Претрага за:
јан 31 2023
Црква брвнара у Такову

Деведест и једну годину пре Таковског устанка, у Такову је изграђена црква. Саградио је народ, у оно време на скривеном месту, у шуми, али су је Турци ипак пронашли и спалили само годину дана касније. Овај бисер народног градитељства, који се сачувао до данашњих дана саграђен је 71 годину касније 1795., а причу о томе забележио је Миленко С. Филиповић:

,,О грађењу цркве брвнаре у Такову прича се ово: био у селу чобанин Порча и чувао овце код места на коме је била црква, касније спаљена. Наишли Турци са стоком са Рудника па повели и њега да им помогне да терају стоку. Он остане у служби код Турчина, који га посини, и тако Порча наследи велико имање. Био се и потурчио. Живео је у Сарајеву. Као богат човек сети се свога села, дође и подигне цркву на месту где је и раније била црква, те насели своју фамилију, Василијевиће, који су се по њему звали и Порчићи и који су, доцније, изумрли.

Сем о Порчи, много се прича у селу и о неком Цветку. Мисли се да је био од Поповића (Витомировића). Њега су Турци убили и ставили на точак као неког народног вођу. Место његове погибије и извор прозвани су Цветковац. Сахрањен је био на црквеном згаришту. Неки казују да је Порча подигао таковску цркву за душу Цветкову, а да је овај погинуо зато што је јатаковао с хајдуцима и да је тада и Порча био осуђен на батине. (У Клатичеву је било Порчића)… црква у Такову је подигнута 1724.“

Срећко Лисица 0 Коментари
јан 26 2023
Савинац

Заселак или како је то Миленко С. Филиповић записао у својој књизи ,,Таково“, један од главних потеса села Шарани – Савинац, чврсто је везан за нашег свеца и просветитеља Светог Саву. Црква која се налази на најлепшем месту у селу, а коју је подигао кнез Милош 1819., посвећена је управо њему. Извори лековите воде који се налазе у близини у кориту реке Дичине називају се Светиња (Савинац) и сматрају се Савиним изворима, а предање каже да су два удубљења у камену поред извора отисци копита Савиног коња. Такође се сматра да је на брду изнад цркве некада постојао манастир који се звао Савина по свом оснивачу Светом Сави. Ево шта о томе пише Миленко С. Филиповић:

,,Врло су жива предања у селу о томе да је некада ту постојао манастир, и неки знаци потврђују да у том предању има нешто истине. На Главици је место Манастириште, али је место раскопано и стоји само рупача. По предању, камен од манастира први је носио Турчин Диздаревић, а после и народ. На Становишту су Калуђерске Ливаде и Поповића или Поповске Њиве, а да нико у селу не зна када су овде живели ти Поповићи и шта је било с њима. Једна надгробна плоча са људском главом у рељефу пренета је са Манастиришта и смештена према апсиди цркве на Савинцу. По народном предању, манастир се звао Савина и његов оснивач је био св. Сава, који га је осветио на Богојављење и онда са литијом сишао на топле изворе крај Дичине и на њима осветио богојављенску водицу. На Становишту су били манастирски станови са стоком…“

,, Варошица се развила око цркве, коју је подигао кнез Милош 1819. у непосредној близини врела Светиње или Савинца. Уз цркву су били подигнути многи чардаци, од којих још стоје два, и кућа кнеза Милоша. Доцније су уз цркву нодигнуте општина и кућа за свештеника, 1889. подигнута је у близини школа, а доцније и друге зграде и куће између цркве и школе…“

Светитељу Христов Саво моли Бога за нас!

Срећко Лисица 0 Коментари
јан 15 2023
Јануарско пролеће у таковском крају

Сунчева светлост појачала је боје и открила лепе детаље по сеоским сокацима. Открила је и лепе куће, ограде и све оно што нам је сам Бог оставио и дао на управљање. Открила је и многе плоче са именима оних који су своје животе дали некада давно за слободу, за нас који данас шетамо безбрижно нашим селима. Али открила је и то да нас је у тим истим селима све мање, да нам школске зграде у неким селима више нису потребне, да нам зграде у којима су некада биле месне заједнице, задружни домови, више не требају. Открила је неубране јабуке које се црвене на гранама са којих је лишће одавно опало.

Срећко Лисица 0 Коментари
дец 25 2022
Дучић о слици ,,Таковски устанак“

Загледан у једну од многобројних литографских копија ,,Таковског устанка“ нашег чувеног сликара Паје Јовановића, велики Јован Дучић је у свом тексту објављеном у мостарској Зори (01.02.1899.) уздигао ово дело на ниво патриотске иконе:

„Та врлина ове слике и јест то да не представља, него говори, да је рјечита“

,, Први поглед на ову слику испуњава те неким жаром, неким витешким поносом српским. У авлији мале Таковске црквице, под историјским Грмом, читава гомила јунака, на лицу са изразом жарког одушевљења, огња, прегоријења. У њиховим рукама уздигнуте сабље и јатагани, дигнуте руке на заклетву и подигнуте капе. Сви изгледају у живој ријечи, у јуначкој радости, и баш у тренутку кад су пале оне значајне ријечи Великог Милоша: ,,Ево мене. Ево рата с Турцима!“ Све упрло очи у војводу, све поврвило њему: и стогодишњи старац, ослањајући се на суву дреновину са младићким одушевљењем на лицу, и мајка са синчићем, и слијепи гуслар који се бјеше за вријеме литургије нашао с гуслама у црквеној авлији. Сви у једној жељи, и једном осјећању; сто срдаца у једном куцњу! Једно исто осјећа војвода и просјак, кнежеви и други домаћини сеоски, старци и младићи … ту, на гробљу, међ крстовима оних који полијегаше не сачекавши златно јутро слободе. Све као да је кликнуло једним гласом против тираније, готови да суну у огањ, у смрт за слободом, за спасењем. Војвода дигао крсташ барјак у јуначкој мишици, другу држи на заклетви. Ту је и свештеник, одан душом и срцем тој иројској гомили, вјеран свом народу, дигао руке и благосиља…“

,,Србине! Уведи ову гомилу иројских људи у свој дом, и сачувај с њим помно велика и свијетла слова своје мученичке душе”.

Срећко Лисица 0 Коментари
дец 15 2022
Срчаник

Када се крене из Горњег Милановца ка Такову, на путу који пролази кроз Клатичево, постоји низ опасних кривина. Неретко се ту дешавају судари, превртања, излетања са пута и друге незгоде, поготово у условима који нису најповољнији за вожњу. Киша, снег, магла, а некад и обичан мрак могу изазвати да се аутомобилска стакла проспу по асфалту. И баш то просуто стакло, та срча била ми је прва асоцијација за настанак имена Срчаник.

Читајући књигу Миленка С. Филиповића ,,Таково: насеља, порекло становништва, обичаји“ наишао сам на податак да је кроз Клатичево пролазио пут Горњи Милановац – Прањани са одвајањем ка Љигу и много пре него што су се аутомобили појавили на путевима Србије. Такође у овој књизи писaној педесетих година прошлог века, сазнао сам по чему је Срчаник добио име и како су настали вашари:

,,У атару села Клатичева, недалеко од Горњег Милановца, налазе се ливаде Срчаник. Ту сваке године на Усековање (11. септембра по новом календару) после подне буде велики сабор („вашар“): млађи свет више и не зна да је сабор настао на тај начин што су некада ту жене само долазиле да беру лековиту траву срчаник. На Барицама до Анатеме изнад Полома, такође на Усековање, старији су брали линцуру и срчаник, а млађи се проводили. Пре неких четрдесет година престали су у Бершићима да беру траву жутиловицу (за жуто бојење) на Ивањдан, али је вашар држан све до после Првог светског рата. У недељу по Великој Госпојини (28. августа по новом) буде у Теочину велик сабор („вашар“), који се зове Лешници: некада су се крај једног лесковог шумарка скупљали тог дана чобани са стоком и брали лешнике, а сада је то велики народни скуп неколико суседних села. Било је таквих скупова и на Равној Гори (брање јагода и линцуре), у пољу Девесиловици поред речице Девесиловице (трава девесиље, на Усековање), у Ручићима, на Савинцу (линцура и др.) итд.“

Фотографија преузета са rulek.rs

Срећко Лисица 0 Коментари
дец 10 2022
Време слава

Божићни пост траје. На селу су позавршавани велики послови. Ракија је у бурадима, суши се месо у пушницама и оставља се да ,,ћути“ до Божића. Дани су хладни, а куће топле и дуже се борави у њима него вани.

Свака православна породица је мала црква која има свог заштитника коме се моли за напредак и помоћ од Бога, а дан који је заштитнику посвећен обележава се свечано и овај обичај се преноси са колена на колено.

,,Свака српска кућа има у години по један дан кад слави и то се зове слава или крсно име, или свети или свето.“ ( Милан Ђ. Милићевић- Живот Срба сељака)

У децембру су славе посвећене следећим празницима и светитељима:

4.12. Ваведење пресвете Богородице
7.12. Света великомученица Екатарина
8.12. Свети свештеномученик Kлимент
9.12. Свети Алимпије Столпник
13.12. Свети апостол Андреј Првозвани
17.12. Света Варвара
18.12. Свети Сава Освећени
19.12. Свети Николај Чудотворац – Никољдан (Свети Никола)
25.12. Свети Спиридон Чудотворац

У јануару:

2.1. Свети Игњатије Богоносац
9.1. Свети Архиђакон Стефан
14.1. Свети Василије Велики
20.1. Свети Јован Kрститељ
27.1. Свети Сава

Међу православним Србима највише је оних који славе Светог Николу (према неким изворима око половине од укупног броја православних Срба), затим следе Ђурђевдан, Аранђеловдан, Свети Јован, Свети Димитрије…

,,Домаћин се стара и приправља израније чим ће и како ће прославити своје крсно име. Пред ноћ, у очи крсног имена, зађе по један из куће (обично који од момчади) по селу и зовне оне куће, које се зову узајмично. Кад дође пред кућу обично скине капу, назове Бога и рече: „Поздравио ви се тата (или чика или брата) да дођете до вече на чашу ракије. Да се разговоримо и да мало ноћи поократимо; што буде св. Никола донео нећемо сакрити. Дођите, немојте да не дођете“.

Овако се зове где је обичај звати на славу, али има села где се не зову него иде свечару на славу незван ко год милује.

Кад званице долазе свечару обично назову: ,,Добро вече!“ и додају: ,,Срећно ти крсно име; славио га много лета и година у здрављу и у весељу!“ Који су познатији са свечаром, или су својта, донесу и по јабуку или дуњу у недрима и дају је домаћину кад му назову добро вече. Сад сви вечерају, пију, разговарају се, па се и разиђу, а пријатељи из других села ту остају на конаку.“

Овако Милан Ђ. Милићевић описује како је некада протицало вече пред славу Светог Николе и наставља:

,,Сутра дан домаћин се рано пожури цркви, ако није обичај да свештеник долази кући да преломе колач. У цркви, пошто се сврши богомоља, служба или јутрење, свештеник узме колач, пресече га на четворо, преко доње коре, поспе на оном раскршћу вином, обрне га три пут с домаћином читајући, или појући црквенске песме: Исаије ликуј и Свети мученици па га онда разломе на више, и по што у три маха сркну оба од онога вина на колачу и пољубе колач, пољубе се међу собом и разломе колач са свим тако да две четвртине остану домаћину а две свештенику. Домаћин своје четвртине од колача и кољиво  врати кући, а свештеник опет оне своје задржи себи.

Дошав кући домаћин се поздрави с гостима (а с којима се није пре видео и ижљуби) па их стане служити (гологлав). Тако ће служити до пред подне, па ако је и сам човек у годинама, он ће онда присести с гостима а дозваће кога млађега од себе да га одмени. Око подне дижу у славу. То бива овако: Сви устану на ноге, поскидају капе, донесе се она четвртина од колача, (или ако доходи поп кући изнесе се цео колач те се он ту и преломи) и на њу се запали воштана свећа, сви се окаде тамјаном, прекрсте се по неколико пута, па онда домаћин наслужи сваком по чашу вина… (здравица) … После тога обреде се сви кољивом, прекрсте се, моле се Богу како ко уме па поседају сви и продужи се гозба и разговор. Ту се прича о старим добрим и тешким временима, о српској слави, о јунацима, о светитељима и добротворима народним.“

Крсна слава је карактеристично обележје српског народа и јединствена појава у православном свету. И пре примања хришћанства, Срби су имали кућне заштитнике, а пошто православље никада није било искључиво и ригидно у свом наступу, стари заштитници су само замењени хришћанским светитељима, а слава је постала део православног живота међу Србима. Сматра се да су наши преци при крштењу узимали за заштитника оног светитеља на чији дан су крштени. Раније се у народу сматрало да су они који имају исту славу у међусобном сродству и да не би требало да се ,,узимају“ међусобно мада ово правило није строго поштовано.

Срећко Лисица 0 Коментари
нов 26 2022
Вељкова прича из Шарана

Ноћ у прадединој кући

Век и по је ту, на маленој косини, шумадијска стара кућа, са огњиштем и собом, под којом је подрум од тесаног камена. Са ограђеном авлијом од прошћа, а испод ње њива и стрм шљивик црвене ранке. Окренута ка истоку, где зора прво свиће, одмах изнад старог ораха, а са врха нашег Вујна. Пред кућом је јабука, породично стабло, одмах до прага, где се састају преци са потомцима. Испод ње су све наше тајне, састанци и растанци, приче и здравице. Нема им броја, јер овде је све старо бар један век. И и даље се овде у пролеће све буди! Све букне и процвета у месецу мају, зри у септембру и умире у новембру, да би поново с мојим доласком, оживело.

Волео сам да спавам крај прозора, испод иконе и кандила, старих слика насмејаних људи. Крај молитвеника и шајкаче прадедине. Заспао би, али би се у сред ноћи тргао, када је пун месец и ведро небо, негде око Илиндана. Чујем гласове, чујем звук црквених звона, чујем песму бесмртних ратника. Повика неко са малог сокака и лепо рече моје име! Изађох испред и кренух горе и лепо видим сви моји преци, стари ратници у бој кренули. Војислав стоји, на вр` сокака, на дешњаку волу меденица јечи, пушка о рамену и шајкача на глави, а место кола топ волови вуку. До њега стоји силни Глигорије, већ 2 рата има иза себе и у нови се, већ остарео спрема. Видосав његов, од деветнаест лета љуби љубу и нерођено чедо, чега га далек пут, до сињег мора. Около њих су и они, којима име не знам, испраћају их мирно и желе срећу! Месец им зари већ мрка лица, стојим пред њима, стидим се себе. Да ли сам достојан, оваквих људи? Да ли је доста воштаницу палити и Богу се молити за њихове душе? Да ли је доста орати њихове њиве, гајити оно старо воће, певати песме њима у част? Да ли је доста налагати огњиште, сећи колач на дан светог Георгија победоносца, њиховог чувара и молитвеника. Ићи у цркву где су они крштени, причешћени и венчани пред живом сликом Исуса Христа? Да ли је захвалност кад волим сваки камен, сваки грумен и прах земље ове, натопљене крвљу? Када гледам очима ратника у сва она вишња брда, где осећам да су ми корени и да знам да сам дошао међу своје, тамо где припадам тамо где ме воле. Зато стајем пред њима мирно и поздрављам свих 200 јунака нашег села који почивају на вечитој стражи, неки на Зејтинлику, а неки на Крфу, а неки крај Колубаре подно Сувобора.

Миловановић М Вељко

Срећко Лисица 0 Коментари
нов 5 2022
Митровске задушнице

У суботу пред Митровдан наш православни народ се сећа својих упокојених сродника и пријатеља. На Светој Литургији се молимо за њихове душе и читамо њихова имена пред лицем Бога Живога. У Цркви брвнари у Такову се налази табла са именима погинулих и умрлих у рату од 1912. до 1919. године. Сети се Господе у Царству Твоме, помилуј и спаси уснуле слуге своје:

Драгојла, Милоша, Љубомира, Крсту, Рајка, Сретена, Александра, Микаила, Добрицу, Рајка, Милутина, Милорада, Ђурђа, Миливоја, Братислава, Милоша, Перишу, Милосава, Маринка, Грујицу, Благоја, Здравка, Љубомира, Душана, Љубисава, Адама, Младена, Радивоја, Драгишу, Милутина, Светозара, Драгутина, Здравка, Љубинка, Живојина, Живојина, Јована, Василија, Чедомира, Тимотија, Богољуба, Милосава, Ђурицу, Драгомира, Живојина, Чедомира, Милоша, Владимира, Милоша, Петра, Драгољуб, Милинка, Милорада, Војислава, Живана, Радојицу, Рајка, Милорада, Драгомира, Милована, Добросава, Радомира, Рајка, Микаила, Милића, Бошка, Божа, Војислава, Тикомира, Митра, Милоша, Радисава, Божидара, Драгутина, Милутина, Радича, Илију, Радомира, Милосава, Драгољуба, Живојина, Веселина, Милоша, Саву, Милинка, Војислава, Драгутина, Вилотија, Милоја, Чедомира, Вујицу, Јовицу, Јездимира, Миловна, Милорада и Животу мајстора каменоресца који ову плочу направи 1924. године.

Срећко Лисица 0 Коментари
Takovo.net је сајт који се бави промоцијом таковског краја, живота у селу Такову, историје и традиције српског народа са ових простора. Takovo.net is a website that promotes the Takovo region, life in the village of Takovo, the history and traditions of the Serbian people from this area. Copyright © [2021] [takovo.net] | Powered by [S.Lisica@takovo]