Претрага за:

Обнова Цркве брвнаре у Такову

Расвета

Има ли шта лепше од удруживања људи око истог циља, има ли шта лепше од заједништва? Поготово кад из дана у дан, из године у годину гледате како се ваш циљ остварује, како дух заједништва напредује, а самим тим и окружење у којем заједница делује. Скоро смо имали припремне радове у порти наше богомоље за постављање расвете. Црквено двориште ће бити осветљено, а сама црква ће бити обасјана са све четири стране. Приликом радова са нама је био представник Завода за заштиту споменика културе из Београда и дружећи се с нама два дана, рекао је како је право богатство када се људи на локалу удруже и покрену акције попут ове. Ово је jедини начин да се нешто промени на боље, јер фондови за културу су мали, безброј пројеката чека годинама на извршење.

Морам да напоменем да је у акцији учествовало много више људи него што се може видети на фотографијама, пошто просто није могуће све забележити у овако динамичном окружењу. Многи су долазили на кратко, неки само да би поздравили радове и раднике, а неки су учествовали донирајући пиће и храну.

Све у свему, припремни радови су завршени и сад чекамо да електричар постави лампе и рефлекторе.

У току су и припреме за премазивање читаве Цркве брвнаре уљем и катраном, а спремамо се и за још радова у унутрашњости цркве. О свему томе биће у будуће још речи, а свако ко жели да се придружи нашој заједници, добродошао је.

Таково и Савинац – заједно смо и лепши и јачи!

Радне акције у Такову и на Савинцу

Сви се сећамо песме Љубивоја Ршумовића ,,Другарство“ и стихова: ,,Сви треба да знају шта другарство значи: заједно смо лепши, заједно смо јачи.“ Јесте да је песма дечја, али носи снажну поруку коју смо временом заборавили. Одрасли смо и заборавили смо да се дружимо, да се окупљамо без или са посебним разлогом, сви смо се окренули себи, својим потребама и потребама својих укућана. Зато су неизмерно вредна постала окупљања људи из села ради неког заједничког циља. Ових дана смо имали два таква окупљања, једно у Такову и једно на Савинцу. У Такову смо се окупили ради кошења великог црквеног дворишта, а на Савинцу је било окупљање због сређивања обале око Светиње и данас, ангажован је багер ради чишћења речног корита у Дичини.

Таково – акција кошења црквеног дворишта

У Такову је велика површина црквеног дворишта под травом и да би се све покосило, потребно је упослити бар два трактора са тарупима и бар седам-осам људи са тримерима. Тако је и било пре два дана (23.06.) и након неколико сати рада, сложна дружина је уредила порту. Замирисала је покошена трава, замирисале липе, а у летњиковцу се наставило дружење до мрака. Радује то што смо, уз освежење, покренули још доста битних ставки и акција за унапређење Такова и околних села, пошто су ту заједно са нама били и људи из Љеваје, Лочеваца, Синошевића и остали.

Уређење обале на Савинцу

На Савинцу се у претходне четири године пливало за Часни Крст на Богојављење. Група наших људи из Горњег Милановца и околних села је на сопствену иницијативу покренула ову, сад већ традиционалну манифестацију, благословену од стране свештеника наше цркве на Савинцу.

Богојављење на Савинцу 2025.

Након завршетка, сви учесници су се одазвали иницијативи да се корито реке заједничким залагањем уреди и припреми за следећу манифестацију. Ових дана је дошао ред и на акцију, па су прошле суботе наши јунаци очистили обалу од смећа, покосили траву и врзину. Данас се на Савинцу могу видети багери како чисте речно дно. У разговору са Игором Маркељићем, који је један од иницијатора и организатор радова, сазнао сам да ће део око извора бити очишћен, али не и продубљен како би деца могла да се купају преко лета. Део испод моста до садашње бране ће бити продубљен, брана обновљена, а обала насута песком у једном делу.

Заједно смо и лепши и јачи!

Оно што је до пре неколико година упадало у око свакоме ко посети Савинац и таковску цркву, да слабо водимо рачуна о своме природном и историјском благу, пуштајући га да зараста у коров и врзину, сада се мења. Они који су носиоци тих промена су млади људи чији су корени у таковском крају, али и они који овде живе и воле свој крај. Они људи код којих ентузијазам није издахнуо, они који негују локал-патриотизам на прави начин. Без страначких боја, без подела, сви заједно ка заједничком циљу, ка напретку таковског краја.

Летопис таковске цркве

Књига свештеника Станојла Р. Ковачевића

Са овим скривеним драгуљем сам се упознао у библиотеци парохијског дома на Савинцу, љубазношћу и посредовањем оца Дарка , садашњег пароха савиначког.

Свештеник таковске цркве Станојло Р. Ковачевић, чија је служба у овој нашој цркви отпочела 1. априла 1889. године, овако почиње своју ,,књигу“ (како на једном месту пише):

Успомене

,,Из прошлости цркве таковске, прибележио и прибрао од појединих најстаријих људи из места и околине, свештеник ове цркве Станојло Р. Ковачевић, родом из Дучаловића, среза драгачевског, округа чачанског, који би посвећен у чин свештенички 25. III 1889. године, а дође за пароха ове цркве 1. априла 1889. године.“

Летопис таковске цркве
Летопис таковске цркве

Испод увода, он се обраћа прво будућим свештеницима да ову књигу чувају за потомство и помало с љутњом се затим обраћа и ,,прошлим поповима што не хтедоше ни једног словца нигде записати из прошлости…“

Таково – име села

О томе како је настало име села Таково отац Станојло овако пише:

,,Име овоме селу, прича се, да је дошло од турске речи из оног времена кад су турске спахије господариле овде. То се потврђује отуда што је господар целе ове околине Турчин био са својим станом у пољу лочевачком, 1/4 сахата на запад од Такова и звао се Диздар, по коме се и данас тако место зове где су му двори били, па и сво поље уз реку Дичину (Диздареву реку), зове се Диздарево поље, а и по томе што му се и данас познаје место где су му салашеви били, по чему се то место зове ‘Салашине Диздареве’. Па како је у оно време, сву ову околину и брда покривала густа шума и велика планина, то је само било чисте земље око реке Дичине.

Народ, уколико га је било, морао је овоме господару радити све јер је живео на његовој земљи, а силни господар Диздар је имао узречицу викати: ,,Так’, так’ рајо; ради, так’, так’ “ нашта су га прозвали Такалија [или Такатија], по чему је доцније и селу име остало Таково.

По томе имену најпре је звато место где је живео Диздар, а то је данашње село Лочевци и засеок таковски Mрђеница, што је било уједно и западно од Осоја, а доцније је прозвато тим именом Таково и Селиште и брдо Дрињачко, а у новије доба и Мекоте су присаједињене Такову.“

У наставку текста помиње се и то да се Мрђеница раније звала Мргоде и да је стари назив овај засеок добио ,,јер је увек са те стране, при најмањем облачку натуштено – наоблачено, а лети страшно због олуја и града, а зими због велике магле и ветрова“.

За Осоје и Дрињачко брдо пише да су били обрасли густом шумом и грмовима, од којих су понеки били дебели ,,да их нас тројица једва обухватимо“, на основу чега летописац закључује да су ови засеоци Такова били пусти више од 400 година и да није успео да сазна како су се раније звали.

Рударски крај

,,Сва су ова места некада била рударска, јер се виде и данас знаци од разних руда и ископина, као и остаци од тога рада. У Осоју и данас постоје остаци од некакве ливнице – топионице… Ту се могу видети и данас рупе у брду, у земљи, што значи да су биле или земунице за становање или је из њих копана руда…

На југу од Такова, находи се село Шарани, које долази у састав парохије таковско-савиначке. У том селу, а у месту званом Росуље, била је рударска варош Шарани. И данас се познају улице и калдрма од те вароши.“ Потес Росуље се налази на платоу кроз који протиче река Дреновица, недалеко од њеног ушћа у Дичину. Овај локалитет је познат и по старом, шестолетном храсту који је посечен због изградње коридора 11.

Летописац даље пише да је из Шарана пут водио поред реке Љесковице ка таковској Главици кроз Селиште и даље кроз села Синошевиће, Клатичево, Калиманиће, Љутовницу ,,и редом у Рудник, главну управну варош“. Да је то тако сведоче остаци од калдрмисаног бившег пута“. Затим, помиње још један пут из Шарана, који је по причи старијих људи, водио низ Семедраж кроз Клисуру брђанску, па низ Мораву ка граду Краљеву крај Ибра.

,,Где је насеобина рударска била у Таковском пољу, не може се тачно казати. Али по остацима од зидина и силним гробовима, може се закључити да је била на углу улаза реке Дичине у клисуру крај Мрђенице. Из те вароши гранао се пут уз Дичину уз поље, где су били стари двори Диздареви, па право за горње планине и брда, где су се такође руде копале. Из свега овога види се да су ова места била насељена по највише рудокопима [рударима] и то разне народности, што показују гробни остаци и надгробни споменици.“

Камени споменици око таковске цркве

Свештеник Станојло o споменицима око таковске цркве пише: ,,У реченом гробљу (од старине) находе се каменови тако велики да нису могли бити доношени без какве велике вештине, а овога камења и његове врсте нигде у овој околини нема, што значи да је из даљине довлачено… На свом овоме камењу имају понеке шаре, на некима изрезане неке главе, а ређе понеки прост крст у рељефу израђен. Неки су каменови троугласти, у дужини су по један хват…“ О гробовима пише да их је било окренутих ка истоку, али и ка западу, да је било и ,,нарочитих гробница“ зазиданих кречом и каменом. Пише како су људи из села налазили остатке од златног и сребрног накита, а да су неки тај накит кришом од власти и у бесцење ,,продавали вашарским трговцима који купују старине и мењају старе паре за нове“.

Таковска црква

,,Место на коме је данашња црква таковска, било је некада сместиште и логор страже римског одреда – посада – војске, ради чувања пута – друма – и спровода трговаца који су путовали из Краљева [?] за Рудник. Ту је становао и старешина тога одреда, а то се види и по месту и важности саме ове околине која је била начичкана насељима странаца и рудокопа [рудара]. На самоме месту где је црква, находе се велики каменови од врло тврде масе, који су више дугуљасти, а били су израђени, па их је време доста упропастило и изгладило. Нигде у овој околини овакви каменови у мајдану не находе се, по чему се зна да су довлачени из даљине.

Ови су каменови стајали на појединим гробовима, а ко су ти људи што су испод ових каменова сахрањени, нисам могао сазнати. Али по стварима што се находе, види се, да су то били великаши и старешине ондашње војничке и народне. И само је због њих ово камење довлачено из даљине (по 2000 кила). На овом месту има и таквог камења, које је дугачко до близу хват, а дебело као осредњи човек, у облику је израђено троугласто, но углови су такође тупи те камен изгледа као округао…

Од оног великог камења, један је баш према јужним вратима ове цркве. То је онај историјски камен са кога је Милош Обреновић изговорио оне значајне речи: ‘Ево мене, а ето и вас, па рат Турцима’ и на коме је се заклео да неће оставити народ и да ће га водити противу Турака. Ту се и народ заклео Милошу на послушност и на ратовање. Дакле, ту је извршено оно што је на тајном договору код Грма решено…

Камен са кога се Милош обратио народу и објавио почетак устанка

Како је римска империја изобиљавала свакојаким народима и како су римљани своје војнике премештали, разуме се да их је и на ово место долазило са свих страна и разне секте. Отуда има каменова са главом на врху камена, а и са разним шарама.

Доцније пак (након распада римске империје), кад је словенски живаљ завладао, а нарочито Срби, ту је подигнута у гробљу капела – црквица…

Кад је већ хришћанство завладало, а нарочито кад је Св. Сава – српски на оваком знаменитом месту постављао богомоље од дрвета и крстове, тада је и на овом месту подигнут крст (вели прича)…“

Састанак у Такову 1865. године. Прослава педесетогодишњице од устанка и реконструкција историјског догађаја. Фотографија Анастаса Јовановића.

О грађењу садашње цркве брвнаре у Такову постоје две различите приче које су се сачувале кроз народно предање. Прва је она о којој 1865. године пише академик Милан Ђ. Милићевић у свом ,,Писму из Такова“ , а друга је прича о чобанину Порчи коју је забележио Миленко С. Филиповић педесетих година двадесетог века. Свештеник Станојло у својим ,,Успоменама“ такође помиње Порчу и његову жељу да се, након што се обогатио, одужи своме селу тако што ће подићи нову цркву на темељима старе коју су Турци запалили 1725. године.

Наставиће се…

210. годишњица Таковског устанка

Српске Цвети

На данашњи дан 1815. године у таковској цркви окупили су се сви виђенији Срби тога времена. Након Свете Литургије и причешћа, у црквеној порти су изабрали Милоша Обреновића за вођу устанка. Ово се може сматрати централним догађајем након кога су наши преци кренули у ослобађање од вишевековног ропства под Османлијама.

Мали-велики јубилеј

Данас, после 210 година, такође је служена Света Литургија и скупило се нешто мало више људи него обично када се недељном Литургија служи у таковској брвнари. У својој беседи свештеник Дарко је скренуо пажњу на то колико је овај дан значајан за нас Србе. Значајан је толико, да би данас таковска порта требала бити премала да прими сав народ . Како један мој саговорник рече, данас би требало да су овде и највиши представници државе и црквени великодостојници, представници општинске власти и представници опозиције, народ из свих крајева Србије и из осталих српских земаља. На жалост, остаје нам само да се питамо зашто то није тако? Зашто је некоме пало на памет да раздвоји дан почетка устанка од великог хришћанског празника Цвети?

Стазама Другог српског устанка

Након Свете Литургије и трпезе љубави која је послужена у нашем летњиковцу, порту цркве преплавили су планинари из планинарских клубова из Чачка, Ужица, Зворника, Горњег Милановца. Око 140 људи се скупило и кроз дружење, песму и игру прославило овај велики дан. Била је ово 35. традиционална акција у организацији ПСД ,,Рудник“ из Горњег Милановца.

Див-јунак Милић Дринчић

Јунаштво Милића Дринчића

,,Кроз бојеве носилa га крв немирна и јуначка…“ пева народни гуслар Максим Војводић стихове Славка Перошевића у савременој епској песми ,,Карађорђев војевода Милић Дринчић“ из 2020. године. Песник пише, а гуслар пева о јуначким подвизима Милићевим, о неустрашивим јуришима на турске шанчеве, о многим посеченем турским главама и помиње све устаничке битке у којима се Милић борио. Најјачи утисак на мене је оставио део песме у којем се описује двобој Милића Дринчића са Јусуф-агом. Овог Турчина песник описује као горостаса кога је било страшно и погледати.

,,Кад је оно према Рашкој

ударио Нуман-паша,

Јусуф-агу на мегдан је

срео Милић харамбаша.

Пред бој сами на Суводол

у затишје прије буре,

с голом сабљом у десници,

појави се силно Туре.

Погледати тог орјата [дива]

бјеше страшно и језиво,

махнит вранац од бијеса

под њимe се попречио.“

Песма даље каже како је овај страшни Турчин иступио испред турске војске и позвао Карађорђа на двобој. Милић је на те речи одмах скочио на свог коња и појурио према грозном непријатељу. Два јунака коњима су, у јуришу кренули један ка другом. Јусуф-ага је први опалио из свог џефердара, али је промашио. Тада је и Милић запуцао и његов метак је оборио агу. Вешти Милић је затим скочио са свога коња и оштром сабљом ударио Турчина по врату. Овим чином преплашена, војска Нуман-паше је изгубила тог дана бој на Суводолу, после љуте борбе са Карађорђевим устаницима.

Војвода Милић Дринчић, рад Уроша Кнежевића

Прочитај више...