Планинарском стазом Брђани – Семедраж – Савинац

Придружио сам се недавно планинарском друштву из Горњег Милановца које носи име по највишој планини Шумадије. Прва планинарска акција у којој сам учествовао са ПСД ,,Рудник“ била је на подручју Ваљева и завршила се у чувеном селу Бранковини. Неколико дана пре поласка добио сам савет да су ми за почетак потребне добре планинарске ципеле, а све остало од опреме да купујем касније, како се не бих изложио великом трошку на самом почетку. Поред планинарских патика, у Ваљево сам понео: доњи део тренерке, неколико мајица за пресвлачење, стари спортски ранац, јакну, нешто за ужину, воду… И све је било супер док нисмо загазили у неку ораницу, добро натопљену кишом, која је падала претходне ноћи. Приметио сам тада да ме другари планинари загледају забринуто, обореног погледа усмереног у правцу мојих стопала. Погледах и ја и видех да сам пошао у плитким патикама из којих су бљештале беле спортске чарапе. Асфалт се видео на неких десетак метара испред, тако да сам се охабрио и наставио даље. Асфалтни пут се пружао километрима напред, али је водич одлучио да нам је боље да мало скренемо и да наставимо преко ливаде. Километри су нам нестајали под ногама, а сваки излазак на сув и чврст пут трајао је кратко. Уместо њега, освајали смо блатњаве стазе, шумске путиће и ливаде. Баш као у легендарном домаћем филму:

Међутим, оно што је много важније, то је да је ово једина паралела која се може направити са овим филмом. На нашим планинарским акцијама никада нећете чути реченице попут: ,,Помисао да ћемо можда престати да ходамо, да ће нам Раја дозволити да пијемо воде, улила ми је неку нову снагу… пред очима ми је био само један циљ – подножје планине. Остали су то сватили као позив за трку и кренули у потеру за мном… Зар ти да стигнеш пре мене? Па јеси ти нормалан?“ Тога дефинитивно нема.

У току пешачења може се уживати у природи и лепим видицима, може се мало и осамити и уз пут размишљати. Најчешће се разговара са колегама планинарима о опреми, о прошлим и будућим акцијама. Такође, често се може чути нека занимљива животна прича, добар савет старијих планинара, као и по нека шала, анегдота или виц. Мени посебно занимљиве су приче везане за историју таковског краја.

На данашњој акцији Брђани – Савинац, на проласку кроз село Семедраж могла се чути прича о тешком страдању српске нејачи у периоду након слома Првог српског устанка у овом крају. Трагедија се десила на оближњем брду Крвавац, када је турска војска жељна освете пронашла жене, децу и немоћне мештане села Семедраж, сакривене у шуми на поменутом брду и све их свирепо убила. Потоци крви су се сливали низ брдо које је по овом догађају и добило име.

Данас сам сазнао и куда пролази пут који иде из Такова преко брда до Бруснице, видео шумску кућу која се налази на питомом врху Руда Главица, затим Мало Косово, уживао у погледу са Илијака, срео сам доста познаника и упознао нове другаре.

Од моје прве акције прошло је око три месеца и сад знам да се асфалт избегава јер је сувише тврд и не прија у шетњи као трава, земља или лишће под ногама. Набавио сам панталоне за планинарење, неколико ,,активних“ мајица, планинарски ранац који се закопчава на грудима и не само да сад знам шта су то камашне, него сам и набавио један пар (тачније, добио сам их на поклон од пријатеља) и с поносом их носим преко чарапа и плитких патика на свакој планинарској акцији.

Брезна

Пут који води до горњих села, након Бершића из правца Такова, пролази кроз Брезну. Наставља даље, где се једним делом одваја ка Прањанима, а другим делом иде ка Равној Гори. Од Бершића пут води узбрдо, уз много оштрих кривина. Са обе стране пута су домаћинства неправилно распоређена по брдовитом терену – нека активна, нека служе за повремени одмор, а доста је и оних угашених (нажалост). То је оно што од Брезне види свако из свог аута док пролази овуда. Међутим, да би се видела ,,варошица“, потребно је сићи са главног пута, спустити се неких двеста метара ниже. Ту протиче речица, ту су основна школа и црква и неколико лепих сеоских кућа.

Поново сам одушевљен лепотом наших села, чак толико да сам се у једном моменту запитао да ли претерујем са одушевљењем. Такође, поново ми се намећу и иста питања: како је могуће да су нам овако лепа и питома села готово запустела и имамо ли довољно памети и снаге да их поново оживимо?

Тајновит предео – Неваде, Сврачковци и Мајдан

Близина Рудника, чија богата историја сеже у далеку прошлост (2500. – 2000. година пре нове ере – локалитет Прљуша, Мали Штурац), утицала је свакако и на околна села. ,,У Мајдану се веома често налазе римски, средњевековни српски и други новци“, пише Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таково“. У свом чланку „Неваде – непознати утврђени град у Србији“, Сима Ћирковић српски историчар и члан САНУ помиње Неваде као једно од утврђења слично ономе у Голупцу, Борчу и Честину. Нажалост, тачна локација утврђења није дефинисана, а постоји неколико теорија где би она могла бити. Друга тајна је везана за закопано благо Ђурађа Бранковића. По неким (непоузданим) изворима оно је закопано негде у Сврачковцима (четрнаест сандука злата на дубини од 32м). Трећа, али не и последња тајна, везана је за Орловића Павла и његову кулу. Постоји предање да је Павле живео у Красојевцима, а Миленко С. Филиповић пише да су у време када је писао књигу ,,Таково“ (1950. – 1955.) постојали темељи поменуте куле. Он пише и ово: ,,Прича се да је у Мајдану била варош Сребреница и да је из ње пошло у косовску битку 200 сабаља. Ту је, живело, кажу, толико народа, да је уз Ријеку, од цркве до Градине, било 77 касапница и док сунце изиђе није се већ могло добити меса. Поред Мајданске и Рудничке Реке стоје масе шлакње, али је више има поред Мајданске Реке. За један јаз испод куће Љ. Бановића веле да је служио за ливницу „Римљанима“. Сељаци разликују „римску“ и Карађорђеву шлакњу. Шлакња се употребљава за насипање друмова. У новије време је обнављан рударски рад у више махова: крајем 19 века, затим за време аустро- угарске окупације 1915-1918. Од 1952 врши се експлоатација цинка и олова. Ниже Красојеваца је место Бездан. Ту је вађена руда и место jе прозвано по томе.

Много се прича о деспоту Ђурђу и Проклетој Јерини. По предању, и она и Ђурђе су сахрањени на месту Јелен-камен крај Рудничке Реке. По предању, на вису Градини била је њена кула и остаци зида се зову Јеринин Град (Јеринград, Јелинград). Општа су причања о томе како је она терала људе на кулук и како јој је и на тај град допреман врућ хлебац из руке у руку. И овде се прича о њену грађењу Острвице. По народном предању, неки владар је сахрањен у Језеру, у пећини с водом изнад кућа Цветића.“

И када већ пишем о тајнама, морам поменути још и ово. Нисам до данас никада био у овом делу Мајдана, десно са магистралног пута који води даље ка Руднику. Скровито село са белом црквицом на узвишеном платоу, старе сеоске куће на четири воде, речица, мноштво скривених кутака… Ова тајна је засенила све остале.