На данашњи дан 1815. године у таковској цркви окупили су се сви виђенији Срби тога времена. Након Свете Литургије и причешћа, у црквеној порти су изабрали Милоша Обреновића за вођу устанка. Ово се може сматрати централним догађајем након кога су наши преци кренули у ослобађање од вишевековног ропства под Османлијама.
Мали-велики јубилеј
Данас, после 210 година, такође је служена Света Литургија и скупило се нешто мало више људи него обично када се недељном Литургија служи у таковској брвнари. У својој беседи свештеник Дарко је скренуо пажњу на то колико је овај дан значајан за нас Србе. Значајан је толико, да би данас таковска порта требала бити премала да прими сав народ . Како један мој саговорник рече, данас би требало да су овде и највиши представници државе и црквени великодостојници, представници општинске власти и представници опозиције, народ из свих крајева Србије и из осталих српских земаља. На жалост, остаје нам само да се питамо зашто то није тако? Зашто је некоме пало на памет да раздвоји дан почетка устанка од великог хришћанског празника Цвети?
Стазама Другог српског устанка
Након Свете Литургије и трпезе љубави која је послужена у нашем летњиковцу, порту цркве преплавили су планинари из планинарских клубова из Чачка, Ужица, Зворника, Горњег Милановца. Око 140 људи се скупило и кроз дружење, песму и игру прославило овај велики дан. Била је ово 35. традиционална акција у организацији ПСД ,,Рудник“ из Горњег Милановца.
,,Кроз бојеве носилa га крв немирна и јуначка…“ пева народни гуслар Максим Војводић стихове Славка Перошевића у савременој епској песми ,,Карађорђев војевода Милић Дринчић“ из 2020. године. Песник пише, а гуслар пева о јуначким подвизима Милићевим, о неустрашивим јуришима на турске шанчеве, о многим посеченем турским главама и помиње све устаничке битке у којима се Милић борио. Најјачи утисак на мене је оставио део песме у којем се описује двобој Милића Дринчића са Јусуф-агом. Овог Турчина песник описује као горостаса кога је било страшно и погледати.
,,Кад је оно према Рашкој
ударио Нуман-паша,
Јусуф-агу на мегдан је
срео Милић харамбаша.
Пред бој сами на Суводол
у затишје прије буре,
с голом сабљом у десници,
појави се силно Туре.
Погледати тог орјата [дива]
бјеше страшно и језиво,
махнит вранац од бијеса
под њимe се попречио.“
Песма даље каже како је овај страшни Турчин иступио испред турске војске и позвао Карађорђа на двобој. Милић је на те речи одмах скочио на свог коња и појурио према грозном непријатељу. Два јунака коњима су, у јуришу кренули један ка другом. Јусуф-ага је први опалио из свог џефердара, али је промашио. Тада је и Милић запуцао и његов метак је оборио агу. Вешти Милић је затим скочио са свога коња и оштром сабљом ударио Турчина по врату. Овим чином преплашена, војска Нуман-паше је изгубила тог дана бој на Суводолу, после љуте борбе са Карађорђевим устаницима.
Већ одавно сам планирао сусрет са Мирославом Дринчићем који са породицом живи у Брусници. Пошто се устанички војвода Милић није женио, Мирослав није његов директни потомак, али веома добро памти приче свога оца и деде у којима се величао њихов славни предак.
О Мирославу не бих сада пуно писао, пошто би се о њему могла написати читава књига, али ћу покушати у четири реченице да представим мог драгог саговорника. У уводу у разговор објаснио сам му да се бавим промоцијом таковског краја јер желим да урадим нешто корисно за наш крај, а на то ми је он одговорио: ,,Сваки човек има три перцепције. Прва је перцепција самог себе, онаквог себе, каквог желимо да прикажемо свету у најлепшем светлу. Друга перцепција је она каквом свако од нас себе види, али не жели да за њу нико сазна (наша лоша страна). Трећа је она којом нас Бог види, а он види све.“
Породично стабло Дринчића, рађено 2020.
С колена на колено
Прича о чувеном братсву Дринчића, о великом ратнику Милићу и многе друге које су се као предање сачувале до данашњих дана, запамтио је Мирослав захваљујући свом оцу Душану и деди Велимиру. Овако говори Мирослав:
,,У Теочин су Дринчићи дошли из Црне Горе, из околине Шавника, са Дробњака. По једној причи, они су тамо побили неке Турке, па су морали да се склоне бежећи од освете. Кренуло је готово читаво братство Дринчића. Међутим и дан-данас постоји то братство на Дробњаку. Још увек се састају у задњу недељу јула у Дужима, селу поред Шавника.“
Мој саговорник даље описује сеобу братства које је, услед историјских околности, било приморано да се повлачи током више година. Прво су стигли у једно село код Фоче, где је део братства примио ислам, док су остали задржали прађедовску веру. Потом су се раселили у околину Зенице, Сарајева и Косјерића, где су неки остали и данас. Један део је отишао у Теочин, у време када су већ назирали велики сукоби са Турцима.
,,У Теочин су из тог братсва дошла четири брата“ – каже Мирослав. ,,Од њих је један био Милић Дринчић. Дошао је као момак, није се женио и није имао директних потомака. У Теочину су направили једну кућу која је била ,,у потоку“ и тешко је било уочити је са раздаљине од сто-двеста метара. Овај део братства је био тај који је најдаље отишао од родног села под Дурмитором.
У то доба су почињали бојеви са Турцима. Милић је често био у хајдуцима. Кад кажем хајдуцима, не мислим на криминалце, него на хајдуке који су били заштита народу. Учествовао је (углавном) у свим бојевима с Турцима по широј околини овога нашега краја. Онда је у боју на Руднику постао буљубаша. Тада већ он почиње да командује јединицом која се звала Црногорска, пошто се раније таковска област звала Црногорска кнежина Рудничке нахије. Често је имао састанке са осталим старешинама тако да је увек био у центру збивања.
После пропасти Карађорђевог устанка он је остао у Србији. Касније је био на свим састанцима за припрему Другог српског устанка. Био је у Такову на подизању устанка и после тога је командовао јединицом својих Црногораца.
Како се устанак ширио, он је добијао све веће задатке и јединица му се увећавала. На боју на Љубићу је имао пресудну улогу кад је дошао са триста својих коњаника и напао Турке који су држали Чачак. Ту се доста истакао и као такав је већ задобио чин војводе.
При крају устанка, кад се већ видело да ће Срби да победе, почело се размишљати о власти после рата. Мој покојни деда ми је причао да је Милић имао дуел са Милошем Обреновићем. За њега се говорило да је био женскарош. Милић му је једном у расправи рекао: ‘Само ти иди за тим женама… проћи ће ово, па ћемо ми видети ко ће владати Србијом после рата’. По причи мога деде, то је била кап која је прелила чашу и Милош је одлучио да га склони. Он је склањао све оне који би му могли бити конкуренти, па је претпостављам и за Милића мислио исто. Онда је Милош задужио Маркељу Драшкића из Полома да га убије, а овај је извршио свој задатак у Дубљу где је била и задња устаничка битка.“
Битка на Дубљу, мурал у порти цркве у Дубљу
Даље Мирослав о Милићу прича:
,,Деда ми је причао да је Милић убијен с леђа. Пошто је био на челу своје јединице, кад је видео да је погођен, он је сјахао и наслонио се на коња док су његови саборци поред њега пролазили. Неко га је питао зашто је стао, а он је одговорио: ‘Само ви пролазите, морам да затегнем колан’. Они нису сумњали у његову храброст, веровали су да му је попустио колан на седлу. Међутим, он није хтео да каже да је погођен како морал војсци не би опао, а када су сви прошли он се срушио мртав на земљу.“
До Мирослава су стигле и ове приче: ,,Кажу да Милић није обраћао пажњу на свој изглед и одело. Не због тога што није имао новца да га купи и одржава, него једноставно, такав је био по природи. Такође, био је доста прек, али не неразумно прек. Није трпео непослушност. Поштовао је договорена правила и није дозвољаво да се од тих правила одступи. То је било и разумљиво, јер устанак је био на климавим ногама. Свако дезертерство, дефетизам или колебљивост је могла скупо да кошта. За њега кажу да није према томе имао толеранцију.
Деда помиње још једног брата који је све време био с њим, али нисам сигуран да ли је то био Стеван. Он је преживео и вероватно је он пренео причу о Милићевој смрти.“
На крају мој саговорник закључује:
,,И поред стварно великог јунаштва, војне вештине, сналажљивости и храбрости у бојевима, као и (условно речено) преке нарави коју је морао да има да би одржао војску у борбеном стању, мислим да је иза свих тих карактеристика био истински и непоколебљив војник Господа и спаса нашега Исуса Христа.
То се види кроз сав његов овоземаљски живот. Ту мислим на трпљење, смирење и жртву јер је на крају и свој живот дао за ближње.
Није формирао породицу да би могао да се посвети борби за слободу народа, није сам себе истицао јер само Господ то може, није се отимао око власти јер то не припада истинском хришћанину. И због свега тога захвалан сам Господу што потичем од таквих људи.“
Као живи сведоци историје и данас у порти савиначке цркве стоје два дрвена чардака. Један је припадао породици Петровић из Дренове, а други је био у власништву, ни мање ни више, него кнеза Милоша Обреновића. Према неким записима, овде је било изграђено доста оваквих чардака још у време грађења савиначке цркве. Ти чардаци су служили за смештај мајстора који су били ангажовани на изградњи храма. Пошто нисам успео да нађем податак када су ова два тачно саграђена, може се претпоставити да су и они из тог периода. Други извор који такође указује на то да су ови чардаци грађени двадесетих година 19. века је опис прославе освећења цркве:
,,Освећење нове савиначке цркве, која је узела Светог Саву за свога заштитника, било је у недељу, 19. јула 1821. године. Тога дана била је ‘млада недеља’ и одржавао се савиначки сабор.
[…]
Правитељствена народна канцеларија је, за припрему ове црквене и народне свечаности, издвојила из државне касе 1.000 гроша. Овим новцем набављена је храна, ракија и друге потребне ствари за кнежеве бројне госте и учеснике сабора. Овом приликом није изостала ни она надалеко позната гостољубивост наших сеоских домаћина. Они су се посебно припремали за ову свечаност. Као познати сточари, имали су на располагању велики број јагњади, јаради и прасади, које су ‘уредили’ и печене донели, са осталим јелима, на сабор. Није изостала ни чувена домаћа ракија. За смештај високих гостију било је изграђено више чардака, а за смештај коња кнежеве пратње пространа штала („ар“) од дрвене грађе. Осим тога, на располагању је била и црквена кућа, подигнута за становање калуђера, која је касније била стан свештеника савиначке цркве.“
Чардак кнеза Милоша на Савинцу
Народно градитељство савиначких чардака
Оба чардака су грађена на исти начин и истих су димензија. У основи су 4х4 метра, имају темеље зидане од камена. Греде, стубови и талпе су од тесаног храстовог дрвета.
Састоје се из две просторије од којих је једна приземна, а друга на спрату. Доња просторија је висине 2 метра и она је служила за дневне активности, док је горња служила као просторија за спавање. И она је висине 2 метра, тако да је укупна висина чардака (заједно са кровом) око 5,5 метара.
Доња зона чардака је грађена од хоризонтално ређаних и уклапаних тесаних талпи, дебљине од 8 центиметара. Испред улаза у доњу просторију, у ширини од једног метра, постављене су степенице које воде у горњу одају. На врху је повећи отвор који се затвара дрвеним тесаним капком. Затворен капак је у равни са подним даскама и тако спуштен идеално обезбеђује простор и чини га максимално функционалним.
Улаз у чардак фотографисан из горње просторије
У горњој просторији су на неколико места остављени „прозори“ на којима су такође дрвени капци који се могу отварати и затварати. Изграђени су врло једноставно, постављени на шарке, а затварају се и отварају везивањем или одвезивањем комада жице.
Прозор у горњој просторији
Кров је ,,на четири воде“ и покривен је ћерамидом. У горњој просторији плафон формиран од дасака које леже на гредама кровне конструкције. Према обради ових дасака, може се закључити да су доста касније постављене или је рађена поправка првобитног плафона. Једино су оне обрађене машински, а сва остала грађа је тесана.
Милошев чардак на Савинцу
У горњој зони на спољним зидовима постављани су косници који врло добро обезеђују да ова грађевина још увек стоји равно. Тек на њима се може видети по који закуцан ковани ексер.
На угловима су талпе усецане одозго и одоздо и тако слагане једна у другу. Везивање на овај начин је веома добро и поуздано и нема потребе за додатним осигуравањем ексерима. Овакав систем уклапања се назива ћерт (на ћерт).
Уклапање на ћертПетровића чардак на Савинцу
Реч мајстора
Нема тог заљубљеника у народно градитељство који не би пожелео да овакав чардак има у свом дворишту. Што се мене тиче, мислим да бих врло радо заноћио у њему. Па чак и да му не пронађем употребну вредност, волео бих само да ми стоји у дворишту и да га гледам сваки дан са уживањем.
Да би се данас направио овакав чардак, потребна је и солидна инвестиција. Како бисмо оквирно утврдили колика би та инвестиција била, замолио сам мог доброг другара из села да направи рачуницу.
Микан Марковић је у Такову на гласу као добар и педантан мајстор који зна са дрветом. Пошто је машинац по образовању, врло добро познаје и рад са металима. Спој ове две области чини га врло вештим и способним мајстором да се ухвати у коштац са врло захтевним пројектима. Иза себе има велики број изграђених летњиковаца, вајата и осталих грађевина од дрвета.
Након што смо обишли чардаке, Микан је узео папир и оловку и израчунао приближну суму која би била потребна за куповину храстовине.
Мајстор Микан
Дошли смо до 5,5 кубика дрвене грађе. С обзиром на то да за овакав објекат није потребна храстова грађа прве класе, цена по кубику би била око 750 евра, што укупно износи 4125 евра. Поред тога, за изградњу би требало бар 4 радна дана, а то би коштало 2000 – 2500 евра (ову информацију сам добио од другог мајстора). Што се тиче црепа ту ставку нисмо рачунали, пошто су могуће различите калкулације. Покушао сам сам да дођем до цене користећи интернет претрагу. Ако би се користио бибер цреп (кога иде 17,80 ком./m2 х 25m2), то би коштало око 530 евра. Када се све ове ставке саберу, за изградњу чардака би требало издвојити око 7155 евра. Наравно, као што већ поменух, ово је груба рачуница. За тачну рачуницу би требало направити прецизну спецификацију и пронаћи најповољније цене за материјал и рад.
Узор за модерну градњу
У разговору са нашим свештеником, сазнао сам да се планира акција сређивања ових бисера народног градитељсва који се налазе у порти савиначке цркве. Свакако да је и историјска вредност коју имају још један велики разлог да им се посвети већа пажња. Оно што би такође могло бити занимљиво, је идеја да се ови чардаци узму као модел за нове објекте који би имали туристичку намену. Аутентична архитектура за смештај љубитеља српске историје, којом је овај крај пребогат.
Замишљам неко мало туристичко село у коме би куће биле направљене по узору на Милошеву кућу у Црнући, по узору на шумадијске вајате и чардаке. Наравно, сетим се и огромног потенцијала који овај крај има за развој туризма. Рудничко-таковски крај је богат не само историјом, већ и народном традицијом, природним лепотама, добрим и племенитим људима, вредним домаћинима. Овде је рај за планинаре, бициклисте, идеално за рекреативце и љубитеље природе, за одмор за породице са малом децом, за ђаке и студенте жељне знања и историје ,,из прве руке“. Оно што нам је од Бога дато је већ ту, само нам треба добра организација, паметно планирање и воља да се крене напред ка заједничком циљу.
Празник Богојављење спада у ред великих празника које Српска Православна Црква прославља у току једног годишњег циклуса. Догађај који се десио на овај благи дан, а који је описан у Новом завету је крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану. О томе Свети Владика Николај Жички у ,,Прологу“ између осталог пише: ,,При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: ‘Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета’ (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени.“
Освећење воде на Савинцу
Након одслужене Свете Литургије, сав верни народ се сабрао испред Цркве Светог Саве на Савинцу, како би учешћем у молитви присуствовао чину освећења воде. Призивањем Светог Духа, крстоликим благосиљањем и погружавањем крста у воду, свештеник је извршио чин освећења воде, коју је окупљени народ поделио и однео кућама. Освећена вода се не квари, а упортебљава се као помоћ у телесној немоћи или болести или у одбрани од злих сила. Међутим, света вода није никакав мађионичарски трик, нити има неке магијске моћи. Потребно живети хришћански, постове држати, службе у храму посећивати, трудити се у задобијању врлина и борити се против греха, а свету воду уз молитву користити.
Данас је било прилично хладно (око -5° C, а по субјективном осећају и -10° C) чак и нама који смо обучени и закопчани до грла гледали храбре људе, младиће, дечаке, па и једну неустрашиву (уједно и најмлађу учесницу) девојчицу Даницу, ученицу првог разреда основне школе.
Ово окупљање већ постаје традиционално, јер се већ четврти пут заредом одржава на Дичини код Савиног извора. Из године у годину расте број учесника којих је данас било 64. Пошто Дичина није била бовољно дубока није се могло пливати, па су учесници ушли у воду и потапајући се по три пута, редом излазили код извора. Ту их је чекао отац Дарко, Часни крст и икона са представом Богојављања.
При уласку у воду, сви учесници су загрмели као један: ,, БОГ СЕ ЈАВИ“, а окупљени народ је гласно одговорио:,, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ“. Потом су сви у глас изговорили ,,Оче наш“ и загазили у хладну Дичину.
На крају, сала парохијског дома је била мала, али смо сви некако успели да уђемо и да се послужимо на богатој трпези Љубави, коју су наши домаћини уз помоћ верног народа припремили.
Богу хвала, ни сама црква није била довољно велика да прими сав верујући народ, па је доста људи службу пратило преко разгласа и у служби учествовало испред Милошеве задужбине.
После велике паузе, поново сам кренуо са другарима из Планинарско-смучарског друштва ,,Рудник“ у нове пешачке авантуре. Волим ове туре ,,по локалу“ јер је то увек прилика да се чују нове занимљиве приче о историји овога краја и да се виде до сад невиђене лепоте којима нас је природа даровала.
О Мајдану сам већ раније писао као о једној о многих тајни које крије рудничко-таковски крај. Најзанимљивији део о Мајдану у књизи Миленка С. Филиповића ,,Таково“ ми је онај где пише: ,,Прича се да је у Мајдану била варош Сребреница и да је из ње пошло у косовску битку 200 сабаља. Ту је, живело, кажу, толико народа, да је уз Ријеку, од цркве до Градине, било 77 касапница и док сунце изиђе није се већ могло добити меса.“ Просто невероватно из перспективе нашег времена, с обзиром на то да у селу сада живи неупоредиво мањи број људи.
До сад овим селом нисам прошетао даље од мајданске цркве. Када се настави даље асфалтним путем, поред Јазинског потока, налазе се две времешне воденице и неколико прелепих старинских кућа. Ту је и једно омање језеро, вероватно настало вештачким путем за потребе воденица.
Чим смо прешли поток, пут нас је одвео уз брдо све до 640 метара надморске висине и прелепог видиковца на Ђурђевцима.
Наравно, на врху је увек добра прилика за заједничку фотографију са развијеном заставом ПСД ,,Рудник“.
Стаза се даље, час спуштала до неког од многобројних потока, час настављала стрмо уз брдо. Не толико захтевна, ипак ме је натерала да се добро задишем. Здрав и чист хладан ваздух, напрезање мишића у ногама и рукама, које додадно активирају синхронизовани покрети штаповима, прави су лек за душу и тело. Поготово за људе (као ја) који по читав дан седе у канцеларији испред монитора и рачунара.
Илића поток, Трлине, бања у Сврачковцима
У подножју брда Ђурђевци налази се Илића поток који смо успешно прешли, иако је камење преко кога смо газили било залеђено.
Имали смо и доста препрека на путу. У моменту сам помислио како би овакве препреке биле несавладиве када би се неко аутом запутио овуда. Убрзо сам се насмејао овој помисли, пошто сам схватио да свако ко би и покушао да прође овуда аутом не би стигао даље од Јазинског потока, одакле смо кренули.
Сврачковци, бања
Извор темо-минералне, лековите воде у Сврачковцима, назива се још и ,,светињом“. Вода са овог извора помаже у лечењу кожних болести, помаже код бржег зарастања рана, као и за чишћење мокраћних канала и бубрега, ако се пије током одређеног временског периода. Богата је минералима и сумпором. Међутим, иако већ вековима људи користе ову лековиту воду и даље се сматра ,,дивљом“ пошто није уређена. На месту где на неколико места вода избија из стена, сазидана је мала, скромна бетонска зграда са четири кабине за туширање.
Окрепљење
У Сврачковцима смо свратили код Слоба Лазића, да се мало одморимо и окрепимо храном и куваним вином које нам је овај љубазни домаћин припремио у својој кући. У дворишту овог заљубљеника у село налази се дивна старинска кућа коју он намерава да реновира. Свуда около су његови воћњаци и кошнице пуне пчела.
Наставили смо даље ка Мијовој коси, а потом се спустили до потока Речица у засеоку Думача и стигли до Шевиног гроба.
Шевин гроб
Прича о Шеви је врло потресна. Додуше, оно што знам о овом случају који је у својој књизи ,,Срце у камену“ забележио Саша Савовић:
,,Топоним Шевин гроб је тачка трагичног удеса младе жене и њеног детета. Место на ивици букове шуме, близу речице, припада засеоку Думача у катастарској парцели Драгана Павловића, Кића. Шевин гроб је тешко видљив. Од сеоске продавнице постоји скретање за локални каменолом. Пут земљани иде уз речицу, ка рачвању два потока између којих је шума. Скретање десно, уз поток који зову Речица, води до каменитог обележја. По казивању, „с колена на колено“, овде је пре више од једног века зверски убијена самохрана мајка Шева и њена петогодишња девојчица којој се не зна име. Жена је била родом из гружанских села, пука сиротиња. Звали су је Шева, јер је стално певала. Њено обилажење кућа у околини да би испросила нешто хране, било је кобно. У то време, селом су почела умирати деца. Прогласише је урокљивом и да се бави вештичарењем. По правилу, неко је упро прстом у њу. Враћајући се са литија из Сврачковаца, сачекали су је на овом месту близу потока и њу и дете убили глоговим коцем. Ту су обоје покопани. Умирање деце није престајало. Неко се сетио да је то клетва над селом због двоструког убиства.“
Оно што сам још сазнао је то да су све куће у којима су живели они који су осудили Шеву и њену ћерку угашене, а да је народ прозвао место на коме се оне налазе Злокуће.
Поред старог каменог обележја, знатно касније додата је и плоча са натписом следеће садржине:
,,Овде је на свиреп начин, убијена жена по надимку Шева и њена петогодишња ћерка. Под глоговим коцем скончаше последње дане као доказ велике заблуде тадашњег времена. Љубо Домановић – Соколићи“. Време у које се одиграла ова несрећа, као ни када је постављена новија плоча није записано, једино што је записано је име човека који је поставио епитаф.
Одредиште
Одавде смо пратили Речицу све до њеног улива у реку Гружу и регионалног пута за Крагујевац, где су нас чекала угрејана такси возила.
Уз Речицу смо видели неколико лепих старих кућа, до којих се стиже преко мостића од брвана.
Као што већ раније написах, волим ове локалне стазе, јер заиста, читаво богатство природе, историје, културе, традиције… крије наш рудничко-таковски крај, а наши искусни другари планинари, који га изузетно добро познају, уз пут несебично деле оне приче које су се у народу преносиле са колена на колено.
