Породичну ауто-механичарску радњу основао је најстарији мајстор у породици Николић, мајстор Радивоје – Раћо. Започео је да обавља поправке мотора и осталих ауто-делова у дворишту очеве куће у Мрђеници. Како прича мајстор Раћо, у почетку је било доста тешко. Радио је у једној милановачкој фирми пуно радно време, а по завршетку посла, настављао би до касно у ноћ да ради у импровизованој радионици у очевом дворишту, да би касније средином осамдесетих година прошлог века прешао у Таково, на место где и сада живи и ради. У почетку је радионица била скромна, до алата се јако тешко долазило. Најбољи и једини специјализовани алат му је био онај који би сам направио. Талентовани и свестрани мајстор Раћо ,,крао је“ како сам каже занат очима, а алат којим су се служили мајстори у великим сервисима, које је имао прилике да посети у Немачкој, сам је правио служећи се како знањем, тако и креативном интуицијом.
,,У почетку се радило у каналу, јер дизалица није било. Тачније, било их је али су биле јако скупе и било их је тешко набавити. У каналу сам поправљао Фиће и Тристаће. Касније сам прешао на Ладе и још неке руске аутомобиле. Највише сам волео да радим око мењача, мотора и карбуратора“ – прича Раћо.
На моје питање како је уопште дошло до тога да заволи механику и да се одлучи за овај занат, мајстор каже: ,,Имао сам рођака по мајци који је радио у Ауто-мото друштву и ја сам полако почео са њим. Један део сам научио од њега, а већим делом сам био самоук. Љубав, воља и заинтересованост за посао гурали су ме напред. Оно што ме интересовало, тешко је ко хтео да ми каже и да ме поучи. Касније је кроз моју радионицу прошло много ученика и сви су сем једног наставили успешно да се баве механиком. Баш зато што мени нико није хтео да изађе у сусрет, ја сам њима несебично преносио своје знање“ – објашњава Раћо.
Нове зграде сервиса које се наставњају на стару и заједно чине једну спојену целину
Мајстор Раћо највише воли да поправља моторе
Мајстор Раћо и даље вредно ради
Мајстор Бобан, представник средње генерације
,,Шта да ти причам, како ме је Раћо терао да радим?“ – кроз смех је Боби започео наш разговор. ,,Шалим се, јако сам заволео овај занат и из љубави сам почео да радим већ са петнаест година“ – наставља мајстор Бобан. Објашњава даље како је још као мали волео да се ,,мува“ по очевој радионици, а да је касније завршио школу за ауто-механичара и већ са седамнаест озбиљно ушао у посао. Поред школе, највише је учио од оца и радио је све послове везане за механику. Како се посао ширио, проширивао се и радни простор. Бобан овде помиње и прву дизалицу коју су набавили: ,,Пошто су дизалице биле веома скупе, прву је направио сам Раћо. После смо купили једну половну и једну нову како се посао ширио. Сад имамо укупно четири које раде и две старе које нису у употреби. Прва радионица је имала сто двадесет квадрата, а сад смо доградили неколико сала и тренутно радимо на око триста квадрата радног простора без канцеларија, купатила и осталих просторија.“
Велики успон ова породична фирма доживела је када је почео да се гради ауто-пут кроз Таково. ,,Одржавали смо аутомобиле за доста фирми које су биле кооперанти на изградњи“ – прича Бобан. Даље из његове приче сазнајем да је посла увек било, чак и у време инфлације, али да је тај период изградње ове велике саобраћајнице био изузетно интензиван и да се у сервису радило до касно у ноћ. Доста тадашњих муштерија и данас долазе у Таково да сервисирају своја возила иако живе у Београду.
Мајстор Бобан у новој сали сервиса за новом хидрауличном дизалицом
Бобан на радном задатку
Младе снаге – мајстор Бане
Оно око чега су се Раћо и Бобан сложили је то да им је велики ветар у леђа донела одлука најмлађег Николића да се придружи оцу и деди у њиховом послу. И око још једне ствари су се сложили, а то је да је Бане већ сад изузетан у ономе што ради и у механици и у електрици.
Бане је као веома млад донео значајне животне одлуке. Прва је да ће да настави очевим и дединим стопама и да ће наследити њихов посао. Тако је одмах после основне школе, већ тада заљубљен у радионицу, кренуо пут Београда да се образује. Завршио је средњу школу, а касније и вишу, а све везано за ауто-електрику и електронику. Богато искуство стекао је радећи у неколико београдских сервиса ауто-електрике, прво у овлашћеном Шкода сервису, а на крају у једној земунској фирми која је, како Бане каже ,,на веома завидном нивоу и чији је власник ‘доктор’ за ову област“. С друге стране, механику је научио уз деду и оца.
Мајстор Бане највише се бави ауто-електроником
,,У послу увек мораш да се усавршаваш, да пратиш шта се ново дешава. Не можеш да станеш и да кажеш да си мајстор у једном одређеном делу… ниси мајстор никад у овом послу, јер увек има нешто ново, технологија напредује… и дешава ми се да се појави нешто о чему немам појма, али онда кренем да истражујем, да анализирам, да се максимално потрудим да нађем решење“ – закључује Бане.
Питао сам га и о његовом избору да остане да живи на селу. О томе Бане прича следеће: ,,Био сам дуго у Београду и једва сам чекао дан када ћу да се вратим у Таково. Не волим гужву и хаос. С друге стране, имао сам добру и здраву основу овде – разрађен посао и добар сервис. Што се тиче породице, лакше је на селу, а град нам је ту на петнаестак минута. Деца на селу имају лепше услове за живот и ништа нам не недостаје овде.“ Бане је од скоро са својом супругом добио девојчицу и заједно живе у новоизграђеној кући у Такову. Каже да понекад изађе до града са друштвом, али да му је у селу удобно и пријатно и да чак и слободно време проводи са пријатељима из села. Често играју баскет или се окупе на комплексу посвећеном Другом српском устанку у Такову.
Бане, ауто-механичар
Мајстор Бане Николић
Борба за село, борба за Таково
Наду за нaше село улива то што је млад, перспективан човек који је имао могућност избора, одлучио да се врати у своје Таково и да ту оснује своју породицу и развија свој посао. И Банов брат Милојко Николић, који није кренуо очевим и дединим стопама, али се скоро вратио из Београда у Горњи Милановац и ради као ИТ стручњак, такође представља светао пример младих људи који се након шкловања као формирани стручњаци враћају у средине из којих су потекли.
Сада већ давне 1950. године, Миленко С. Филиповић о пчеларству у таковском крају пише: ,,Пчеларсво је прилично заступљено, али сада нема већег привредног значаја. У сваком селу има по неколико домаћинстава која држе пчеле. Али пчеларство није равномерно заступљено: тако, нпр., док у селу Лочевцима и Ручићима многа домаћинства држе пчеле, у Невадама је таквих домаћинстава мало. Раније је пчеларство било јаче развијено: поједина домаћинства су имала и по стотину вршкара из којих је мед вађен на Крстовдан дављењем пчела у води. Деобе задруга, нестајање шума, ратови и реквизиције узроци су смањења пчеларства које наводе сељаци; томе треба додати могућност снабдевања јевтиним индустријским шећером. Иако су већ око 1910. почели да употребљавају кошнице ђерзонке, још увек су честе и примитивне вршкаре или трмке плетене од прућа или павитине, а олепљене балегом и покривене каптарима од липове или трешњине коре.“
Пчеларска породица Вуловић
У претходном тексту помиње се село Ручићи као једно од села таковског краја у коме је пчеларство било заступљено у многим домаћинствима. Једно од таквих домаћинстава је било и домаћинство Михаиловог прадеде Марјана. Михаило се сећа његових вршкара и чувених ДБ кошница, као и дана када су он и његов отац Милета наставили породичну пчеларску традицију хватањем првог роја.
Деда Милета показује слику породичне задруге и на њој Марјана, првог пчелара у породици
У књизи Миленка С. Филиповића пише и ово: ,,Ко нађе рој, његов је, али треба да закрсти дрво на ком га је нашао“ и ,,Пчеле се ни данас не продају за новац, него се за један рој или `челу` даје овца с јагњетом“.
Хватање свог првог роја Михаило Вуловић овако описује: ,,Сећам се , био сам основна школа када сам први рој ухватио. Рој се био настанио на једној грани, на дрвету у дворишту. Ми смо пришли, поставили кутију испод и здрмали рој са гране у кутију. Из кутије смо пчеле пренели и убацили у кошницу. Код оваквог формирања друштва битно је да се ухвати матица“.
Даље наставља: ,,Када сам дошао са факултета у Милановац, онда смо Милета и ја кренули озбиљно да пчеларимо. Озбиљно смо радили, имали смо преко стотину кошница у једном тренутку. Међутим, после смо смањили и сад смо стали на толико да имамо за рекреацију. Некада смо селили кошнице у Вршац на сунцокрет, док сад имамо око тридесетак друштава. Носилац посла је тата Милета, а ми остали му помажемо“.
Михало је дуго година био председник Друштва пчелара у Горњем Милановцу које броји око стотину чланова. Када се на ових сто дода још двадесетак пчелара који нису чланови, добија се укупан број пчелара који живе и раде на територији општине. Друштво пчелара ,,Матица“ из Горњег Милановца је доста активно, део је Савеза пчеларских организација Србије. Организују дебатне клубове, имају свој часопис и учествују у пчеларском животу нашег краја.
Михаило Вуловић, пчелар из таковског краја
Млади пчелар Вук и млада пчеларка Аника
Вуловићи своје пчеларске послове воле да обављају заједно. На њиховом пчелињаку затекао сам три генерације у раду. Сада је актуелно превентивно деловање против варое, пчелињег крпеља који је један од већих непријатеља пчела.
Три генерације пчелара Вуловића
Млада пчеларка Аника
Млади пчелар Вук
Михаило прича како деца радо долазе у Ручиће и воле да се баве пчелама, да скупљају восак, а највише да уживају у меду.
Пчеле, савршена бића
О пчелама Свети Николај Велимировић у књизи ,,Мисионарска писма“ пише: ,,За народ своје кошнице, свака је пчела у сваком тренутку готова положити живот свој. А највеће заједничко пожртвовање показују пчеле у ројењу. Један велики белгијски писац написао је целу књигу о животу пчела, па у тој књизи каже о ројењу пчела ово: `Ројење, то није обично преселење пчела но жртва, смислена жртва, коју приноси садашње поколење за будуће поколење, које за њим долази. Даље, говори он: То није инстинкт, није чак ни закон природни. Тиче ли се ствар пчела или људи, ми обично називамо законом оно што сами нисмо разумели`. Него шта је онда? Осећај љубави и бриге за младе пчеле, за ново поколење пчела. Због тога осећаја старе се пчеле роје, то јест, остављају свој дом где су се излегле, пун и препун меда, и одлазе у свет незнано куд, незнано где ће пасти на први конак. Помисли, шта би чинили и највећи родољуби, кад би им се рекло: ради млађег поколења излазите из своје отаџбине, оставите своје огњиште и домове своје и имовину своју, па идите у свет! Да ли би се нашао један велики рој људи међу њима, који би без гунђања следовао примеру пчела? И још много друго прича тај књижевник о пчелама, све чудније од чуднијег. Он каже, на пример, да пчеле воде разговоре међу собом, држе своје зборове, певају своје песме, веселе или тужне, имају своје убојне поклике, одају безбројне ситне тонове, пуне смисла, чујне и нечујне за нас (Метерлинк: Живот пчела). А вама је знано да међу пчелама нема безбожника. Напротив, неки су помоћу пчела сазнали за Створитеља и Бога свога и за Његов пречудни промисао о свима тварима.“
Михаило о пчелама
О овим дивним створењима Михаило ми је испричао и ово: ,,Пчеле су савршено организоване и свака има своју улогу у друштву. Најважнија је матица коју Енглези зову `пчела краљица`. Она излеже око две и по хиљаде јаја дневно, што не постоји нигде више у животињском свету. Пчеле се деле на стражарице, неговатељице, радилице (једне скупљају полен, једне праве мед, једне граде саће). Ту је и трут, чија је улога да оплоди матицу и након тога он угине.“
Још сам од њега сазнао да су пчеле данас јако угрожене. Највећи непријатељ су им хемијска средства којима се прскају пољопривредне културе. Углавном, човек је својим неодговорним понашањем највећи непријатељ пчела и прети да их уништи, а ако се то деси, посредно ће уништити и биљни и животињски свет. Зато је јако битно ширити свест о угрожености ове врсте и о опрезној употреби хемијских средстава у пољопривреди.
