Претрага за:
Вељкова прича из Шарана

Ноћ у прадединој кући

Век и по је ту, на маленој косини, шумадијска стара кућа, са огњиштем и собом, под којом је подрум од тесаног камена. Са ограђеном авлијом од прошћа, а испод ње њива и стрм шљивик црвене ранке. Окренута ка истоку, где зора прво свиће, одмах изнад старог ораха, а са врха нашег Вујна. Пред кућом је јабука, породично стабло, одмах до прага, где се састају преци са потомцима. Испод ње су све наше тајне, састанци и растанци, приче и здравице. Нема им броја, јер овде је све старо бар један век. И и даље се овде у пролеће све буди! Све букне и процвета у месецу мају, зри у септембру и умире у новембру, да би поново с мојим доласком, оживело.

Волео сам да спавам крај прозора, испод иконе и кандила, старих слика насмејаних људи. Крај молитвеника и шајкаче прадедине. Заспао би, али би се у сред ноћи тргао, када је пун месец и ведро небо, негде око Илиндана. Чујем гласове, чујем звук црквених звона, чујем песму бесмртних ратника. Повика неко са малог сокака и лепо рече моје име! Изађох испред и кренух горе и лепо видим сви моји преци, стари ратници у бој кренули. Војислав стоји, на вр` сокака, на дешњаку волу меденица јечи, пушка о рамену и шајкача на глави, а место кола топ волови вуку. До њега стоји силни Глигорије, већ 2 рата има иза себе и у нови се, већ остарео спрема. Видосав његов, од деветнаест лета љуби љубу и нерођено чедо, чега га далек пут, до сињег мора. Около њих су и они, којима име не знам, испраћају их мирно и желе срећу! Месец им зари већ мрка лица, стојим пред њима, стидим се себе. Да ли сам достојан, оваквих људи? Да ли је доста воштаницу палити и Богу се молити за њихове душе? Да ли је доста орати њихове њиве, гајити оно старо воће, певати песме њима у част? Да ли је доста налагати огњиште, сећи колач на дан светог Георгија победоносца, њиховог чувара и молитвеника. Ићи у цркву где су они крштени, причешћени и венчани пред живом сликом Исуса Христа? Да ли је захвалност кад волим сваки камен, сваки грумен и прах земље ове, натопљене крвљу? Када гледам очима ратника у сва она вишња брда, где осећам да су ми корени и да знам да сам дошао међу своје, тамо где припадам тамо где ме воле. Зато стајем пред њима мирно и поздрављам свих 200 јунака нашег села који почивају на вечитој стражи, неки на Зејтинлику, а неки на Крфу, а неки крај Колубаре подно Сувобора.

Миловановић М Вељко

Митровске задушнице

У суботу пред Митровдан наш православни народ се сећа својих упокојених сродника и пријатеља. На Светој Литургији се молимо за њихове душе и читамо њихова имена пред лицем Бога Живога. У Цркви брвнари у Такову се налази табла са именима погинулих и умрлих у рату од 1912. до 1919. године. Сети се Господе у Царству Твоме, помилуј и спаси уснуле слуге своје:

Драгојла, Милоша, Љубомира, Крсту, Рајка, Сретена, Александра, Микаила, Добрицу, Рајка, Милутина, Милорада, Ђурђа, Миливоја, Братислава, Милоша, Перишу, Милосава, Маринка, Грујицу, Благоја, Здравка, Љубомира, Душана, Љубисава, Адама, Младена, Радивоја, Драгишу, Милутина, Светозара, Драгутина, Здравка, Љубинка, Живојина, Живојина, Јована, Василија, Чедомира, Тимотија, Богољуба, Милосава, Ђурицу, Драгомира, Живојина, Чедомира, Милоша, Владимира, Милоша, Петра, Драгољуб, Милинка, Милорада, Војислава, Живана, Радојицу, Рајка, Милорада, Драгомира, Милована, Добросава, Радомира, Рајка, Микаила, Милића, Бошка, Божа, Војислава, Тикомира, Митра, Милоша, Радисава, Божидара, Драгутина, Милутина, Радича, Илију, Радомира, Милосава, Драгољуба, Живојина, Веселина, Милоша, Саву, Милинка, Војислава, Драгутина, Вилотија, Милоја, Чедомира, Вујицу, Јовицу, Јездимира, Миловна, Милорада и Животу мајстора каменоресца који ову плочу направи 1924. године.

Народна метеорологија

Предности и мане модерног доба у свакодневном животу лако се могу видети на простом примеру употребе дигитрона. Чињеница је да нам је лакше и брже израчунати збир, производ, разлику и количник, много лакше наћи корен, проценат или степен неког броја куцањем по типкама дигитрона него ,,упалити мозак“ и узети папир и оловку. Али чињеница је такође да нас то запостављање ангажовања мозга води ка интелектуалној отупелости и лењости. Ако се тек осврнемо на употребу рачунара и ,,паметних“ уређаја видећемо да је наш мозак ,,укључен“ тек толико да може да прима у себе велике количине (углавном непотребних) информација. Тако на пример, ако нас занима каква ће предстојећа зима бити, то врло лако можемо сазнати користећи се претрагом у интернет претраживачу. Када би неким случајем нестало интернета, радио и тв сигнала питање је како бисмо се снашли, јер смо одавно заборавили говор природе.

Тачно је да данас живимо много лакше, комфорније и опуштеније него наши стари, али ако само погледамо на то како су они размишљали, какве су вредности гајили или само колико су више били окренути природи, намеће се закључак да смо се упецали на мамац привидног напретка.

У својој књизи ,,Преживети и живети у природи“, монахиња Анастасија Рашић из манастира Рукумија пише управо о тој ,,народној метеорологији“ односно народној мудрости читања природе:

,,Блага зима предстоји:

  • Кад дрвеће од чести у јесен по други пут цвета.
  • Кад у јесен много жира и мишева има.
  • Кад су храстове шишарке које се око Михољдана расеку празне и мокре.
  • Кад је јесен буровита.
  • Кад око Михољдана много кише пада.
  • Кад хмељ, храстов жир, шипак и коштичаво воће (нарочито плаве – шљиве) слабо роде.

Строга зима предстоји:

  • Кад много роди хмељ, храстов жир, шипак и коштичаво воће (нарочито плаве шљиве).
  • Кад се лишће у дубоку јесен још за дуго на дрвећу држи.
  • Кад су птице у јесен дебеле.

Знаци лепе и дуге јесени:
Кад ће јесен бити лепа и дуга, онда преко лета цветају два пута неке воћке и биљке, а друге два пута листају. Таква јесен предстоји и кад се у почетку јесени види пред вече по ливадама и пашњацима по трави читава мрежа од паучине, која се прелива у сјајности својој кад погледаш од траве према сунцу, које је близу заласка око шест сати увече.“

Јака роса, биће леп дан

Одувек су ми биле занимљиве сугестије типа: – Немој то, не ваља се… или напротив оне типа: – Узми то, ваља се… Још веће ми је одушевљење када непосредно доживим и уверим се у чари народне мудрости, као онда када смо на Савинцу кували гулаш поред Дичине. На небу су се појавили сиви облаци, на шта смо сви скочили на ноге како бисмо се склонили од кише, а неко нас заустави речима: – Ма, неће киша кад облаци иду из правца Дренове. И то ништа није чудно. Наши стари су знали да ,,читају“ природу, тумачили су поруке неба, биљака, животиња. Међу скупљачима народног блага пронашао сам и Радојку Кувезић која у својој књизи о народном животу и обичајима ,,Чувари светлости“ пише управо о овом феномену:

,, Народ је одвајкада, на основу разних знакова и појава у природи, као и према биљкама и понашању животиња, птица и инсеката предсказивао какво ће бити време; у току дана, за поједино годишње доба или целу годину. Често су та предсказања била кратке изреке само:

  • Подигла се магла – дан ће бити леп
  • Дим из оџака иде доле, биће кише
  • Дим из оцака иде горе, биће лепо време
  • Кад сунце зађе за велик црн облак – биће промена времена
  • Кад се при заласку сунца небо на западу црвени – биће ветра
  • Кад ујутру падне јака роса, биће леп дан
  • Кад звезде јасно трепере, биће наредни дан леп, а зими, може се очекивати мраз
  • Кад магарац њаче – биће кише
  • Кад ласте ниско лете, биће кише
  • Кад се врапци купају у прашини и свађају – биће кише
  • Ако је лепо време и сунце сија, а пчеле не излећу из кошница, биће ветра и олује
  • Кад муве лети пецкају, време је пред кишу
  • Ветар са запада доноси лепу кишу
  • Каква јесен, такво пролеће
  • Кад ујутру рано гачу вране, биће леп дан
  • После топлог пролећа, наступа топло и сушно лето
  • Кад дивље гуске лете према југу, приближава се јака зима са снегом и мразовима
  • Кад је велика запара лети, може предвече бити леда
  • Ако је сунце бледо, биће кише; ако исто гори, биће лепо време
  • Биће кише, јер је со одвугла (упила влагу)
  • Кад старији људи осете севање у леђима и ногама, промениће се време
  • Кад медвед после зимског сна изађе из пећине на Сретење и види своју сенку, па се врати да спава, биће још шест недеља зиме.“

Михољско лето у Такову

У народу се сматра да наступа права јесен након празника Светог Киријака Отшелника (Михољдан, 12. октобар по новом календару). Ако којим случајем топли дани не престану, као што је то случај ове године, онда се овај период назива ,,михољско лето“. У књизи ,,Живот Срба сељака“ Милана Ђ. Милићевића стоји овакво објашњење:

,, 5. Сиротињско лето. Михољдан, 29. септембра , пада у јесење доба, али тада, више пута, може да буде врло лепо и топло време. Зато се то доба и зове: Михољско лето; по градовима реку: Сиротињско лето.“

Прочитах негде и да се у народу верује да ће зима бити хладна након ,,михољског лета“, као и то да да су ови топли дани поклон од Бога намењен сиротињи, како би могла да позавршава пољске радове.

Око казана у Такову

У ово доба године вековима уназад Срби се радо окупљају око ракијског казана. О значају ракије у народу нећу овога пута, већ ћу само о чину печења. Како је то било некад и како је сад.

О томе како је било некад пише Милан Ђ. Милићевић у својој књизи ,,Живот Срба сељака“ писаној далеке 1894. године:

Печење ракије у Србији 1926. године (Фото: Архива Етнографског музеја)

,,  Казан, кад се награди, и кад се већ почне пећи ракија, зборно је место за сељаке суседе, који долазе на казан на разговор, а и на ракију, јер је обичај да се на казану нуди ракија сваком ко дође. На казану се људи разговарају, причају, певају уз гусле, веселе се, а некад се, богме, неки и потуку. На казан долазе и најодабранији домаћини; само што они не остају на казану дуго, него поседе мало, разговоре се, попију по чашу ракије, и одлазе сваки на свој посао. Али се обично на казану нађе покоји нерадник, или баш бескутњик из света који се од казанџинице не одмиче откад казан пропече па докле све не препече. Такав се човек зове џиброња.

Џиброња пресеца батиће и ложи под казан,  доноси воду за табарку, изручује џибру из казана и доноси из каце нову шљиву за печење; он насађује капак на казан, и улепљује га џибром да не одише кад се пече; он пије од пpвенца, а пије и од патоке и из оне џибре којом је улепио капак за казан вади кошчице од шљива, крца их, и њихове језгрице мезети уз ракију. Ето то је џиброња.

Прва ракија што потече кроз лулу у баквицу зове се пpвенац; то је ракија најјача и најљућа; за њом тече ракија која се зове уторак (други падеж уторака, као трећака, пољака, итд.), па најпосле тече патока, то је последња ракија и најслабија и најнездравија.“

Оно што се дан-данас задржало је окупљање комшија око казана, прича, песма, испијање старе охлађене ракије уз мезе. Ово окупљање код нашег домаћина и комшије Саше Јашаревића трајало је пет или шест дана, а свакодневно су се смењивали гости и комшије поред казана, кад је ко могао. Нови казан није нам много сметао у дружењу, није захтеван. Сем што тражи да му се заложи ватра, промени комина, а пре тога проспе џибра одвртањем једног вентила, остало све ради сам. Домаћину остају одрешене руке па се може посветити котлићу, а и у неко доба (пошто кажу ,,ваља се“) и по неки кромпир бацити у жар испод ложишта. Казан вреди сваког уложеног динара, колико сам ја као лаик могао да приметим.

Такође сам приметио да ниједан џиброња није долазио. Иако звучи погрдно, из горњег текста видесмо да је био веома користан члан друштва.

Лепотице из прошлих времена

Иако су данашње породице малобројније, јер ретко где се може чути да у некој породици има петоро, шесторо, седморо или више деце, сеоске куће су данас веће, комфорније, функционалније, са пуно више соба, са купатилима… него оне старе у којима су наши преци живели. Гледајући старе напуштене сеоске куће, може се закључити да су ту живели неки много скромни људи, једноставни, одмерени, природни. Чак и они имућнији, нису се разметали и нису имали потребу да истичу своје богатсво неумереним украшавањем које често уме да пређе у кич.

Волео бих кад бих могао да све ове куће обновим и заштитим како би још дуго сведочиле о прошлим временима и о неким другачијим људима.

Црвено лишће таковско

Мирис дима, прохладна јутра и сунчани дани… носталгија, сећање на ђачке дане. У селу људи спремају дрва за зиму, пече се паприка, прави се ајвар, а ракијски казан постаје оно што је некада било огњиште. На крошњама дрвећа црвени се лишће, миришу зреле дуње и јабуке.

Јесен је у Таково стигла.

Летња слика Такова

На пејзажима Такова у ово доба године преовладава жута боја сунцем спаљене траве.

Јул је при крају, али треба издржати још и август. За пољопривреду је ова читава година изузетно тешка. Сада се води борба да биљке и стока преживе жегу. Дичина више не тече, у њеном кориту тек по нека бара по којој се риба бори за голи живот.

Што се кише тиче, чуо сам данас како су стари говорили да ако липа окрене лист ,,на бело“ неће бити кише још десетак наредних дана. То ,,на бело“ је управо као на фотографији испод, направљеној данас у порти таковске цркве.