Јуче смо се поново дружили у црквеној порти. Најлепше јутро ове године. Благо, више свеже него хладно, сунчано и тихо, просто би било штета да смо га провели у затвореном простору. Касније, читав дан је био леп, а једно крштење и две свадбе у нашој црквици, учиниле су га свечаним и посебним. Мало смо се правили важни док су нам сватови прилазили да се поздраве с нама и похвале радове.
Стигли смо да завршимо страну испод цркве. Остало нам је још око седамдесет поља на којима би требало заменити летве и диреке. За ово ће нам требати још једна субота, најмање петнаест људи и нешто новца за летве, ексере и остале трошкове.
Што сам старији, све чешће обраћам пажњу на своје унутрашње стање и схватам како се више не радујем истим стварима којима сам се раније радовао. Тако ми више свирке, ноћни изласци, журке, гласна музика и гужва не представљају задовољство као некад. Чак ми је то постало и напорно. Док на пример, данашњи дан и дани слични овоме, изазивају у мени радост, осећај испуњености и среће.
Устао сам око шест и десет и заједно са Сашом ишао да берем печурке по оближњој ливади. Време које је било променљиво претходних неколико недеља, погодовало је печуркама тако да их има свуда около по шумама и ливадама. Изузетан је осећај док пуниш кесе храном првокласног квалитета, а да након тога не мораш да одеш ,,на касу“ или да размишљаш о исправности, пореклу и начину узгоја намирница које си пазарио. При том, ти једри и свежи ливадски плодови као да хоће својом појавом да нам поруче да смо на превару заробљени у ланце потрошачког друштва и да је и другачији начин живота могућ.
Овај јутрошњи улов је касније био припремљен за доручак којим су се послужили вредни Таковци, који су овај Михољдан подарили своме селу и својој светињи. Сложна дружина је одабрала данашњи дан да настави где је прошле године стала. Остало нам је још ограде која је дотрајала и која мора да се замени или (где је то могуће) да се поправи. Поред старих асова овога спорта придружили су нам се и омладинци, а посебну част су нам својим учешћем указали свештеник Дарко и његова супруга Милица са дечицом. Тако смо након тропара Светом Ђорђу и јутарње кафе из нашег летњиковца кренули у нове радне победе.
И све би било добро да је наш стари саборац Дуле из Љеваје могао да нам се придружи и помогне у радовима. Уместо тога, пошто је био спречен да дође, послао нам је печено прасе. Из тог разлога се сад не можемо похвалити да у овој нашој племенитој акцији није страдала ни једна животиња.
,,Црква брвнара у Такову је једна од најстаријих грађевина црквене архитектуре овог типа у Србији. Уједно она је и најпознатија, јер је директно везана за подизање Другог српског устанка. Милош Обреновић је на Цвети 1815. године испред ове цркве званично прогласио устанак и позвао народ у борбу против Турака. У цркви окупљени устаници су се причестили и заклели на верност Милошу и Србији „на крст часни и слободу златну”. Ова чињеница била је од пресудне важности за даљу судбину храма. Таково се већ током прве владавине кнеза Милоша Обреновића производи у важан меморијални топос. Пуну пажњу посвећује му већ Вук Стефановић Караџић у званичној кнежевој биографији. Истом пажњом таковски меморијски топос описују убрзо потом Леополд Ранке и Сима Милутиновић Сарајлија. Након тога опис сабора у Такову на Цвети године постаје нормирано и незаобилазно место званичне монументализоване националне историје, посебно у време владавине династије Обреновић. Место које је таковска црква добила у званичној идеологији Кнежевине, а потом Краљевине Србије било је симболично. У писаним изворима се увек изнова наглашава историјски значај таковског храма. Тај историјски значај био је разлог што се и сам храм сагледава као историјски споменик па се тежи његовом чувању у изворном облику. У том смислу храм постаје нека врста националног споменика.“ Овако пише историчарка уметности Тања Гачић у свом тексту ,,Храм Светог Георгија у Такову као меморијални топос“, објављеном у Зборнику радова 7, (стр.31-49) из 2014. године, издатог од стране Музеја рудничко-таковског краја.
У свом опсежном тексту ауторка се бави и питањима заштите и презентације саме цркве и расветљава нам проблеме са којима се наш сеоски храм кроз дужи временски период суочавао. Црква брвнара Светог Ђорђа у Такову има двојни статус – она је и верски објекат и меморијално место повезано са Таковским устанком. Ова двојна улога не изазива сукобе у данашњем контексту, али је раније различито тумачена. Током комунистичког периода, црква је проглашена за културно добро због своје архитектонске вредности као пример народног градитељства, без наглашавања њеног верског или меморијалног карактера. Међутим, унутрашњост цркве и њена околина били су (благо речено) запостављени, што је довело до губитка аутентичног изгледа.
,,Са порастом национализма“ како наводи ауторка, мада бих ја пре рекао са порастом лажног национализма и скрнављењем свега што је национално крајем осамдесетих година, поново је порастао интерес за меморијални значај Такова. Посебно за споменик и Таковски грм, који су накнадно проглашени културним добрима. Међутим, овај комплекс је подељен на два дела: цркву и меморијални комплекс Таковски грм, што је додатно отежало његово јединствено тумачење и заштиту, како сазнајемо из текста.
,,Пажња се усмерава на таковски грм и споменик подигнут поред њега 1887. године. Одлука о њиховом проглашењу за културно добро донета је посебно и накнадно, у два наврата, 1990. и 2000. године. Тиме је јединствен меморијални топос физички раздвојен и законски заштићен на два начина и по два основа. На тако раздвојен начин представљено је Таково и у публикацији Споменичко наслеђе Србије, коју је издала надлежна матична иституција Републички завод за заштиту споменика културе Србије 2007. године. Посебно је наведена одредница „Таково, црква брвнара Светог Ђорђа’’ и то у оквиру пописа Споменика културе, а посебно „Меморијални комплекс Таковски грм’’, у оквиру Знаменитих места. Обновом меморијалног топоса Други српски устанак, у чијим оквирима је основан и Музеј Другог српског устанка, поставља се питање поновног конституисања јединственог меморијског комплекса. Пошто је музеј у надлежности Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу тај подухват припада њему. Формална брига о заштити поверена је Заводу за заштиту споменика културе у Краљеву. У том смислу питање обнове храма у његовој је надлежности. Синхронизован рад ове две надлежне званичне институције пружио би могућност свеобухватније обнове и презентације таковског историјског наслеђа, као споменика културе и као знаменитог места. Тиме би се питање аутентичног изгледа цркве брвнаре поставило на знатно шире основе и протегло на цео амбијент. Било би потребно обновити црквену порту, вратити пронађене надгробне белеге. У истом смислу било би неопходно обновити и стару звонару. За овај подуват постоји довољно историјских извора, попут планова генерала Јована Мишковића, затим старих фотографија и литографија.“ – стоји у тексту.
О унутрашњости храма
Даље пише: ,,Најзначајнији и свакако најкомпликованији подухват било би уређивање унутрашњости храма и обнова иконостаса, о чему постоје само писани извори, попут опширног описа Феликса Каница објављеног у његовој књизи о Србији.“
Унутрашњост таковске цркве брвнареПолијелеј (лустер)Део иконостаса изнад северних двериДео свода у западном делу храма
Заједно до решења проблема
,,Важност реализације овог подухвата постаје још актуелнија ако се има на уму да, према већ израђеном плану за нови ауто-пут, он пролази управо између цркве и споменика. Тиме ће се меморијски топос и формално разделити магистралом на два дела, па питање осмишљавања његовог јединства постаје још сложеније. Будући планови и пројекти требало би стога да обједине делатност различитих институција културе, пре свега Музеј рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу и Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, као и надлежне републичке институције Историјски музеј Србије и Републички завод за заштиту споменика културе. Само оваквим тимским радом могуће је свеобухватно решавати питања визуелне презентације меморијалних топоса у новој култури сећања. Свако раздвајање и самостално деловање институција заштите и музејских институција, водило би само до фрагментарних решења и исто таквих тумачења места сећања какво је и Таково. У овако структуриран подухват требало би синхронизовано да буде укључен и проблем повезивања таковске парохијске Цркве Светог Георгија, што је надамо се овај рад бар у извесној мери указао.“ – закључује ауторка текста.
И ми смо ту
Иако је текст објављен пре десет година, надам се да су намере остале исте и да воља за обновом храма у Такову и даље постоји у редовима надлежних институција. Пошто црква у Такову живи и свој духовни живот у окриљу наше Српске Православне Цркве и ми парохијани на челу са својим свештеником смо ради да помогнемо. Као што смо се и до сада ангажовали око изградње летњиковца, постављања и поправке ограде и уређења дворишта, тако бисмо желели да учествујемо и у обнови наше сеоске богомоље. Наравно, уз поштовање свих планова и договора, као што смо и до сад радили.
