Коштунићи

,,Коштунићи су велико село, друго по величини у читаву пределу.“ Овако Миленко С. Филиповић почиње опис овог надалеко чувеног села таковског краја. Он даље наводи како у селу има много извора и потока, а на тим потоцима дванаест воденица (у време када је писао своје дело Таково и Таковци).

Смештено је под планином Сувобор у близини Равне горе, где је за време Другог светског рата било седиште Југословенске војске у отаџбини, предвођене генералом Драгољубом Михаиловићем. Ови јуначки крајеви изнедрили су и великог војводу Живојина Мишића чија је мајка Анђелија рођена баш у Коштунићима. Из времена српских устанака памтимо храброг војводу Милића Дринчића и многе друге јунаке.

Свеопшти утисак је да Бог није штедео када је делио благодети овим крајевима. Прелепих брдовитих пејзажа богатих шумама и водама, плодне земље за узгој разног поврћа и воћа, пашњака за чување стоке има на претек. У наше време та природна богатства, дуга и живописна историја овог краја, као и предузетнички дух мештана изнедрили су богату и занимљиву туристичку понуду.

Међутим, оно што је мени оставило јак утисак и о чему још увек размишљам након неколико дана од посете Коштунићима је слика терена за мали фудбал у центру села. На терену су зарђали голови без мрежа, из асфалтне подлоге изникао је коров, а негде на средини стоји једна подерана напуштена лопта. Мало даље, са друге стране када се прође сеоска црква, прелепа воденица у којој се камен више не окреће и у коју одавно нико није улазио.

Илиндански вашар у Горњем Милановцу

,,Посматрао сам вашар у Горњем Милановцу на Илиндан, 2 августа 1954. Вашар је отпочео после подне уочи Илиндана, а почео да се растура на Илиндан иза подне. На сточни трг су била догнана многа говеда; осталих врста стоке – коња, оваца, свиња било је сразмерно веома мало. Сем стоке на сточној пијаци су продавани: креч, бостан, седларска роба, ужарска роба, фијакери и обична кола, употребљаван грађевински материјал, точкови, ракиски казани и др., а било је и шатри с јелом и освежавајућим пићима. Испред пијаце, где се продају млечни производи, воће и поврће, изложили су овога пута своју робу трговци са стране: Ере су продавале катран, лонце и црепуље, чаброве и друге судове рађене од дужица. По улицама је било Цигана који су продавали своје израђевине (гребене, чешљеве, сврдлове, вретена и др.), па и мутавџија од Ниша. После подне задржала се у граду само још маса омладине, која се шетала до касне вечери главном варошком улицом и забављала на окретаљкама (рингишпил), под шатрама са стрелиштем и сл.“

Овако Миленко С. Филиповић описује вашар 1954. године. Оно што се данас 2023. године могло видети у Железничкој улици само подсећа на прошла времена.

Брезна

Пут који води до горњих села, након Бершића из правца Такова, пролази кроз Брезну. Наставља даље, где се једним делом одваја ка Прањанима, а другим делом иде ка Равној Гори. Од Бершића пут води узбрдо, уз много оштрих кривина. Са обе стране пута су домаћинства неправилно распоређена по брдовитом терену – нека активна, нека служе за повремени одмор, а доста је и оних угашених (нажалост). То је оно што од Брезне види свако из свог аута док пролази овуда. Међутим, да би се видела ,,варошица“, потребно је сићи са главног пута, спустити се неких двеста метара ниже. Ту протиче речица, ту су основна школа и црква и неколико лепих сеоских кућа.

Поново сам одушевљен лепотом наших села, чак толико да сам се у једном моменту запитао да ли претерујем са одушевљењем. Такође, поново ми се намећу и иста питања: како је могуће да су нам овако лепа и питома села готово запустела и имамо ли довољно памети и снаге да их поново оживимо?

Тајновит предео – Неваде, Сврачковци и Мајдан

Близина Рудника, чија богата историја сеже у далеку прошлост (2500. – 2000. година пре нове ере – локалитет Прљуша, Мали Штурац), утицала је свакако и на околна села. ,,У Мајдану се веома често налазе римски, средњевековни српски и други новци“, пише Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таково“. У свом чланку „Неваде – непознати утврђени град у Србији“, Сима Ћирковић српски историчар и члан САНУ помиње Неваде као једно од утврђења слично ономе у Голупцу, Борчу и Честину. Нажалост, тачна локација утврђења није дефинисана, а постоји неколико теорија где би она могла бити. Друга тајна је везана за закопано благо Ђурађа Бранковића. По неким (непоузданим) изворима оно је закопано негде у Сврачковцима (четрнаест сандука злата на дубини од 32м). Трећа, али не и последња тајна, везана је за Орловића Павла и његову кулу. Постоји предање да је Павле живео у Красојевцима, а Миленко С. Филиповић пише да су у време када је писао књигу ,,Таково“ (1950. – 1955.) постојали темељи поменуте куле. Он пише и ово: ,,Прича се да је у Мајдану била варош Сребреница и да је из ње пошло у косовску битку 200 сабаља. Ту је, живело, кажу, толико народа, да је уз Ријеку, од цркве до Градине, било 77 касапница и док сунце изиђе није се већ могло добити меса. Поред Мајданске и Рудничке Реке стоје масе шлакње, али је више има поред Мајданске Реке. За један јаз испод куће Љ. Бановића веле да је служио за ливницу „Римљанима“. Сељаци разликују „римску“ и Карађорђеву шлакњу. Шлакња се употребљава за насипање друмова. У новије време је обнављан рударски рад у више махова: крајем 19 века, затим за време аустро- угарске окупације 1915-1918. Од 1952 врши се експлоатација цинка и олова. Ниже Красојеваца је место Бездан. Ту је вађена руда и место jе прозвано по томе.

Много се прича о деспоту Ђурђу и Проклетој Јерини. По предању, и она и Ђурђе су сахрањени на месту Јелен-камен крај Рудничке Реке. По предању, на вису Градини била је њена кула и остаци зида се зову Јеринин Град (Јеринград, Јелинград). Општа су причања о томе како је она терала људе на кулук и како јој је и на тај град допреман врућ хлебац из руке у руку. И овде се прича о њену грађењу Острвице. По народном предању, неки владар је сахрањен у Језеру, у пећини с водом изнад кућа Цветића.“

И када већ пишем о тајнама, морам поменути још и ово. Нисам до данас никада био у овом делу Мајдана, десно са магистралног пута који води даље ка Руднику. Скровито село са белом црквицом на узвишеном платоу, старе сеоске куће на четири воде, речица, мноштво скривених кутака… Ова тајна је засенила све остале.

Брусница

Брусница је село са богатом историјом. Помиње се први пут у време цара Душана у једном од докумената тог времена. Касније, у време турске владавине постаје седиште Рудничке нахије, а по ослобођењу седиште Рудничког округа. Ипак, најпознатије је по томе што је место порекла Обреновића.

,,Име Стара Чаршија је успомена на доба када је у Брусници било средиште за овај крај, па и за читав округ. Из тог времена стоји само још једна кућа (писано у периоду 1950.-1960.) и то у рушевинама, а познаје се и место где је био конак Господара Јована Обреновића (на њиви Милорада Ковачевића преко пута цркве), у ком је доцније био окружни суд, до пресељења у Горњи Милановац. Када је 1825. Јоаким Вујић био у Брусници, у њој је било највише 30 домова и то су били већином дућани. Ту је била резиденција Јована Обреновића, у чијој се кући налазила и школа са 26 ученика…“ (Миленко С. Филиповић – Таково)

Млађи брат кнеза Милоша господар Јован Обреновић, подигао је цркву у Брусници 1836. која је посвећена Светом Николи. Црква је у дужем периоду након завршетка Другог светског рата била занемарена, те је доспела у јако лоше стање. Завод за заштиту споменика културе из Краљева извршио је рестаурацију и конзервацију у периоду 1972. – 1974. и тиме је ово здање привео основној намени. Међутим, дуго после тога, службе су вршене повремено, а може се слободно рећи и врло ретко. Ситуација се у многоме поправила 2003. године када је свештеник Предраг Бојовић добио задужење да служи у овој светињи. Тада се формирала заједница верника и храм је почео да живи литургијским животом у правом смислу. Данас овде служи отац Владимир Воштић, заједница је још увек активна, а црквени живот овде напредује. Труд који отац Владимир улаже видљив је већ при уласку у црквену порту као и током његове беседе на Светој Литургији коју увек пажљиво припреми.

Од 1994. године у порти цркве, почивају земни остаци Милана и Јакова Обреновића и њихових супруга Ђурђије и Стоје.

Брусница је до оснивања града Горњег Милановца била и седиште општине, а данас је ово село део мирне приградске зоне од чије је старе славе остала само Црква Светог Николе и назив Стара чаршија.

Шилопај

Намеравао сам јуче када сам ишао до Љутовнице да продужим даље локалним путем и да посетим и Шилопај. Међутим одустао сам, али данас сам отишао директно тамо и то се испоставило као одличан потез. Одушевљен крајоликом, том таласастом панорамом прошараном снегом, оивиченом околним планинама које поздрављају из далека, приближавао сам се можда и најлепшој парохијској цркви таковској краја. Питао сам се да ли ћу у Цркви Св. Николе затећи некога и да ли ће бити откључана како бих могао направити неколико фотографија. На моју радост, у парохијском дому затекао сам оца Томислава Ђокића који иначе служи у овом православном храму. Данас је служио Свету Литургију и после службе је остао да поразговара са својим парохијанима и гостима који овде увек радо долазе. Позвао ме је да се придружим. Из овог дружења изашао сам богатији за три нова познанства, научио много нових ствари и добио неколико изузетних духовних поука. Поред тога отац ми је показао и један бисер нашег фрескописа, фреску која се налази у малој припрати на јужном зиду. Открио ми је велику тајну која се изгубила услед неадекватног превода Светог писма на српски језик, а коју нам ова фреска расветљује. О овоме и о много осталих тема увек се може поразговарати са оцем Томиславом.

О самој цркви, на ФБ групи Црква Светог Николе у Шилопају пише следеће:

Храм Светог Николе у Шилопају насељеном месту на територији општине Горњи Милановац, припада Епархији жичкој Српске православне цркве. Цркву посвећену Светом Николи Мириклијском подигао је Љуба Сарачевић, трговац у свом родном месту. Црква је грађена од 1936. до 1939. године по пројекту архитекте Драгутина Маслаћа и освећена 1939. године од стране епископа жичког Николаја Велимировића. Црква је саграђена од жутог пешчара из Синошевића и украшена прелепом розетом од истог материјала изнад улазних врата.

Шилопај је од 2015. године познат и по културној, спортској, туристичкој и привредној манифестацији Дани шилопајске панораме.

Љутовница

Када се крене из Горњег Милановца према Такову, код Срчаника постоји раскрсница на којој десни крак води ка Љигу. Тим путем се стиже и до Љутовнице. Некада је кроз ово село пролазила и пруга Београд-Сарајево. Некада је село имало своју основну школу, али је од ње сад остала само зграда која је већим делом пропала, а ђаци преусмерени у неку од градских школа. Црква је жива, на Литургије долази доста народа из села, околних села, али из града. Скоро је у порти цркве изграђена собрашница у којој се верни народ окупља после службе да размени по коју реч, али и да чује неку духовну поуку свештеника Обрада који овде служи и живи са својом породицом. Увек благ и пријатан, увек отворен за разговор, увек спреман да саслуша и духовно посаветује онога коме је савет потребан. Када сам га упитао да ми благослови да мало фотографишем по порти, предложио ми је да обавезно усликам крупног сивог мачка који нам се мотао око ногу. Хтео сам, али стидљива животиња побеже. Успео сам да усликам грациозног петла који ме је у стопу пратио, а који је како отац Обрад рече: ,,оригинал италијански“.

Миленко С. Филиповић о Љутовници између осталог пише:

,,Прича се: био поп у Љутовници, а црква му била у Мајдану. Било му далеко, па он о свом трошку подигао цркву у Љутовници. Дрво за цркву сечено је ту, на месту. Други веле да је цркву подигао Карађорђе за успомену на оне који су погинули на Засавици (1809), што ће бити тачно, јер су двери у цркви из 1810 године. Све клинце за ту цркву исковао је Петроније Милић, Циганин с мекота у Такову. За време окупације 1915-1918 Аустријанци су однели из цркве једну „чудотворну“ икону. Од некада великог гробља око цркве остало је само неколико гробова односно надгробних споменика. Непосредно око цркве су гробови: Павла Милојевића из 1860, јереја Луке Николајевића, који је служио у тој цркви 1819—1864, и његова синовца Обрена, родом из Синошевића, који је такође ту био свештеник (умро1880), као и попа Јована Вулиновића из 1828. По неким белешкама тај поп Јован Вулиновић-Томић примио је чин 1793 од шабачког епископа Гаврила, а као присталицу Карађорђевића њега су, по причању у селу, на Триповцу набили на колац. Сина су му протерали кроз шибу, од чега је он полудео и умро. Од старог гробља стоји још само велики надгробни крст Симовића, али у близини нема више рода са таквим презименом. За школу која је била уз цркву прича се да је старија од брусничке. Кроз село су водили каравански путеви: један са Камените у Брусницу и други од Стражевице (у Мајдану) преко Барјактаревића Чесме и Змајевца на Простругу и брдо Рајац. Прича се да је на Барјактаревића Води Карађорђе посекао неког барјактара који је приговарао што се господар бори за те „чалије“. Преко Барјактарева гроба је просечен доцније друм. (Прича се да су око 1905 долазила три муслимана из Босне и тражила Барјактареву Чесму и неку тобожњу оставу њихових предака). Говори се да су Срби одавде бежали у Босну, кад су Турци дошли. Још се прича да се село некада звало Питовница. На скупу у Такову 1815, како се прича, неки Ранко из Љутовнице се испео и дигао барјак на грм. На једној тапији из 1856 год. (у Андрије Грујовића у Клатичеву) потписани су као сведоци и Соко Дмитровић и Милош Павловић из Љутовнице, а земљу је продао Војин Радојичић из Љутовнице. Шендовина се зове по старцу Шенду, који је имао брата Чича. Овог рода нема више у Љутовници; има их у Шаторњи. Шендо је остао у успомени и по томе што је свирао у „карабљицу“ за гајде. Нестали су и Самоиловићи. Ништа се не зна о Барјактаревићима, на које је остала успомена у имену Чесме…“

,,Село је доласком Турака било исељено и потпуно опустело. Поново је насељено у 18. веку досељеницима из рејона Сјеница и Никшићка Жупа– нарочито за време Првог и Другог српског устанка. Село је под именом Љутовница први пут поменуто у турском попису 1525. године. Тада је имало 9 хришћанских кућа и две куће потурица. По предању, Љутовница је било богато село и првобитно је називано Питомица. Због једне „љуте зиме” назив је промењен у Љутовница.“ Википедија

,,И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама.“

Јануарско пролеће у таковском крају

Сунчева светлост појачала је боје и открила лепе детаље по сеоским сокацима. Открила је и лепе куће, ограде и све оно што нам је сам Бог оставио и дао на управљање. Открила је и многе плоче са именима оних који су своје животе дали некада давно за слободу, за нас који данас шетамо безбрижно нашим селима. Али открила је и то да нас је у тим истим селима све мање, да нам школске зграде у неким селима више нису потребне, да нам зграде у којима су некада биле месне заједнице, задружни домови, више не требају. Открила је неубране јабуке које се црвене на гранама са којих је лишће одавно опало.