Претрага за:

Летопис таковске цркве

Књига свештеника Станојла Р. Ковачевића

Са овим скривеним драгуљем сам се упознао у библиотеци парохијског дома на Савинцу, љубазношћу и посредовањем оца Дарка , садашњег пароха савиначког.

Свештеник таковске цркве Станојло Р. Ковачевић, чија је служба у овој нашој цркви отпочела 1. априла 1889. године, овако почиње своју ,,књигу“ (како на једном месту пише):

Успомене

,,Из прошлости цркве таковске, прибележио и прибрао од појединих најстаријих људи из места и околине, свештеник ове цркве Станојло Р. Ковачевић, родом из Дучаловића, среза драгачевског, округа чачанског, који би посвећен у чин свештенички 25. III 1889. године, а дође за пароха ове цркве 1. априла 1889. године.“

Летопис таковске цркве
Летопис таковске цркве

Испод увода, он се обраћа прво будућим свештеницима да ову књигу чувају за потомство и помало с љутњом се затим обраћа и ,,прошлим поповима што не хтедоше ни једног словца нигде записати из прошлости…“

Таково – име села

О томе како је настало име села Таково отац Станојло овако пише:

,,Име овоме селу, прича се, да је дошло од турске речи из оног времена кад су турске спахије господариле овде. То се потврђује отуда што је господар целе ове околине Турчин био са својим станом у пољу лочевачком, 1/4 сахата на запад од Такова и звао се Диздар, по коме се и данас тако место зове где су му двори били, па и сво поље уз реку Дичину (Диздареву реку), зове се Диздарево поље, а и по томе што му се и данас познаје место где су му салашеви били, по чему се то место зове ‘Салашине Диздареве’. Па како је у оно време, сву ову околину и брда покривала густа шума и велика планина, то је само било чисте земље око реке Дичине.

Народ, уколико га је било, морао је овоме господару радити све јер је живео на његовој земљи, а силни господар Диздар је имао узречицу викати: ,,Так’, так’ рајо; ради, так’, так’ “ нашта су га прозвали Такалија [или Такатија], по чему је доцније и селу име остало Таково.

По томе имену најпре је звато место где је живео Диздар, а то је данашње село Лочевци и засеок таковски Mрђеница, што је било уједно и западно од Осоја, а доцније је прозвато тим именом Таково и Селиште и брдо Дрињачко, а у новије доба и Мекоте су присаједињене Такову.“

У наставку текста помиње се и то да се Мрђеница раније звала Мргоде и да је стари назив овај засеок добио ,,јер је увек са те стране, при најмањем облачку натуштено – наоблачено, а лети страшно због олуја и града, а зими због велике магле и ветрова“.

За Осоје и Дрињачко брдо пише да су били обрасли густом шумом и грмовима, од којих су понеки били дебели ,,да их нас тројица једва обухватимо“, на основу чега летописац закључује да су ови засеоци Такова били пусти више од 400 година и да није успео да сазна како су се раније звали.

Рударски крај

,,Сва су ова места некада била рударска, јер се виде и данас знаци од разних руда и ископина, као и остаци од тога рада. У Осоју и данас постоје остаци од некакве ливнице – топионице… Ту се могу видети и данас рупе у брду, у земљи, што значи да су биле или земунице за становање или је из њих копана руда…

На југу од Такова, находи се село Шарани, које долази у састав парохије таковско-савиначке. У том селу, а у месту званом Росуље, била је рударска варош Шарани. И данас се познају улице и калдрма од те вароши.“ Потес Росуље се налази на платоу кроз који протиче река Дреновица, недалеко од њеног ушћа у Дичину. Овај локалитет је познат и по старом, шестолетном храсту који је посечен због изградње коридора 11.

Летописац даље пише да је из Шарана пут водио поред реке Љесковице ка таковској Главици кроз Селиште и даље кроз села Синошевиће, Клатичево, Калиманиће, Љутовницу ,,и редом у Рудник, главну управну варош“. Да је то тако сведоче остаци од калдрмисаног бившег пута“. Затим, помиње још један пут из Шарана, који је по причи старијих људи, водио низ Семедраж кроз Клисуру брђанску, па низ Мораву ка граду Краљеву крај Ибра.

,,Где је насеобина рударска била у Таковском пољу, не може се тачно казати. Али по остацима од зидина и силним гробовима, може се закључити да је била на углу улаза реке Дичине у клисуру крај Мрђенице. Из те вароши гранао се пут уз Дичину уз поље, где су били стари двори Диздареви, па право за горње планине и брда, где су се такође руде копале. Из свега овога види се да су ова места била насељена по највише рудокопима [рударима] и то разне народности, што показују гробни остаци и надгробни споменици.“

Камени споменици око таковске цркве

Свештеник Станојло o споменицима око таковске цркве пише: ,,У реченом гробљу (од старине) находе се каменови тако велики да нису могли бити доношени без какве велике вештине, а овога камења и његове врсте нигде у овој околини нема, што значи да је из даљине довлачено… На свом овоме камењу имају понеке шаре, на некима изрезане неке главе, а ређе понеки прост крст у рељефу израђен. Неки су каменови троугласти, у дужини су по један хват…“ О гробовима пише да их је било окренутих ка истоку, али и ка западу, да је било и ,,нарочитих гробница“ зазиданих кречом и каменом. Пише како су људи из села налазили остатке од златног и сребрног накита, а да су неки тај накит кришом од власти и у бесцење ,,продавали вашарским трговцима који купују старине и мењају старе паре за нове“.

Таковска црква

,,Место на коме је данашња црква таковска, било је некада сместиште и логор страже римског одреда – посада – војске, ради чувања пута – друма – и спровода трговаца који су путовали из Краљева [?] за Рудник. Ту је становао и старешина тога одреда, а то се види и по месту и важности саме ове околине која је била начичкана насељима странаца и рудокопа [рудара]. На самоме месту где је црква, находе се велики каменови од врло тврде масе, који су више дугуљасти, а били су израђени, па их је време доста упропастило и изгладило. Нигде у овој околини овакви каменови у мајдану не находе се, по чему се зна да су довлачени из даљине.

Ови су каменови стајали на појединим гробовима, а ко су ти људи што су испод ових каменова сахрањени, нисам могао сазнати. Али по стварима што се находе, види се, да су то били великаши и старешине ондашње војничке и народне. И само је због њих ово камење довлачено из даљине (по 2000 кила). На овом месту има и таквог камења, које је дугачко до близу хват, а дебело као осредњи човек, у облику је израђено троугласто, но углови су такође тупи те камен изгледа као округао…

Од оног великог камења, један је баш према јужним вратима ове цркве. То је онај историјски камен са кога је Милош Обреновић изговорио оне значајне речи: ‘Ево мене, а ето и вас, па рат Турцима’ и на коме је се заклео да неће оставити народ и да ће га водити противу Турака. Ту се и народ заклео Милошу на послушност и на ратовање. Дакле, ту је извршено оно што је на тајном договору код Грма решено…

Камен са кога се Милош обратио народу и објавио почетак устанка

Како је римска империја изобиљавала свакојаким народима и како су римљани своје војнике премештали, разуме се да их је и на ово место долазило са свих страна и разне секте. Отуда има каменова са главом на врху камена, а и са разним шарама.

Доцније пак (након распада римске империје), кад је словенски живаљ завладао, а нарочито Срби, ту је подигнута у гробљу капела – црквица…

Кад је већ хришћанство завладало, а нарочито кад је Св. Сава – српски на оваком знаменитом месту постављао богомоље од дрвета и крстове, тада је и на овом месту подигнут крст (вели прича)…“

Састанак у Такову 1865. године. Прослава педесетогодишњице од устанка и реконструкција историјског догађаја. Фотографија Анастаса Јовановића.

О грађењу садашње цркве брвнаре у Такову постоје две различите приче које су се сачувале кроз народно предање. Прва је она о којој 1865. године пише академик Милан Ђ. Милићевић у свом ,,Писму из Такова“ , а друга је прича о чобанину Порчи коју је забележио Миленко С. Филиповић педесетих година двадесетог века. Свештеник Станојло у својим ,,Успоменама“ такође помиње Порчу и његову жељу да се, након што се обогатио, одужи своме селу тако што ће подићи нову цркву на темељима старе коју су Турци запалили 1725. године.

Наставиће се…

210. годишњица Таковског устанка

Српске Цвети

На данашњи дан 1815. године у таковској цркви окупили су се сви виђенији Срби тога времена. Након Свете Литургије и причешћа, у црквеној порти су изабрали Милоша Обреновића за вођу устанка. Ово се може сматрати централним догађајем након кога су наши преци кренули у ослобађање од вишевековног ропства под Османлијама.

Мали-велики јубилеј

Данас, после 210 година, такође је служена Света Литургија и скупило се нешто мало више људи него обично када се недељном Литургија служи у таковској брвнари. У својој беседи свештеник Дарко је скренуо пажњу на то колико је овај дан значајан за нас Србе. Значајан је толико, да би данас таковска порта требала бити премала да прими сав народ . Како један мој саговорник рече, данас би требало да су овде и највиши представници државе и црквени великодостојници, представници општинске власти и представници опозиције, народ из свих крајева Србије и из осталих српских земаља. На жалост, остаје нам само да се питамо зашто то није тако? Зашто је некоме пало на памет да раздвоји дан почетка устанка од великог хришћанског празника Цвети?

Стазама Другог српског устанка

Након Свете Литургије и трпезе љубави која је послужена у нашем летњиковцу, порту цркве преплавили су планинари из планинарских клубова из Чачка, Ужица, Зворника, Горњег Милановца. Око 140 људи се скупило и кроз дружење, песму и игру прославило овај велики дан. Била је ово 35. традиционална акција у организацији ПСД ,,Рудник“ из Горњег Милановца.

Див-јунак Милић Дринчић

Јунаштво Милића Дринчића

,,Кроз бојеве носилa га крв немирна и јуначка…“ пева народни гуслар Максим Војводић стихове Славка Перошевића у савременој епској песми ,,Карађорђев војевода Милић Дринчић“ из 2020. године. Песник пише, а гуслар пева о јуначким подвизима Милићевим, о неустрашивим јуришима на турске шанчеве, о многим посеченем турским главама и помиње све устаничке битке у којима се Милић борио. Најјачи утисак на мене је оставио део песме у којем се описује двобој Милића Дринчића са Јусуф-агом. Овог Турчина песник описује као горостаса кога је било страшно и погледати.

,,Кад је оно према Рашкој

ударио Нуман-паша,

Јусуф-агу на мегдан је

срео Милић харамбаша.

Пред бој сами на Суводол

у затишје прије буре,

с голом сабљом у десници,

појави се силно Туре.

Погледати тог орјата [дива]

бјеше страшно и језиво,

махнит вранац од бијеса

под њимe се попречио.“

Песма даље каже како је овај страшни Турчин иступио испред турске војске и позвао Карађорђа на двобој. Милић је на те речи одмах скочио на свог коња и појурио према грозном непријатељу. Два јунака коњима су, у јуришу кренули један ка другом. Јусуф-ага је први опалио из свог џефердара, али је промашио. Тада је и Милић запуцао и његов метак је оборио агу. Вешти Милић је затим скочио са свога коња и оштром сабљом ударио Турчина по врату. Овим чином преплашена, војска Нуман-паше је изгубила тог дана бој на Суводолу, после љуте борбе са Карађорђевим устаницима.

Војвода Милић Дринчић, рад Уроша Кнежевића

Прочитај више...

Савиначки чардаци

,,Од времена, па до сада…”

Као живи сведоци историје и данас у порти савиначке цркве стоје два дрвена чардака. Један је припадао породици Петровић из Дренове, а други је био у власништву, ни мање ни више, него кнеза Милоша Обреновића. Према неким записима, овде је било изграђено доста оваквих чардака још у време грађења савиначке цркве. Ти чардаци су служили за смештај мајстора који су били ангажовани на изградњи храма. Пошто нисам успео да нађем податак када су ова два тачно саграђена, може се претпоставити да су и они из тог периода. Други извор који такође указује на то да су ови чардаци грађени двадесетих година 19. века је опис прославе освећења цркве:

,,Освећење нове савиначке цркве, која је узела Светог Саву за свога заштитника, било је у недељу, 19. јула 1821. године. Тога дана била је ‘млада недеља’ и одржавао се савиначки сабор.

[…]

Правитељствена народна канцеларија је, за припрему ове црквене и народне свечаности, издвојила из државне касе 1.000 гроша. Овим новцем набављена је храна, ракија и друге потребне ствари за кнежеве бројне госте и учеснике сабора. Овом приликом није изостала ни она надалеко позната гостољубивост наших сеоских домаћина. Они су се посебно припремали за ову свечаност. Као познати сточари, имали су на располагању велики број јагњади, јаради и прасади, које су ‘уредили’ и печене донели, са осталим јелима, на сабор. Није изостала ни чувена домаћа ракија. За смештај високих гостију било је изграђено више чардака, а за смештај коња кнежеве пратње пространа штала („ар“) од дрвене грађе. Осим тога, на располагању је била и црквена кућа, подигнута за становање калуђера, која је касније била стан свештеника савиначке цркве.“

Чардак кнеза Милоша на Савинцу

Народно градитељство савиначких чардака

Оба чардака су грађена на исти начин и истих су димензија. У основи су 4х4 метра, имају темеље зидане од камена. Греде, стубови и талпе су од тесаног храстовог дрвета.

Састоје се из две просторије од којих је једна приземна, а друга на спрату. Доња просторија је висине 2 метра и она је служила за дневне активности, док је горња служила као просторија за спавање. И она је висине 2 метра, тако да је укупна висина чардака (заједно са кровом) око 5,5 метара.

Доња зона чардака је грађена од хоризонтално ређаних и уклапаних тесаних талпи, дебљине од 8 центиметара. Испред улаза у доњу просторију, у ширини од једног метра, постављене су степенице које воде у горњу одају. На врху је повећи отвор који се затвара дрвеним тесаним капком. Затворен капак је у равни са подним даскама и тако спуштен идеално обезбеђује простор и чини га максимално функционалним.

Улаз у чардак фотографисан из горње просторије

У горњој просторији су на неколико места остављени „прозори“ на којима су такође дрвени капци који се могу отварати и затварати. Изграђени су врло једноставно, постављени на шарке, а затварају се и отварају везивањем или одвезивањем комада жице.

Прозор у горњој просторији

Кров је ,,на четири воде“ и покривен је ћерамидом. У горњој просторији плафон формиран од дасака које леже на гредама кровне конструкције. Према обради ових дасака, може се закључити да су доста касније постављене или је рађена поправка првобитног плафона. Једино су оне обрађене машински, а сва остала грађа је тесана.

Милошев чардак на Савинцу

У горњој зони на спољним зидовима постављани су косници који врло добро обезеђују да ова грађевина још увек стоји равно. Тек на њима се може видети по који закуцан ковани ексер.

На угловима су талпе усецане одозго и одоздо и тако слагане једна у другу. Везивање на овај начин је веома добро и поуздано и нема потребе за додатним осигуравањем ексерима. Овакав систем уклапања се назива ћерт (на ћерт).

Уклапање на ћерт

Петровића чардак на Савинцу

Реч мајстора

Нема тог заљубљеника у народно градитељство који не би пожелео да овакав чардак има у свом дворишту. Што се мене тиче, мислим да бих врло радо заноћио у њему. Па чак и да му не пронађем употребну вредност, волео бих само да ми стоји у дворишту и да га гледам сваки дан са уживањем.

Да би се данас направио овакав чардак, потребна је и солидна инвестиција. Како бисмо оквирно утврдили колика би та инвестиција била, замолио сам мог доброг другара из села да направи рачуницу.

Микан Марковић је у Такову на гласу као добар и педантан мајстор који зна са дрветом. Пошто је машинац по образовању, врло добро познаје и рад са металима. Спој ове две области чини га врло вештим и способним мајстором да се ухвати у коштац са врло захтевним пројектима. Иза себе има велики број изграђених летњиковаца, вајата и осталих грађевина од дрвета.

Након што смо обишли чардаке, Микан је узео папир и оловку и израчунао приближну суму која би била потребна за куповину храстовине.

Мајстор Микан

Дошли смо до 5,5 кубика дрвене грађе. С обзиром на то да за овакав објекат није потребна храстова грађа прве класе, цена по кубику би била око 750 евра, што укупно износи 4125 евра. Поред тога, за изградњу би требало бар 4 радна дана, а то би коштало 2000 – 2500 евра (ову информацију сам добио од другог мајстора). Што се тиче црепа ту ставку нисмо рачунали, пошто су могуће различите калкулације. Покушао сам сам да дођем до цене користећи интернет претрагу. Ако би се користио бибер цреп (кога иде 17,80 ком./m2 х 25m2), то би коштало око 530 евра. Када се све ове ставке саберу, за изградњу чардака би требало издвојити око 7155 евра. Наравно, као што већ поменух, ово је груба рачуница. За тачну рачуницу би требало направити прецизну спецификацију и пронаћи најповољније цене за материјал и рад.

Узор за модерну градњу

У разговору са нашим свештеником, сазнао сам да се планира акција сређивања ових бисера народног градитељсва који се налазе у порти савиначке цркве. Свакако да је и историјска вредност коју имају још један велики разлог да им се посвети већа пажња. Оно што би такође могло бити занимљиво, је идеја да се ови чардаци узму као модел за нове објекте који би имали туристичку намену. Аутентична архитектура за смештај љубитеља српске историје, којом је овај крај пребогат.

Замишљам неко мало туристичко село у коме би куће биле направљене по узору на Милошеву кућу у Црнући, по узору на шумадијске вајате и чардаке. Наравно, сетим се и огромног потенцијала који овај крај има за развој туризма. Рудничко-таковски крај је богат не само историјом, већ и народном традицијом, природним лепотама, добрим и племенитим људима, вредним домаћинима. Овде је рај за планинаре, бициклисте, идеално за рекреативце и љубитеље природе, за одмор за породице са малом децом, за ђаке и студенте жељне знања и историје ,,из прве руке“. Оно што нам је од Бога дато је већ ту, само нам треба добра организација, паметно планирање и воља да се крене напред ка заједничком циљу.

Богојављење на Савинцу

Празник Богојављење спада у ред великих празника које Српска Православна Црква прославља у току једног годишњег циклуса. Догађај који се десио на овај благи дан, а који је описан у Новом завету је крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану. О томе Свети Владика Николај Жички у ,,Прологу“ између осталог пише: ,,При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: ‘Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета’ (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени.“

Освећење воде на Савинцу

Након одслужене Свете Литургије, сав верни народ се сабрао испред Цркве Светог Саве на Савинцу, како би учешћем у молитви присуствовао чину освећења воде. Призивањем Светог Духа, крстоликим благосиљањем и погружавањем крста у воду, свештеник је извршио чин освећења воде, коју је окупљени народ поделио и однео кућама. Освећена вода се не квари, а упортебљава се као помоћ у телесној немоћи или болести или у одбрани од злих сила. Међутим, света вода није никакав мађионичарски трик, нити има неке магијске моћи. Потребно живети хришћански, постове држати, службе у храму посећивати, трудити се у задобијању врлина и борити се против греха, а свету воду уз молитву користити.

Освећење воде на Савинцу

Прочитај више...