Празник Богојављење спада у ред великих празника које Српска Православна Црква прославља у току једног годишњег циклуса. Догађај који се десио на овај благи дан, а који је описан у Новом завету је крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану. О томе Свети Владика Николај Жички у ,,Прологу“ између осталог пише: ,,При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: ‘Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета’ (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени.“
Освећење воде на Савинцу
Након одслужене Свете Литургије, сав верни народ се сабрао испред Цркве Светог Саве на Савинцу, како би учешћем у молитви присуствовао чину освећења воде. Призивањем Светог Духа, крстоликим благосиљањем и погружавањем крста у воду, свештеник је извршио чин освећења воде, коју је окупљени народ поделио и однео кућама. Освећена вода се не квари, а упортебљава се као помоћ у телесној немоћи или болести или у одбрани од злих сила. Међутим, света вода није никакав мађионичарски трик, нити има неке магијске моћи. Потребно живети хришћански, постове држати, службе у храму посећивати, трудити се у задобијању врлина и борити се против греха, а свету воду уз молитву користити.
Данас је било прилично хладно (око -5° C, а по субјективном осећају и -10° C) чак и нама који смо обучени и закопчани до грла гледали храбре људе, младиће, дечаке, па и једну неустрашиву (уједно и најмлађу учесницу) девојчицу Даницу, ученицу првог разреда основне школе.
Ово окупљање већ постаје традиционално, јер се већ четврти пут заредом одржава на Дичини код Савиног извора. Из године у годину расте број учесника којих је данас било 64. Пошто Дичина није била бовољно дубока није се могло пливати, па су учесници ушли у воду и потапајући се по три пута, редом излазили код извора. Ту их је чекао отац Дарко, Часни крст и икона са представом Богојављања.
При уласку у воду, сви учесници су загрмели као један: ,, БОГ СЕ ЈАВИ“, а окупљени народ је гласно одговорио:,, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ“. Потом су сви у глас изговорили ,,Оче наш“ и загазили у хладну Дичину.
На крају, сала парохијског дома је била мала, али смо сви некако успели да уђемо и да се послужимо на богатој трпези Љубави, коју су наши домаћини уз помоћ верног народа припремили.
Богу хвала, ни сама црква није била довољно велика да прими сав верујући народ, па је доста људи службу пратило преко разгласа и у служби учествовало испред Милошеве задужбине.
После велике паузе, поново сам кренуо са другарима из Планинарско-смучарског друштва ,,Рудник“ у нове пешачке авантуре. Волим ове туре ,,по локалу“ јер је то увек прилика да се чују нове занимљиве приче о историји овога краја и да се виде до сад невиђене лепоте којима нас је природа даровала.
О Мајдану сам већ раније писао као о једној о многих тајни које крије рудничко-таковски крај. Најзанимљивији део о Мајдану у књизи Миленка С. Филиповића ,,Таково“ ми је онај где пише: ,,Прича се да је у Мајдану била варош Сребреница и да је из ње пошло у косовску битку 200 сабаља. Ту је, живело, кажу, толико народа, да је уз Ријеку, од цркве до Градине, било 77 касапница и док сунце изиђе није се већ могло добити меса.“ Просто невероватно из перспективе нашег времена, с обзиром на то да у селу сада живи неупоредиво мањи број људи.
До сад овим селом нисам прошетао даље од мајданске цркве. Када се настави даље асфалтним путем, поред Јазинског потока, налазе се две времешне воденице и неколико прелепих старинских кућа. Ту је и једно омање језеро, вероватно настало вештачким путем за потребе воденица.
Чим смо прешли поток, пут нас је одвео уз брдо све до 640 метара надморске висине и прелепог видиковца на Ђурђевцима.
Наравно, на врху је увек добра прилика за заједничку фотографију са развијеном заставом ПСД ,,Рудник“.
Стаза се даље, час спуштала до неког од многобројних потока, час настављала стрмо уз брдо. Не толико захтевна, ипак ме је натерала да се добро задишем. Здрав и чист хладан ваздух, напрезање мишића у ногама и рукама, које додадно активирају синхронизовани покрети штаповима, прави су лек за душу и тело. Поготово за људе (као ја) који по читав дан седе у канцеларији испред монитора и рачунара.
Илића поток, Трлине, бања у Сврачковцима
У подножју брда Ђурђевци налази се Илића поток који смо успешно прешли, иако је камење преко кога смо газили било залеђено.
Имали смо и доста препрека на путу. У моменту сам помислио како би овакве препреке биле несавладиве када би се неко аутом запутио овуда. Убрзо сам се насмејао овој помисли, пошто сам схватио да свако ко би и покушао да прође овуда аутом не би стигао даље од Јазинског потока, одакле смо кренули.
Сврачковци, бања
Извор темо-минералне, лековите воде у Сврачковцима, назива се још и ,,светињом“. Вода са овог извора помаже у лечењу кожних болести, помаже код бржег зарастања рана, као и за чишћење мокраћних канала и бубрега, ако се пије током одређеног временског периода. Богата је минералима и сумпором. Међутим, иако већ вековима људи користе ову лековиту воду и даље се сматра ,,дивљом“ пошто није уређена. На месту где на неколико места вода избија из стена, сазидана је мала, скромна бетонска зграда са четири кабине за туширање.
Окрепљење
У Сврачковцима смо свратили код Слоба Лазића, да се мало одморимо и окрепимо храном и куваним вином које нам је овај љубазни домаћин припремио у својој кући. У дворишту овог заљубљеника у село налази се дивна старинска кућа коју он намерава да реновира. Свуда около су његови воћњаци и кошнице пуне пчела.
Наставили смо даље ка Мијовој коси, а потом се спустили до потока Речица у засеоку Думача и стигли до Шевиног гроба.
Шевин гроб
Прича о Шеви је врло потресна. Додуше, оно што знам о овом случају који је у својој књизи ,,Срце у камену“ забележио Саша Савовић:
,,Топоним Шевин гроб је тачка трагичног удеса младе жене и њеног детета. Место на ивици букове шуме, близу речице, припада засеоку Думача у катастарској парцели Драгана Павловића, Кића. Шевин гроб је тешко видљив. Од сеоске продавнице постоји скретање за локални каменолом. Пут земљани иде уз речицу, ка рачвању два потока између којих је шума. Скретање десно, уз поток који зову Речица, води до каменитог обележја. По казивању, „с колена на колено“, овде је пре више од једног века зверски убијена самохрана мајка Шева и њена петогодишња девојчица којој се не зна име. Жена је била родом из гружанских села, пука сиротиња. Звали су је Шева, јер је стално певала. Њено обилажење кућа у околини да би испросила нешто хране, било је кобно. У то време, селом су почела умирати деца. Прогласише је урокљивом и да се бави вештичарењем. По правилу, неко је упро прстом у њу. Враћајући се са литија из Сврачковаца, сачекали су је на овом месту близу потока и њу и дете убили глоговим коцем. Ту су обоје покопани. Умирање деце није престајало. Неко се сетио да је то клетва над селом због двоструког убиства.“
Оно што сам још сазнао је то да су све куће у којима су живели они који су осудили Шеву и њену ћерку угашене, а да је народ прозвао место на коме се оне налазе Злокуће.
Поред старог каменог обележја, знатно касније додата је и плоча са натписом следеће садржине:
,,Овде је на свиреп начин, убијена жена по надимку Шева и њена петогодишња ћерка. Под глоговим коцем скончаше последње дане као доказ велике заблуде тадашњег времена. Љубо Домановић – Соколићи“. Време у које се одиграла ова несрећа, као ни када је постављена новија плоча није записано, једино што је записано је име човека који је поставио епитаф.
Одредиште
Одавде смо пратили Речицу све до њеног улива у реку Гружу и регионалног пута за Крагујевац, где су нас чекала угрејана такси возила.
Уз Речицу смо видели неколико лепих старих кућа, до којих се стиже преко мостића од брвана.
Као што већ раније написах, волим ове локалне стазе, јер заиста, читаво богатство природе, историје, културе, традиције… крије наш рудничко-таковски крај, а наши искусни другари планинари, који га изузетно добро познају, уз пут несебично деле оне приче које су се у народу преносиле са колена на колено.
Навечерје је великог празника Аранђеловдана. Овог дана православни хришћани сећају се и славе арханђела Михаила и све Силе небеске бестелесне (анђеле). Овај празник се слави баш у новембру, како објашњава Свети Владика Николај Жички у својој књизи ,,Пролог“, зато што је новембар девети месец после марта. Како се даље наводи у књизи, сматра се да је у марту било стварање света, а девети месец након марта је одабран пошто су анђели разврстани у девет чинова. У ,,Прологу“ пише још и ово: ,,Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола који се уздигао до у треће небо, описао је ових девет чинова у књизи О небесној Јерархији. Ти чинови су следећи: шестокрили серафими, многоочити херувими и богоносни престоли, господства, силе и власти, начала, архангели и ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил.“
Северне двери са представом Светог архангела Михаила (део иконостаса Цркве Светог Саве на Савинцу)
Претходних неколико недеља вребао сам прилику да разговарам о једној важној теми са свештеником Дарком. Он је од скора задужен да служи у нашој цркви у Такову, али и у цркви на Савинцу и у Јовању (Д. Бранетићи – Озрем). Приликом дружења после Свете Литургије, у пролазу ми је поменуо да су после дуго времена враћене рестаурисане северне двери иконостаса на Савинцу. Пошто нисам био упознат са тим шта се дешавало са поменутим дверима, коначно смо данас успели да нађемо мало времена и да ми отац Дарко исприча до краја причу о вратима са иконостаса.
Отац Дарко са својом супругом Милицом и двоје деце од летос живи на Савинцу. Ови млади људи, интелектуалци, претходно су живели у Пожеги где је Дарко служио као ђакон и предавао веронауку у школи. Обоје су завршили мастер студије на теолошком факултету, али обоје су поред тога завршили и мастер студије на ДИФ-у. Милица ради као наставник веронауке у три школе и како сазнајем из разговора, задовољни су досадашњим животом у новој средини.
Он често прича о томе колико је Таково важно за српски народ, колико велика ствар се у нашем селу десила и како треба неговати сећање на устанак и наше славне претке. Каже и то да је црква на Савинцу на њега оставила јак утисак, али да му је сам иконостас, иако скоро обновљен, изгледао крњ без двери са осликаном представом Светог архангела Михаила. Пошто није могао да нађе никакав писани траг о томе где би поменута икона могла да се налази, након дужег трагања сазнао је да је бригу о њој преузела Академија СПЦ за уметности и консервацију.
,,Према причама парохијана, сазнао сам да је пре неких петнаест година икона послата у Београд, а с обзиром на то да је ово мала црквена општина, није било средстава да се рестаурација уради брзо и од стране професора, већ је опредељено било да то раде студенти. Зато је тај процес толико дуго трајао, али ево слава Богу, завршен је и нама су двери враћене пре два месеца“- прича отац Дарко. Занимљиво је и то како су двери враћене. ,,До Немање сам дошао игром случаја. Нисам га познавао. Он ми се јавио и рекао да је планирао да обавља неке послове у храму Светог Ахилија у Ариљу. На моје објашњење ситуације, да нама фале северне двери на иконостасу, он је рекао да зна где се налазе и да ће донети двери за три дана када буде ишао у Ариље, пошто пролази поред нас. И стварно, он их је довезао и ми смо по промислу Божијем успели да комплетирамо наш иконостас. Нисам сигуран, али претпостављам да је то сад његова форма из 1822. године“- наставља о. Дарко.
О рестаурацији о. Дарко даље каже: ,,Иконостас је комплетно рестаурисан 2018. године, средствима које је приложила породица Саше Баралића. Све је рестаурисано сем северних двери које су раније већ биле послате на сређивање. Породица Баралић је тада донирала велика средства за Цркву Светог Саве, а радове на иконостасу је извео студио за рестаурацију и консервацију из Чачка.“
Аранђеловдан
Пре него што кренемо са описом и покушајем тумачења иконе, замолио сам оца Дарка да ми каже нешто више о самом празнику.
,,Сутра је велики празник, посвећен архангелу Михаилу и свим бестелесним Силама. Празник који слави девет чинова анђелских и њиховог предводника архистратига Михаила, оног који је зауставио првог палог анђела, који је повео део војске анђела за собом.“ Овде је Милица додала да наш народ има праву реч за тог отпадника ,,непомјаник“, што значи да о њему не треба ни причати.
У жељи да ми што боље објасни значај архангела Михаила, његову силу, храброст и одважност у борби против сила таме, отац Дарко даље прича како је Војвода светлости зауставио даље осипање анђеоске војске: ,,Архангел Михаил стаје испред војске анђела који су кренули за овим првим, кога је Господ створио, по предању, најлепшег и најдаровитијег, али који се погордио и отпао… Михаил их зауставља, а онима који нису отпали он се обраћа литургијским речима ПАЗИМО! СТОЈМО СМЕРНО, СТОЈМО СА СТРАХОМ! како би их задржао на правој страни. На то му они одговарају СВЈАТ, СВЈАТ, СВЈАТ ГОСПОД САВАОТ! ИСПОЛНИ НЕБО И ЗЕМЉА СЛАВИ ТВОЈЕЈА! Зато је он толико значајан, зато је толико важан, зато му се људи толико молитвено обраћају и зато га толико нашироко прослављају по читавом православном свету. Ето, сад је његов празник и ми смо позвани да проникнемо у дубине читаве Небеске јерархије и оног невидљивог. Јер ми верујемо у Творца свега видљивог и невидљивог. То невидљиво је много веће и много садржајније од видљивог. Зато и прослављамо Небеске силе, да бисмо могли да проникнемо у то што нам је Господ оставио кроз Свето писмо и да уђемо у дубине и ширине домостроја спасења људског.“
Северне двери на иконостасу Цркве Светог Саве
На овим дверима представљен је лик архангела Михаила који у десној руци држи мач, а левом руком за косу држи нагу људску фигуру којој се не може одредити пол ни старост. Испод, у доњем десном углу је представа демона, која је већим делом оштећена (види се само глава). Архангел је окренут фронтално ка посматрачу. Одевен је у златну војничку панцир-кошуљу, украшену стилизованом биљном орнаментиком у коју су ,,сакривена“ застрашујућа човеколика бића . Михаил изгледа као крилати младић, озбиљног израза лица са хипнотишућим крупним очима. Иако на први поглед одише благошћу и наивношћу, када се погледа читава представа у целости, она код посматрача изазива и дозу страха.
Тумачење представе
У покушају да протумачимо ову представу, за полазну тачку смо поставили нагу фигуру коју Михаил држи у десној руци. Прва слична иконографија до које сам дошао је она на икони у Рилском манастиру у Бугарској која има назив ,,Архангел Михаил узима душу богаташу“. Овде је архангел представљен у покрету. Рука у којој држи мач је у замаху и спрема се да крене ка фигури на којој Михаил стоји. Та фигура представља богаташа у часу када му се тело растаје од душе. Душа је представљена као наго људско тело (мада је овде огрнуто тканином око струка). За душу се боре демони који су развили своје свитке са записаним гресима које је богаташ за живота починио. Труде се да одвуку са собом у пакао несрећног човека. Ту су и жене које стоје изнад главе покојника и оплакују га.
Икона из Рилског манастира у Бугарској
На основу имена ове иконе, успели смо да пронађемо право мало богатство. То је рад историчарке уметности др Ане Милошевић „Арханђео Михаило узима богаташеву душу – са северних двери иконостаса Цркве Светог Илије у Смедеревској Паланци”.
О представи на бочним дверима она пише следеће:
Иконографија арханђела на бочним дверима иконостаса била је уобичајена у 17. и 18. веку. Таква иконографска решења одговарала су практичним потребама богослужења, јер су се бочна врата називала ђаконским или анђелским, симболизујући анђеле Христове. На северним дверима у Цркви Светог Илије, Архангел Михаило је представљен у златном оклопу. У десној руци држи мач усмерен ка лежећој фигури човека, док у левој руци има вагу са људском душом која виси. Арханђел стоји на човеку који лежи са јастуком испод главе. Око њега су жене које оплакују покојника, док демони покушавају да отму његову душу.
Сцена је комбинација различитих иконографских типова византијске и поствизантијске уметности. Архангел Михаило је приказан као ратник који тријумфује над гресима, као водич душа, али и као учесник на Страшном суду, где мери душе. Његова улога се наглашава представом ваге и душа, као и извођењем душе из уста умирућег човека, што сугерише да је овај човек грешник чију душу арханђел узима.
У раном 19. веку, ова тема је трансформисана у нову – „Архангел Михаило прима душу богаташа“. Уместо анонимног грешника, овде се наглашава да је умирући човек богаташ. Ова иконографија је инспирисана Христовом параболом о безумном богаташу из Јеванђеља по Луки (12:16–21). Серије бакрореза из Свете Горе, настале између 1807. и 1850. године, допринеле су ширењу овог мотива. Архангел је на њима приказан с раширеним крилима и мачем упереним у богаташа, наглашавајући његову моћ и Божији суд.
Иконостас, Црква Светог Илије у Смедеревској Паланци
Архангел Михаило као судија душа
На основу свега што смо успели да пронађемо о овој представи, може се са сигурношћу закључити да нага фигура на северним дверима савиначког иконостаса представља душу, коју је у тренутку растанка са телом , прихватио архангел Михаил. Он је брани од демона који на основу човековог грешног живота, покушавају да је одведу у пакао. Као противтежу гресима које демони обелодањују, архангел прилаже добра дела која је човек чинио за живота.
Детаљ са северних двери иконостаса на Савинцу – нага фигура, симбол људске душе након телесне смрти
Оно што не можемо одгонетнути без озбиљније анализе је то да ли је испод ногу архангела Михаила постојала фигура (богаташа) чију душу он држи у руци. У доњој зони, икона је видно оштећена, али се не назиру фрагменти тела. На основу осталих икона које нам наводи др Ана Милошевић, а које су радили исти уметници, груписани око чувеног Јање Молера, постоје основе да се и на савиначкој представи архангела Михаила ради о теми „Архангел Михаило прима душу богаташа“.
О групи зографа који су радили, по свој прилици и на иконостасу савиначке цркве, ауторка износи следеће: ,,Сликарски рукопис овог потпуно непознатог мајстора (аутора северних двери цркве у Рипњу) тешко је издвојити из стила радионице, па самим тим и пратити његов даљи рад, али је сигурно да припада кругу зографа блиских Јањи Молеру, Михајлу Константиновићу, зографу Анастасу. Поменути зографи припадају релативно кохерентној групи која делује на тлу Србије у првој половини 19. века.“ Ова група ради такође и на иконостасу Цркве Светог Саве на Савинцу.
Јуче смо се поново дружили у црквеној порти. Најлепше јутро ове године. Благо, више свеже него хладно, сунчано и тихо, просто би било штета да смо га провели у затвореном простору. Касније, читав дан је био леп, а једно крштење и две свадбе у нашој црквици, учиниле су га свечаним и посебним. Мало смо се правили важни док су нам сватови прилазили да се поздраве с нама и похвале радове.
Стигли смо да завршимо страну испод цркве. Остало нам је још око седамдесет поља на којима би требало заменити летве и диреке. За ово ће нам требати још једна субота, најмање петнаест људи и нешто новца за летве, ексере и остале трошкове.
Што сам старији, све чешће обраћам пажњу на своје унутрашње стање и схватам како се више не радујем истим стварима којима сам се раније радовао. Тако ми више свирке, ноћни изласци, журке, гласна музика и гужва не представљају задовољство као некад. Чак ми је то постало и напорно. Док на пример, данашњи дан и дани слични овоме, изазивају у мени радост, осећај испуњености и среће.
Устао сам око шест и десет и заједно са Сашом ишао да берем печурке по оближњој ливади. Време које је било променљиво претходних неколико недеља, погодовало је печуркама тако да их има свуда около по шумама и ливадама. Изузетан је осећај док пуниш кесе храном првокласног квалитета, а да након тога не мораш да одеш ,,на касу“ или да размишљаш о исправности, пореклу и начину узгоја намирница које си пазарио. При том, ти једри и свежи ливадски плодови као да хоће својом појавом да нам поруче да смо на превару заробљени у ланце потрошачког друштва и да је и другачији начин живота могућ.
Овај јутрошњи улов је касније био припремљен за доручак којим су се послужили вредни Таковци, који су овај Михољдан подарили своме селу и својој светињи. Сложна дружина је одабрала данашњи дан да настави где је прошле године стала. Остало нам је још ограде која је дотрајала и која мора да се замени или (где је то могуће) да се поправи. Поред старих асова овога спорта придружили су нам се и омладинци, а посебну част су нам својим учешћем указали свештеник Дарко и његова супруга Милица са дечицом. Тако смо након тропара Светом Ђорђу и јутарње кафе из нашег летњиковца кренули у нове радне победе.
И све би било добро да је наш стари саборац Дуле из Љеваје могао да нам се придружи и помогне у радовима. Уместо тога, пошто је био спречен да дође, послао нам је печено прасе. Из тог разлога се сад не можемо похвалити да у овој нашој племенитој акцији није страдала ни једна животиња.