Претрага за:
Моба

Моба је у народу позната као обичај удруживања ради међусобног помагања у обављању послова који захтевају већу радну снагу. Мобе су се мењале прилагођавајући се времену и начину живота у селу. Сећам се била је 2010. или 2009. година, када сам и сам учествовао на моби код пчелара Срећка Дамљановића у Брусници. На паузи за ручак, по мудрости чувени деда Цицвара (Гвозден Дамљановић) нам се обратио, гледајући нас онако задихане и уморне после преношења тешких, медом пуних кошница: ,, Не живи се лоше данас. Вас је овде петнаестак на моби и свако је дошао својим колима. До скоро се на мобе долазило пешке и то из километрима удаљених села. Само док дођеш до домаћина умориш се.“

Још је Миленко С. Филиповић у својим књигама о Такову и Таковцима писао о мобама, о томе како се одржавају и како се прилагођавају утицајима промена у друштву. У једном делу свог текста пише о томе како се већ тада, средином  20. века говорило да мобе почињу да нестају. Међутим, он даље пише како је и тада, за време док је припремао грађу за своје књиге о Такову, било и великих моба попут оне из 1947. у Шаранима на жетви код Петра Марковића где је било 250 учесника.

Ево шта Миленко С. Филиповић још пише о моби у својој књизи Таковци:

,, Мобе се сазивају за различите послове… На мобу се позивају, и онај који иде да позива моли онога кога позива да дође односно да пошаље раднике. Позива се и на славу, али се тада не моли, него позивач само каже позваном да га је поздравио тај и тај. За разлику од свадбе, на мобу долазе, без зазора, и непозвани; домаћин треба да памти и те који су дошли незвани, па да им се после одужи.“

Моба је било великих и малих, мушких, женских, зајдничких, пешачких и моба са колима, оних везаних за жетву, брање шљива, огртање кукуруза и друге пољопривредне радове, а и оних везаних за градњу, превлачење грађе и дрва за огред и слично.

Било је и оних на којима су ангажовани свирачи да увесељавају људе за време рада, а после вечере било је и игранки. Посебна пажња обраћала се на храну. У време када је књига писана, Филиповић описује ручкове и вечере као праве гозбе и примећује како је раније храна за мобе припремана много једноставније:

,, Раније је било довољно да се за мобу спреми лонац чорбастог пасуља или кромпира са сланином и уз то обична гибаница. Сада више нико неће сланине: ако нема меса, други пут неће доћи тој кући на мобу. Ретко да се спрема чорба за мобу. Обично се сада спрема: сарма или подварак или месо счим другим, сир и кајмак, обавезно салата или кисело млеко и, ако је ручак, обавезно торта или палачинци или што слично; за ужину се изнесе на њиву хлеба и кајмака, а вечера мора бити добра, па се обично и закоље што, чак и јаловица крава, ако је већи број учесника.“

Он пише и о томе како су сазиване милосрдне мобе којима би се помогло сиромашним комшијама и рођацима и појединцима који живе сами у домаћинству.

Посебно занимљив део је о томе како се обавља жетва у Синошевићима и како моба функционише код људи који су у завади:

,,Синошевићи су село од два засеока. У сваком засеоку жито се „скида” колективно, до последњег снопа. Ако не омета време, сав ће посао свршити у току шест дана, почевши од понедељка. Свака кућа даје радну снагу по могућности. Иду редом по домаћинствима како жито дозрева. Код једнога ће пре подне, код другога после подне, или код по двојице тако да за дан скину жито код 3—4 домаћина. Раде без одмора. Иду једни другима чак и они који су у завади. Такав неће отићи на ручак или вечеру кући онога код кога је радио, ако је у завади с њим, а на њиви његовој ручаће, с осталим радницима. Тако обављају и вршај.

Слично је у Доњим Бранетићима с орањем: удруже се 10 домаћинстава са људском и сточном радном снагом па ору заједнички редом међу собом.“

Тако је то било пре седамдесетак година. Данас моба као вид удруживања у обављању послова готово да и не постоји. Начин савременог живота је све променио, људи су се удаљили једни од других, лично време је постало најскупља роба. Свако је презаузет својим обавезама и пословима који доносе зараду. Од зараде се касније одваја да би се ангажовали мајстори, да би се платили неопходни радови или услуге. Пољопривредом не можеш да се бавиш ако немаш потребну механизацију, машине и уређаје који су заменили људску радну снагу.

Али није само то проблем. Мобе су биле прилика да се поприча, да се размене мишљења, савети, да се млади подуче раду и животу од старијих, да се јача дух заједништва. Нажалост, данас нам је то заменила телевизија и друштвене мреже са углавном лошим садржајем и искривљеним вредностима.

Међутим, наде још увек има. Има још младих људи који увиђају ствари на прави начин. Има их и биће их још више.

Пре неколико недеља, Вељко Миловановић (23), велики борац за очување народне традиције и вредности српског села, пун поштовања и љубави према својим прецима, организовао је акцију сређивања домаћинства на својој дедовини. Овом приликом обновио је још једну народну установу међусобног помагања – мобу.

Фотографије са налога Љубезни Харалампије, Моба код Вељка М. у Шаранима

Куд год кренеш – лепо

Где год кренеш неко изненађење те чека, било да су то таковски крајолици, било да су куће, дворишта или старе напуштене воденице или река. Прођосмо са уживањем од врха Бершића до најниже тачке Дренове.

И за крај једна фотографија коју је направио дечак који много воли да баца камење у реку 🙂

Васкрс 2022.

Најрадоснији поздрав из Такова, Христос васкрсе!

Овог трећег дана Васкрса, присећамо се и сумирамо утиске. Неколико дана пред Васкрс, трудили смо се да што спремније дочекамо овај најрадоснији празник. Столови су већ раније постављени у летљиковцу, а онда су нам стигле и столице. Једноставне, лепе, по узору на старе грчке кафанске столице, само израђене комплетно од сушене буковине, рукама вештих мајстора из Ваљева. Све похвале Бранку за организацију овог дела посла!

Након Великог четвртка и Свете Литургије , на најжалоснији празник у хришћанском свету Велики петак, служена је вечерња служба са изношењем плаштанице на Савинцу:

Служена је Света Литургија и на Велику суботу на Савинцу. Опет на Савинцу следећег дана, присуствовали смо и јутарњој васкршњој Литургији. Поред саме величине празника, велика радост је била видети толико људи на служби. Многи нису успели да уђу у саму цркву већ су стајали испред и тако учествовали у заједничкој молитви. Не сећам се да је некада било више људи на служби у овој цркви посвећеној Светом Сави. Након Литургије наши домаћини су, као што то и обично раде, организовали послужење за све који су били на служби:

Другог дана Васкрса, Литургија је служена у Цркви Рођења Светог Јована Крститеља, која се налази на граници Доњих Бранетића и Озрема. Једном грешком написах да је црква у Озрему и за то добих критику, тако да се и овим путем извињавам људима из Доњих Бранетића и обећавам да се ова грешка неће поновити са моје стране 🙂 Уједно желим и да им се захвалим свима, као добрим и вредним домаћинима. Ми који долазимо из других села у њихову прелепу цркву увек будемо братски дочекани, уважени и послужени. Тако је било и овог пута. Драги људи из Доњих Бранетића и Озрема, Христос воскресе!

Трећег дана Васкрса Света Литургија је служена у Такову. Богу хвала било је људи на служби прилично, с` обзиром на то да је био први радни дан и да је доста људи који обично долазе било спречено због пословних обавеза. Било је доста и оних који нису имали обавеза, али ипак нису дошли јер нису били обавештени или им је било непријатно јер нису директно позвани. Зато сада користимо ову прилику да позовемо све људе којима је Таково у срцу, да дођу на неку од следећих служби, да се видимо, попричамо и подружимо после службе. Пратите наше објаве на нашем Фејсбук профилу где ћемо вас унапред обавештавати о дану и времену следеће службе. Христос васкрсе!

Таково на Цвети 2022.

Срећан празник и срећна нам 207. годишњица слободе и самосталности! Слободе која је рођена управо овде у Такову на овај велики празник. Заиста велики дан за српски народ, можда један од највећих у нашој историји. Као такав, прослављен је скромно. Црквица је била пуна, али ако узмемо у обзир да је овај дан од прворазредног значаја за читаву нашу вољену Србију, онда можемо слободно рећи да нас је било мало и премало.

Делић таковског пролећа

Вегетација се буди полако у Такову. Има дрвећа које још увек спава, али воће је углавном кренуло. Иако је већ средина априла, још увек се може видети дим из кућних оџака. Хладне су ноћи и јутра, а преко дана сунце је јако и лако опије онога ко му се преда. Читава природа се спрема за велики празник Цвети. И Таково се спрема за Цвети. Велики празник за велико место на историјској карти Србије.

Сто по сто, четири стола

Четири стола од пуног дрвета идеално су се уклопила у амбијент летњиковца. Изузетно тешки, од сушеног јасена биће довољни да за њих седне 37 људи сасвим комотно. Гледамо данас и дивимо се, јер све што смо урадили је врхунског квалитета, од материјала до израде. Чак и сада кад летњиковац није још завршен у потпуности све изгледа фантастично. Када се још и под обложи каменом, целина ће бити заокружена и визуелни угођај потпун.

Зрно по зрно, камен по камен…

Камена ће бити доста. Поплочана ће бити стаза до летњиковца као и под и тротоар око објекта. Дрво и камен, стара добра комбинација у нашој народној архитектури и овде ће деловати импресивно. Ту импресију ће појачати масивни камени блокови плавог тока од којих је направљена радна плоча и судопера у мини кухињи.

Камена судопера и радна плоча, израда и постављање:

Благовести

Данас је велики хришћански празник Благовести, на који је у таковској Цркви брвнари служена прва овогодишња Литургија. Некако се на сам празник наслонила и лепа вест коју смо добили од Завода за заштиту споменика културе. На нашу иницијативу и питања која смо покренули о радовима на уређењу унутрашњости наше цркве, добили смо позитиван одговор. Укратко, наше је мишљење да би унутрашњост цркве требало комплетно рестаурирати и обновити, а позитивно мишљење од стране Завода је први велики корак који је направљен ка нашем новом циљу. Дај Боже да наша светиња заблиста у пуном сјају како и заслужује, да нам свима буде на радост и понос што се налази баш у нашем селу и у нашој општини.

О свим даљим плановима ћемо вас обавештавати, најављиваћемо све акције које будемо припремали у нади да ћете нам се и ви драги пријатељи придружити и помоћи у нашим намерама.

У међувремену трају завршни радови везани за летњиковац:

На правом путу

Није лако изборити се са свим препрекама. Свако ко је у животу бар једном покушао да уради нешто добро и корисно зна какве те препреке могу да буду. Некада очекиване, некад неочекиване, некад корисне јер те натерају да још више даш од себе, некад те толико повреде да се тешко после вратиш себи и наставиш даље или те чак толико сломе да одустанеш од свега. Зато је увек битно да сваки важан подухват започне благословом. За децу је од велике важности родитељски благослов од раног детињства преко тренутка одабира средње школе, факултета и избора занимања, па све до избора брачног друга. Али и касније, човек који ради све ,,на своју руку“ лако пада када наиђе на проблеме.

Овај наш племенити покушај да уредимо црквено двориште и да изградимо летњиковац који ће свима нама бити на корист, такође смо започели благословом нашег свештеника, затим нашег епископа, добили смо дозволе и од Завода за заштиту споменика културе и од Општине. Поред свега тога, не може се рећи да нисмо наилазили на препреке и да је све ,,ишло глатко“, али су те препреке превазилажене, проблеми решавани, а посао напредовао. Свако од нас који смо учествовали у организацији пролазио је кроз кризне периоде. Било је ту сукоба мишљења, проблема око организације због личних обавеза које су нас често спречавале да се ангажујемо око радова… Међутим, све планирано је до сад урађено. Све недоумице и проблеми решени. Радови око летњиковца се приводе крају и оно што је сигурно, то је да ћемо наставити и даље. Послова још има доста везаних за уређење саме цркве, али и у порти и испред порте јер паркинг који смо направили постао је у међувремену мали па би га ваљало проширити.

Уградња стакла на источном зиду и врата на тоалету:

О Љубави, опет

О Љубави оца према деци, мужа према жени, жене према мужу и деце према оцу. О међусобној љубави браће Срба и поштовању према странцима. Све је стало у неколико реченица писма упућеног из логора.

Писано је руком Ђорђа Вукосављевића из Крагујевца, који је био подофицир Српске армије, 30. јуна 1918. године у Солтау (Немачка). Ђорђе је умро 22. јануара 1919. године у Нив Милигену (Холандија):

,,Драга Лепа,
Ево ме данас ти се из дубоких осећаја јављам да сам жив и здрав.
Данас ти јављам да сам у данашњи дан изашао и далеко отишао од куће, где сам тебе са ситном децом оставио и данаске су две године прохујале како вас никако не видим. За ове две године Лепа, ја не доби хрпу већ добих само три писма. Мени је веома тешко и жао за вама.
Драга Лепа, ево данас година дана како се налазим у једном месту на раду са тридесет и шест Срба, једним Русом и једним Енглезом. Сви ме добро поштују, а такође и ја њима враћам поштовање.
Драга Лепа, пакет који си ми послала добио сам десети дан. Дакле од нас тридесет и шест Срба који смо овде, ја сам први који сам добио пакет. Пакет је мене изненадио када сам прочитао адресу, а што је главно дирљив је исувише био. Хлебац који си послала сваки га је Србин узео у руке, прекрстио и пољубио, ту су настале сузе радованке.
У оваком радосном дану и знаменитом и дирљивом часу поделио сам брацки хлебац и са мојим људима појео.
Драга Лепа, мило ми је када сам добио пакет, али дуго сам мислио и мислим да си ти са децом од ваших уста одвојила и мени послала, за који сте ви може бити два три дана трпили гладни, на тај начин ниси требала шиљати.
Ја би много више волео да сам добио писмо у ком би ми описала твоје стање са децом, а такође обрадовао би се када би добио обећану слику, на коју сваки дан нестрпљиво очекујем.“

Књига се може преузети са локације:

Књига Српски војници умрли у Холандији

Српски војници умрли у Холандији 1917–1919
Издавач
Музеј рудничко-таковског краја
Горњи Милановац
Удружење потомака ратника 1912-1920
Пожаревац
За издавача
Александар Марушић
Славољуб Стојадиновић