Пливање за Часни крст

Данас је било прилично хладно (око -5° C, а по субјективном осећају и -10° C) чак и нама који смо обучени и закопчани до грла гледали храбре људе, младиће, дечаке, па и једну неустрашиву (уједно и најмлађу учесницу) девојчицу Даницу, ученицу првог разреда основне школе.

Ово окупљање већ постаје традиционално, јер се већ четврти пут заредом одржава на Дичини код Савиног извора. Из године у годину расте број учесника којих је данас било 64. Пошто Дичина није била бовољно дубока није се могло пливати, па су учесници ушли у воду и потапајући се по три пута, редом излазили код извора. Ту их је чекао отац Дарко, Часни крст и икона са представом Богојављања.

При уласку у воду, сви учесници су загрмели као један: ,, БОГ СЕ ЈАВИ“, а окупљени народ је гласно одговорио:,, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ“. Потом су сви у глас изговорили ,,Оче наш“ и загазили у хладну Дичину.

На крају, сала парохијског дома је била мала, али смо сви некако успели да уђемо и да се послужимо на богатој трпези Љубави, коју су наши домаћини уз помоћ верног народа припремили.

Богу хвала, ни сама црква није била довољно велика да прими сав верујући народ, па је доста људи службу пратило преко разгласа и у служби учествовало испред Милошеве задужбине.

Јереј Дарко Глукчевић

Претходних неколико недеља вребао сам прилику да разговарам о једној важној теми са свештеником Дарком. Он је од скора задужен да служи у нашој цркви у Такову, али и у цркви на Савинцу и у Јовању (Д. Бранетићи – Озрем). Приликом дружења после Свете Литургије, у пролазу ми је поменуо да су после дуго времена враћене рестаурисане северне двери иконостаса на Савинцу. Пошто нисам био упознат са тим шта се дешавало са поменутим дверима, коначно смо данас успели да нађемо мало времена и да ми отац Дарко исприча до краја причу о вратима са иконостаса.

Отац Дарко са својом супругом Милицом и двоје деце од летос живи на Савинцу. Ови млади људи, интелектуалци, претходно су живели у Пожеги где је Дарко служио као ђакон и предавао веронауку у школи. Обоје су завршили мастер студије на теолошком факултету, али обоје су поред тога завршили и мастер студије на ДИФ-у. Милица ради као наставник веронауке у три школе и како сазнајем из разговора, задовољни су досадашњим животом у новој средини.

Он често прича о томе колико је Таково важно за српски народ, колико велика ствар се у нашем селу десила и како треба неговати сећање на устанак и наше славне претке. Каже и то да је црква на Савинцу на њега оставила јак утисак, али да му је сам иконостас, иако скоро обновљен, изгледао крњ без двери са осликаном представом Светог архангела Михаила. Пошто није могао да нађе никакав писани траг о томе где би поменута икона могла да се налази, након дужег трагања сазнао је да је бригу о њој преузела Академија СПЦ за уметности и консервацију.

,,Према причама парохијана, сазнао сам да је пре неких петнаест година икона послата у Београд, а с обзиром на то да је ово мала црквена општина, није било средстава да се рестаурација уради брзо и од стране професора, већ је опредељено било да то раде студенти. Зато је тај процес толико дуго трајао, али ево слава Богу, завршен је и нама су двери враћене пре два месеца“- прича отац Дарко. Занимљиво је и то како су двери враћене. ,,До Немање сам дошао игром случаја. Нисам га познавао. Он ми се јавио и рекао да је планирао да обавља неке послове у храму Светог Ахилија у Ариљу. На моје објашњење ситуације, да нама фале северне двери на иконостасу, он је рекао да зна где се налазе и да ће донети двери за три дана када буде ишао у Ариље, пошто пролази поред нас. И стварно, он их је довезао и ми смо по промислу Божијем успели да комплетирамо наш иконостас. Нисам сигуран, али претпостављам да је то сад његова форма из 1822. године“- наставља о. Дарко.

О рестаурацији о. Дарко даље каже: ,,Иконостас је комплетно рестаурисан 2018. године, средствима које је приложила породица Саше Баралића. Све је рестаурисано сем северних двери које су раније већ биле послате на сређивање. Породица Баралић је тада донирала велика средства за Цркву Светог Саве, а радове на иконостасу је извео студио за рестаурацију и консервацију из Чачка.“

Аранђеловдан

Пре него што кренемо са описом и покушајем тумачења иконе, замолио сам оца Дарка да ми каже нешто више о самом празнику.

,,Сутра је велики празник, посвећен архангелу Михаилу и свим бестелесним Силама. Празник који слави девет чинова анђелских и њиховог предводника архистратига Михаила, оног који је зауставио првог палог анђела, који је повео део војске анђела за собом.“ Овде је Милица додала да наш народ има праву реч за тог отпадника ,,непомјаник“, што значи да о њему не треба ни причати.

У жељи да ми што боље објасни значај архангела Михаила, његову силу, храброст и одважност у борби против сила таме, отац Дарко даље прича како је Војвода светлости зауставио даље осипање анђеоске војске: ,,Архангел Михаил стаје испред војске анђела који су кренули за овим првим, кога је Господ створио, по предању, најлепшег и најдаровитијег, али који се погордио и отпао… Михаил их зауставља, а онима који нису отпали он се обраћа литургијским речима ПАЗИМО! СТОЈМО СМЕРНО, СТОЈМО СА СТРАХОМ! како би их задржао на правој страни. На то му они одговарају СВЈАТ, СВЈАТ, СВЈАТ ГОСПОД САВАОТ! ИСПОЛНИ НЕБО И ЗЕМЉА СЛАВИ ТВОЈЕЈА! Зато је он толико значајан, зато је толико важан, зато му се људи толико молитвено обраћају и зато га толико нашироко прослављају по читавом православном свету. Ето, сад је његов празник и ми смо позвани да проникнемо у дубине читаве Небеске јерархије и оног невидљивог. Јер ми верујемо у Творца свега видљивог и невидљивог. То невидљиво је много веће и много садржајније од видљивог. Зато и прослављамо Небеске силе, да бисмо могли да проникнемо у то што нам је Господ оставио кроз Свето писмо и да уђемо у дубине и ширине домостроја спасења људског.“

Северне двери на иконостасу Цркве Светог Саве

На овим дверима представљен је лик архангела Михаила који у десној руци држи мач, а левом руком за косу држи нагу људску фигуру којој се не може одредити пол ни старост. Испод, у доњем десном углу је представа демона, која је већим делом оштећена (види се само глава). Архангел је окренут фронтално ка посматрачу. Одевен је у златну војничку панцир-кошуљу, украшену стилизованом биљном орнаментиком у коју су ,,сакривена“ застрашујућа човеколика бића . Михаил изгледа као крилати младић, озбиљног израза лица са хипнотишућим крупним очима. Иако на први поглед одише благошћу и наивношћу, када се погледа читава представа у целости, она код посматрача изазива и дозу страха.

Тумачење представе

У покушају да протумачимо ову представу, за полазну тачку смо поставили нагу фигуру коју Михаил држи у десној руци. Прва слична иконографија до које сам дошао је она на икони у Рилском манастиру у Бугарској која има назив ,,Архангел Михаил узима душу богаташу“. Овде је архангел представљен у покрету. Рука у којој држи мач је у замаху и спрема се да крене ка фигури на којој Михаил стоји. Та фигура представља богаташа у часу када му се тело растаје од душе. Душа је представљена као наго људско тело (мада је овде огрнуто тканином око струка). За душу се боре демони који су развили своје свитке са записаним гресима које је богаташ за живота починио. Труде се да одвуку са собом у пакао несрећног човека. Ту су и жене које стоје изнад главе покојника и оплакују га.

На основу имена ове иконе, успели смо да пронађемо право мало богатство. То је рад историчарке уметности др Ане Милошевић „Арханђео Михаило узима богаташеву душу – са северних двери иконостаса Цркве Светог Илије у Смедеревској Паланци”.

О представи на бочним дверима она пише следеће:

Иконографија арханђела на бочним дверима иконостаса била је уобичајена у 17. и 18. веку. Таква иконографска решења одговарала су практичним потребама богослужења, јер су се бочна врата називала ђаконским или анђелским, симболизујући анђеле Христове. На северним дверима у Цркви Светог Илије, Архангел Михаило је представљен у златном оклопу. У десној руци држи мач усмерен ка лежећој фигури човека, док у левој руци има вагу са људском душом која виси. Арханђел стоји на човеку који лежи са јастуком испод главе. Око њега су жене које оплакују покојника, док демони покушавају да отму његову душу.

Сцена је комбинација различитих иконографских типова византијске и поствизантијске уметности. Архангел Михаило је приказан као ратник који тријумфује над гресима, као водич душа, али и као учесник на Страшном суду, где мери душе. Његова улога се наглашава представом ваге и душа, као и извођењем душе из уста умирућег човека, што сугерише да је овај човек грешник чију душу арханђел узима.

У раном 19. веку, ова тема је трансформисана у нову – „Архангел Михаило прима душу богаташа“. Уместо анонимног грешника, овде се наглашава да је умирући човек богаташ. Ова иконографија је инспирисана Христовом параболом о безумном богаташу из Јеванђеља по Луки (12:16–21). Серије бакрореза из Свете Горе, настале између 1807. и 1850. године, допринеле су ширењу овог мотива. Архангел је на њима приказан с раширеним крилима и мачем упереним у богаташа, наглашавајући његову моћ и Божији суд.

Архангел Михаило као судија душа

На основу свега што смо успели да пронађемо о овој представи, може се са сигурношћу закључити да нага фигура на северним дверима савиначког иконостаса представља душу, коју је у тренутку растанка са телом , прихватио архангел Михаил. Он је брани од демона који на основу човековог грешног живота, покушавају да је одведу у пакао. Као противтежу гресима које демони обелодањују, архангел прилаже добра дела која је човек чинио за живота.

Оно што не можемо одгонетнути без озбиљније анализе је то да ли је испод ногу архангела Михаила постојала фигура (богаташа) чију душу он држи у руци. У доњој зони, икона је видно оштећена, али се не назиру фрагменти тела. На основу осталих икона које нам наводи др Ана Милошевић, а које су радили исти уметници, груписани око чувеног Јање Молера, постоје основе да се и на савиначкој представи архангела Михаила ради о теми „Архангел Михаило прима душу богаташа“.

О групи зографа који су радили, по свој прилици и на иконостасу савиначке цркве, ауторка износи следеће: ,,Сликарски рукопис овог потпуно непознатог мајстора (аутора северних двери цркве у Рипњу) тешко је издвојити из стила радионице, па самим тим и пратити његов даљи рад, али је сигурно да припада кругу зографа блиских Јањи Молеру, Михајлу Константиновићу, зографу Анастасу. Поменути зографи припадају релативно кохерентној групи која делује на тлу Србије у првој половини 19. века.“ Ова група ради такође и на иконостасу Цркве Светог Саве на Савинцу.