Претрага за:
Шилопај

Намеравао сам јуче када сам ишао до Љутовнице да продужим даље локалним путем и да посетим и Шилопај. Међутим одустао сам, али данас сам отишао директно тамо и то се испоставило као одличан потез. Одушевљен крајоликом, том таласастом панорамом прошараном снегом, оивиченом околним планинама које поздрављају из далека, приближавао сам се можда и најлепшој парохијској цркви таковској краја. Питао сам се да ли ћу у Цркви Св. Николе затећи некога и да ли ће бити откључана како бих могао направити неколико фотографија. На моју радост, у парохијском дому затекао сам оца Томислава Ђокића који иначе служи у овом православном храму. Данас је служио Свету Литургију и после службе је остао да поразговара са својим парохијанима и гостима који овде увек радо долазе. Позвао ме је да се придружим. Из овог дружења изашао сам богатији за три нова познанства, научио много нових ствари и добио неколико изузетних духовних поука. Поред тога отац ми је показао и један бисер нашег фрескописа, фреску која се налази у малој припрати на јужном зиду. Открио ми је велику тајну која се изгубила услед неадекватног превода Светог писма на српски језик, а коју нам ова фреска расветљује. О овоме и о много осталих тема увек се може поразговарати са оцем Томиславом.

О самој цркви, на ФБ групи Црква Светог Николе у Шилопају пише следеће:

Храм Светог Николе у Шилопају насељеном месту на територији општине Горњи Милановац, припада Епархији жичкој Српске православне цркве. Цркву посвећену Светом Николи Мириклијском подигао је Љуба Сарачевић, трговац у свом родном месту. Црква је грађена од 1936. до 1939. године по пројекту архитекте Драгутина Маслаћа и освећена 1939. године од стране епископа жичког Николаја Велимировића. Црква је саграђена од жутог пешчара из Синошевића и украшена прелепом розетом од истог материјала изнад улазних врата.

Шилопај је од 2015. године познат и по културној, спортској, туристичкој и привредној манифестацији Дани шилопајске панораме.

Љутовница

Када се крене из Горњег Милановца према Такову, код Срчаника постоји раскрсница на којој десни крак води ка Љигу. Тим путем се стиже и до Љутовнице. Некада је кроз ово село пролазила и пруга Београд-Сарајево. Некада је село имало своју основну школу, али је од ње сад остала само зграда која је већим делом пропала, а ђаци преусмерени у неку од градских школа. Црква је жива, на Литургије долази доста народа из села, околних села, али из града. Скоро је у порти цркве изграђена собрашница у којој се верни народ окупља после службе да размени по коју реч, али и да чује неку духовну поуку свештеника Обрада који овде служи и живи са својом породицом. Увек благ и пријатан, увек отворен за разговор, увек спреман да саслуша и духовно посаветује онога коме је савет потребан. Када сам га упитао да ми благослови да мало фотографишем по порти, предложио ми је да обавезно усликам крупног сивог мачка који нам се мотао око ногу. Хтео сам, али стидљива животиња побеже. Успео сам да усликам грациозног петла који ме је у стопу пратио, а који је како отац Обрад рече: ,,оригинал италијански“.

Миленко С. Филиповић о Љутовници између осталог пише:

,,Прича се: био поп у Љутовници, а црква му била у Мајдану. Било му далеко, па он о свом трошку подигао цркву у Љутовници. Дрво за цркву сечено је ту, на месту. Други веле да је цркву подигао Карађорђе за успомену на оне који су погинули на Засавици (1809), што ће бити тачно, јер су двери у цркви из 1810 године. Све клинце за ту цркву исковао је Петроније Милић, Циганин с мекота у Такову. За време окупације 1915-1918 Аустријанци су однели из цркве једну „чудотворну“ икону. Од некада великог гробља око цркве остало је само неколико гробова односно надгробних споменика. Непосредно око цркве су гробови: Павла Милојевића из 1860, јереја Луке Николајевића, који је служио у тој цркви 1819—1864, и његова синовца Обрена, родом из Синошевића, који је такође ту био свештеник (умро1880), као и попа Јована Вулиновића из 1828. По неким белешкама тај поп Јован Вулиновић-Томић примио је чин 1793 од шабачког епископа Гаврила, а као присталицу Карађорђевића њега су, по причању у селу, на Триповцу набили на колац. Сина су му протерали кроз шибу, од чега је он полудео и умро. Од старог гробља стоји још само велики надгробни крст Симовића, али у близини нема више рода са таквим презименом. За школу која је била уз цркву прича се да је старија од брусничке. Кроз село су водили каравански путеви: један са Камените у Брусницу и други од Стражевице (у Мајдану) преко Барјактаревића Чесме и Змајевца на Простругу и брдо Рајац. Прича се да је на Барјактаревића Води Карађорђе посекао неког барјактара који је приговарао што се господар бори за те „чалије“. Преко Барјактарева гроба је просечен доцније друм. (Прича се да су око 1905 долазила три муслимана из Босне и тражила Барјактареву Чесму и неку тобожњу оставу њихових предака). Говори се да су Срби одавде бежали у Босну, кад су Турци дошли. Још се прича да се село некада звало Питовница. На скупу у Такову 1815, како се прича, неки Ранко из Љутовнице се испео и дигао барјак на грм. На једној тапији из 1856 год. (у Андрије Грујовића у Клатичеву) потписани су као сведоци и Соко Дмитровић и Милош Павловић из Љутовнице, а земљу је продао Војин Радојичић из Љутовнице. Шендовина се зове по старцу Шенду, који је имао брата Чича. Овог рода нема више у Љутовници; има их у Шаторњи. Шендо је остао у успомени и по томе што је свирао у „карабљицу“ за гајде. Нестали су и Самоиловићи. Ништа се не зна о Барјактаревићима, на које је остала успомена у имену Чесме…“

,,Село је доласком Турака било исељено и потпуно опустело. Поново је насељено у 18. веку досељеницима из рејона Сјеница и Никшићка Жупа– нарочито за време Првог и Другог српског устанка. Село је под именом Љутовница први пут поменуто у турском попису 1525. године. Тада је имало 9 хришћанских кућа и две куће потурица. По предању, Љутовница је било богато село и првобитно је називано Питомица. Због једне „љуте зиме” назив је промењен у Љутовница.“ Википедија

,,И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама.“

Црква брвнара у Такову

Деведест и једну годину пре Таковског устанка, у Такову је изграђена црква. Саградио је народ, у оно време на скривеном месту, у шуми, али су је Турци ипак пронашли и спалили само годину дана касније. Овај бисер народног градитељства, који се сачувао до данашњих дана саграђен је 71 годину касније 1795., а причу о томе забележио је Миленко С. Филиповић:

,,О грађењу цркве брвнаре у Такову прича се ово: био у селу чобанин Порча и чувао овце код места на коме је била црква, касније спаљена. Наишли Турци са стоком са Рудника па повели и њега да им помогне да терају стоку. Он остане у служби код Турчина, који га посини, и тако Порча наследи велико имање. Био се и потурчио. Живео је у Сарајеву. Као богат човек сети се свога села, дође и подигне цркву на месту где је и раније била црква, те насели своју фамилију, Василијевиће, који су се по њему звали и Порчићи и који су, доцније, изумрли.

Сем о Порчи, много се прича у селу и о неком Цветку. Мисли се да је био од Поповића (Витомировића). Њега су Турци убили и ставили на точак као неког народног вођу. Место његове погибије и извор прозвани су Цветковац. Сахрањен је био на црквеном згаришту. Неки казују да је Порча подигао таковску цркву за душу Цветкову, а да је овај погинуо зато што је јатаковао с хајдуцима и да је тада и Порча био осуђен на батине. (У Клатичеву је било Порчића)… црква у Такову је подигнута 1724.“

Савинац

Заселак или како је то Миленко С. Филиповић записао у својој књизи ,,Таково“, један од главних потеса села Шарани – Савинац, чврсто је везан за нашег свеца и просветитеља Светог Саву. Црква која се налази на најлепшем месту у селу, а коју је подигао кнез Милош 1819., посвећена је управо њему. Извори лековите воде који се налазе у близини у кориту реке Дичине називају се Светиња (Савинац) и сматрају се Савиним изворима, а предање каже да су два удубљења у камену поред извора отисци копита Савиног коња. Такође се сматра да је на брду изнад цркве некада постојао манастир који се звао Савина по свом оснивачу Светом Сави. Ево шта о томе пише Миленко С. Филиповић:

,,Врло су жива предања у селу о томе да је некада ту постојао манастир, и неки знаци потврђују да у том предању има нешто истине. На Главици је место Манастириште, али је место раскопано и стоји само рупача. По предању, камен од манастира први је носио Турчин Диздаревић, а после и народ. На Становишту су Калуђерске Ливаде и Поповића или Поповске Њиве, а да нико у селу не зна када су овде живели ти Поповићи и шта је било с њима. Једна надгробна плоча са људском главом у рељефу пренета је са Манастиришта и смештена према апсиди цркве на Савинцу. По народном предању, манастир се звао Савина и његов оснивач је био св. Сава, који га је осветио на Богојављење и онда са литијом сишао на топле изворе крај Дичине и на њима осветио богојављенску водицу. На Становишту су били манастирски станови са стоком…“

,, Варошица се развила око цркве, коју је подигао кнез Милош 1819. у непосредној близини врела Светиње или Савинца. Уз цркву су били подигнути многи чардаци, од којих још стоје два, и кућа кнеза Милоша. Доцније су уз цркву нодигнуте општина и кућа за свештеника, 1889. подигнута је у близини школа, а доцније и друге зграде и куће између цркве и школе…“

Светитељу Христов Саво моли Бога за нас!

Јануарско пролеће у таковском крају

Сунчева светлост појачала је боје и открила лепе детаље по сеоским сокацима. Открила је и лепе куће, ограде и све оно што нам је сам Бог оставио и дао на управљање. Открила је и многе плоче са именима оних који су своје животе дали некада давно за слободу, за нас који данас шетамо безбрижно нашим селима. Али открила је и то да нас је у тим истим селима све мање, да нам школске зграде у неким селима више нису потребне, да нам зграде у којима су некада биле месне заједнице, задружни домови, више не требају. Открила је неубране јабуке које се црвене на гранама са којих је лишће одавно опало.

Дучић о слици ,,Таковски устанак“

Загледан у једну од многобројних литографских копија ,,Таковског устанка“ нашег чувеног сликара Паје Јовановића, велики Јован Дучић је у свом тексту објављеном у мостарској Зори (01.02.1899.) уздигао ово дело на ниво патриотске иконе:

„Та врлина ове слике и јест то да не представља, него говори, да је рјечита“

,, Први поглед на ову слику испуњава те неким жаром, неким витешким поносом српским. У авлији мале Таковске црквице, под историјским Грмом, читава гомила јунака, на лицу са изразом жарког одушевљења, огња, прегоријења. У њиховим рукама уздигнуте сабље и јатагани, дигнуте руке на заклетву и подигнуте капе. Сви изгледају у живој ријечи, у јуначкој радости, и баш у тренутку кад су пале оне значајне ријечи Великог Милоша: ,,Ево мене. Ево рата с Турцима!“ Све упрло очи у војводу, све поврвило њему: и стогодишњи старац, ослањајући се на суву дреновину са младићким одушевљењем на лицу, и мајка са синчићем, и слијепи гуслар који се бјеше за вријеме литургије нашао с гуслама у црквеној авлији. Сви у једној жељи, и једном осјећању; сто срдаца у једном куцњу! Једно исто осјећа војвода и просјак, кнежеви и други домаћини сеоски, старци и младићи … ту, на гробљу, међ крстовима оних који полијегаше не сачекавши златно јутро слободе. Све као да је кликнуло једним гласом против тираније, готови да суну у огањ, у смрт за слободом, за спасењем. Војвода дигао крсташ барјак у јуначкој мишици, другу држи на заклетви. Ту је и свештеник, одан душом и срцем тој иројској гомили, вјеран свом народу, дигао руке и благосиља…“

,,Србине! Уведи ову гомилу иројских људи у свој дом, и сачувај с њим помно велика и свијетла слова своје мученичке душе”.

Срчаник

Када се крене из Горњег Милановца ка Такову, на путу који пролази кроз Клатичево, постоји низ опасних кривина. Неретко се ту дешавају судари, превртања, излетања са пута и друге незгоде, поготово у условима који нису најповољнији за вожњу. Киша, снег, магла, а некад и обичан мрак могу изазвати да се аутомобилска стакла проспу по асфалту. И баш то просуто стакло, та срча била ми је прва асоцијација за настанак имена Срчаник.

Читајући књигу Миленка С. Филиповића ,,Таково: насеља, порекло становништва, обичаји“ наишао сам на податак да је кроз Клатичево пролазио пут Горњи Милановац – Прањани са одвајањем ка Љигу и много пре него што су се аутомобили појавили на путевима Србије. Такође у овој књизи писaној педесетих година прошлог века, сазнао сам по чему је Срчаник добио име и како су настали вашари:

,,У атару села Клатичева, недалеко од Горњег Милановца, налазе се ливаде Срчаник. Ту сваке године на Усековање (11. септембра по новом календару) после подне буде велики сабор („вашар“): млађи свет више и не зна да је сабор настао на тај начин што су некада ту жене само долазиле да беру лековиту траву срчаник. На Барицама до Анатеме изнад Полома, такође на Усековање, старији су брали линцуру и срчаник, а млађи се проводили. Пре неких четрдесет година престали су у Бершићима да беру траву жутиловицу (за жуто бојење) на Ивањдан, али је вашар држан све до после Првог светског рата. У недељу по Великој Госпојини (28. августа по новом) буде у Теочину велик сабор („вашар“), који се зове Лешници: некада су се крај једног лесковог шумарка скупљали тог дана чобани са стоком и брали лешнике, а сада је то велики народни скуп неколико суседних села. Било је таквих скупова и на Равној Гори (брање јагода и линцуре), у пољу Девесиловици поред речице Девесиловице (трава девесиље, на Усековање), у Ручићима, на Савинцу (линцура и др.) итд.“

Фотографија преузета са rulek.rs

Време слава

Божићни пост траје. На селу су позавршавани велики послови. Ракија је у бурадима, суши се месо у пушницама и оставља се да ,,ћути“ до Божића. Дани су хладни, а куће топле и дуже се борави у њима него вани.

Свака православна породица је мала црква која има свог заштитника коме се моли за напредак и помоћ од Бога, а дан који је заштитнику посвећен обележава се свечано и овај обичај се преноси са колена на колено.

,,Свака српска кућа има у години по један дан кад слави и то се зове слава или крсно име, или свети или свето.“ ( Милан Ђ. Милићевић- Живот Срба сељака)

У децембру су славе посвећене следећим празницима и светитељима:

4.12. Ваведење пресвете Богородице
7.12. Света великомученица Екатарина
8.12. Свети свештеномученик Kлимент
9.12. Свети Алимпије Столпник
13.12. Свети апостол Андреј Првозвани
17.12. Света Варвара
18.12. Свети Сава Освећени
19.12. Свети Николај Чудотворац – Никољдан (Свети Никола)
25.12. Свети Спиридон Чудотворац

У јануару:

2.1. Свети Игњатије Богоносац
9.1. Свети Архиђакон Стефан
14.1. Свети Василије Велики
20.1. Свети Јован Kрститељ
27.1. Свети Сава

Међу православним Србима највише је оних који славе Светог Николу (према неким изворима око половине од укупног броја православних Срба), затим следе Ђурђевдан, Аранђеловдан, Свети Јован, Свети Димитрије…

,,Домаћин се стара и приправља израније чим ће и како ће прославити своје крсно име. Пред ноћ, у очи крсног имена, зађе по један из куће (обично који од момчади) по селу и зовне оне куће, које се зову узајмично. Кад дође пред кућу обично скине капу, назове Бога и рече: „Поздравио ви се тата (или чика или брата) да дођете до вече на чашу ракије. Да се разговоримо и да мало ноћи поократимо; што буде св. Никола донео нећемо сакрити. Дођите, немојте да не дођете“.

Овако се зове где је обичај звати на славу, али има села где се не зову него иде свечару на славу незван ко год милује.

Кад званице долазе свечару обично назову: ,,Добро вече!“ и додају: ,,Срећно ти крсно име; славио га много лета и година у здрављу и у весељу!“ Који су познатији са свечаром, или су својта, донесу и по јабуку или дуњу у недрима и дају је домаћину кад му назову добро вече. Сад сви вечерају, пију, разговарају се, па се и разиђу, а пријатељи из других села ту остају на конаку.“

Овако Милан Ђ. Милићевић описује како је некада протицало вече пред славу Светог Николе и наставља:

,,Сутра дан домаћин се рано пожури цркви, ако није обичај да свештеник долази кући да преломе колач. У цркви, пошто се сврши богомоља, служба или јутрење, свештеник узме колач, пресече га на четворо, преко доње коре, поспе на оном раскршћу вином, обрне га три пут с домаћином читајући, или појући црквенске песме: Исаије ликуј и Свети мученици па га онда разломе на више, и по што у три маха сркну оба од онога вина на колачу и пољубе колач, пољубе се међу собом и разломе колач са свим тако да две четвртине остану домаћину а две свештенику. Домаћин своје четвртине од колача и кољиво  врати кући, а свештеник опет оне своје задржи себи.

Дошав кући домаћин се поздрави с гостима (а с којима се није пре видео и ижљуби) па их стане служити (гологлав). Тако ће служити до пред подне, па ако је и сам човек у годинама, он ће онда присести с гостима а дозваће кога млађега од себе да га одмени. Око подне дижу у славу. То бива овако: Сви устану на ноге, поскидају капе, донесе се она четвртина од колача, (или ако доходи поп кући изнесе се цео колач те се он ту и преломи) и на њу се запали воштана свећа, сви се окаде тамјаном, прекрсте се по неколико пута, па онда домаћин наслужи сваком по чашу вина… (здравица) … После тога обреде се сви кољивом, прекрсте се, моле се Богу како ко уме па поседају сви и продужи се гозба и разговор. Ту се прича о старим добрим и тешким временима, о српској слави, о јунацима, о светитељима и добротворима народним.“

Крсна слава је карактеристично обележје српског народа и јединствена појава у православном свету. И пре примања хришћанства, Срби су имали кућне заштитнике, а пошто православље никада није било искључиво и ригидно у свом наступу, стари заштитници су само замењени хришћанским светитељима, а слава је постала део православног живота међу Србима. Сматра се да су наши преци при крштењу узимали за заштитника оног светитеља на чији дан су крштени. Раније се у народу сматрало да су они који имају исту славу у међусобном сродству и да не би требало да се ,,узимају“ међусобно мада ово правило није строго поштовано.

Вељкова прича из Шарана

Ноћ у прадединој кући

Век и по је ту, на маленој косини, шумадијска стара кућа, са огњиштем и собом, под којом је подрум од тесаног камена. Са ограђеном авлијом од прошћа, а испод ње њива и стрм шљивик црвене ранке. Окренута ка истоку, где зора прво свиће, одмах изнад старог ораха, а са врха нашег Вујна. Пред кућом је јабука, породично стабло, одмах до прага, где се састају преци са потомцима. Испод ње су све наше тајне, састанци и растанци, приче и здравице. Нема им броја, јер овде је све старо бар један век. И и даље се овде у пролеће све буди! Све букне и процвета у месецу мају, зри у септембру и умире у новембру, да би поново с мојим доласком, оживело.

Волео сам да спавам крај прозора, испод иконе и кандила, старих слика насмејаних људи. Крај молитвеника и шајкаче прадедине. Заспао би, али би се у сред ноћи тргао, када је пун месец и ведро небо, негде око Илиндана. Чујем гласове, чујем звук црквених звона, чујем песму бесмртних ратника. Повика неко са малог сокака и лепо рече моје име! Изађох испред и кренух горе и лепо видим сви моји преци, стари ратници у бој кренули. Војислав стоји, на вр` сокака, на дешњаку волу меденица јечи, пушка о рамену и шајкача на глави, а место кола топ волови вуку. До њега стоји силни Глигорије, већ 2 рата има иза себе и у нови се, већ остарео спрема. Видосав његов, од деветнаест лета љуби љубу и нерођено чедо, чега га далек пут, до сињег мора. Около њих су и они, којима име не знам, испраћају их мирно и желе срећу! Месец им зари већ мрка лица, стојим пред њима, стидим се себе. Да ли сам достојан, оваквих људи? Да ли је доста воштаницу палити и Богу се молити за њихове душе? Да ли је доста орати њихове њиве, гајити оно старо воће, певати песме њима у част? Да ли је доста налагати огњиште, сећи колач на дан светог Георгија победоносца, њиховог чувара и молитвеника. Ићи у цркву где су они крштени, причешћени и венчани пред живом сликом Исуса Христа? Да ли је захвалност кад волим сваки камен, сваки грумен и прах земље ове, натопљене крвљу? Када гледам очима ратника у сва она вишња брда, где осећам да су ми корени и да знам да сам дошао међу своје, тамо где припадам тамо где ме воле. Зато стајем пред њима мирно и поздрављам свих 200 јунака нашег села који почивају на вечитој стражи, неки на Зејтинлику, а неки на Крфу, а неки крај Колубаре подно Сувобора.

Миловановић М Вељко