Претрага за:
Мирис јуна у Такову

Липа још није цветала, али се спрема. Још неких седам дана и Таково ће њоме опојно замирисати. Дотад покошене ливаде нашироко плене својим заводљивим миомиром. Ту су и шумске јагоде зреле, трешње и вишње, жито у пољу, кестен у дворишту… све буја и мами да му приђеш, да га дотакнеш и помиришеш. Људи у селу су у сталном покрету, у великим пословима, сезона радова је у пуном јеку.

Литије у Такову

Тројице, Силазак Светог Духа на Апостоле, Педесетница само неки од назива за овај велики хришћански празник. На сам празник у недељу служена је света Литургија у савиначкој цркви, у понедељак у цркви у Такову, а у уторак у Јовању у Доњим Бранетићима односно Озрему. Поред свете Литургије овај велики празник обележен је и литијама, односно преславом или обетином, светковином која се обавља испред записа, светог дрвета које готово свако село таковског краја негује у оквиру свог атара. Овај обичај се још назива и крстоноше, а Марко Марковић из Љуљака написао је диван текст који га најближе дочарава:

,, Литије у Љуљацима

Мало је оних који заиста схватају значај литијског дана и крстоноша за једно село. У Гружи и Руднику за литије, вековима су се сакупљали и сабирали становници села које тај дан обележава, да би се у заједништву, молитви, љубави и слози помолили Господу Богу за мир, благостање, слогу, берићет, здравље и потомство. Заједно са свештеником, у песми би обишли цело село и зановили знак крста на светим стаблима- записима.

Колико су Гружани и Рудничани поштовали запис говори чињеница да је негде половином 19. столећа у Љуљацима једна повећа грана од записа пала на пут који је испод крошње пролазио. Нико се није усудио да је помери. Померили су пут.

Запис су девојке китиле најлепшим цвећем, певајући вилинске песме. Била је част понети црквени барјак, а уз барјак се носила и сеоска икона, понекад и звоно, ако би га село имало. У Порти, коју је свако гружанско село омеђило, имало храм или не, повело би се коло, где би се преплетом руку, опанака и душе приказала она слога које данас тако недостаје.“

Део текста преузет са налога Марко Марија Марковић

У својој књизи ,,Таковци“, Миленко С. Филиповић о литијама пише:

,, Литија или крстоноше би ишле са свештеником и обилазили сеоски атар. У поворци су ишли поглавито мушкарци, али и женске. Поворка је ишла од записа до записа. Као ,,записи” служила су разна стабла: већином крушке, али и цер, храст лужњак, липа, бор и др. Особитост је да у Красојевцима као запис служи један камен. У Брезни је било седам записа, у Шаранима пет, итд. у монографији „Таково”, у описима појединих села наведен је и број њихових записа. Иако су записи култна стабла, која су у општем поштовању, ипак су у Врнчанима један запис уклонили, извадили из земље, јер је правио сувише велику сенку, хлад.

Кад литија или крстоноше дођу до записа, обиђу око њега. Одржи се молитва и у кори на стаблу се засече крст: понови се стари, па се под кору стави хартија на којој свештеник напише „запис”, тј. слова ИС ХС НИ КА. Оближње куће доносе код записа карлице с млеком, сира, кајмака, белог лука, да почасте крстоноше, а за старије учеснике још и ракије. Крстоноше уз пүт певају да им роди летина. Било је некада тога да су пред крстоноше изношени болесници, али нисам могао дознати шта су им крстоноше радиле. Обилазак крстоноша би се обавио по подне, до ручка.“

Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи

Фотографије из Синошевића преузете са ФБ налога Милета Обрадовић

Киша у Такову

У селу кад падне киша, дешава се својеврсно чудо. Прво се мења звук. Ако се пре почетка кише нешто и чуло, небески диригент то лагано утиша, све замукне на тренутак. Онда се појави шум, прво тихо па све јаче и јаче. Тај шум је глас жедне земље, која се у готово љубавном заносу радује овом поклону од самог Бога. Недуго затим креће песма птица које су накратко заћутале. Као и трава да се сад чује и дрвеће као да одахњује, свима је сад много лакше. Све ове звуке прате и мириси. Цвеће наједном јаче мирише, ливадска трава такође појачава, липе, храстови, воће све јаким мирисом одише, а и земља поорана почиње да дише. Сунце би још да сија, па се са облацима надмудрује. Пробија кроз њих своје зраке колико може. На моменат обасја читаво село, на моменат направи сјајне штрафте преко брда и тако све док скроз не зађе.

Моба

Моба је у народу позната као обичај удруживања ради међусобног помагања у обављању послова који захтевају већу радну снагу. Мобе су се мењале прилагођавајући се времену и начину живота у селу. Сећам се била је 2010. или 2009. година, када сам и сам учествовао на моби код пчелара Срећка Дамљановића у Брусници. На паузи за ручак, по мудрости чувени деда Цицвара (Гвозден Дамљановић) нам се обратио, гледајући нас онако задихане и уморне после преношења тешких, медом пуних кошница: ,, Не живи се лоше данас. Вас је овде петнаестак на моби и свако је дошао својим колима. До скоро се на мобе долазило пешке и то из километрима удаљених села. Само док дођеш до домаћина умориш се.“

Још је Миленко С. Филиповић у својим књигама о Такову и Таковцима писао о мобама, о томе како се одржавају и како се прилагођавају утицајима промена у друштву. У једном делу свог текста пише о томе како се већ тада, средином  20. века говорило да мобе почињу да нестају. Међутим, он даље пише како је и тада, за време док је припремао грађу за своје књиге о Такову, било и великих моба попут оне из 1947. у Шаранима на жетви код Петра Марковића где је било 250 учесника.

Ево шта Миленко С. Филиповић још пише о моби у својој књизи Таковци:

,, Мобе се сазивају за различите послове… На мобу се позивају, и онај који иде да позива моли онога кога позива да дође односно да пошаље раднике. Позива се и на славу, али се тада не моли, него позивач само каже позваном да га је поздравио тај и тај. За разлику од свадбе, на мобу долазе, без зазора, и непозвани; домаћин треба да памти и те који су дошли незвани, па да им се после одужи.“

Моба је било великих и малих, мушких, женских, зајдничких, пешачких и моба са колима, оних везаних за жетву, брање шљива, огртање кукуруза и друге пољопривредне радове, а и оних везаних за градњу, превлачење грађе и дрва за огред и слично.

Било је и оних на којима су ангажовани свирачи да увесељавају људе за време рада, а после вечере било је и игранки. Посебна пажња обраћала се на храну. У време када је књига писана, Филиповић описује ручкове и вечере као праве гозбе и примећује како је раније храна за мобе припремана много једноставније:

,, Раније је било довољно да се за мобу спреми лонац чорбастог пасуља или кромпира са сланином и уз то обична гибаница. Сада више нико неће сланине: ако нема меса, други пут неће доћи тој кући на мобу. Ретко да се спрема чорба за мобу. Обично се сада спрема: сарма или подварак или месо счим другим, сир и кајмак, обавезно салата или кисело млеко и, ако је ручак, обавезно торта или палачинци или што слично; за ужину се изнесе на њиву хлеба и кајмака, а вечера мора бити добра, па се обично и закоље што, чак и јаловица крава, ако је већи број учесника.“

Он пише и о томе како су сазиване милосрдне мобе којима би се помогло сиромашним комшијама и рођацима и појединцима који живе сами у домаћинству.

Посебно занимљив део је о томе како се обавља жетва у Синошевићима и како моба функционише код људи који су у завади:

,,Синошевићи су село од два засеока. У сваком засеоку жито се „скида” колективно, до последњег снопа. Ако не омета време, сав ће посао свршити у току шест дана, почевши од понедељка. Свака кућа даје радну снагу по могућности. Иду редом по домаћинствима како жито дозрева. Код једнога ће пре подне, код другога после подне, или код по двојице тако да за дан скину жито код 3—4 домаћина. Раде без одмора. Иду једни другима чак и они који су у завади. Такав неће отићи на ручак или вечеру кући онога код кога је радио, ако је у завади с њим, а на њиви његовој ручаће, с осталим радницима. Тако обављају и вршај.

Слично је у Доњим Бранетићима с орањем: удруже се 10 домаћинстава са људском и сточном радном снагом па ору заједнички редом међу собом.“

Тако је то било пре седамдесетак година. Данас моба као вид удруживања у обављању послова готово да и не постоји. Начин савременог живота је све променио, људи су се удаљили једни од других, лично време је постало најскупља роба. Свако је презаузет својим обавезама и пословима који доносе зараду. Од зараде се касније одваја да би се ангажовали мајстори, да би се платили неопходни радови или услуге. Пољопривредом не можеш да се бавиш ако немаш потребну механизацију, машине и уређаје који су заменили људску радну снагу.

Али није само то проблем. Мобе су биле прилика да се поприча, да се размене мишљења, савети, да се млади подуче раду и животу од старијих, да се јача дух заједништва. Нажалост, данас нам је то заменила телевизија и друштвене мреже са углавном лошим садржајем и искривљеним вредностима.

Међутим, наде још увек има. Има још младих људи који увиђају ствари на прави начин. Има их и биће их још више.

Пре неколико недеља, Вељко Миловановић (23), велики борац за очување народне традиције и вредности српског села, пун поштовања и љубави према својим прецима, организовао је акцију сређивања домаћинства на својој дедовини. Овом приликом обновио је још једну народну установу међусобног помагања – мобу.

Фотографије са налога Љубезни Харалампије, Моба код Вељка М. у Шаранима

Куд год кренеш – лепо

Где год кренеш неко изненађење те чека, било да су то таковски крајолици, било да су куће, дворишта или старе напуштене воденице или река. Прођосмо са уживањем од врха Бершића до најниже тачке Дренове.

И за крај једна фотографија коју је направио дечак који много воли да баца камење у реку 🙂

Васкрс 2022.

Најрадоснији поздрав из Такова, Христос васкрсе!

Овог трећег дана Васкрса, присећамо се и сумирамо утиске. Неколико дана пред Васкрс, трудили смо се да што спремније дочекамо овај најрадоснији празник. Столови су већ раније постављени у летљиковцу, а онда су нам стигле и столице. Једноставне, лепе, по узору на старе грчке кафанске столице, само израђене комплетно од сушене буковине, рукама вештих мајстора из Ваљева. Све похвале Бранку за организацију овог дела посла!

Након Великог четвртка и Свете Литургије , на најжалоснији празник у хришћанском свету Велики петак, служена је вечерња служба са изношењем плаштанице на Савинцу:

Служена је Света Литургија и на Велику суботу на Савинцу. Опет на Савинцу следећег дана, присуствовали смо и јутарњој васкршњој Литургији. Поред саме величине празника, велика радост је била видети толико људи на служби. Многи нису успели да уђу у саму цркву већ су стајали испред и тако учествовали у заједничкој молитви. Не сећам се да је некада било више људи на служби у овој цркви посвећеној Светом Сави. Након Литургије наши домаћини су, као што то и обично раде, организовали послужење за све који су били на служби:

Другог дана Васкрса, Литургија је служена у Цркви Рођења Светог Јована Крститеља, која се налази на граници Доњих Бранетића и Озрема. Једном грешком написах да је црква у Озрему и за то добих критику, тако да се и овим путем извињавам људима из Доњих Бранетића и обећавам да се ова грешка неће поновити са моје стране 🙂 Уједно желим и да им се захвалим свима, као добрим и вредним домаћинима. Ми који долазимо из других села у њихову прелепу цркву увек будемо братски дочекани, уважени и послужени. Тако је било и овог пута. Драги људи из Доњих Бранетића и Озрема, Христос воскресе!

Трећег дана Васкрса Света Литургија је служена у Такову. Богу хвала било је људи на служби прилично, с` обзиром на то да је био први радни дан и да је доста људи који обично долазе било спречено због пословних обавеза. Било је доста и оних који нису имали обавеза, али ипак нису дошли јер нису били обавештени или им је било непријатно јер нису директно позвани. Зато сада користимо ову прилику да позовемо све људе којима је Таково у срцу, да дођу на неку од следећих служби, да се видимо, попричамо и подружимо после службе. Пратите наше објаве на нашем Фејсбук профилу где ћемо вас унапред обавештавати о дану и времену следеће службе. Христос васкрсе!

Таково на Цвети 2022.

Срећан празник и срећна нам 207. годишњица слободе и самосталности! Слободе која је рођена управо овде у Такову на овај велики празник. Заиста велики дан за српски народ, можда један од највећих у нашој историји. Као такав, прослављен је скромно. Црквица је била пуна, али ако узмемо у обзир да је овај дан од прворазредног значаја за читаву нашу вољену Србију, онда можемо слободно рећи да нас је било мало и премало.

Делић таковског пролећа

Вегетација се буди полако у Такову. Има дрвећа које још увек спава, али воће је углавном кренуло. Иако је већ средина априла, још увек се може видети дим из кућних оџака. Хладне су ноћи и јутра, а преко дана сунце је јако и лако опије онога ко му се преда. Читава природа се спрема за велики празник Цвети. И Таково се спрема за Цвети. Велики празник за велико место на историјској карти Србије.

Сто по сто, четири стола

Четири стола од пуног дрвета идеално су се уклопила у амбијент летњиковца. Изузетно тешки, од сушеног јасена биће довољни да за њих седне 37 људи сасвим комотно. Гледамо данас и дивимо се, јер све што смо урадили је врхунског квалитета, од материјала до израде. Чак и сада кад летњиковац није још завршен у потпуности све изгледа фантастично. Када се још и под обложи каменом, целина ће бити заокружена и визуелни угођај потпун.

Зрно по зрно, камен по камен…

Камена ће бити доста. Поплочана ће бити стаза до летњиковца као и под и тротоар око објекта. Дрво и камен, стара добра комбинација у нашој народној архитектури и овде ће деловати импресивно. Ту импресију ће појачати масивни камени блокови плавог тока од којих је направљена радна плоча и судопера у мини кухињи.

Камена судопера и радна плоча, израда и постављање: