Породичну ауто-механичарску радњу основао је најстарији мајстор у породици Николић, мајстор Радивоје – Раћо. Започео је да обавља поправке мотора и осталих ауто-делова у дворишту очеве куће у Мрђеници. Како прича мајстор Раћо, у почетку је било доста тешко. Радио је у једној милановачкој фирми пуно радно време, а по завршетку посла, настављао би до касно у ноћ да ради у импровизованој радионици у очевом дворишту, да би касније средином осамдесетих година прошлог века прешао у Таково, на место где и сада живи и ради. У почетку је радионица била скромна, до алата се јако тешко долазило. Најбољи и једини специјализовани алат му је био онај који би сам направио. Талентовани и свестрани мајстор Раћо ,,крао је“ како сам каже занат очима, а алат којим су се служили мајстори у великим сервисима, које је имао прилике да посети у Немачкој, сам је правио служећи се како знањем, тако и креативном интуицијом.
,,У почетку се радило у каналу, јер дизалица није било. Тачније, било их је али су биле јако скупе и било их је тешко набавити. У каналу сам поправљао Фиће и Тристаће. Касније сам прешао на Ладе и још неке руске аутомобиле. Највише сам волео да радим око мењача, мотора и карбуратора“ – прича Раћо.
На моје питање како је уопште дошло до тога да заволи механику и да се одлучи за овај занат, мајстор каже: ,,Имао сам рођака по мајци који је радио у Ауто-мото друштву и ја сам полако почео са њим. Један део сам научио од њега, а већим делом сам био самоук. Љубав, воља и заинтересованост за посао гурали су ме напред. Оно што ме интересовало, тешко је ко хтео да ми каже и да ме поучи. Касније је кроз моју радионицу прошло много ученика и сви су сем једног наставили успешно да се баве механиком. Баш зато што мени нико није хтео да изађе у сусрет, ја сам њима несебично преносио своје знање“ – објашњава Раћо.
Нове зграде сервиса које се наставњају на стару и заједно чине једну спојену целину
Мајстор Раћо највише воли да поправља моторе
Мајстор Раћо и даље вредно ради
Мајстор Бобан, представник средње генерације
,,Шта да ти причам, како ме је Раћо терао да радим?“ – кроз смех је Боби започео наш разговор. ,,Шалим се, јако сам заволео овај занат и из љубави сам почео да радим већ са петнаест година“ – наставља мајстор Бобан. Објашњава даље како је још као мали волео да се ,,мува“ по очевој радионици, а да је касније завршио школу за ауто-механичара и већ са седамнаест озбиљно ушао у посао. Поред школе, највише је учио од оца и радио је све послове везане за механику. Како се посао ширио, проширивао се и радни простор. Бобан овде помиње и прву дизалицу коју су набавили: ,,Пошто су дизалице биле веома скупе, прву је направио сам Раћо. После смо купили једну половну и једну нову како се посао ширио. Сад имамо укупно четири које раде и две старе које нису у употреби. Прва радионица је имала сто двадесет квадрата, а сад смо доградили неколико сала и тренутно радимо на око триста квадрата радног простора без канцеларија, купатила и осталих просторија.“
Велики успон ова породична фирма доживела је када је почео да се гради ауто-пут кроз Таково. ,,Одржавали смо аутомобиле за доста фирми које су биле кооперанти на изградњи“ – прича Бобан. Даље из његове приче сазнајем да је посла увек било, чак и у време инфлације, али да је тај период изградње ове велике саобраћајнице био изузетно интензиван и да се у сервису радило до касно у ноћ. Доста тадашњих муштерија и данас долазе у Таково да сервисирају своја возила иако живе у Београду.
Мајстор Бобан у новој сали сервиса за новом хидрауличном дизалицом
Бобан на радном задатку
Младе снаге – мајстор Бане
Оно око чега су се Раћо и Бобан сложили је то да им је велики ветар у леђа донела одлука најмлађег Николића да се придружи оцу и деди у њиховом послу. И око још једне ствари су се сложили, а то је да је Бане већ сад изузетан у ономе што ради и у механици и у електрици.
Бане је као веома млад донео значајне животне одлуке. Прва је да ће да настави очевим и дединим стопама и да ће наследити њихов посао. Тако је одмах после основне школе, већ тада заљубљен у радионицу, кренуо пут Београда да се образује. Завршио је средњу школу, а касније и вишу, а све везано за ауто-електрику и електронику. Богато искуство стекао је радећи у неколико београдских сервиса ауто-електрике, прво у овлашћеном Шкода сервису, а на крају у једној земунској фирми која је, како Бане каже ,,на веома завидном нивоу и чији је власник ‘доктор’ за ову област“. С друге стране, механику је научио уз деду и оца.
Мајстор Бане највише се бави ауто-електроником
,,У послу увек мораш да се усавршаваш, да пратиш шта се ново дешава. Не можеш да станеш и да кажеш да си мајстор у једном одређеном делу… ниси мајстор никад у овом послу, јер увек има нешто ново, технологија напредује… и дешава ми се да се појави нешто о чему немам појма, али онда кренем да истражујем, да анализирам, да се максимално потрудим да нађем решење“ – закључује Бане.
Питао сам га и о његовом избору да остане да живи на селу. О томе Бане прича следеће: ,,Био сам дуго у Београду и једва сам чекао дан када ћу да се вратим у Таково. Не волим гужву и хаос. С друге стране, имао сам добру и здраву основу овде – разрађен посао и добар сервис. Што се тиче породице, лакше је на селу, а град нам је ту на петнаестак минута. Деца на селу имају лепше услове за живот и ништа нам не недостаје овде.“ Бане је од скоро са својом супругом добио девојчицу и заједно живе у новоизграђеној кући у Такову. Каже да понекад изађе до града са друштвом, али да му је у селу удобно и пријатно и да чак и слободно време проводи са пријатељима из села. Често играју баскет или се окупе на комплексу посвећеном Другом српском устанку у Такову.
Бане, ауто-механичар
Мајстор Бане Николић
Борба за село, борба за Таково
Наду за нaше село улива то што је млад, перспективан човек који је имао могућност избора, одлучио да се врати у своје Таково и да ту оснује своју породицу и развија свој посао. И Банов брат Милојко Николић, који није кренуо очевим и дединим стопама, али се скоро вратио из Београда у Горњи Милановац и ради као ИТ стручњак, такође представља светао пример младих људи који се након шкловања као формирани стручњаци враћају у средине из којих су потекли.
