У једном од претходних чланака поставио сам видео снимљен за потребе емисије ,,Вања ЕКО путница“. Вања, сниматељска екипа и ја прошли смо део стазе од Цркве брвнаре у Такову до Савинца. У жељи да прођем и у неколико фотографија прикажем и ,,први“ део стазе, данас смо у шетњу кренули из Љутовнице ка Такову.
Љутовница – Таково
Почетна табла коју су поставили чланови ПСД ,,Рудник“ налази се испред љутовничке цркве. На табли је информација о удаљености до таковске цркве (6100 м). Стаза креће асфалтним путем до Калиманића и наставља кроз подручје села Клатичева. Након тога пролази кроз шуму која припада Синошевићима па се спушта у таковски засеок Селиште до Цркве брвнаре. Даље наставља ка Музеју Другог српског устанка па ка спомен-комплексу на Кнежевим ливадама и преко Мрђенице иде до Савинца. Дуж читаве стазе планинари ПСД ,,Рудник“ из Горњег Милановца поставили су табле на свим важним раскрсницама. Део стазе који пролази кроз шуму је такође видно обележен те је врло лако стићи до циља.
Има сад нека теорија која се надовезује на ону коју заступају равноземљаши. Ови тврде да се иза високих ледених зидова не налази Анктарктик него крај равне плоче. Нова теорија пак иза ових зидина не ставља крај света, већ неке нове континенте, забрањене, неистражене и мистериозне.
Чини ми се да те теорије ствара неко ко жели да унесе пометњу, да изазове поделе, свађе и препирке међу људима. Скоро сам чуо причу како су се два кума посвађала око тога. Кренули да поправљају нешто на кући и уместо да заврше тај послић за пола сата, изгубише у препирци (уз пиво) читав дан и не урадише ништа. Свађу о томе да ли је Земља равна или округла наставилии су и следећег дана, тако да посао опет није завршен.
Прањани
Што се мене тиче, нисам крочио даље од Прањана и до јуче нисам знао шта се налази иза овог села, а камоли шта је иза леденог зида. Нисам до сад видео ни споменик виолинисти, ни где је аеродром, ни Цркву брвнару, ни Задружни дом здравља ,,Џон Кингсбури“…
Богданица
Прилика да истражим ове крајеве указала ми се јуче, па сам се придружио мојим другарима планинарима ПСД ,,Рудник“ у њиховој акцији ,,Богданица – меандри Тиње“.
Након јутарње кафице у прањанској кафани, наставили смо даље до села Богданица. Почетна тачка овој нашој авантури била је код ушћа реке Тиње у Каменицу.
Успон уз гребен, а видик са врха просто невероватан за наш крај. Не као да се не налазиш и даље у милановачкој општини, него као да си крочио на неку другу планету. Овакав осећај ствара златно жута боја траве која се пресијава по брежуљкастим пољима. Доживљај ових предела најбоље је дочарао коментар неког од другара планинара: ,,Као да смо у рају“.
Тиња
Између златних гребена, од којих ни један не прелази висину од 850 м, провлачи се кривудаво речица Тиња. Спустили смо се до ње да је поздравимо и да се поред ње одморимо. Делује толико чисто да верујем да би се из ње могла пити вода.
На висини
Пошто нам је стаза кружна, наставили смо даље уз нови гребен како бисмо стигли до почетне тачке. Горе на врху, опет нестварни видици, поглед на меандре Тиње, на Маљен и Дивчибаре и на крају опет на Богданицу. Уз пут смо брали печурке, причали о начину на који се спремају, затим о клеки и осталом лековитом и украсном биљу на које смо наилазили.
Повратак у Богданицу
На крају смо се спустили у село и отишли до вира где долазе људи чак из Милановца лети на купање. Вир је довољно дубок да у њега може да се скаче са стене.
Пошто смо на овом нашем путу прелазили границу општине Горњи Милановац, да завршим у стилу у ком сам почео. Дубоко сам уверен да се свет не завршава овде, да живота има и у околним општинама. Шалу на страну, да се уозбиљимо мало.
Утисак је да нам је Бог дао Богданицу са њеном околином као скривени дар. Један од оних дарова које Он не показује свима, већ само онима који могу да виде вредност тог дара. Таквих дарова по Србији има много. Наше је да те дарове сачувамо од оних који у свему виде само материјалну корист. Да заштитимо што се још заштитити може, да не продајемо природна богатства. Да не прљамо и не загађујемо реке и изворе. Да не прљамо земљу освештану гробовима славних предака.
,,Коштунићи су велико село, друго по величини у читаву пределу.“ Овако Миленко С. Филиповић почиње опис овог надалеко чувеног села таковског краја. Он даље наводи како у селу има много извора и потока, а на тим потоцима дванаест воденица (у време када је писао своје дело Таково и Таковци).
Смештено је под планином Сувобор у близини Равне горе, где је за време Другог светског рата било седиште Југословенске војске у отаџбини, предвођене генералом Драгољубом Михаиловићем. Ови јуначки крајеви изнедрили су и великог војводу Живојина Мишића чија је мајка Анђелија рођена баш у Коштунићима. Из времена српских устанака памтимо храброг војводу Милића Дринчића и многе друге јунаке.
Свеопшти утисак је да Бог није штедео када је делио благодети овим крајевима. Прелепих брдовитих пејзажа богатих шумама и водама, плодне земље за узгој разног поврћа и воћа, пашњака за чување стоке има на претек. У наше време та природна богатства, дуга и живописна историја овог краја, као и предузетнички дух мештана изнедрили су богату и занимљиву туристичку понуду.
Међутим, оно што је мени оставило јак утисак и о чему још увек размишљам након неколико дана од посете Коштунићима је слика терена за мали фудбал у центру села. На терену су зарђали голови без мрежа, из асфалтне подлоге изникао је коров, а негде на средини стоји једна подерана напуштена лопта. Мало даље, са друге стране када се прође сеоска црква, прелепа воденица у којој се камен више не окреће и у коју одавно нико није улазио.
Људи из таковског краја воле вашаре. У прошлости су вашари били место где се родбина окупљала, где су се склапали послови, где се пазарило и трговало, али и где се веселило уз ,,живу музику“ и добру храну и пиће. На вашарима су се момци и девојке ,,погледали“. Неретко се дешавало и то да момак ,,украде“ девојку са вашара или вашера како то овдашњи народ радије каже.
Вашар је служио да се људи ,,покажу“
Вашар је некада био и место на коме су појединци могли да покажу свој друштвени статус, домаћини своје богатство, момци да су за женидбу, девојке одевене и накићене за ову прилику да су за удају, млади родитељи своју скоро рођену дечицу…
Момак који би желео да се покаже плаћао би музикантима да свирају, а затим би стао на место коловође у тек формираном колу. Претходно би питао девојку која му је ,,запала за око“ да стане до њега како би је држао за руку док играју. Читава је то процедура била, пуна неизвесности и слатких мука.
Вашари или панађури
Вашари су обично везани за црквене празнике и налазе се побројани су у црквеном календару по местима одржавања и по празницима на који се одржавају, али како Миленко С. Филиповић пише: ,,Побожност је споредни аспект тих вашара иако су скупови о празнику и око цркве.“ Он још пише да су многи вашари у таковском крају настали ,,од некадашњег обичаја колективног идења и брања лековитог биља и шумских плодова“ али да има и оних који су привредног карактера на којима је вршена трговина стоком и пољопривредним, као и занатским производима.
Пантелејевдан у Такову
Вашар у Такову је од самих почетака са краја деветнаестог века био сточни вашар, и то један од највећих ове врсте у Србији како сам чуо од старијих мештана из села. Одржава се деветог августа на Светог Пантелејмона и траје три дана. Ове године почеће сутра, седмог и трајати до деветог августа када је и поменути празник.
Како је то било 1955. године, пише Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таковци“:
,,Вашар у Такову почиње већ увече уочи Пантелијевдана. Догони се у великом броју крупна стока: по неколико хиљада грла говеда, у мањем броју коњи. Буде и оваца. На вашару се продају и комплетна кола: кола на продају означена су усађеним прутем који је на врху уденута цедуља са ценом. Буде ту и поврћа (особито парадајса) и воћа донетог из Мораве. Затим, ту су шатре за продају пића, па шатре за забаву (гађање и сл.), рингишпил“, продавци лецедерских израђевина, освежавајућих пића итд., а неизоставно на вашару буде и свирача, јер вашар не може да буде без играња кола, а то не може без свирача (сада поглавито хармоникаша).“
Нисам сигуран да ће овогодишњи вашар бити овакав како га уважени проучавалац нашег краја описује у прошлости. Оно у шта јесам сигуран је то да ће бити шатри са ,,живом“ музиком, рингишпила и других занимација за децу, као и добре хране са ражња, свадбарског купуса и осталих ђаконија, хладног пива и сладоледа на точење. Биће организован и културно-уметнички програм и све остало што таковски вашар уобичајено нуди.
Данас сам прошетао да проверим како иду припреме и ево мало фотографија.
,,Посматрао сам вашар у Горњем Милановцу на Илиндан, 2 августа 1954. Вашар је отпочео после подне уочи Илиндана, а почео да се растура на Илиндан иза подне. На сточни трг су била догнана многа говеда; осталих врста стоке – коња, оваца, свиња било је сразмерно веома мало. Сем стоке на сточној пијаци су продавани: креч, бостан, седларска роба, ужарска роба, фијакери и обична кола, употребљаван грађевински материјал, точкови, ракиски казани и др., а било је и шатри с јелом и освежавајућим пићима. Испред пијаце, где се продају млечни производи, воће и поврће, изложили су овога пута своју робу трговци са стране: Ере су продавале катран, лонце и црепуље, чаброве и друге судове рађене од дужица. По улицама је било Цигана који су продавали своје израђевине (гребене, чешљеве, сврдлове, вретена и др.), па и мутавџија од Ниша. После подне задржала се у граду само још маса омладине, која се шетала до касне вечери главном варошком улицом и забављала на окретаљкама (рингишпил), под шатрама са стрелиштем и сл.“
Овако Миленко С. Филиповић описује вашар 1954. године. Оно што се данас 2023. године могло видети у Железничкој улици само подсећа на прошла времена.
Чекај сине док завршиш школу. Чекај… прво заврши факултет, војску, па да се запослиш. Чекај ону праву, чекај док купиш стан или кућу. Чекај док се роде деца, док заврше школе, док их пожениш и поудаш. Чекај у реду на каси, чекај у реду код лекара, чекај да платиш рачун, чекај на излазу са ауто-пута. Чекај да прође последња рата кредита, чекај годишњи одмор, чекај да ови оду, чекај да други дођу… Чекај док одеш у пензију…
Један филозоф тврди да је чекање стање између времена и бесконачности, а источњачки мудраци да је чекање прилика да развијемо свесност и дубље разумемо себе и свет око нас. Чекање је најбоље време за интроспекцију или за припрему за исповест, зависи ко шта више воли.
Причају старији Таковци да их је изградња садашњег асфалтног пута од Милановца ка Прањанима коштала не само чекања да се изградња оконча, него и активног учешћа у радовима. Свако је био дужан да без надокнаде ради било на превлачењу туцаног камена воловским запрегама, било да одређени број дана проведе у каменолому где се ручно ситнио камен.
Ових дана поменути пут се проширује и тога сад нема, али се зато много чека. Обавезно десетак-петнаест минута или према субјективном осећају , сат до сат и по сваки боговетни пут када се из Такова крене ка Милановцу и обрнуто. Кад год да кренеш црвено светло ти не гине.
Идеално време за дубље преиспитивање себе и света који нас окружује.
Иако Горња Добриња и Каблар нису део таковског краја, и те како су у вези са њим. Милош Обреновић је рођен у овом селу које припада општини Пожега, а кабларски манастир (или како се то некада говорило – намастир) Никоље имао је значајну улогу у књажевом животу. Ту је Милош са породицом нашао уточиште у тешким данима, ту у порти је сахрањен Милошев петогодишњи син Петар (кумовао му вожд Карађорђе, именом свога оца). Књаз је имао велико поверење у монаштво овог манастира. У делегацијама које су преговарале са Турцима, увек је био присутан неко од никољских монаха. Колико је Коџа Милош волео ову кабларску светињу говоре и многи дарови којима ју је обасипао. Међу њима најзначајни је конак који се налази у манастирској порти и представља једну од најлепших грађевина балканско-оријенталног стила у овом делу Србије. И црква посвећена Светим Апостолима Петру и Павлу коју је књаз подигао у родној Добрињи, била је метох манастира Никоља. Ову цркву је подигао у знак сећања на свога оца Теодора, као и чардак са чесмом који се налази испред цркве. Чесма је занимљива и по томе што је то последња грађевина коју је књаз за живота подигао.
Горња Добриња – Никоље кабларско
Горња Добриња – Никоље кабларско, били су уједно почетна и крајња тачка на путу који сам пре два дана прешао са другарима планинарима милановачког друшта ,,Рудник“. Било је то ново незаборавно искуство, раскошна лепота пејзажа, мноштво извора, потока и речица. Мноштво брежуљака, ливада, шума, а као круна – Каблар са својим врховима са којих пуца поглед на клисуру и меандре. Крст на тој круни је манастир Никоље, један од десет овчарско-кабларских манастира Српске Свете горе.
Придружио сам се недавно планинарском друштву из Горњег Милановца које носи име по највишој планини Шумадије. Прва планинарска акција у којој сам учествовао са ПСД ,,Рудник“ била је на подручју Ваљева и завршила се у чувеном селу Бранковини. Неколико дана пре поласка добио сам савет да су ми за почетак потребне добре планинарске ципеле, а све остало од опреме да купујем касније, како се не бих изложио великом трошку на самом почетку. Поред планинарских патика, у Ваљево сам понео: доњи део тренерке, неколико мајица за пресвлачење, стари спортски ранац, јакну, нешто за ужину, воду… И све је било супер док нисмо загазили у неку ораницу, добро натопљену кишом, која је падала претходне ноћи. Приметио сам тада да ме другари планинари загледају забринуто, обореног погледа усмереног у правцу мојих стопала. Погледах и ја и видех да сам пошао у плитким патикама из којих су бљештале беле спортске чарапе. Асфалт се видео на неких десетак метара испред, тако да сам се охабрио и наставио даље. Асфалтни пут се пружао километрима напред, али је водич одлучио да нам је боље да мало скренемо и да наставимо преко ливаде. Километри су нам нестајали под ногама, а сваки излазак на сув и чврст пут трајао је кратко. Уместо њега, освајали смо блатњаве стазе, шумске путиће и ливаде. Баш као у легендарном домаћем филму:
Међутим, оно што је много важније, то је да је ово једина паралела која се може направити са овим филмом. На нашим планинарским акцијама никада нећете чути реченице попут: ,,Помисао да ћемо можда престати да ходамо, да ће нам Раја дозволити да пијемо воде, улила ми је неку нову снагу… пред очима ми је био само један циљ – подножје планине. Остали су то сватили као позив за трку и кренули у потеру за мном… Зар ти да стигнеш пре мене? Па јеси ти нормалан?“ Тога дефинитивно нема.
У току пешачења може се уживати у природи и лепим видицима, може се мало и осамити и уз пут размишљати. Најчешће се разговара са колегама планинарима о опреми, о прошлим и будућим акцијама. Такође, често се може чути нека занимљива животна прича, добар савет старијих планинара, као и по нека шала, анегдота или виц. Мени посебно занимљиве су приче везане за историју таковског краја.
На данашњој акцији Брђани – Савинац, на проласку кроз село Семедраж могла се чути прича о тешком страдању српске нејачи у периоду након слома Првог српског устанка у овом крају. Трагедија се десила на оближњем брду Крвавац, када је турска војска жељна освете пронашла жене, децу и немоћне мештане села Семедраж, сакривене у шуми на поменутом брду и све их свирепо убила. Потоци крви су се сливали низ брдо које је по овом догађају и добило име.
Данас сам сазнао и куда пролази пут који иде из Такова преко брда до Бруснице, видео шумску кућу која се налази на питомом врху Руда Главица, затим Мало Косово, уживао у погледу са Илијака, срео сам доста познаника и упознао нове другаре.
Од моје прве акције прошло је око три месеца и сад знам да се асфалт избегава јер је сувише тврд и не прија у шетњи као трава, земља или лишће под ногама. Набавио сам панталоне за планинарење, неколико ,,активних“ мајица, планинарски ранац који се закопчава на грудима и не само да сад знам шта су то камашне, него сам и набавио један пар (тачније, добио сам их на поклон од пријатеља) и с поносом их носим преко чарапа и плитких патика на свакој планинарској акцији.
Пут који води до горњих села, након Бершића из правца Такова, пролази кроз Брезну. Наставља даље, где се једним делом одваја ка Прањанима, а другим делом иде ка Равној Гори. Од Бершића пут води узбрдо, уз много оштрих кривина. Са обе стране пута су домаћинства неправилно распоређена по брдовитом терену – нека активна, нека служе за повремени одмор, а доста је и оних угашених (нажалост). То је оно што од Брезне види свако из свог аута док пролази овуда. Међутим, да би се видела ,,варошица“, потребно је сићи са главног пута, спустити се неких двеста метара ниже. Ту протиче речица, ту су основна школа и црква и неколико лепих сеоских кућа.
Поново сам одушевљен лепотом наших села, чак толико да сам се у једном моменту запитао да ли претерујем са одушевљењем. Такође, поново ми се намећу и иста питања: како је могуће да су нам овако лепа и питома села готово запустела и имамо ли довољно памети и снаге да их поново оживимо?
Близина Рудника, чија богата историја сеже у далеку прошлост (2500. – 2000. година пре нове ере – локалитет Прљуша, Мали Штурац), утицала је свакако и на околна села. ,,У Мајдану се веома често налазе римски, средњевековни српски и други новци“, пише Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таково“. У свом чланку „Неваде – непознати утврђени град у Србији“, Сима Ћирковић српски историчар и члан САНУ помиње Неваде као једно од утврђења слично ономе у Голупцу, Борчу и Честину. Нажалост, тачна локација утврђења није дефинисана, а постоји неколико теорија где би она могла бити. Друга тајна је везана за закопано благо Ђурађа Бранковића. По неким (непоузданим) изворима оно је закопано негде у Сврачковцима (четрнаест сандука злата на дубини од 32м). Трећа, али не и последња тајна, везана је за Орловића Павла и његову кулу. Постоји предање да је Павле живео у Красојевцима, а Миленко С. Филиповић пише да су у време када је писао књигу ,,Таково“ (1950. – 1955.) постојали темељи поменуте куле. Он пише и ово: ,,Прича се да је у Мајдану била варош Сребреница и да је из ње пошло у косовску битку 200 сабаља. Ту је, живело, кажу, толико народа, да је уз Ријеку, од цркве до Градине, било 77 касапница и док сунце изиђе није се већ могло добити меса. Поред Мајданске и Рудничке Реке стоје масе шлакње, али је више има поред Мајданске Реке. За један јаз испод куће Љ. Бановића веле да је служио за ливницу „Римљанима“. Сељаци разликују „римску“ и Карађорђеву шлакњу. Шлакња се употребљава за насипање друмова. У новије време је обнављан рударски рад у више махова: крајем 19 века, затим за време аустро- угарске окупације 1915-1918. Од 1952 врши се експлоатација цинка и олова. Ниже Красојеваца је место Бездан. Ту је вађена руда и место jе прозвано по томе.
Много се прича о деспоту Ђурђу и Проклетој Јерини. По предању, и она и Ђурђе су сахрањени на месту Јелен-камен крај Рудничке Реке. По предању, на вису Градини била је њена кула и остаци зида се зову Јеринин Град (Јеринград, Јелинград). Општа су причања о томе како је она терала људе на кулук и како јој је и на тај град допреман врућ хлебац из руке у руку. И овде се прича о њену грађењу Острвице. По народном предању, неки владар је сахрањен у Језеру, у пећини с водом изнад кућа Цветића.“
И када већ пишем о тајнама, морам поменути још и ово. Нисам до данас никада био у овом делу Мајдана, десно са магистралног пута који води даље ка Руднику. Скровито село са белом црквицом на узвишеном платоу, старе сеоске куће на четири воде, речица, мноштво скривених кутака… Ова тајна је засенила све остале.
Брусница је село са богатом историјом. Помиње се први пут у време цара Душана у једном од докумената тог времена. Касније, у време турске владавине постаје седиште Рудничке нахије, а по ослобођењу седиште Рудничког округа. Ипак, најпознатије је по томе што је место порекла Обреновића.
,,Име Стара Чаршија је успомена на доба када је у Брусници било средиште за овај крај, па и за читав округ. Из тог времена стоји само још једна кућа (писано у периоду 1950.-1960.) и то у рушевинама, а познаје се и место где је био конак Господара Јована Обреновића (на њиви Милорада Ковачевића преко пута цркве), у ком је доцније био окружни суд, до пресељења у Горњи Милановац. Када је 1825. Јоаким Вујић био у Брусници, у њој је било највише 30 домова и то су били већином дућани. Ту је била резиденција Јована Обреновића, у чијој се кући налазила и школа са 26 ученика…“ (Миленко С. Филиповић – Таково)
Млађи брат кнеза Милоша господар Јован Обреновић, подигао је цркву у Брусници 1836. која је посвећена Светом Николи. Црква је у дужем периоду након завршетка Другог светског рата била занемарена, те је доспела у јако лоше стање. Завод за заштиту споменика културе из Краљева извршио је рестаурацију и конзервацију у периоду 1972. – 1974. и тиме је ово здање привео основној намени. Међутим, дуго после тога, службе су вршене повремено, а може се слободно рећи и врло ретко. Ситуација се у многоме поправила 2003. године када је свештеник Предраг Бојовић добио задужење да служи у овој светињи. Тада се формирала заједница верника и храм је почео да живи литургијским животом у правом смислу. Данас овде служи отац Владимир Воштић, заједница је још увек активна, а црквени живот овде напредује. Труд који отац Владимир улаже видљив је већ при уласку у црквену порту као и током његове беседе на Светој Литургији коју увек пажљиво припреми.
Од 1994. године у порти цркве, почивају земни остаци Милана и Јакова Обреновића и њихових супруга Ђурђије и Стоје.
Брусница је до оснивања града Горњег Милановца била и седиште општине, а данас је ово село део мирне приградске зоне од чије је старе славе остала само Црква Светог Николе и назив Стара чаршија.
Намеравао сам јуче када сам ишао до Љутовнице да продужим даље локалним путем и да посетим и Шилопај. Међутим одустао сам, али данас сам отишао директно тамо и то се испоставило као одличан потез. Одушевљен крајоликом, том таласастом панорамом прошараном снегом, оивиченом околним планинама које поздрављају из далека, приближавао сам се можда и најлепшој парохијској цркви таковској краја. Питао сам се да ли ћу у Цркви Св. Николе затећи некога и да ли ће бити откључана како бих могао направити неколико фотографија. На моју радост, у парохијском дому затекао сам оца Томислава Ђокића који иначе служи у овом православном храму. Данас је служио Свету Литургију и после службе је остао да поразговара са својим парохијанима и гостима који овде увек радо долазе. Позвао ме је да се придружим. Из овог дружења изашао сам богатији за три нова познанства, научио много нових ствари и добио неколико изузетних духовних поука. Поред тога отац ми је показао и један бисер нашег фрескописа, фреску која се налази у малој припрати на јужном зиду. Открио ми је велику тајну која се изгубила услед неадекватног превода Светог писма на српски језик, а коју нам ова фреска расветљује. О овоме и о много осталих тема увек се може поразговарати са оцем Томиславом.
Храм Светог Николе у Шилопају насељеном месту на територији општине Горњи Милановац, припада Епархији жичкој Српске православне цркве. Цркву посвећену Светом Николи Мириклијском подигао је Љуба Сарачевић, трговац у свом родном месту. Црква је грађена од 1936. до 1939. године по пројекту архитекте Драгутина Маслаћа и освећена 1939. године од стране епископа жичког Николаја Велимировића. Црква је саграђена од жутог пешчара из Синошевића и украшена прелепом розетом од истог материјала изнад улазних врата.
Шилопај је од 2015. године познат и по културној, спортској, туристичкој и привредној манифестацији Дани шилопајске панораме.
Када се крене из Горњег Милановца према Такову, код Срчаника постоји раскрсница на којој десни крак води ка Љигу. Тим путем се стиже и до Љутовнице. Некада је кроз ово село пролазила и пруга Београд-Сарајево. Некада је село имало своју основну школу, али је од ње сад остала само зграда која је већим делом пропала, а ђаци преусмерени у неку од градских школа. Црква је жива, на Литургије долази доста народа из села, околних села, али из града. Скоро је у порти цркве изграђена собрашница у којој се верни народ окупља после службе да размени по коју реч, али и да чује неку духовну поуку свештеника Обрада који овде служи и живи са својом породицом. Увек благ и пријатан, увек отворен за разговор, увек спреман да саслуша и духовно посаветује онога коме је савет потребан. Када сам га упитао да ми благослови да мало фотографишем по порти, предложио ми је да обавезно усликам крупног сивог мачка који нам се мотао око ногу. Хтео сам, али стидљива животиња побеже. Успео сам да усликам грациозног петла који ме је у стопу пратио, а који је како отац Обрад рече: ,,оригинал италијански“.
Миленко С. Филиповић о Љутовници између осталог пише:
,,Прича се: био поп у Љутовници, а црква му била у Мајдану. Било му далеко, па он о свом трошку подигао цркву у Љутовници. Дрво за цркву сечено је ту, на месту. Други веле да је цркву подигао Карађорђе за успомену на оне који су погинули на Засавици (1809), што ће бити тачно, јер су двери у цркви из 1810 године. Све клинце за ту цркву исковао је Петроније Милић, Циганин с мекота у Такову. За време окупације 1915-1918 Аустријанци су однели из цркве једну „чудотворну“ икону. Од некада великог гробља око цркве остало је само неколико гробова односно надгробних споменика. Непосредно око цркве су гробови: Павла Милојевића из 1860, јереја Луке Николајевића, који је служио у тој цркви 1819—1864, и његова синовца Обрена, родом из Синошевића, који је такође ту био свештеник (умро1880), као и попа Јована Вулиновића из 1828. По неким белешкама тај поп Јован Вулиновић-Томић примио је чин 1793 од шабачког епископа Гаврила, а као присталицу Карађорђевића њега су, по причању у селу, на Триповцу набили на колац. Сина су му протерали кроз шибу, од чега је он полудео и умро. Од старог гробља стоји још само велики надгробни крст Симовића, али у близини нема више рода са таквим презименом. За школу која је била уз цркву прича се да је старија од брусничке. Кроз село су водили каравански путеви: један са Камените у Брусницу и други од Стражевице (у Мајдану) преко Барјактаревића Чесме и Змајевца на Простругу и брдо Рајац. Прича се да је на Барјактаревића Води Карађорђе посекао неког барјактара који је приговарао што се господар бори за те „чалије“. Преко Барјактарева гроба је просечен доцније друм. (Прича се да су око 1905 долазила три муслимана из Босне и тражила Барјактареву Чесму и неку тобожњу оставу њихових предака). Говори се да су Срби одавде бежали у Босну, кад су Турци дошли. Још се прича да се село некада звало Питовница. На скупу у Такову 1815, како се прича, неки Ранко из Љутовнице се испео и дигао барјак на грм. На једној тапији из 1856 год. (у Андрије Грујовића у Клатичеву) потписани су као сведоци и Соко Дмитровић и Милош Павловић из Љутовнице, а земљу је продао Војин Радојичић из Љутовнице. Шендовина се зове по старцу Шенду, који је имао брата Чича. Овог рода нема више у Љутовници; има их у Шаторњи. Шендо је остао у успомени и по томе што је свирао у „карабљицу“ за гајде. Нестали су и Самоиловићи. Ништа се не зна о Барјактаревићима, на које је остала успомена у имену Чесме…“
,,Село је доласком Турака било исељено и потпуно опустело. Поново је насељено у 18. веку досељеницима из рејона Сјеница и Никшићка Жупа– нарочито за време Првог и Другог српског устанка. Село је под именом Љутовница први пут поменуто у турском попису 1525. године. Тада је имало 9 хришћанских кућа и две куће потурица. По предању, Љутовница је било богато село и првобитно је називано Питомица. Због једне „љуте зиме” назив је промењен у Љутовница.“ Википедија
,,И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама.“
Сунчева светлост појачала је боје и открила лепе детаље по сеоским сокацима. Открила је и лепе куће, ограде и све оно што нам је сам Бог оставио и дао на управљање. Открила је и многе плоче са именима оних који су своје животе дали некада давно за слободу, за нас који данас шетамо безбрижно нашим селима. Али открила је и то да нас је у тим истим селима све мање, да нам школске зграде у неким селима више нису потребне, да нам зграде у којима су некада биле месне заједнице, задружни домови, више не требају. Открила је неубране јабуке које се црвене на гранама са којих је лишће одавно опало.
У народу се сматра да наступа права јесен након празника Светог Киријака Отшелника (Михољдан, 12. октобар по новом календару). Ако којим случајем топли дани не престану, као што је то случај ове године, онда се овај период назива ,,михољско лето“. У књизи ,,Живот Срба сељака“ Милана Ђ. Милићевића стоји овакво објашњење:
,, 5. Сиротињско лето. Михољдан, 29. септембра , пада у јесење доба, али тада, више пута, може да буде врло лепо и топло време. Зато се то доба и зове: Михољско лето; по градовима реку: Сиротињско лето.“
Прочитах негде и да се у народу верује да ће зима бити хладна након ,,михољског лета“, као и то да да су ови топли дани поклон од Бога намењен сиротињи, како би могла да позавршава пољске радове.
Иако су данашње породице малобројније, јер ретко где се може чути да у некој породици има петоро, шесторо, седморо или више деце, сеоске куће су данас веће, комфорније, функционалније, са пуно више соба, са купатилима… него оне старе у којима су наши преци живели. Гледајући старе напуштене сеоске куће, може се закључити да су ту живели неки много скромни људи, једноставни, одмерени, природни. Чак и они имућнији, нису се разметали и нису имали потребу да истичу своје богатсво неумереним украшавањем које често уме да пређе у кич.
Волео бих кад бих могао да све ове куће обновим и заштитим како би још дуго сведочиле о прошлим временима и о неким другачијим људима.
Мирис дима, прохладна јутра и сунчани дани… носталгија, сећање на ђачке дане. У селу људи спремају дрва за зиму, пече се паприка, прави се ајвар, а ракијски казан постаје оно што је некада било огњиште. На крошњама дрвећа црвени се лишће, миришу зреле дуње и јабуке.
На пејзажима Такова у ово доба године преовладава жута боја сунцем спаљене траве.
Јул је при крају, али треба издржати још и август. За пољопривреду је ова читава година изузетно тешка. Сада се води борба да биљке и стока преживе жегу. Дичина више не тече, у њеном кориту тек по нека бара по којој се риба бори за голи живот.
Што се кише тиче, чуо сам данас како су стари говорили да ако липа окрене лист ,,на бело“ неће бити кише још десетак наредних дана. То ,,на бело“ је управо као на фотографији испод, направљеној данас у порти таковске цркве.
Липа још није цветала, али се спрема. Још неких седам дана и Таково ће њоме опојно замирисати. Дотад покошене ливаде нашироко плене својим заводљивим миомиром. Ту су и шумске јагоде зреле, трешње и вишње, жито у пољу, кестен у дворишту… све буја и мами да му приђеш, да га дотакнеш и помиришеш. Људи у селу су у сталном покрету, у великим пословима, сезона радова је у пуном јеку.
У селу кад падне киша, дешава се својеврсно чудо. Прво се мења звук. Ако се пре почетка кише нешто и чуло, небески диригент то лагано утиша, све замукне на тренутак. Онда се појави шум, прво тихо па све јаче и јаче. Тај шум је глас жедне земље, која се у готово љубавном заносу радује овом поклону од самог Бога. Недуго затим креће песма птица које су накратко заћутале. Као и трава да се сад чује и дрвеће као да одахњује, свима је сад много лакше. Све ове звуке прате и мириси. Цвеће наједном јаче мирише, ливадска трава такође појачава, липе, храстови, воће све јаким мирисом одише, а и земља поорана почиње да дише. Сунце би још да сија, па се са облацима надмудрује. Пробија кроз њих своје зраке колико може. На моменат обасја читаво село, на моменат направи сјајне штрафте преко брда и тако све док скроз не зађе.
Где год кренеш неко изненађење те чека, било да су то таковски крајолици, било да су куће, дворишта или старе напуштене воденице или река. Прођосмо са уживањем од врха Бершића до најниже тачке Дренове.
И за крај једна фотографија коју је направио дечак који много воли да баца камење у реку 🙂
Вегетација се буди полако у Такову. Има дрвећа које још увек спава, али воће је углавном кренуло. Иако је већ средина априла, још увек се може видети дим из кућних оџака. Хладне су ноћи и јутра, а преко дана сунце је јако и лако опије онога ко му се преда. Читава природа се спрема за велики празник Цвети. И Таково се спрема за Цвети. Велики празник за велико место на историјској карти Србије.
