Прочитао сам негде да је требало град формирати у атару села Такова уместо у Бесном Пољу. Пошто ово није урађено (да се мало нашалимо), сада нам је административни центар таковског краја удаљен десетак километара од самог Такова. Али није то највећи проблем мештана Такова. Највећи је тај да се сва питања села решавају у граду, да се ми сељаци ништа не питамо, нити о било чему одлучујемо. Препуштени смо на милост и немилост људима који седе у општинским фотељама. Другим речима, село нема свог домаћина, а самим тим нема никакву стратегију развоја.
Оно што људи из фотеља често спомињу је туристички потенцијал села. На то су баш поносни. Једино што недостаје у тој лепој причи је иницијатива од стране надлежних институција да направе први корак ка реализацији тог потенцијала, о коме се говори и пише још од почетка 20. века и од тад, ни макац. Скоро смо имали добру шансу да добијемо једну лепу бициклистичку и пешачку стазу, али изгледа да то није било битно људима који одлучују. Уместо стаза добили смо одличну писту за тешке камионе са још тежим приколицама да свакодневно парадирају „нашим“ новим путем. Драги туристи, дођите да видите шлепере из свих крајева Србије и из околних земаља!
Нисам хтео о томе овај пут, али ето, ток мисли ми оде на ту страну. Хтео сам да фото-апаратом забележим један јулски дан, веома топао и сунчан до неког доба, а онда тмуран, ветровит уз пљускове кише. Нисам дуго био на врелом асфалту у моменту када почиње да пада киша. Заборавио сам на то непријатно искуство. Док га киша кваси, асфалт упија воду и цврчи, а уједно испушта врелину и тежак мирис у ваздух. Толико тежак да се једва може дисати.
Данас је био диван пролећни дан у Такову, дан који је посебан како за нас Таковце, тако и за остале Србе. Требало би да данас сви славе, сви који Милоша и његову одважну дружину сматрају за своје претке, а који данас живе у Србији, Републици Српској, Црној Гори и осталим земљама где наш народ обитава. Међутим и овај данашњи празник 2026. прослављен је у кругу малог, али одабраног броја људи. Наша таковска црквица била је, додуше пуна, а било је људи који су учествовали у Светој Литургији и напољу, испред и око ње.
Цвети ( Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим)
Православни данас простављају Улазак Христов у Јерусалим, а уопште није чудно то што се овај дан поклапа са нашим великим историјским празником. Наши преци су бирали за почетак својих великих подухвата дане православних празника, па је позната чињеница да је Цар Душан крунисан на Васкрс, Први српски устанак је почео на Сретење, на Сретење је донет и први Устав Кнежевине Србије, одсудан дан у нашој историји је и Видовдан, итд. Оно што је јако битно, а што се слабо поштује је чињеница да је Таковски устанак уско везан за Цвети, јер су виђенији Срби тог времена са намером одабрали овај дан да се састану у нашој таковској цркви. И то не само форме ради, него су суштински схавтили величину овог празника, причестивши се и са благословом наше Цркве кренули у борбу за ослобођење. То све указује да не би смело одвајати Цвети (иако је ово покретни празник) од Таковског устанка. Не би се смело везивати за датум 23. април, јер да су те године Цвети биле као данас 5. априла, устаници се сигурно не би састали 23. априла.
Трпеза Љубави
И овај пут је после Свете Литургије организована трпеза Љубави, коју су припремили и организовали свештеник Дарко и његова супруга Милица уз помоћ парохијана. Велики допринос је дао господин Љубиша Дрињаковић, наш добри комшија. Замолио сам га да каже пар реченица, како бисмо обогатили овај чланак, на шта ми је он рекао:
„Не бих много да причам, само хоћу да знаш да не бих да се стављам у некакав политички концепт. Оно што ми је битно је то да је Таковски устанак једини српски устанак који је успео и то желим да прославим.“
У Такову има доста регистрованих домаћинстава која се баве сеоским туризмом. Данас сам у гостима био код двоје младих људи који су се одлучили за овај вид породичног бизниса. Никола и Слађана Крстовић живе у Клатичеву, селу поред Такова, а у Такову су на купљеном имању направили две куће за изнајмљивање. Никола је графички инжењер и ради у струци, а Слађана је завршила инжењерски менаџмент и тренутно је на најлепшем занимању око петомесечне ћеркице. Обоје су имали могућност да живе у граду, али им је живот на селу прирастао за срце и не размишљају да оду из Клатичева.
Слађана и Никола Крстовић у својој Таковској бајци
Модеран смештај
Никола и Слађана су се одлучили да на свом имању изграде, за почетак две А-фрејм кућице, а касније планирају још помоћних објеката, базен, дечије игралиште и другог садржаја који би био на располагању гостима. За сада, обе кућице су модерно опремљене, укусно уређене пажљиво бираним комадима намештаја, а ту су и интернет, Плејстејшн, Нетфликс, друштвене игре и још понешто. Оно што виде као најважније је да са сваким гостом остваре контакт. Да сваког госта дочекају, објасне оно најнеопходније што им је потребно за боравак. Како кажу, на неколико места где су они били гости, домаћине нису ни видели само су разменили поруке и добили инструкције око плаћања, што је по њима врло хладан однос који им се није свидео.
Такође и техничке ствари које им се нису свиделе код других, решили су и отклонили на својим кућама за издавање. Посебну пажњу су обратили на изолацију, како би температура унутар кућа била равномерна и пријатна у обе зоне објеката.
А-фрејм куће, Таковска бајка
Дневни боравак, Таковска бајка
Дневни боравак, детаљ, Таковска бајка
Трпезарија, Таковска бајка
Трпезарија, Таковска бајка
Купатило, Таковска бајка
Купатило, Таковска бајка
Панорама Такова из Таковске бајке
Са галерије кућице кроз огроман прозор види се панорама Такова. Никола каже да је посебан доживљај ноћу када се у даљини види осветљени вијугави ауто-пут ,,Милош Велики“. Имање је смештено изнад главног пута у Такову недалеко од бивше фабрике ,,Вотке“, на врху пропланка и окружено је шумом и ливадама. У летњем периоду гости могу уживати у шетњи по природи, вожњи бицикла или у свему ономе што природа нуди за одмор. Недалеко од смештаја, на неких петнаестак минута хода је центар варошице где се налазе ресторан, продавнице, пекара, итд.
Галерија, Таковска бајка
Галерија, Таковска бајка
Галерија, Таковска бајка
Сеоска бајка
На крају, одлазим одушевљен са ово двоје дивних младих људи који својим начином живота промовишу праве вредности, а то су: породица, живот на селу и борба за опстанак села. Пожелимо им много успеха у даљем животу и раду.
Породичну ауто-механичарску радњу основао је најстарији мајстор у породици Николић, мајстор Радивоје – Раћо. Започео је да обавља поправке мотора и осталих ауто-делова у дворишту очеве куће у Мрђеници. Како прича мајстор Раћо, у почетку је било доста тешко. Радио је у једној милановачкој фирми пуно радно време, а по завршетку посла, настављао би до касно у ноћ да ради у импровизованој радионици у очевом дворишту, да би касније средином осамдесетих година прошлог века прешао у Таково, на место где и сада живи и ради. У почетку је радионица била скромна, до алата се јако тешко долазило. Најбољи и једини специјализовани алат му је био онај који би сам направио. Талентовани и свестрани мајстор Раћо ,,крао је“ како сам каже занат очима, а алат којим су се служили мајстори у великим сервисима, које је имао прилике да посети у Немачкој, сам је правио служећи се како знањем, тако и креативном интуицијом.
,,У почетку се радило у каналу, јер дизалица није било. Тачније, било их је али су биле јако скупе и било их је тешко набавити. У каналу сам поправљао Фиће и Тристаће. Касније сам прешао на Ладе и још неке руске аутомобиле. Највише сам волео да радим око мењача, мотора и карбуратора“ – прича Раћо.
На моје питање како је уопште дошло до тога да заволи механику и да се одлучи за овај занат, мајстор каже: ,,Имао сам рођака по мајци који је радио у Ауто-мото друштву и ја сам полако почео са њим. Један део сам научио од њега, а већим делом сам био самоук. Љубав, воља и заинтересованост за посао гурали су ме напред. Оно што ме интересовало, тешко је ко хтео да ми каже и да ме поучи. Касније је кроз моју радионицу прошло много ученика и сви су сем једног наставили успешно да се баве механиком. Баш зато што мени нико није хтео да изађе у сусрет, ја сам њима несебично преносио своје знање“ – објашњава Раћо.
Стара зграда сервиса и главни улаз са улице
Нове зграде сервиса које се наставњају на стару и заједно чине једну спојену целину
Мајстор Раћо највише воли да поправља моторе
Мајстор Раћо и даље вредно ради
Мајстор Бобан, представник средње генерације
,,Шта да ти причам, како ме је Раћо терао да радим?“ – кроз смех је Боби започео наш разговор. ,,Шалим се, јако сам заволео овај занат и из љубави сам почео да радим већ са петнаест година“ – наставља мајстор Бобан. Објашњава даље како је још као мали волео да се ,,мува“ по очевој радионици, а да је касније завршио школу за ауто-механичара и већ са седамнаест озбиљно ушао у посао. Поред школе, највише је учио од оца и радио је све послове везане за механику. Како се посао ширио, проширивао се и радни простор. Бобан овде помиње и прву дизалицу коју су набавили: ,,Пошто су дизалице биле веома скупе, прву је направио сам Раћо. После смо купили једну половну и једну нову како се посао ширио. Сад имамо укупно четири које раде и две старе које нису у употреби. Прва радионица је имала сто двадесет квадрата, а сад смо доградили неколико сала и тренутно радимо на око триста квадрата радног простора без канцеларија, купатила и осталих просторија.“
Велики успон ова породична фирма доживела је када је почео да се гради ауто-пут кроз Таково. ,,Одржавали смо аутомобиле за доста фирми које су биле кооперанти на изградњи“ – прича Бобан. Даље из његове приче сазнајем да је посла увек било, чак и у време инфлације, али да је тај период изградње ове велике саобраћајнице био изузетно интензиван и да се у сервису радило до касно у ноћ. Доста тадашњих муштерија и данас долазе у Таково да сервисирају своја возила иако живе у Београду.
Мајстор Бобан у новој сали сервиса за новом хидрауличном дизалицом
Бобан на радном задатку
Младе снаге – мајстор Бане
Оно око чега су се Раћо и Бобан сложили је то да им је велики ветар у леђа донела одлука најмлађег Николића да се придружи оцу и деди у њиховом послу. И око још једне ствари су се сложили, а то је да је Бане већ сад изузетан у ономе што ради и у механици и у електрици.
Бане је као веома млад донео значајне животне одлуке. Прва је да ће да настави очевим и дединим стопама и да ће наследити њихов посао. Тако је одмах после основне школе, већ тада заљубљен у радионицу, кренуо пут Београда да се образује. Завршио је средњу школу, а касније и вишу, а све везано за ауто-електрику и електронику. Богато искуство стекао је радећи у неколико београдских сервиса ауто-електрике, прво у овлашћеном Шкода сервису, а на крају у једној земунској фирми која је, како Бане каже ,,на веома завидном нивоу и чији је власник ‘доктор’ за ову област“. С друге стране, механику је научио уз деду и оца.
Мајстор Бане највише се бави ауто-електроником
,,У послу увек мораш да се усавршаваш, да пратиш шта се ново дешава. Не можеш да станеш и да кажеш да си мајстор у једном одређеном делу… ниси мајстор никад у овом послу, јер увек има нешто ново, технологија напредује… и дешава ми се да се појави нешто о чему немам појма, али онда кренем да истражујем, да анализирам, да се максимално потрудим да нађем решење“ – закључује Бане.
Питао сам га и о његовом избору да остане да живи на селу. О томе Бане прича следеће: ,,Био сам дуго у Београду и једва сам чекао дан када ћу да се вратим у Таково. Не волим гужву и хаос. С друге стране, имао сам добру и здраву основу овде – разрађен посао и добар сервис. Што се тиче породице, лакше је на селу, а град нам је ту на петнаестак минута. Деца на селу имају лепше услове за живот и ништа нам не недостаје овде.“ Бане је од скоро са својом супругом добио девојчицу и заједно живе у новоизграђеној кући у Такову. Каже да понекад изађе до града са друштвом, али да му је у селу удобно и пријатно и да чак и слободно време проводи са пријатељима из села. Често играју баскет или се окупе на комплексу посвећеном Другом српском устанку у Такову.
Бане, ауто-механичар
Мајстор Бане Николић
Борба за село, борба за Таково
Наду за нaше село улива то што је млад, перспективан човек који је имао могућност избора, одлучио да се врати у своје Таково и да ту оснује своју породицу и развија свој посао. И Банов брат Милојко Николић, који није кренуо очевим и дединим стопама, али се скоро вратио из Београда у Горњи Милановац и ради као ИТ стручњак, такође представља светао пример младих људи који се након шкловања као формирани стручњаци враћају у средине из којих су потекли.
