Сунчан зимски дан
Од музеја до Савинца, од варошице до брда и назад. Диван јануарски дан у прелепом Такову.
Задужбина
Раније се уместо речи ,,задужбина“ користила ,,задушбина“ за зграду која би се градила за нечији спомен, за душу (Википедија). Од срца а за душе наше, наших најближих, да се види да смо некада овде живели, да оставимо свој траг будућим поколењима, скуписмо се ми мештани села Такова са својим свештеником Ацом Пејовићем око ове наше задужбине. Летњиковац који направисмо за ово кратко време вреди много више од уложеног новца који смо скупили и ми сами и уз помоћ вас, драги наши пријатељи. Вреди више и од времена које смо утрошили, више и од рада и труда који смо уложили. Вреди јер је уз сваку греду, уз сваку летву, уз сваку циглу ту уграђено и пуно љубави, и нас који смо из дана у дан долазили у радној одећи и вас који сте нас пратили како напредујемо и помагали.
Није још време да се захваљујемо јер, ако Бог да, сви радови око летњиковца биће окончани на пролеће пред црквену славу, Ђурђевдан. Тада смо планирали и да се сви окупимо и да се званично захвалимо како доликује свима који су учествовали са нама у овом подухвату. Заиста је права радост да смо се окупили, прво ми људи из села који смо све и покренули, а затим и сви остали који су нам прилазили. Од наших многобројних фирми које су се одазвале и помогле, преко наших драгих пријатеља из дијаспоре (нарочито српске дијаспоре из Чикага и Миленка Матовића као њиховог представника), затим појединаца из Београда, Горњег Милановца, Чачка, из села из околине Такова. Тешко је све и пребројати и свих се сетити сад у овом тренутку мени који пишем ове редове, али ћемо након завршетка радова отворити књиге прилога, погледати све признанице и рачуне (јер је евиденција о сваком динару педантно вођена) и свима вама, драги наши пријатељи, упутити достојне захвалнице.
Као што већ поменух, највећа вредност је то што смо се окупили и што након завршетка радова везаних за летњиковац планирамо, ако Бог да, да наставимо у истом правцу. Ваља нам уредити нашу црквицу. Унутрашњост цркве није баш у репрезентативном стању, а наша је жеља да је уредимо тако да засија пуним сјајем. Богу хвала, ми Срби имамо чиме да се поносимо. Преци су нам оставили много задужбина. Имамо пуно важних културно-истоијских споменика, али овај је заиста посебан и заслужује много више нашег труда и љубави. Љубави имамо, за труд смо спремни и са Божијом помоћу можемо много.
Бадњи дан у Такову
Окупљање у порти Цркве Светог Ђорђа у Такову почело је од 16ч, а молитва и налагање Бадњака у 17ч. Пуно дечијег смеха из сламе прострте по снегу и посуте бомбонама, пуно људи, пуно радости, уз велику ватру, кувано вино и ракију, ватромет… Прво веће окупљање у летњиковцу, пуно познатих и драгих лица. Чула се прича, чуле су се похвале на рачун летњиковца, чуле су се божићне песме и изворна музика, а било је и оних који су се уз тактове моравца ухватили у коло. Радосни поздрав из Такова: Мир Божији, Христос се роди!
Још није крај
Иако је према званичном међународнм календару година завршена и кренула нова, у Такову смо у 9ч првог дана 2022. године наставили где смо стали. Као да година није још завршена и да до краја има још 13 дана 🙂 Поштено, не би ни имало смисла да нас нова година претекне, да крене пре него завршимо са зидарским пословима и фином дорадом зидова. Биће још неки радни дан пре Бадњег дана када планирамо окупљање и желимо да нам летњиковац буде сређен и уредан. До тада свако добро и срећан данашњи празник Оци!
Лето Господње 2021.
Година се ближи крају, своде се рачуни за претходну и праве планови за следећу. Богу хвала урадило се доста у Црквеној општини Савинац која обухвата Цркву Светог Ђорђа у Такову, Цркву Светог Саве на Савинцу и Цркву рођења Светог Јована Крститеља која припада селима Озрем и Доњи Бранетићи. Све три цркве су поверене на бригу црквеном одбору који чине парохијани ових села, на челу са свештеником Александром Пејовићем.
Таково
У Такову јуче лепа слика, подмладак се скупио у порти Цркве брвнаре. Припремамо се за Бадње вече, сређујемо порту и летњиковац:
Радови у летњиковцу се приводе крају за ову годину. Оно што смо планирали смо урадили и још смо мало и пребацили. Приводимо крају зидарске радове и то оне завршне, фуговање и чишћење цигли.
Оно што планирамо на пролеће то су завршни радови који обухватају постављање камена на стазу и тротоаре око летњиковца као и на под унутар самог објекта. Планира се уређење тоалета и кухиње која ће имати зидану пећ, затим уградња каменог лавабоа и постављање помоћних кухињских делова. На крају, планирано је и постављање расвете, израда столова и клупа и застакљивање источног зида. Дакле, надамо се да ће све бити спремно пред славу цркве – Ђурђевдан. У преговорима смо са Заводом за заштиту споменика око реновирања саме цркве, али о томе ћемо у некој од наредних објава.
Савинац
На Савинцу је такође доста тога урађено у протеклој 2021. години. Пре свега захваљујући труду нашег свештеника и његове породице, која на радост свих нас живи ту у кући унутар савиначког црквеног дворишта и домаћински управља овим црквеним добром. Вредне руке, а пре свега осећај за лепо наше попадије Маје и предузимљивост нашег оца Александра, довели су до видне промене на боље, како унутар саме савиначке цркве тако и читавог дворишта и парохијског дома. У цркви, сваки је празник дочекан свечано. Црква увек украшена пре свега драгом дечицом која из недеље у недељу, из празника у празник долазе заједно са својим родитељима, а потом и трудом наше Маје која не штеди ни времена ни труда да увек да неки свој печат да што лепше сви заједно дочекамо празник и саму Литургију. Црква је увек педантно сређена, увек у цвећу и пригодној декорацији. Испред цркве, такође све уредно и чисто, улепшано цвећем у жардињерама.
У овој години, наши домаћини су се потрудили да се замени ограда око читавог дворишта, раскрчи и среди обала изнад куће и изнад дворишта, да се споменици крајпуташи који су привремено склољени, класификују, протумаче и сложе. Такође, уређен је вајат кнеза Милоша, а иконе и ручни радови који су били склоњени на таван овог здања, сређени и изложени у самом вајату. Оно што ће сигурно значити свим парохијанима у будућим окупљањима је пројекат изградње тоалета који ће се моћи користити уласком из самог дворишта, али и из просторија парохијског дома. Објекат је озидан и укровљен, а завршетак радова је предвиђен у предстојећим месецима нове године. Оно што се планира за следећу годину је набавка црепа и препокривање крова свештеничке куће.
Јовање, Озрем/Доњи Бранетићи
Прича везана за ову цркву је лепа и опширна и њој ћемо посебно посветити један чланак ако Бог да у наредном периоду. За ову прилику ћу само издвојити неке од радова који су урађени у протеклој 2021. години. Радова је било у самој цркви, али и у новоизграђеној сали парохијског дома. У цркви је завршено постављање пода од грабовичког камена, са бордурама и украсним розетама. Иконостас који је даривала Црква Свете Тројице из Горњег Милановца је сређен, испескиран, а тренутно је у фази прераде и припреме за уградњу. Иконостас је урађен у дрвету у техници дубореза.
У сали је урађен под, сређена тераса, уграђена столарија а двориште је комплетно ограђено.
Урађено је доста, хвала Богу, али оно највредније што нам је ова година 2021. донела је сабрање, братско удруживање око виших циљева и инсистирање свих, али посебно нашег свештеника Александра да све што радимо буде часно и поштено, уз поштовање свих у ланцу, од црквених преко државних институција до свих нас међусобно. Јер, како Св. апостол Павле у својој Химни љубави каже:
,, … И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.“
Отпор лошем времену
Шта радити и како живети у лошем времену? Ако ћемо седети скрштених руку и чекати да лоше време прође или се крити или се стално склањати и бежати, у томе ће нам и живот проћи. Доброг времана ретко кад је било кроз људску историју, поготово кроз ову нашу србску. Често чујемо како је за много лоших ствари крива држава. На пример, за стање у култури, образовању, војсци, очувању националних интереса и свега осталога што је битно и вредно. Не ваља нам ни Црква, ни владике, ни свештенство, а заборављамо често своју улогу у свему томе. Какви смо ми? Ако је само до Цркве и државе, како онда наши преци преживеше времена када нисмо имали државу, како очуваше веру када су цркве правили по шумама, по скровитим местима да их не би непријатељ скрнавио и палио? Како то да смо најпоноснији на претке који дана доброг времена не видеше? То што је вредно они су носили у себи, а лоше време је само истакло њихову унутрашњу лепоту и та лепота је оно чиме се ми данас поносимо.
Оно чиме се још данас поносим су ови људи с којима се заједно борим против нашег лошег времена. Градећи наш летњиковац, ми се на свој начин боримо и против онога што је лоше у држави и онога што је лоше у Цркви тако што и држави и Цркви дајемо најбоље од себе што у овом моменту можемо. Знам да није много, али ово је тек почетак и мислим да ћемо наставити да се боримо и након што завршимо овај почетни подухват.
Када већ помињем лоше време не могу да га не поменем и у метеоролошком смислу. Зима, снег, киша, ветар мењају се из дана у дан, а летњиковац напредује. Цигле са гомила полако нестају, нова тура песка је стигла, а браћа Таковци са зимсим капама на главама, сваки на својој позицији. Неко за мешалицом, неко тера колица са песком, неко зида, неко додаје цигле, неко фугује између редова…
Фотографије су од пре неки дан и од данас:
Спољни радови
Данас смо затрпавали канале намењене цевима за воду и кабловима за струју, копали јаму за санитарну кацу и јаму за шахту за воду. Наравно, пре тога смо све канале ископали и поставили инсталације. Цигла за зидове тоалета и кухиње стигла, убачена у летњиковац и следеће је на реду зидање. Пре неколико недеља успели смо да поставимо капке на маије. Одмичемо добро, приводимо крају радове за ову годину, Богу хвала све по плану. Ентузијазам нас још држи иако смо сви притиснути личним обавезама и не успевамо да се одазовемо баш на сваки позив, али напредујемо са радовима. Најважније је да нисмо стали ни у једном моменту. Можда би се тај осећај који нас носи најбоље могао дочарати путем слике која ми се данас урезала: Сале и ја држимо неке каблове да их багер не закачи док копа, кад се на путу појављује бели комби. Улеће Паун комбијем у двориште, а кроз прозор комбија му вири осмех вредан као џак пун пара. Драго му што нас види и што је успео да дође и данас 🙂 Тај његов задовољни осмех се може још боље разумети ако се узме у обзир и његова тврдња да је овај његов труд око летњиковца у ствари његов потпис и потврда да је живео.
Ево мало слика од постављања капака на маије до данас:
Христов војник
Почео је Божићни пост. Време када се сваки хришћанин припема. Када одрицањем од ,,тешке“ и укусне хране, од угађања својим чулима вежба и ојачава свој карактер и своју вољу, а уздржањем од чињења лоших дела, од телесних задовољстава сваке врсте вежба своју будност и јача стражу над собом. Уз све то јако је битно и чињење добрих дела кроз бригу и пажњу према људима око себе. Као сваки прави војник, јер хришћанин је сличан војнику који једино кроз свакодневну вежбу и држање у дисциплини може бити кадар да одговори нападу непријатеља у непрестаној животној духовној борби.
Када хришћанина поредим са војником, поредим га са нашим војницима, нашим славним прецима. Какви су били можемо видети из многобројних сведочанстава, али ево једног дивног примера војводе Вука:
,, На данашњи дан погинуо је један од највећих српских ратника и војсковођа. Српска историја је имала много непокорних бораца, али је Војин Поповић ипак био степен изнад свих. Србима је ипак познатији по свом страшном надимку – војвода Вук и био је немилосрдан према непријатељима, а прави пример свим својим војницима. Укратко, био је страх и трепет за све непријатеље српског народа. Био је српски четнички војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.
…
Вук је нарочито инсистирао на дисциплини, тврдећи да она јача морал, али још више на честитости војника. Чувена је његова наредба:
„Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Јесте ли разумели?! Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што жене питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увек има понеки мушкарац, па се њему обратите. За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нови четник дође, ви га упознајте са овим што рекох.“
Текст о војводи Вуку у целости можете прочитати на објави ФБ групе Синови Шумадије (Синови Србије):
https://www.facebook.com/groups/249168746910341/permalink/435707151589832/
Преша
Журба, ужурбаност, хитност, нужда, невоља, потреба, али и преса као справа за притискање. Енглези (одакле им то) кад изговоре ову реч она значи притисак, стрес, приморавање… Не знам да ли и ти осећаш неки притисак у ваздуху ових дана? Притискају нас да прихватимо разне ствари са којима се не слажемо. Не дају нам право на избор. У ствари дају, избор нам је да бежимо у шуму 🙂 Шалим се није још дотле дошло, барем не код нас у Србији, али у Аустрији на пример већ јесте. Тамо више није важно да ли си за или против, легитимишу све. Патроле ходају улицама, улазе у продавнице, заустављају кола и легитимишу. Чак иако си за, зауставе те и легитимишу. Неки то називају новом нормалношћу или реалношћу, нисам баш сигуран, али сам сигуран да смо под неком прешом или притиском или приморавањем да многе ненормалне ствари прихватимо као нормалне.
Како живети у оваквом времену, како се борити?
Одве ћу морати мало да завирим у обор и да видим шта нам свиње раде 🙂 Опет се шалим, немам обор и немам свиње, па не могу ни да завирим, али зато могу да завирим у књигу Миће Милорадовића ,, Ненаручене приче“:
,,Један пријатељ, разговарајући са кнезом Милошем, изрази тугу што је Србија разривена партијама, а споља на њу гледају непријатељи као вуци на стадо.
– Чиниш волико, то и ја видим, зато сваком говорим да ми треба да радимо оно што раде свиње кад осете опасност: гузу у гузу, па слошки да се бранимо! Свиње су свиње, па и оне знају шта им је слабо, а шта је јако и слабо склањју унутра, а јаке према непријатељу. Ми, пак, ако се ни од свиња не хтеднемо поучити – све ће нас подавити вуци!“
Јасно је шта је Милош хтео да каже, али како то извести? Како да збијемо редове? Где да се окупљамо?
У поплави овог лудила, када бујица надолази и прети све да потопи, једино сигурно место је брод. Брод који ће да одоли потопу, као онај који је старозаветни Ноје саградио.
Па да опет у помоћ позовемо Милоша, да видимо како тај брод да нађемо… да ли је и у његово време тај брод постојао:
,,Да је кнез Милош био искрено и дубоко религиозан, да је то био саставни део његовог живота говоре и примери из „Успомена“ Филипа Христића (1819‒1905), који је одрастао на двору Милошевом са његовим синовима Миланом и Михаилом (Филип Христић „Успоменеˮ, приредила др Јелена Пауновић Штерменски, Београд, Службени гласник, 2015, стр. 87):
„За време мог бављења у конаку, ја сам увек читаo молитве кад је кнез седао за ручак и вечеру, и кад је устајао са трпезе.“
Следећи пример још убедљивије говори о значају цркве у животу тог господара:
„Kнез Милош ишао је у цркву сваке недеље и празника. Пре поласка у цркву сви чланови великог суда и велики број виших чиновника, нарочито из унутрашњости (а њих је свакад по неколико у Kрагујевцу било), скупили су се у конаку и на доњем спрату чекали на кнеза. Kад је звоно у цркви зазвонило, кнез је из горњег спрата силазио и назвав свима добро јутро, упутио се цркви. Два три корака ишао је кнез сам пред гомилом, а сав друг свет за њим. Црква је била палисадом ограђена. Од ограде црквене па до ћуприје лепеничке стајали су солдати упарађени, с музиком на челу. Чим је кнез на ћуприју ступио, звона су зазвонила, а прешав ћуприју војска је презентирала, банда свирала. Kад је кнез у цркву ушао, онда је тек свештеник запојао ‘Благословено царство’…“ (стр. 88‒89)
Овај ритуал је јасна порука свима, од највиших државних службеника до „обичног“ народа, да је извор духовности коме су сви окренути и коме сви служе са моћним кнезом на челу. Kао да је хтео да поручи да је извор његове снаге у чврстој вери.“
Извори:
Мића Милорадовић ,, Ненаручене приче“