Свештеник Оливер Суботић о породици као носиоцу народног препорода
Прошло је већ недељу дана од како је одржано предавање оца Оливера Суботића у оквиру Савиначких духовних вечери, а неке реченице и даље ,,одзвањају“ и подстичу на размишљање. Очигледно је да никакву стратегију развоја на државном нивоу одавно немамо и да из године у годину све дубље тонемо и пропадамо као друштво. Пропадамо на свим пољима, урушен нам је суверенитет и интегритет, отима нам се историја и културно наслеђе, језик… Као друштво смо пали морално, неукус је завладао, простаклук је на цени. Поставља се питање како се против овога стања борити? Да ли кроз политику, науку, уметност, медије… можда спорт може да помогне?
На сва ова питања отац Оливер одговара да је породица та кроз коју ствари могу да се мењају. Када би свако у оквиру своје породице радио како треба, све би кренуло на боље.
,,Када би сваки родитељ у нашој држави био свестан да одгаја будућег свештеника, лекара, адвоката, министра, епископа… поступао би далеко одговорније. Јер нико други то у будућности неће бити него наша деца. Неко од њих ће то бити. Ако бисмо тако поступали, имали бисмо једну озбиљну инвестицију у наредних двадесет година“ – каже отац Оливер.
Детаљ слике ,,Таковски устанак“ Паје Јовановића
Патриотизам
Наш уважени говорник се потом осврнуо и на патриотизам, термин који би требало, како је рекао, редефинисати: ,,Ако волиш своју државу, уложи себе максимално у своје дете.“ Потом је изнео свој предлог, како би требало да изгледа тај улог:
,,Погледај своју фамилију, своје претке и пронађи ТРИ особине које се код њих често појављују, а које су лоше, порочне. Ако се то дешава код тебе – ОДСЕЦИ ИХ! Ако знаш да су ти преци били наклоњени пијанству, коцки – СЕЦИ!
Али то није довољно.
Пронађи ТРИ добре особине, ТРИ врлине које су они имали. Мораш да их задриш по сваку цену!
И ни то није довољно.
Додај ТРИ своје врлине! И онда код тебе има већ ШЕСТ врлина и ТРИ страсти са којима си се изборио. Ми ћемо у трећем колену имати нараштај који је изузетан!
И још једна ствар – деца уче гледањем, не слушањем. Дакле, можете ви њима да причате шта хоћете, али ако ви не живите онако како учите децу, нећете им бити ауторитет.“
Свештеник др Оливер Суботић
Устанак
Шлаг на торту стигао је на крају предавања. Отац Оливер је поменуо једну анегдоту из неког манастира. У манастиру је било окупљено доста полицајаца и војника, а он је у својој беседи узвикнуо, онако темпраментно и енергично какав је и сам: ,,Потребан нам је нови српски устанак!“
На те речи сви су се згледали и са дозом бојазни ишчекивали наставак говора…
,, Први је подигао Карађорђе, други Милош, трећи генерал Михаиловић, а четврти ћемо подићи са Псалтиром у руци! Свака српска кућа ће да подигне Псалтир и то ће бити четврти устанак.
Некада је свака српска кућа имала Псалтир који се читао за напредак и здравље укућана, родитељи за децу, деца за родитеље, живи за упокојене… То је био неки модел по ком су наши стари живели и одгајали децу и, а погледајте у каквој смо позицији ми данас.“
,,Судбина нашег друштва зависи од тога колико ћемо озбиљно приступити теми родитељства“ – истиче отац Оливер. У ту сврху, он предлаже организовање семинара родитељства који би се одржавали широм Србије, а у којима би учествовали стручњаци разних релевантних области.
Храм Светог Саве на Савинцу, 1. и 2. октобра 2025.
Трудом и заузимањем нашег парохијског свештеника Дарка Глукчевића, а на радост многих слушалаца који су се окупили у ова два хладна и кишна октобарска дана, имали смо част да угостимо и послушамо двојицу врсних беседника. Прво ђакона Горана Вучковића, а затим презвитера др Оливара Суботића. Оба предавача су успела да нас духовно укрепе, надахну и подсете на важност живота у цркви, на важност Васкрсења и заједничарења са Господом.
Свети владика Николај о Васкрсењу
О теми Васкрсења у делима Светог Валадике Николаја беседио нам је ђакон Горан прве вечери. У уводу се осврнуо на живот Светог Николаја, на његово епископовање, период проведен на Западу, као и на његов научни и духовни рад.
,,Свети Јустин Ћелијски је за Светог Николаја Жичког рекао да је он био највећи Србин после Светог Саве и тринаести апостол. Блаженопочивши владика Атанасије је истицао да је он апостол Павле савременог хришћанства, Свети Златоуст новијег доба Православља и Свети Сава савременог нам Српства“ – објашњава ђакон Горан.
Одмах затим, беседник је прешао на највећу тему, а то је Васкрсење Христово као централни и највећи догађај људског постојања на Земљи. Васкрсење је прекретница у рачунању историје, једина права револуција. Христос је својим Васкрсењем вратио човеку грехопадом изгубљено достојанство. То достојанство не односи се само на душу, већ и на тело, јер је Христос и тело своје васкрсао.
,,Вера у будући живот, у бесмртност душе постоји и у другим религијама и у другим филозофским системима и по томе хришћанство није ново, али оно што не постоји нигде то је Васкрсење, а пре тога Оваплоћење. Оно што представља новину и револуцију у мишљењу и у религији јесте управо Васкрсење Христово односно Његова победа над смрћу. Даље Свети Николај у свом делу `Рехабилитација тела` каже да хришћанства без Васкрса нити би било нити се оно без њега може замислити“ – истакао је ђакон.
У односу човека према телу је важно да је оно суштински везано за Васкрсење и врло је битно да и својим телом прославимо Бога, а не само својим духовним бићем.
Изазови породичног живота у добу вештачке интелигенције
Другог дана Савиначких духовних вечери, презвитер др Оливер Суботић предавао је на тему односа породице према дигиталним садржајима. Своје богато искуство и знање произашло из преплета хришћанског живота и информационих технологија, отац Оливер је са посебним жаром поделио с окупљеним народом. Дајући одговоре на многа питања, успео је и да покрене присутне на нову борбу, на борбу против савремених лоших навика у коришћењу алата за дигиталну комуникацију.
У уводу свог излагања осврнуо се на историју утицаја саме технологије на породични живот, кренувши од појаве индустријске револуције до савременог доба. Овим делом обухватио је структуру заједничког живота унутар породице која се временом губила, да би дошло и до разних врста раздвајања и удаљаваља њених чланова. Данас имамо ситуацију, да сваки члан породице има свој лични рачунар, таблет или паметни телефон уз који проводи много више времена него уз разговор са ближњима. Појава радија и телевизије, кућних рачунара, па интернета и паметних телефона и њихов утицај на породицу, превентива од њихове злоупотребе, спречавање и лечење савремених болести зависности од електронских садржаја, као и последице које ће нас чекати у блиској и даљој будућности, пут је којим нас је у наредном сату отац Оливер провео у свом излагању.
,,Где је основни проблем код односа према феномену вештачке интелигенције када је реч о породичним односима? На првом месту, она појачава интензитет старих изазова. На пример – ако је први случај зависности од електронског садржаја званично дијагностикован пре двадесет година, данас ми имамо пандемију те појаве. Модели вештачке интелигенције, у својој сугестивности, због могућности да још више дају неку врсту допаминског шока, само ће тај проблем појачати“ – каже др Оливер. Даље објашњава, како је начин интеракције са рачунаром измењен. Рачунар човека сада још више мами да урони у неку другу стварност. Поред тога што смо од раније имали разне видове зависности од дигиталног садржаја, сада имамо и разне подзависности. Али оно што нас највише као друштво погађа јесте прекомерна употреба паметних телефона.
Као што се из свега овога може видети, данашњи човек је притиснут уза зид свим тим ,,паметним“ уређајима, опкољен је апликацијама и бежичним геџетима. Међутим, како каже отац Оливер, човек је још увек мудрији и има способност да управља својим и животима оних који су му на чување поверени.
,,Прво треба задржати или вратити добре обичаје који се тичу односа према технологији. На пример, однос према екранима (екран је симбол модерне технологије). За почетак, увек је важно имати сет одређених правила.
Прво: Ујутро, не може телефон бити прва ствар за коју посегнемо (осим ако искључујемо аларм). Један од основних параметара када желите да утврдите да ли је неко завистан је тај, да ли та особа прво у руке узима телефон или сапун? Уместо тога, ујутру кад устанемо прво што би требало да урадимо је да се прекрстимо, помолимо се Богу, затим идемо у купатило где се средимо, па се сретнемо са укућанима, поздравимо се и после тога спремимо се за посао и узмемо телефон. Погледаш да ли је нека порука стигла и на тај начин се матрица инвертује. Нисмо више у тој шеми у којој је телефон најважнији, већ му сада шаљемо поруку да га узимамо у руке онда када ми то хоћемо.
Друго: Слична ствар важи и за крај дана. Не може телефон бити последња ствар коју ћемо пред спавање држати у руци – Свето писмо, да.
Трећа навика: Немојмо дозволити да будемо примитивни, да будемо непристојни! Колико пута се десило да причате са неким, њега неко позове и он моментално прекине разговор да бу се јавио на телефон. Чекајте… па то је примитивизам прве класе! Крајња непристојност. Шта може ту да се промени. Ако се деси да вам телефон зазвони, сасвим ће бити коректно да саговорника упитате да ли можете да се јавите на телефон. Дакле, не сме нам технологија узети пристојност и од нас направити примитивце!
Четврто: Породични ручак је одувек био слика здравља једне породице. Током породичног ручка треба увести забрану телефона на столу и без укључених екрана на зиду. Једна једноставна навика која се врло лако ствара.
Пето: Гледамо телевизијски програм заједно. У неком моменту наиђе блок реклама, искључимо тон! Зашто бисмо то слушали? У паузи мало попричамо.
Шесто: Договор са децом. Често су у односима с децом по питању технологије заступљена два принципа: први је радикалан и подразумева увођење забрана (то ништа неће помоћи), а други је либералан при коме заузимамо став `нека иде како иде`. Ту морамо да поставимо границе. Договор са децом је јако важан. Постоји једно поштено правило које можемо да усвојимо заједно са децом: колико времена испред екрана, толико времена на спортском игралишту.
Све ово представља враћање моћи над технологијама у своје руке“ – истиче отац Оливер.
Поред ових метода надахнути говорник је навео и многе друге практичне савете потребне за борбу за усвајање добрих навика. Оно што се у свему томе издвојило је његова идеја о оснивању школа родитељства на којима би се родитељи припремили за своје врло важне улоге. Те улоге су толико битне, да се родитељима мора предочавати да су они одговорни за васпитање и духовни и телесни развој своје деце. Али да та деца нису само њихово приватно власништво, него да међу њима има будућих научника, свештеника, спортиста, министара, уметника…
Дакле, родитељство треба схватити као нови вид патриотизма, а једина револуција која нам може донети истински бољитак је револуција у оквиру породице и то повратком вери и јеванђељским вредностима.
Предавање др Оливера Суботића у Цркви Светог Саве на Савинцу можете чути у целости путем аудио записа испод.
Модеран човек пуно седи, нездраво се храни, стално је под стресом, оптерећен је послом. У оваквим условима, поготово људи у зрелијим годинама, често пате од повишеног холестерола и триглицерида у крви. Након што сам и сам запао у овакво стање, лекар ми је саветовао да коригујем исхрану и да обавезно уведем физичку активност. Али не било какву. Не трчање, не теретана већ шетња по природи. У зиму 2023. сам започео своју планинарску авантуру и убрзо сам се заљубио у стазе рудничко-таковског краја. Све стазе на којима сам био описао сам у текстовима, а данас сам на разговору био са Тањом Красојевић, која је велики љубитељ и познавалац рудничко-таковског краја и стаза за пешачење које се на овом подручју налазе. Све у жељи да сазнам за још неке стазе, за неоткривене видике и природне лепоте које наш крај скрива.
Стазе рудничко-таковског краја
Прва стаза коју ми је Тања препоручила је Стаза Другог српског устанка:
,,Тура коју држи ПСД „Рудник“, а која креће са Рудника преко Љутовнице и Такова до Савинца, није захтевна и маркирана је. Она је добра за почетнике. Све остале стазе су захтевније и оне су више за оне који воле да истражују. На пример, у Врбави има манастир Јешевац (остаци) и до њега није баш лако доћи. Од Јешевца се може стазом доћи на Борач. Иде се преко Весовог гроба, па се спушта на Борач. Обично та стаза за Борач креће са Рапај брда, преко Црног врха до Јешевца. То је лепа и атрактивна стаза.“
Питао сам Тању шта је по њој у нашем крају атрактивно, а она одговара:
,,Атрактивни су остаци средњевековних тврђава, утврђења, манастиришта, црквине. То је јако занимљиво и тога је препун крај са рудничке стране. На падинама Рудника постоје многобројни остаци цркава. У Мајдану имају три или четири, али једина која се иоле види је она у Јазинском потоку. Претпоставља се да је била посвећена Успењу Пресвете Богородице. То је одмах поред пута и поред утврђења Градина. Вероватно су подигнуте у исто време.“ Тања ме је подсетила и на књигу Борисава Челиковића ,,Светилишта рудничког краја“ у којој он о овој мајданској цркви пише: ,,Ову цркву – манастир, по народном предању деспот Ђурађ Бранковић добио је на поклон од своје бабе, кнегиње Милице. Ту је наводно и сахрањен са великим благом. То је разлог што су црква и крај око ње у потпуности прекопани…“
,,Тај део је јако леп.“ – наставља Тања. ,,И ту онда долазимо до приче о Ђуревцима, прелепом видиковцу који се налази недалеко одатле. Он је за мене посебно драг, пошто сам га тек скоро открила и просто нисам могла да верујем да таква лепота овде постоји. Ђуревци се зове и засеок и сам врх, вероватно по Ђурађу Бранковићу.“
,,Даље имамо Јешевац, Треску, Борач који не припада нама, али се некако природно надовезује. Али да се опет вратимо Руднику. Ђурине ћелије: од Јарменоваца кад кренеш ка Руднику, код старе кафане скренеш горе десно и идеш скроз право до краја асфалта. Ту има скретање лево и иде се до краја асфалта до последњих кућа. Одатле има једно километар и по пешке, ту су остаци манастира. Претпоставља се да је из времена деспотовине, али да је запустео кад су већ почели да надиру Турци. Јако је леп, поред потока и на јако лепом месту. Ту је лепо направити туру од манастира Никоље до Ђуриних ћелија, па до врха који се зове Таван и назад до Јарменоваца. Може да се споји ту неколико тура и да се направи много комбинација, јер ту су Никоље, Благовештење, Петковица која је скоро пронађена, а успут можеш да видиш и неке природне лепоте, врхове… то је мени јако занимљиво. Посебна је Петковица, која је од рушевина доживела обнову и сада је активан манастир са црквом и конацима. У том делу још имамо Кулине, остаци утврђења из времена деспота Стефана Лазаревића. Претпоставља се да је то био његов летњиковац и претпоставља се да је он ту предао власт Ђурађу Бранковићу.“
Савинац и око Савинца
На Савинцу су просторије ПСД ,,Рудник“ и неколико стаза почињу или се завршавају овде. Једна је Брђани -Илијак – Стражевица – Крвавац – Савинац. Врло динамична и средње захтевна стаза са прелепим видиковцима на сва три врха. Има и једна ка Дренови и дреновачком водопаду. ,,Не можемо ми да се похвалимо водопадима, али у Дренови има један који се зове Добра вода. Овај има висину, сигурно неких десет метара и онако, мало пада вода, али има је.“ – наставља Тања.
Поглед са Крвавца
Видиковац, Дренова
Маљен, Сувобор, Коштунићи
Овај крај је Тањи посебно драг. ,,Свима је позната Мокра пећина, али на Равној Гори има и Сува пећина. Мало људи зна за њу. Она је занимљива пошто је као нека поткапина. Један огроман отвор и унутра мали простор, као оне морске пећинице и изгледа као да је то вода издубила, али ту воде нема. Постоји предање да је у давној прошлости ту постојало море. Постоји прича да су ту налазили алке, које су могле служити за везивање бродова. Када бисмо рекли да су то направили таласи, то би имало логике.
Ова пећина се налази на двадесетак минута хода од комплекса и споменика Дражи Михајиловићу. Мокра пећина је скроз са друге стране. Е сад, када се прође Мокра и када се иде према селу Планиница, има Дамјанова стена. Она је мало неприступачна, али много лепа. Ту се опет понавља она претпоставка да је овде некад било море, јер кад видиш Дамјанову стену биће ти јасније о чему причам. Она је буквално, као извајана таласима.
Дамјанова стена
Сува пећина
Од Горњих Бањана ка Теочину, има јако леп видиковац Теочински крст и у Брајићима има Света вода. Ту пролази река и има више извора. Очигледно је ту било исцељења па отуда и назив.“
Богданица, меандри Тиње
Успон уз гребен, а видик са врха просто невероватан за наш крај. Не као да се не налазиш и даље у милановачкој општини, него као да си крочио на неку другу планету. Овакав осећај ствара златно жута боја траве која се пресијава по брежуљкастим пољима. Доживљај ових предела најбоље је дочарао коментар неког од другара планинара: ,,Као да смо у рају“.
Меандри Тиње и околна брда
Рајац
Овај потез је такође јако занимљив за шетњу по природи. Од многих стаза које постоје на и ка Рајцу, лепа је из Полома преко Драшкића ка Црном врху са прелепим видиковцем, па гребеном ка Рајцу.
,,Ишла сам од Полома према Рајцу, затим на Црни врх и то је прелепо. Кад се пређе Црни врх, излази се на трасиране стазе на Рајцу. На Црни врх се креће из Полома, спушта се до Драшкића и пење на Црни врх. Ту је много леп поглед. Јесте да се иде гребеном, али је прелепо.
На Рајцу има још једна много лепа стаза. Креће се из Љига, иде се на Чардак где је споменик Драгутину Матићу (Око соколово) и горе се пење ка још једном споменику у облику крста. На том месту се планира изградња костурнице, пошто су ту вођене битке у Првом светском рату.“
Најлепши видиковци рудничко-таковског краја
Пошто јако волим видиковце, замолио сам Тању да ми наброји неке за које сматра да су најлепши:
,,Прелепи су ти видиковци са Вујна. Кад кренеш од манастира Вујан, попењеш се на Бањска врата и идеш према Брђанима или према Млаковцу. Ту су све гребени и одатле је поглед феноменалан. Наравно, ту је и Илијак и Стражевица. Сви ти врхови са једне стране клисуре су фантастични видиковци. Затим, много лепи су ми Ђуревци изнад Мајдана. Са ливада испод врха Треске и јешевачког Црног врха су такође прелепи видиковци. Са Црног врха се ништа не види због шуме, а обично сви ти врхови који се зову Црни, немају никакав поглед. Стовиш изнад Полома је леп јер се види долина Дичине. Равна Гора је пуна лепих видиковаца. Онда брдо Стражевица код Мутња, где је Холивуд. Пре уласка у Холивуд има пут који скреће десно. Ту има један мали део са кога се одлично види црква у Шилопају. Ту код Мутња има и Раковића брдо. Са врха тог брда је сјајан поглед, исто. Галич исто има прелепе видиковце ка Каблару и Овчару. Да не помињем Рудник и Острвицу, то је баш познато.“
Поглед са Мутањског (Раковића) брда
Важно је познавати свој крај
Поред тога што пешачење по природи има лековито дејство, обиласком историјских места лакше се памте историјске чињенице и лакше ствара целовита слика о прошлим временима, као што и Тања закључује: ,,Битно је да треба да се зна наш крај. Најважније је да знамо где живимо, шта све има да се види у околини и при том, ако истражујеш, најбоље се учи фотографски. Кад нешто на терену видим, онда ми је лакше и да нешто схватим и запамтим. Много ми је лакше да учим тако него само из књига. Добија се јаснија слика о прошлим временима. За пет година, ја сам толико сазнала.“
Још остаје нада, да ће се млађе генерације заинтересовати за лепоте свог краја, да ће знати да покрену обнову историјских грађевина, цркава, манастира. Да ће се наћи међу њима оних који ће уредити старе стазе и направити нове.
,,Помени ме Среле, у тексту своме!“ – поручио ми је Тејовац на крају данашње акције и дружења у послеподневним сатима које је прошло уз трпезу љубави, организовану на иницијативу свештеника Дарка, за све који су учествовали у данашњим и скорашњим радовима. О припремним радовима сам већ писао, а о завршним радовима постављања расвете и фарбању крова и зидова цркве причао сам са оцем Дарком и Ивицом Бјелићем, специјалистом за стару народну архитектуру.
Завршена расвета
Замолио сам оца Дарка да каже неколико реченица о радовима, на шта је он љубазно одговорио: ,,Главна помоћ стигла је од Општине, они су одвојили средства која су нама јако пуно значила. Затим, ту је био и Жељко Живчевић у име Електродистибуције у Горњем Милановцу. Он се озбиљно заложио, као и његов отац. Он је написао елаборат о овим нашим радовима и како они треба да изгледају, који материјали да се користе, а све у циљу да се не наруши аутентичност овог места. Уз његов велики допринос, ту су били и сами извођаћи на челу са Иваном Сретеновићем који се увек радо одазивају нашем позиву, а који су нам били препоручени и од милановачких свештеника. Иван је са његовом екипом одрадио посао у чврстој свези са Жељком и све је то функционисало изврсно, од почетка до краја. Наравно, ту је био и Завод за заштиту споменика културе из Београда и њихов представник Драган Ћирковић, археолог. Завод нам је са поверењем препустио радове, а Драган, иначе из Чачка који је запослен код њих, он је исто био благонаклон око термина, био је све време уз нас, све је надгледао и учествовао у радовима заједно с нама.
На крају, на последњем месту, али по важности и најзначајнији јесу бројни мештани, чак не само мештани, већ и они којима је ово место посебно драго и са посебним страхопоштовањем на њега гледају, одазвали су се овој акцији коју смо имали. Она није била нимало лака. Требало је ископати ручно 60 метара канала за инсталације, а један део је копан и машински – од пута до саме порте, најстроже зоне око цркве. Тај машински део је урадио Михаило Марковић са својим багером. И сам Господ нам је слао неке људе који су прискочили и помогли. Привело се крају уочи Светог Илије. Жељко Живчевић и Иван Сретеновић дошли су у неким касним сатима, није им било тешко да одвоје своје време предвиђено за породицу, за одмор. Дошли су да све прикључе, провере, наштелују, тако да је велика благодарност упућена њима овим путем.“
Отац Дарко закључује: ,,Ово је толико важно и значајно место, као на пример када се нађемо у Овчарско-кабларској клисури, а не посетимо ни један манастир… то је као да нисмо ту ни били. Као да идемо долином Ибра, а не свратимо у Студеницу да се поклонимо, тако и ово место које из године у годину има све више посетилаца и оно што је посебно драгоцено, све више младих долазе овде. Зато је важно да оно сија пуним сјајем, као што и заслужује. То је ипак аманет наших предака. Као што ни мене није оставило равнодушним када сам овде на службу дошао, тако нашим трудом и залагањем, верујем да ниједног наредног посетиоца неће оставити равнодушног.“
Расвета на улазу у малу порту
Фарбање цркве
,, То је још једна од ствари које је Завод одобрио, поред осталих радовa на уређењу, добили смо одобрење и за текуће радове одржавања овог комплекса. Извесно време није баш обраћана пажња толико на ове радове, а важна су.“ – наставља отац Дарко.
,,Поред тога што су одобрили дa очистимо и премажемо кров катраном и фирнајзом, они су одобрили и замену шашовца, односно унутрашњост свода цркве. Такође и садњу аутохтоних сорти дрвећа у црквеном дворишту, санирање пода… то је све оно што нас чека у будућности. Када видимо овај број људи и оно што посебно данас радује јесте да се велики број младих јутрос сабрао да прискочи, да помогне и да се укључи у радове, онда то обећава да ћемо и остале одобрене радове од стране Завода ускоро привести крају.“
Разговор са стручњаком за народну архитектуру
Имали смо ту част да је са нама данас био Ивица Бјелић из Смедерева, мајстор који је 2014. препокрио нашу брвнару клисом. За ову прилику поделио је са нама неколико занимљивости:
,,Овај објекат од изузетног значаја. О њему води рачуна Републички завод за заштиту споменика културе, као највећа истанца. Кров је рађен по систему клиса или шиндре. То је нешто што су радили мајстори Осаћани пре двеста и нешто година. Код овог начина градње крова је битно да се користи храст без чвора. Само суво дрво може да се кува у катрану. Чим је влажно, чим је више од 20% влаге у њему, кад уђе у врео казан оно сабије водену пару и воду у њему и пуца. Не можеш да превариш дрво и да га скуваш, ако није суво. Кад је суво, катран пенетрира у дрво, оно га увлачи у себе и то га штити. Захваљујући томе шиндра је издржала ови десетак година и није ништа сем боје изгубила. Стајала би она још овако, међутим, ово сад што се ради (премазивање)… да дрво зна да говори, рекло би једно велико хвала. Њега то држи и храни. То су ти природни материјали и не треба дрво мазати ничим другим него катраном и фирнајзом. Хемијски премази само привидно штите дрво, а изједају га унутра. Кров би овај требало премазивати на сваких 4-5 година и он може доживети читав век. Поколењу треба оставити у аманет да то одржавају.“
Катран
Коришћен је у прошлости као лек. Некада се производио на Златибору, а данас га још мало има на Мокрој гори. И то смо успели да запоставимо и уништимо. Прича ми Ивица како се катран у западним земљама продаје у малим бочицама за велике паре и да је одличан у примени производње намештаја. Као лек се користио против чира на желуцу, астме, бронхитиса, код лечења стоке… Да смо били паметнији, могли смо имати фабрику за производњу катрана. Даље Ивица прича: ,,Има и Шведска црног бора ( од кога се катран добија), али нема сунца да створи смолу. Црног бора има свуда, али нема ко да га цепка и вади катран. Зашто је он скуп? Мукотрпан је процес да изађе катран из дрвета. Највећа концентрација катрана је на метар од земље. Оно што се налази у корену је лучево дрво. У средњем веку се то користило као бакља. Од кубика дрвета може се добити до непун литар катрана.“ – закључује Ивица.
Следећа акција
Пошто је дрвена покривка била прилично испошћена, потрошили смо више премаза него што је планирано. Остаје нам да се поново окупимо следећег викенда и да премажемо кров још једном.
Има ли шта лепше од удруживања људи око истог циља, има ли шта лепше од заједништва? Поготово кад из дана у дан, из године у годину гледате како се ваш циљ остварује, како дух заједништва напредује, а самим тим и окружење у којем заједница делује. Скоро смо имали припремне радове у порти наше богомоље за постављање расвете. Црквено двориште ће бити осветљено, а сама црква ће бити обасјана са све четири стране. Приликом радова са нама је био представник Завода за заштиту споменика културе из Београда и дружећи се с нама два дана, рекао је како је право богатство када се људи на локалу удруже и покрену акције попут ове. Ово је jедини начин да се нешто промени на боље, јер фондови за културу су мали, безброј пројеката чека годинама на извршење.
Морам да напоменем да је у акцији учествовало много више људи него што се може видети на фотографијама, пошто просто није могуће све забележити у овако динамичном окружењу. Многи су долазили на кратко, неки само да би поздравили радове и раднике, а неки су учествовали донирајући пиће и храну.
Све у свему, припремни радови су завршени и сад чекамо да електричар постави лампе и рефлекторе.
У току су и припреме за премазивање читаве Цркве брвнаре уљем и катраном, а спремамо се и за још радова у унутрашњости цркве. О свему томе биће у будуће још речи, а свако ко жели да се придружи нашој заједници, добродошао је.
