Мајстор Бобан, представник средње генерације

,,Шта да ти причам, како ме је Раћо терао да радим?“ – кроз смех је Боби започео наш разговор. ,,Шалим се, јако сам заволео овај занат и из љубави сам почео да радим већ са петнаест година“ – наставља мајстор Бобан. Објашњава даље како је још као мали волео да се ,,мува“ по очевој радионици, а да је касније завршио школу за ауто-механичара и већ са седамнаест озбиљно ушао у посао. Поред школе, највише је учио од оца и радио је све послове везане за механику. Како се посао ширио, проширивао се и радни простор. Бобан овде помиње и прву дизалицу коју су набавили: ,,Пошто су дизалице биле веома скупе, прву је направио сам Раћо. После смо купили једну половну и једну нову како се посао ширио. Сад имамо укупно четири које раде и две старе које нису у употреби. Прва радионица је имала сто двадесет квадрата, а сад смо доградили неколико сала и тренутно радимо на око триста квадрата радног простора без канцеларија, купатила и осталих просторија.“

Велики успон ова породична фирма доживела је када је почео да се гради ауто-пут кроз Таково. ,,Одржавали смо аутомобиле за доста фирми које су биле кооперанти на изградњи“ – прича Бобан. Даље из његове приче сазнајем да је посла увек било, чак и у време инфлације, али да је тај период изградње ове велике саобраћајнице био изузетно интензиван и да се у сервису радило до касно у ноћ. Доста тадашњих муштерија и данас долазе у Таково да сервисирају своја возила иако живе у Београду.

Младе снаге – мајстор Бане

Оно око чега су се Раћо и Бобан сложили је то да им је велики ветар у леђа донела одлука најмлађег Николића да се придружи оцу и деди у њиховом послу. И око још једне ствари су се сложили, а то је да је Бане већ сад изузетан у ономе што ради и у механици и у електрици.

Бане је као веома млад донео значајне животне одлуке. Прва је да ће да настави очевим и дединим стопама и да ће наследити њихов посао. Тако је одмах после основне школе, већ тада заљубљен у радионицу, кренуо пут Београда да се образује. Завршио је средњу школу, а касније и вишу, а све везано за ауто-електрику и електронику. Богато искуство стекао је радећи у неколико београдских сервиса ауто-електрике, прво у овлашћеном Шкода сервису, а на крају у једној земунској фирми која је, како Бане каже ,,на веома завидном нивоу и чији је власник ‘доктор’ за ову област“. С друге стране, механику је научио уз деду и оца.

,,У послу увек мораш да се усавршаваш, да пратиш шта се ново дешава. Не можеш да станеш и да кажеш да си мајстор у једном одређеном делу… ниси мајстор никад у овом послу, јер увек има нешто ново, технологија напредује… и дешава ми се да се појави нешто о чему немам појма, али онда кренем да истражујем, да анализирам, да се максимално потрудим да нађем решење“ – закључује Бане.

Питао сам га и о његовом избору да остане да живи на селу. О томе Бане прича следеће: ,,Био сам дуго у Београду и једва сам чекао дан када ћу да се вратим у Таково. Не волим гужву и хаос. С друге стране, имао сам добру и здраву основу овде – разрађен посао и добар сервис. Што се тиче породице, лакше је на селу, а град нам је ту на петнаестак минута. Деца на селу имају лепше услове за живот и ништа нам не недостаје овде.“ Бане је од скоро са својом супругом добио девојчицу и заједно живе у новоизграђеној кући у Такову. Каже да понекад изађе до града са друштвом, али да му је у селу удобно и пријатно и да чак и слободно време проводи са пријатељима из села. Често играју баскет или се окупе на комплексу посвећеном Другом српском устанку у Такову.

Борба за село, борба за Таково

Наду за нaше село улива то што је млад, перспективан човек који је имао могућност избора, одлучио да се врати у своје Таково и да ту оснује своју породицу и развија свој посао. И Банов брат Милојко Николић, који није кренуо очевим и дединим стопама, али се скоро вратио из Београда у Горњи Милановац и ради као ИТ стручњак, такође представља светао пример младих људи који се након шкловања као формирани стручњаци враћају у средине из којих су потекли.

У књизи Миленка С. Филиповића пише и ово: ,,Ко нађе рој, његов је, али треба да закрсти дрво на ком га је нашао“ и ,,Пчеле се ни данас не продају за новац, него се за један рој или `челу` даје овца с јагњетом“.

Хватање свог првог роја Михаило Вуловић овако описује: ,,Сећам се , био сам основна школа када сам први рој ухватио. Рој се био настанио на једној грани, на дрвету у дворишту. Ми смо пришли, поставили кутију испод и здрмали рој са гране у кутију. Из кутије смо пчеле пренели и убацили у кошницу. Код оваквог формирања друштва битно је да се ухвати матица“.

Даље наставља: ,,Када сам дошао са факултета у Милановац, онда смо Милета и ја кренули озбиљно да пчеларимо. Озбиљно смо радили, имали смо преко стотину кошница у једном тренутку. Међутим, после смо смањили и сад смо стали на толико да имамо за рекреацију. Некада смо селили кошнице у Вршац на сунцокрет, док сад имамо око тридесетак друштава. Носилац посла је тата Милета, а ми остали му помажемо“.

Михало је дуго година био председник Друштва пчелара у Горњем Милановцу које броји око стотину чланова. Када се на ових сто дода још двадесетак пчелара који нису чланови, добија се укупан број пчелара који живе и раде на територији општине. Друштво пчелара ,,Матица“ из Горњег Милановца је доста активно, део је Савеза пчеларских организација Србије. Организују дебатне клубове, имају свој часопис и учествују у пчеларском животу нашег краја.

Млади пчелар Вук и млада пчеларка Аника

Вуловићи своје пчеларске послове воле да обављају заједно. На њиховом пчелињаку затекао сам три генерације у раду. Сада је актуелно превентивно деловање против варое, пчелињег крпеља који је један од већих непријатеља пчела.

Михаило прича како деца радо долазе у Ручиће и воле да се баве пчелама, да скупљају восак, а највише да уживају у меду.

Пчеле, савршена бића

О пчелама Свети Николај Велимировић у књизи ,,Мисионарска писма“ пише: ,,За народ своје кошнице, свака је пчела у сваком тренутку готова положити живот свој. А највеће заједничко пожртвовање показују пчеле у ројењу. Један велики белгијски писац написао је целу књигу о животу пчела, па у тој књизи каже о ројењу пчела ово: `Ројење, то није обично преселење пчела но жртва, смислена жртва, коју приноси садашње поколење за будуће поколење, које за њим долази. Даље, говори он: То није инстинкт, није чак ни закон природни. Тиче ли се ствар пчела или људи, ми обично називамо законом оно што сами нисмо разумели`. Него шта је онда? Осећај љубави и бриге за младе пчеле, за ново поколење пчела. Због тога осећаја старе се пчеле роје, то јест, остављају свој дом где су се излегле, пун и препун меда, и одлазе у свет незнано куд, незнано где ће пасти на први конак. Помисли, шта би чинили и највећи родољуби, кад би им се рекло: ради млађег поколења излазите из своје отаџбине, оставите своје огњиште и домове своје и имовину своју, па идите у свет! Да ли би се нашао један велики рој људи међу њима, који би без гунђања следовао примеру пчела? И још много друго прича тај књижевник о пчелама, све чудније од чуднијег. Он каже, на пример, да пчеле воде разговоре међу собом, држе своје зборове, певају своје песме, веселе или тужне, имају своје убојне поклике, одају безбројне ситне тонове, пуне смисла, чујне и нечујне за нас (Метерлинк: Живот пчела). А вама је знано да међу пчелама нема безбожника. Напротив, неки су помоћу пчела сазнали за Створитеља и Бога свога и за Његов пречудни промисао о свима тварима.“

Михаило о пчелама

О овим дивним створењима Михаило ми је испричао и ово: ,,Пчеле су савршено организоване и свака има своју улогу у друштву. Најважнија је матица коју Енглези зову `пчела краљица`. Она излеже око две и по хиљаде јаја дневно, што не постоји нигде више у животињском свету. Пчеле се деле на стражарице, неговатељице, радилице (једне скупљају полен, једне праве мед, једне граде саће). Ту је и трут, чија је улога да оплоди матицу и након тога он угине.“

Још сам од њега сазнао да су пчеле данас јако угрожене. Највећи непријатељ су им хемијска средства којима се прскају пољопривредне културе. Углавном, човек је својим неодговорним понашањем највећи непријатељ пчела и прети да их уништи, а ако се то деси, посредно ће уништити и биљни и животињски свет. Зато је јако битно ширити свест о угрожености ове врсте и о опрезној употреби хемијских средстава у пољопривреди.