети у оваквом времену, како се борити?

Одве ћу морати мало да завирим у обор и да видим шта нам свиње раде 🙂 Опет се шалим, немам обор и немам свиње, па не могу ни да завирим, али зато могу да завирим у књигу Миће Милорадовића ,, Ненаручене приче“:

,,Један пријатељ, разговарајући са кнезом Милошем, изрази тугу што је Србија разривена партијама, а споља на њу гледају непријатељи као вуци на стадо.

– Чиниш волико, то и ја видим, зато сваком говорим да ми треба да радимо оно што раде свиње кад осете опасност: гузу у гузу, па слошки да се бранимо! Свиње су свиње, па и оне знају шта им је слабо, а шта је јако и слабо склањју унутра, а јаке према непријатељу. Ми, пак, ако се ни од свиња не хтеднемо поучити – све ће нас подавити вуци!“

Јасно је шта је Милош хтео да каже, али како то извести? Како да збијемо редове? Где да се окупљамо?

У поплави овог лудила, када бујица надолази и прети све да потопи, једино сигурно место је брод. Брод који ће да одоли потопу, као онај који је старозаветни Ноје саградио.

Па да опет у помоћ позовемо Милоша, да видимо како тај брод да нађемо… да ли је и у његово време тај брод постојао:

,,Да је кнез Милош био искрено и дубоко религиозан, да је то био саставни део његовог живота говоре и примери из „Успомена“ Филипа Христића (1819‒1905), који је одрастао на двору Милошевом са његовим синовима Миланом и Михаилом (Филип Христић „Успоменеˮ, приредила др Јелена Пауновић Штерменски, Београд, Службени гласник, 2015, стр. 87):

„За време мог бављења у конаку, ја сам увек читаo молитве кад је кнез седао за ручак и вечеру, и кад је устајао са трпезе.“

Следећи пример још убедљивије говори о значају цркве у животу тог господара:

„Kнез Милош ишао је у цркву сваке недеље и празника. Пре поласка у цркву сви чланови великог суда и велики број виших чиновника, нарочито из унутрашњости (а њих је свакад по неколико у Kрагујевцу било), скупили су се у конаку и на доњем спрату чекали на кнеза. Kад је звоно у цркви зазвонило, кнез је из горњег спрата силазио и назвав свима добро јутро, упутио се цркви. Два три корака ишао је кнез сам пред гомилом, а сав друг свет за њим. Црква је била палисадом ограђена. Од ограде црквене па до ћуприје лепеничке стајали су солдати упарађени, с музиком на челу. Чим је кнез на ћуприју ступио, звона су зазвонила, а прешав ћуприју војска је презентирала, банда свирала. Kад је кнез у цркву ушао, онда је тек свештеник запојао ‘Благословено царство’…“ (стр. 88‒89)

Овај ритуал је јасна порука свима, од највиших државних службеника до „обичног“ народа, да је извор духовности коме су сви окренути и коме сви служе са моћним кнезом на челу. Kао да је хтео да поручи да је извор његове снаге у чврстој вери.“

Извори:

РТС

Мића Милорадовић ,, Ненаручене приче“

Орнаментика на народној ношњи

Орнаментика је нешто што ме већ одавно интересује. Што због својих графичких, што због симболичких одлика. Трагајући за инспирацијом ,,копао“ сам по средњевековним минијатурама, украсним бордурама наших манастира, посматрао фасадну пластику Студенице и розете манастира моравског стила али и орнаментику сецесије, арт декоа и осталих декоративних стилова. Фасцинантно откиће ми је орнаметика наших народних ношњи и ћилима. У графичком смислу једноставна, а лепа. У симболичком изузетно комплексна, дубока толико да сеже до корена, до самих почетака и настанка нашег народа. Наш археолог Драган Јацановић прича о аналогији шара наших народних ношњи са једним винчаским кипом. Тачније он говори о томе како су археoлошки ауторитети са запада одбацили трвдње да је пронађени кип из периода винчанске културе, сматрајући ово уметничко дело фалсификатом, а као разлог су навели то да има превише сличности између декорације на њему и шара на народној ношњи локалног становништва.

Винчанска фигура

Једноставни геометијски и графички облици на нашој народној ношњи носе у себи магијску силу, заштиту од урока и осталих злих сила, доносе срећу, успех у послу, помажу при женидби или удаји, благостaње у кући и још много тога. С обзиром на то да су наши преци познавали природу, пратили и ,,читали“ кретање облака, кретање месеца и звезда, кретање Сунца, симболика народних шара носи записе и са оваквом тематиком. Сунце је чест мотив и извор инспирације, а његово кретање у годишњем циклусу, кретање месеца и осталих небеских тела наш је народ представио специфичном игром у колу. Наш грб са четири оцила доводи се у везу са симболима нађеним на доста античких артефаката, па чак и са орнаментиком нађеном на остацима винчанске керамике. Тамо ови симболи представњају сунце и његове четири фазе у кретању око земље, односно годишњи циклус.

„Наше старе народне шаре губе се и нестају, а њихово место заузимају савремене и туђе шаре, неприлагођене за наш народ. Пустити да ово народно благо пропада била би велика штета за просвећеност нашег народа.“ Ово су уводне реченице збирке народних српских мотива ,, Српске народне шаре“ издате далеке 1924. године. Аутор проф. цртања Војислав Стевановић прикупио је 100 мотива у жељи да их сачува и проследи својим ученицима, уз упутства како да и сами креирају нове. Сведоци смо да је нека нова цветна орнаментика у великом делу потиснула стару орнаментику са народне ношње, што само потврђује тадашњу професорову забринутост за ово културно наслеђе. На срећу, сведоци смо да су се у новије време појавиле радионице за израду народне ношње и ћилима које оживљавају и настављају стару традицију и преносе будућим генерацијама аутентичну орнаментику можда чак и не знајући њено симболичко значење у потпуности.

Неколико страна књиге ,,Српске народне шаре“ В. Стевановића из 1924.

Трагајући за коренима, између осталог читајући и симболику народних шара и доводећи је у везу са артефактима из давне, прадавне прошлости, неки истраживачи иду толико далеко да почињу да прихватају и промовишу веровања и многобожачку религију која је била присутна у народу тог времена. Ова заблуда је налик оној, као када би одрастао човек кренуо да трага за својим почецима, дошао до времена кад је био беба и схвативши како се у том периоду свог живота хранио, одбацио све што је примерено исхрани одраслог човека и почео да се храни искључиво млеком.

Улога хришћанства

Свет се кроз своју историју припремао за Христов долазак. Стари човек није био спреман да се сретне с њим, као што ни новорођенче није спремно да одмах једе чврсту храну. Зато је прво веровао у неке друге богове, у природу, небеска тела, разне магијске силе својих врачева, чаробњака, видовњака… све док се нису створили услови да човек може да схвати и прихвати Христа Бога који је као човек дошао на Земљу. Читав Стари завет је припрема за Христов долазак, а чак ни многи Јевреји и поред те припреме нису успели да препознају Месију.

Оно што је за нас Србе битно је то да су Га наши стари препознали. Наши су свети оци још од Светог кнеза Јована Владимира, преко Светог Саве и Светог Симеона, све до Светог Николаја охридског и жичког и Светог Јустина ћелијског, Светих мученика јасеновачких и крагујевачких и свих осталих српских светитеља, врло добро знали ко су, одакле долазе и куда иду.

Сјеци виле око своје њиве

Неке јако битне животне ствари се не уче у школи. Није ни чудо што имамо момака по Србији који су прошли читав образовни систем, ушли у своје озбиљне године, а још се нису оженили. Са друге стране неки су на време чули за овај савет, потекао из народне мудрусти и искуства које је Миленко С. Филиповић забележио у својој књизи ,,Таковци“.

Да поделимо овај злата вредан савет будућим младожењама, можда некоме и помогне 🙂 :

,, Код изналажења девојке важи као правило: „Сјеци виле око своје њиве. Што идеш даље, наћеш кривље”, тј. треба настојати да се нађе девојка из свог села односно из близине, јер се боље познају њена фамилија, род и др.“ ( Миленко С. Филиповић, Таковци)

,,Могу да додам и нека усмена обавештења која сам добио о томе. Уверавали су ме да су раније родитељи тражили себи за снаху а свом сину за жену девојку коју они добро познају, и стога обично из свог или суседног села. Реткост је била да се ко жени из удаљеног села. Срезоевчани и раније и данас већином се жене из свог села, и по томе су познати у околини. И данас су ретке везе између Шарана на једној страни а суседних села у Морави (Милићевци и др.) на другој страни. Уколико има таквих веза, више иду девојке из таквих села у Мораву него из Мораве у Таково.“ ( Миленко С. Филиповић, Таковци)

Не знам како то данас функционише и како млади данас по селима (оно мало што их има) сретну своју идеалну половину, али ево описа како је то било некад (1954. година) према опису горе поменутог аутора из исте књиге:

,, У наше време, младићи и девојке, кандидати за ступање у брак, упознају се, „гледају” пазарним даном или о вашарима у Горњем Милановцу затим на „вашарима” по селима, као што је нпр. онај на Срчанику недалеко од Горњег Милановца (29. августа по старом календару) и у сличним приликама. То је „гледање”. Девојка почиње да иде на вашаре кад јој буде око 18 година. Пре тога узраста иде изван села и на веће скупове само кад иде на причешће, мобу или комушање.

Пошто момак „заоћа” неку девојку и његови се сагласе с тим избором, онда се шаље проводаџија да „сочи”, тј. да испита да ли ће девојачки родитељи хтети да даду девојку, да види каква је спрема девојачка и имовно стање њене куће. С проводаџијом иде и неко од најпречих момкових укућана. Каже се: „Насочи му ту и ту девојку”! „

( Миленко С. Филиповић, Таковци)

После доброг одабира све иде лако 🙂 . У Такову имамо прелепу црквицу смештену у романтичан амбијент као створену за венчање из снова. Остаје нам само да осмислимо нека дешавања, нека окупљања у селу на којима ће будући младенци да се ,,заоћају“.

Црква брвнара, Таково. Младеначке круне