Претрага за:

Силазак у град

Реших јуче да мало сиђем са нашег сеоског брда. К’о неки чича са планине кад му нестане уља и шећера, запутио сам се у нашу варош. Мени су ти одласци посебно занимљиви, као каква позоришна представа.

У данашњој представи главну улогу игра једна рупа на путу и неки ликови који нису месецима могли да је затрпају. Поред њих, ту је и омања група грађана која је видела те ликове у кафани. Не беше им право што их тамо затекоше у сред радног времена. Тако некако радња иде, али нисам баш најсигурнији шта је на крају било.

Углавном, та рупа смета свима. Кола морају да је обилазе. Неки кажу да туда пролази доста деце и да је прилично опасно учествовати у саобраћају на овом делу улице. Због свега тога та рупа је ових дана јако популарна у граду. Него, не знате ви варошани какве су наше сеоске рупе. Ми по селима имамо и веће и лепше, колико хоћеш од ове ваше. Наши сеоски путеви имају рупе са коровом, рупе пуне воде, пукотине, затим ту су и јата рупа преко којих је занимњивије прелазити него играти игрицу. Само што те наше рупе никада неће добити главну улогу.

А иначе…

Иначе, варош је мала, складна, без много гужве. У њој можеш наћи све што ти треба за живот. Чак и у самом центру вароши постоје куће са малим двориштима препуним цвећа. Замишљам како у јутарњим часовима власници пију кафу у једном од тих мирисних вртова, уживајући у свом миру. У тим двориштима деца се играју слободно. Људи живе свој век лагано, неоптерећени похлепом и беспотребним луксузом.

Реалност

Поред ових романтичних кутака у вароши, на жалост ту су и јасни показатељи да се нешто не ради како треба. Пуно се говори о потенцијалу и сви смо свесни потенцијала, али и поред тога квалитетно пропадамо (што рече неко), као Пројектни биро Градитељ грађ. оператива.

Многи кажу да је то због лоше политике. Једни кажу: ,,Никако у лево!“ Други: ,,Ни случајно у десно!“

Трећи, опет тврде: ,,Сви су исти! Сви су они из истог легла изашли!“

Публика

Колико год да су комади чудни и глумци који играју у њима, толико је и публика дезорјентисана. Тако на пример, ови што би живот дали за краља, део њих је за једну династију, део за другу. Међу њима се исто води рат. Једном сам написао неки текст о Обреновићима, који су уско везани за таковски крај и знате ли шта се десило? Напали су ме што пишем о тим злотворима, кад Таковци више воле Карађорђа.

Мислим, у реду. Неки људи не воле позориште. Шта да вам кажем друго браћо и сестре него: ,,Идите онда у биоскоп!“

Градић поред Такова

Прочитао сам негде да је требало град формирати у атару села Такова уместо у Бесном Пољу. Пошто ово није урађено (да се мало нашалимо), сада нам је административни центар таковског краја удаљен десетак километара од самог Такова. Али није то највећи проблем мештана Такова. Највећи је тај да се сва питања села решавају у граду, да се ми сељаци ништа не питамо, нити о било чему одлучујемо. Препуштени смо на милост и немилост људима који седе у општинским фотељама. Другим речима, село нема свог домаћина, а самим тим нема никакву стратегију развоја.

Оно што људи из фотеља често спомињу је туристички потенцијал села. На то су баш поносни. Једино што недостаје у тој лепој причи је иницијатива од стране надлежних институција да направе први корак ка реализацији тог потенцијала, о коме се говори и пише још од почетка 20. века и од тад, ни макац. Скоро смо имали добру шансу да добијемо једну лепу бициклистичку и пешачку стазу, али изгледа да то није било битно људима који одлучују. Уместо стаза добили смо одличну писту за тешке камионе са још тежим приколицама да свакодневно парадирају „нашим“ новим путем. Драги туристи, дођите да видите шлепере из свих крајева Србије и из околних земаља!

Нисам хтео о томе овај пут, али ето, ток мисли ми оде на ту страну. Хтео сам да фото-апаратом забележим један јулски дан, веома топао и сунчан до неког доба, а онда тмуран, ветровит уз пљускове кише. Нисам дуго био на врелом асфалту у моменту када почиње да пада киша. Заборавио сам на то непријатно искуство. Док га киша кваси, асфалт упија воду и цврчи, а уједно испушта врелину и тежак мирис у ваздух. Толико тежак да се једва може дисати.

Фотографске цртице из Горњег Милановца:

Таковске Цвети 1815-2026.

211. година од Таковског устанка

Данас је био диван пролећни дан у Такову, дан који је посебан како за нас Таковце, тако и за остале Србе. Требало би да данас сви славе, сви који Милоша и његову одважну дружину сматрају за своје претке, а који данас живе у Србији, Републици Српској, Црној Гори и осталим земљама где наш народ обитава. Међутим и овај данашњи празник 2026. прослављен је у кругу малог, али одабраног броја људи. Наша таковска црквица била је, додуше пуна, а било је људи који су учествовали у Светој Литургији и напољу, испред и око ње.

Цвети ( Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим)

Православни данас простављају Улазак Христов у Јерусалим, а уопште није чудно то што се овај дан поклапа са нашим великим историјским празником. Наши преци су бирали за почетак својих великих подухвата дане православних празника, па је позната чињеница да је Цар Душан крунисан на Васкрс, Први српски устанак је почео на Сретење, на Сретење је донет и први Устав Кнежевине Србије, одсудан дан у нашој историји је и Видовдан, итд. Оно што је јако битно, а што се слабо поштује је чињеница да је Таковски устанак уско везан за Цвети, јер су виђенији Срби тог времена са намером одабрали овај дан да се састану у нашој таковској цркви. И то не само форме ради, него су суштински схавтили величину овог празника, причестивши се и са благословом наше Цркве кренули у борбу за ослобођење. То све указује да не би смело одвајати Цвети (иако је ово покретни празник) од Таковског устанка. Не би се смело везивати за датум 23. април, јер да су те године Цвети биле као данас 5. априла, устаници се сигурно не би састали 23. априла.

Таковска бајка

Млади предузетници у Такову

У Такову има доста регистрованих домаћинстава која се баве сеоским туризмом. Данас сам у гостима био код двоје младих људи који су се одлучили за овај вид породичног бизниса. Никола и Слађана Крстовић живе у Клатичеву, селу поред Такова, а у Такову су на купљеном имању направили две куће за изнајмљивање. Никола је графички инжењер и ради у струци, а Слађана је завршила инжењерски менаџмент и тренутно је на најлепшем занимању око петомесечне ћеркице. Обоје су имали могућност да живе у граду, али им је живот на селу прирастао за срце и не размишљају да оду из Клатичева.

Слађана и Никола Крстовић у својој Таковској бајци