Претрага за:
Шилопај

Намеравао сам јуче када сам ишао до Љутовнице да продужим даље локалним путем и да посетим и Шилопај. Међутим одустао сам, али данас сам отишао директно тамо и то се испоставило као одличан потез. Одушевљен крајоликом, том таласастом панорамом прошараном снегом, оивиченом околним планинама које поздрављају из далека, приближавао сам се можда и најлепшој парохијској цркви таковској краја. Питао сам се да ли ћу у Цркви Св. Николе затећи некога и да ли ће бити откључана како бих могао направити неколико фотографија. На моју радост, у парохијском дому затекао сам оца Томислава Ђокића који иначе служи у овом православном храму. Данас је служио Свету Литургију и после службе је остао да поразговара са својим парохијанима и гостима који овде увек радо долазе. Позвао ме је да се придружим. Из овог дружења изашао сам богатији за три нова познанства, научио много нових ствари и добио неколико изузетних духовних поука. Поред тога отац ми је показао и један бисер нашег фрескописа, фреску која се налази у малој припрати на јужном зиду. Открио ми је велику тајну која се изгубила услед неадекватног превода Светог писма на српски језик, а коју нам ова фреска расветљује. О овоме и о много осталих тема увек се може поразговарати са оцем Томиславом.

О самој цркви, на ФБ групи Црква Светог Николе у Шилопају пише следеће:

Храм Светог Николе у Шилопају насељеном месту на територији општине Горњи Милановац, припада Епархији жичкој Српске православне цркве. Цркву посвећену Светом Николи Мириклијском подигао је Љуба Сарачевић, трговац у свом родном месту. Црква је грађена од 1936. до 1939. године по пројекту архитекте Драгутина Маслаћа и освећена 1939. године од стране епископа жичког Николаја Велимировића. Црква је саграђена од жутог пешчара из Синошевића и украшена прелепом розетом од истог материјала изнад улазних врата.

Шилопај је од 2015. године познат и по културној, спортској, туристичкој и привредној манифестацији Дани шилопајске панораме.

Љутовница

Када се крене из Горњег Милановца према Такову, код Срчаника постоји раскрсница на којој десни крак води ка Љигу. Тим путем се стиже и до Љутовнице. Некада је кроз ово село пролазила и пруга Београд-Сарајево. Некада је село имало своју основну школу, али је од ње сад остала само зграда која је већим делом пропала, а ђаци преусмерени у неку од градских школа. Црква је жива, на Литургије долази доста народа из села, околних села, али из града. Скоро је у порти цркве изграђена собрашница у којој се верни народ окупља после службе да размени по коју реч, али и да чује неку духовну поуку свештеника Обрада који овде служи и живи са својом породицом. Увек благ и пријатан, увек отворен за разговор, увек спреман да саслуша и духовно посаветује онога коме је савет потребан. Када сам га упитао да ми благослови да мало фотографишем по порти, предложио ми је да обавезно усликам крупног сивог мачка који нам се мотао око ногу. Хтео сам, али стидљива животиња побеже. Успео сам да усликам грациозног петла који ме је у стопу пратио, а који је како отац Обрад рече: ,,оригинал италијански“.

Миленко С. Филиповић о Љутовници између осталог пише:

,,Прича се: био поп у Љутовници, а црква му била у Мајдану. Било му далеко, па он о свом трошку подигао цркву у Љутовници. Дрво за цркву сечено је ту, на месту. Други веле да је цркву подигао Карађорђе за успомену на оне који су погинули на Засавици (1809), што ће бити тачно, јер су двери у цркви из 1810 године. Све клинце за ту цркву исковао је Петроније Милић, Циганин с мекота у Такову. За време окупације 1915-1918 Аустријанци су однели из цркве једну „чудотворну“ икону. Од некада великог гробља око цркве остало је само неколико гробова односно надгробних споменика. Непосредно око цркве су гробови: Павла Милојевића из 1860, јереја Луке Николајевића, који је служио у тој цркви 1819—1864, и његова синовца Обрена, родом из Синошевића, који је такође ту био свештеник (умро1880), као и попа Јована Вулиновића из 1828. По неким белешкама тај поп Јован Вулиновић-Томић примио је чин 1793 од шабачког епископа Гаврила, а као присталицу Карађорђевића њега су, по причању у селу, на Триповцу набили на колац. Сина су му протерали кроз шибу, од чега је он полудео и умро. Од старог гробља стоји још само велики надгробни крст Симовића, али у близини нема више рода са таквим презименом. За школу која је била уз цркву прича се да је старија од брусничке. Кроз село су водили каравански путеви: један са Камените у Брусницу и други од Стражевице (у Мајдану) преко Барјактаревића Чесме и Змајевца на Простругу и брдо Рајац. Прича се да је на Барјактаревића Води Карађорђе посекао неког барјактара који је приговарао што се господар бори за те „чалије“. Преко Барјактарева гроба је просечен доцније друм. (Прича се да су око 1905 долазила три муслимана из Босне и тражила Барјактареву Чесму и неку тобожњу оставу њихових предака). Говори се да су Срби одавде бежали у Босну, кад су Турци дошли. Још се прича да се село некада звало Питовница. На скупу у Такову 1815, како се прича, неки Ранко из Љутовнице се испео и дигао барјак на грм. На једној тапији из 1856 год. (у Андрије Грујовића у Клатичеву) потписани су као сведоци и Соко Дмитровић и Милош Павловић из Љутовнице, а земљу је продао Војин Радојичић из Љутовнице. Шендовина се зове по старцу Шенду, који је имао брата Чича. Овог рода нема више у Љутовници; има их у Шаторњи. Шендо је остао у успомени и по томе што је свирао у „карабљицу“ за гајде. Нестали су и Самоиловићи. Ништа се не зна о Барјактаревићима, на које је остала успомена у имену Чесме…“

,,Село је доласком Турака било исељено и потпуно опустело. Поново је насељено у 18. веку досељеницима из рејона Сјеница и Никшићка Жупа– нарочито за време Првог и Другог српског устанка. Село је под именом Љутовница први пут поменуто у турском попису 1525. године. Тада је имало 9 хришћанских кућа и две куће потурица. По предању, Љутовница је било богато село и првобитно је називано Питомица. Због једне „љуте зиме” назив је промењен у Љутовница.“ Википедија

,,И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама.“

Јануарско пролеће у таковском крају

Сунчева светлост појачала је боје и открила лепе детаље по сеоским сокацима. Открила је и лепе куће, ограде и све оно што нам је сам Бог оставио и дао на управљање. Открила је и многе плоче са именима оних који су своје животе дали некада давно за слободу, за нас који данас шетамо безбрижно нашим селима. Али открила је и то да нас је у тим истим селима све мање, да нам школске зграде у неким селима више нису потребне, да нам зграде у којима су некада биле месне заједнице, задружни домови, више не требају. Открила је неубране јабуке које се црвене на гранама са којих је лишће одавно опало.

Михољско лето у Такову

У народу се сматра да наступа права јесен након празника Светог Киријака Отшелника (Михољдан, 12. октобар по новом календару). Ако којим случајем топли дани не престану, као што је то случај ове године, онда се овај период назива ,,михољско лето“. У књизи ,,Живот Срба сељака“ Милана Ђ. Милићевића стоји овакво објашњење:

,, 5. Сиротињско лето. Михољдан, 29. септембра , пада у јесење доба, али тада, више пута, може да буде врло лепо и топло време. Зато се то доба и зове: Михољско лето; по градовима реку: Сиротињско лето.“

Прочитах негде и да се у народу верује да ће зима бити хладна након ,,михољског лета“, као и то да да су ови топли дани поклон од Бога намењен сиротињи, како би могла да позавршава пољске радове.

Лепотице из прошлих времена

Иако су данашње породице малобројније, јер ретко где се може чути да у некој породици има петоро, шесторо, седморо или више деце, сеоске куће су данас веће, комфорније, функционалније, са пуно више соба, са купатилима… него оне старе у којима су наши преци живели. Гледајући старе напуштене сеоске куће, може се закључити да су ту живели неки много скромни људи, једноставни, одмерени, природни. Чак и они имућнији, нису се разметали и нису имали потребу да истичу своје богатсво неумереним украшавањем које често уме да пређе у кич.

Волео бих кад бих могао да све ове куће обновим и заштитим како би још дуго сведочиле о прошлим временима и о неким другачијим људима.

Црвено лишће таковско

Мирис дима, прохладна јутра и сунчани дани… носталгија, сећање на ђачке дане. У селу људи спремају дрва за зиму, пече се паприка, прави се ајвар, а ракијски казан постаје оно што је некада било огњиште. На крошњама дрвећа црвени се лишће, миришу зреле дуње и јабуке.

Јесен је у Таково стигла.

Летња слика Такова

На пејзажима Такова у ово доба године преовладава жута боја сунцем спаљене траве.

Јул је при крају, али треба издржати још и август. За пољопривреду је ова читава година изузетно тешка. Сада се води борба да биљке и стока преживе жегу. Дичина више не тече, у њеном кориту тек по нека бара по којој се риба бори за голи живот.

Што се кише тиче, чуо сам данас како су стари говорили да ако липа окрене лист ,,на бело“ неће бити кише још десетак наредних дана. То ,,на бело“ је управо као на фотографији испод, направљеној данас у порти таковске цркве.

Мирис јуна у Такову

Липа још није цветала, али се спрема. Још неких седам дана и Таково ће њоме опојно замирисати. Дотад покошене ливаде нашироко плене својим заводљивим миомиром. Ту су и шумске јагоде зреле, трешње и вишње, жито у пољу, кестен у дворишту… све буја и мами да му приђеш, да га дотакнеш и помиришеш. Људи у селу су у сталном покрету, у великим пословима, сезона радова је у пуном јеку.

Киша у Такову

У селу кад падне киша, дешава се својеврсно чудо. Прво се мења звук. Ако се пре почетка кише нешто и чуло, небески диригент то лагано утиша, све замукне на тренутак. Онда се појави шум, прво тихо па све јаче и јаче. Тај шум је глас жедне земље, која се у готово љубавном заносу радује овом поклону од самог Бога. Недуго затим креће песма птица које су накратко заћутале. Као и трава да се сад чује и дрвеће као да одахњује, свима је сад много лакше. Све ове звуке прате и мириси. Цвеће наједном јаче мирише, ливадска трава такође појачава, липе, храстови, воће све јаким мирисом одише, а и земља поорана почиње да дише. Сунце би још да сија, па се са облацима надмудрује. Пробија кроз њих своје зраке колико може. На моменат обасја читаво село, на моменат направи сјајне штрафте преко брда и тако све док скроз не зађе.

Куд год кренеш – лепо

Где год кренеш неко изненађење те чека, било да су то таковски крајолици, било да су куће, дворишта или старе напуштене воденице или река. Прођосмо са уживањем од врха Бершића до најниже тачке Дренове.

И за крај једна фотографија коју је направио дечак који много воли да баца камење у реку 🙂

Делић таковског пролећа

Вегетација се буди полако у Такову. Има дрвећа које још увек спава, али воће је углавном кренуло. Иако је већ средина априла, још увек се може видети дим из кућних оџака. Хладне су ноћи и јутра, а преко дана сунце је јако и лако опије онога ко му се преда. Читава природа се спрема за велики празник Цвети. И Таково се спрема за Цвети. Велики празник за велико место на историјској карти Србије.

Сунчан зимски дан

Од музеја до Савинца, од варошице до брда и назад. Диван јануарски дан у прелепом Такову.

Таково – Музеј другог српског устанка
Таково – Музеј другог српског устанка
Таково – Музеј другог српског устанка
Таково – ОШ ,,Таковски устанак“
Таково – Музеј другог српског устанка
Пут за Савинац
Кућа Бранка Каравезића – Таково
Кућа Бранка Каравезића – Таково
Савинац
Црква Светог Саве – Савинац
Црква Светог Саве – Савинац
Црква Светог Саве – Савинац
Црква Светог Саве – Савинац
Црква Светог Саве – Савинац
Црква Светог Саве – Савинац
Пут ка спомен-комплексу
Пут ка спомен-комплексу, стари храст у води
Парна вршилица
Воћњак
Воћњак
Бунар близу школе и музеја
Пут за варошицу
Таково, варошица
Таково, варошица
Плетена ограда
Таково, на брду
Таково, на брду
Таково, на брду
Поглед на Таково са брда