Породичну ауто-механичарску радњу основао је најстарији мајстор у породици Николић, мајстор Радивоје – Раћо. Започео је да обавља поправке мотора и осталих ауто-делова у дворишту очеве куће у Мрђеници. Како прича мајстор Раћо, у почетку је било доста тешко. Радио је у једној милановачкој фирми пуно радно време, а по завршетку посла, настављао би до касно у ноћ да ради у импровизованој радионици у очевом дворишту, да би касније средином осамдесетих година прошлог века прешао у Таково, на место где и сада живи и ради. У почетку је радионица била скромна, до алата се јако тешко долазило. Најбољи и једини специјализовани алат му је био онај који би сам направио. Талентовани и свестрани мајстор Раћо ,,крао је“ како сам каже занат очима, а алат којим су се служили мајстори у великим сервисима, које је имао прилике да посети у Немачкој, сам је правио служећи се како знањем, тако и креативном интуицијом.
,,У почетку се радило у каналу, јер дизалица није било. Тачније, било их је али су биле јако скупе и било их је тешко набавити. У каналу сам поправљао Фиће и Тристаће. Касније сам прешао на Ладе и још неке руске аутомобиле. Највише сам волео да радим око мењача, мотора и карбуратора“ – прича Раћо.
На моје питање како је уопште дошло до тога да заволи механику и да се одлучи за овај занат, мајстор каже: ,,Имао сам рођака по мајци који је радио у Ауто-мото друштву и ја сам полако почео са њим. Један део сам научио од њега, а већим делом сам био самоук. Љубав, воља и заинтересованост за посао гурали су ме напред. Оно што ме интересовало, тешко је ко хтео да ми каже и да ме поучи. Касније је кроз моју радионицу прошло много ученика и сви су сем једног наставили успешно да се баве механиком. Баш зато што мени нико није хтео да изађе у сусрет, ја сам њима несебично преносио своје знање“ – објашњава Раћо.
Стара зграда сервиса и главни улаз са улице
Нове зграде сервиса које се наставњају на стару и заједно чине једну спојену целину
Мајстор Раћо највише воли да поправља моторе
Мајстор Раћо и даље вредно ради
Мајстор Бобан, представник средње генерације
,,Шта да ти причам, како ме је Раћо терао да радим?“ – кроз смех је Боби започео наш разговор. ,,Шалим се, јако сам заволео овај занат и из љубави сам почео да радим већ са петнаест година“ – наставља мајстор Бобан. Објашњава даље како је још као мали волео да се ,,мува“ по очевој радионици, а да је касније завршио школу за ауто-механичара и већ са седамнаест озбиљно ушао у посао. Поред школе, највише је учио од оца и радио је све послове везане за механику. Како се посао ширио, проширивао се и радни простор. Бобан овде помиње и прву дизалицу коју су набавили: ,,Пошто су дизалице биле веома скупе, прву је направио сам Раћо. После смо купили једну половну и једну нову како се посао ширио. Сад имамо укупно четири које раде и две старе које нису у употреби. Прва радионица је имала сто двадесет квадрата, а сад смо доградили неколико сала и тренутно радимо на око триста квадрата радног простора без канцеларија, купатила и осталих просторија.“
Велики успон ова породична фирма доживела је када је почео да се гради ауто-пут кроз Таково. ,,Одржавали смо аутомобиле за доста фирми које су биле кооперанти на изградњи“ – прича Бобан. Даље из његове приче сазнајем да је посла увек било, чак и у време инфлације, али да је тај период изградње ове велике саобраћајнице био изузетно интензиван и да се у сервису радило до касно у ноћ. Доста тадашњих муштерија и данас долазе у Таково да сервисирају своја возила иако живе у Београду.
Мајстор Бобан у новој сали сервиса за новом хидрауличном дизалицом
Бобан на радном задатку
Младе снаге – мајстор Бане
Оно око чега су се Раћо и Бобан сложили је то да им је велики ветар у леђа донела одлука најмлађег Николића да се придружи оцу и деди у њиховом послу. И око још једне ствари су се сложили, а то је да је Бане већ сад изузетан у ономе што ради и у механици и у електрици.
Бане је као веома млад донео значајне животне одлуке. Прва је да ће да настави очевим и дединим стопама и да ће наследити њихов посао. Тако је одмах после основне школе, већ тада заљубљен у радионицу, кренуо пут Београда да се образује. Завршио је средњу школу, а касније и вишу, а све везано за ауто-електрику и електронику. Богато искуство стекао је радећи у неколико београдских сервиса ауто-електрике, прво у овлашћеном Шкода сервису, а на крају у једној земунској фирми која је, како Бане каже ,,на веома завидном нивоу и чији је власник ‘доктор’ за ову област“. С друге стране, механику је научио уз деду и оца.
Мајстор Бане највише се бави ауто-електроником
,,У послу увек мораш да се усавршаваш, да пратиш шта се ново дешава. Не можеш да станеш и да кажеш да си мајстор у једном одређеном делу… ниси мајстор никад у овом послу, јер увек има нешто ново, технологија напредује… и дешава ми се да се појави нешто о чему немам појма, али онда кренем да истражујем, да анализирам, да се максимално потрудим да нађем решење“ – закључује Бане.
Питао сам га и о његовом избору да остане да живи на селу. О томе Бане прича следеће: ,,Био сам дуго у Београду и једва сам чекао дан када ћу да се вратим у Таково. Не волим гужву и хаос. С друге стране, имао сам добру и здраву основу овде – разрађен посао и добар сервис. Што се тиче породице, лакше је на селу, а град нам је ту на петнаестак минута. Деца на селу имају лепше услове за живот и ништа нам не недостаје овде.“ Бане је од скоро са својом супругом добио девојчицу и заједно живе у новоизграђеној кући у Такову. Каже да понекад изађе до града са друштвом, али да му је у селу удобно и пријатно и да чак и слободно време проводи са пријатељима из села. Често играју баскет или се окупе на комплексу посвећеном Другом српском устанку у Такову.
Бане, ауто-механичар
Мајстор Бане Николић
Борба за село, борба за Таково
Наду за нaше село улива то што је млад, перспективан човек који је имао могућност избора, одлучио да се врати у своје Таково и да ту оснује своју породицу и развија свој посао. И Банов брат Милојко Николић, који није кренуо очевим и дединим стопама, али се скоро вратио из Београда у Горњи Милановац и ради као ИТ стручњак, такође представља светао пример младих људи који се након шкловања као формирани стручњаци враћају у средине из којих су потекли.
Сада већ давне 1950. године, Миленко С. Филиповић о пчеларству у таковском крају пише: ,,Пчеларсво је прилично заступљено, али сада нема већег привредног значаја. У сваком селу има по неколико домаћинстава која држе пчеле. Али пчеларство није равномерно заступљено: тако, нпр., док у селу Лочевцима и Ручићима многа домаћинства држе пчеле, у Невадама је таквих домаћинстава мало. Раније је пчеларство било јаче развијено: поједина домаћинства су имала и по стотину вршкара из којих је мед вађен на Крстовдан дављењем пчела у води. Деобе задруга, нестајање шума, ратови и реквизиције узроци су смањења пчеларства које наводе сељаци; томе треба додати могућност снабдевања јевтиним индустријским шећером. Иако су већ око 1910. почели да употребљавају кошнице ђерзонке, још увек су честе и примитивне вршкаре или трмке плетене од прућа или павитине, а олепљене балегом и покривене каптарима од липове или трешњине коре.“
Пчеларска породица Вуловић
У претходном тексту помиње се село Ручићи као једно од села таковског краја у коме је пчеларство било заступљено у многим домаћинствима. Једно од таквих домаћинстава је било и домаћинство Михаиловог прадеде Марјана. Михаило се сећа његових вршкара и чувених ДБ кошница, као и дана када су он и његов отац Милета наставили породичну пчеларску традицију хватањем првог роја.
Деда Милета показује слику породичне задруге и на њој Марјана, првог пчелара у породици
У књизи Миленка С. Филиповића пише и ово: ,,Ко нађе рој, његов је, али треба да закрсти дрво на ком га је нашао“ и ,,Пчеле се ни данас не продају за новац, него се за један рој или `челу` даје овца с јагњетом“.
Хватање свог првог роја Михаило Вуловић овако описује: ,,Сећам се , био сам основна школа када сам први рој ухватио. Рој се био настанио на једној грани, на дрвету у дворишту. Ми смо пришли, поставили кутију испод и здрмали рој са гране у кутију. Из кутије смо пчеле пренели и убацили у кошницу. Код оваквог формирања друштва битно је да се ухвати матица“.
Даље наставља: ,,Када сам дошао са факултета у Милановац, онда смо Милета и ја кренули озбиљно да пчеларимо. Озбиљно смо радили, имали смо преко стотину кошница у једном тренутку. Међутим, после смо смањили и сад смо стали на толико да имамо за рекреацију. Некада смо селили кошнице у Вршац на сунцокрет, док сад имамо око тридесетак друштава. Носилац посла је тата Милета, а ми остали му помажемо“.
Михало је дуго година био председник Друштва пчелара у Горњем Милановцу које броји око стотину чланова. Када се на ових сто дода још двадесетак пчелара који нису чланови, добија се укупан број пчелара који живе и раде на територији општине. Друштво пчелара ,,Матица“ из Горњег Милановца је доста активно, део је Савеза пчеларских организација Србије. Организују дебатне клубове, имају свој часопис и учествују у пчеларском животу нашег краја.
Михаило Вуловић, пчелар из таковског краја
Млади пчелар Вук и млада пчеларка Аника
Вуловићи своје пчеларске послове воле да обављају заједно. На њиховом пчелињаку затекао сам три генерације у раду. Сада је актуелно превентивно деловање против варое, пчелињег крпеља који је један од већих непријатеља пчела.
Три генерације пчелара Вуловића
Млада пчеларка Аника
Млади пчелар Вук
Михаило прича како деца радо долазе у Ручиће и воле да се баве пчелама, да скупљају восак, а највише да уживају у меду.
Пчеле, савршена бића
О пчелама Свети Николај Велимировић у књизи ,,Мисионарска писма“ пише: ,,За народ своје кошнице, свака је пчела у сваком тренутку готова положити живот свој. А највеће заједничко пожртвовање показују пчеле у ројењу. Један велики белгијски писац написао је целу књигу о животу пчела, па у тој књизи каже о ројењу пчела ово: `Ројење, то није обично преселење пчела но жртва, смислена жртва, коју приноси садашње поколење за будуће поколење, које за њим долази. Даље, говори он: То није инстинкт, није чак ни закон природни. Тиче ли се ствар пчела или људи, ми обично називамо законом оно што сами нисмо разумели`. Него шта је онда? Осећај љубави и бриге за младе пчеле, за ново поколење пчела. Због тога осећаја старе се пчеле роје, то јест, остављају свој дом где су се излегле, пун и препун меда, и одлазе у свет незнано куд, незнано где ће пасти на први конак. Помисли, шта би чинили и највећи родољуби, кад би им се рекло: ради млађег поколења излазите из своје отаџбине, оставите своје огњиште и домове своје и имовину своју, па идите у свет! Да ли би се нашао један велики рој људи међу њима, који би без гунђања следовао примеру пчела? И још много друго прича тај књижевник о пчелама, све чудније од чуднијег. Он каже, на пример, да пчеле воде разговоре међу собом, држе своје зборове, певају своје песме, веселе или тужне, имају своје убојне поклике, одају безбројне ситне тонове, пуне смисла, чујне и нечујне за нас (Метерлинк: Живот пчела). А вама је знано да међу пчелама нема безбожника. Напротив, неки су помоћу пчела сазнали за Створитеља и Бога свога и за Његов пречудни промисао о свима тварима.“
Михаило о пчелама
О овим дивним створењима Михаило ми је испричао и ово: ,,Пчеле су савршено организоване и свака има своју улогу у друштву. Најважнија је матица коју Енглези зову `пчела краљица`. Она излеже око две и по хиљаде јаја дневно, што не постоји нигде више у животињском свету. Пчеле се деле на стражарице, неговатељице, радилице (једне скупљају полен, једне праве мед, једне граде саће). Ту је и трут, чија је улога да оплоди матицу и након тога он угине.“
Још сам од њега сазнао да су пчеле данас јако угрожене. Највећи непријатељ су им хемијска средства којима се прскају пољопривредне културе. Углавном, човек је својим неодговорним понашањем највећи непријатељ пчела и прети да их уништи, а ако се то деси, посредно ће уништити и биљни и животињски свет. Зато је јако битно ширити свест о угрожености ове врсте и о опрезној употреби хемијских средстава у пољопривреди.
Свештеник Оливер Суботић о породици као носиоцу народног препорода
Прошло је већ недељу дана од како је одржано предавање оца Оливера Суботића у оквиру Савиначких духовних вечери, а неке реченице и даље ,,одзвањају“ и подстичу на размишљање. Очигледно је да никакву стратегију развоја на државном нивоу одавно немамо и да из године у годину све дубље тонемо и пропадамо као друштво. Пропадамо на свим пољима, урушен нам је суверенитет и интегритет, отима нам се историја и културно наслеђе, језик… Као друштво смо пали морално, неукус је завладао, простаклук је на цени. Поставља се питање како се против овога стања борити? Да ли кроз политику, науку, уметност, медије… можда спорт може да помогне?
На сва ова питања отац Оливер одговара да је породица та кроз коју ствари могу да се мењају. Када би свако у оквиру своје породице радио како треба, све би кренуло на боље.
,,Када би сваки родитељ у нашој држави био свестан да одгаја будућег свештеника, лекара, адвоката, министра, епископа… поступао би далеко одговорније. Јер нико други то у будућности неће бити него наша деца. Неко од њих ће то бити. Ако бисмо тако поступали, имали бисмо једну озбиљну инвестицију у наредних двадесет година“ – каже отац Оливер.
Детаљ слике ,,Таковски устанак“ Паје Јовановића
Патриотизам
Наш уважени говорник се потом осврнуо и на патриотизам, термин који би требало, како је рекао, редефинисати: ,,Ако волиш своју државу, уложи себе максимално у своје дете.“ Потом је изнео свој предлог, како би требало да изгледа тај улог:
,,Погледај своју фамилију, своје претке и пронађи ТРИ особине које се код њих често појављују, а које су лоше, порочне. Ако се то дешава код тебе – ОДСЕЦИ ИХ! Ако знаш да су ти преци били наклоњени пијанству, коцки – СЕЦИ!
Али то није довољно.
Пронађи ТРИ добре особине, ТРИ врлине које су они имали. Мораш да их задриш по сваку цену!
И ни то није довољно.
Додај ТРИ своје врлине! И онда код тебе има већ ШЕСТ врлина и ТРИ страсти са којима си се изборио. Ми ћемо у трећем колену имати нараштај који је изузетан!
И још једна ствар – деца уче гледањем, не слушањем. Дакле, можете ви њима да причате шта хоћете, али ако ви не живите онако како учите децу, нећете им бити ауторитет.“
Свештеник др Оливер Суботић
Устанак
Шлаг на торту стигао је на крају предавања. Отац Оливер је поменуо једну анегдоту из неког манастира. У манастиру је било окупљено доста полицајаца и војника, а он је у својој беседи узвикнуо, онако темпраментно и енергично какав је и сам: ,,Потребан нам је нови српски устанак!“
На те речи сви су се згледали и са дозом бојазни ишчекивали наставак говора…
,, Први је подигао Карађорђе, други Милош, трећи генерал Михаиловић, а четврти ћемо подићи са Псалтиром у руци! Свака српска кућа ће да подигне Псалтир и то ће бити четврти устанак.
Некада је свака српска кућа имала Псалтир који се читао за напредак и здравље укућана, родитељи за децу, деца за родитеље, живи за упокојене… То је био неки модел по ком су наши стари живели и одгајали децу и, а погледајте у каквој смо позицији ми данас.“
,,Судбина нашег друштва зависи од тога колико ћемо озбиљно приступити теми родитељства“ – истиче отац Оливер. У ту сврху, он предлаже организовање семинара родитељства који би се одржавали широм Србије, а у којима би учествовали стручњаци разних релевантних области.
Храм Светог Саве на Савинцу, 1. и 2. октобра 2025.
Трудом и заузимањем нашег парохијског свештеника Дарка Глукчевића, а на радост многих слушалаца који су се окупили у ова два хладна и кишна октобарска дана, имали смо част да угостимо и послушамо двојицу врсних беседника. Прво ђакона Горана Вучковића, а затим презвитера др Оливара Суботића. Оба предавача су успела да нас духовно укрепе, надахну и подсете на важност живота у цркви, на важност Васкрсења и заједничарења са Господом.
Свети владика Николај о Васкрсењу
О теми Васкрсења у делима Светог Валадике Николаја беседио нам је ђакон Горан прве вечери. У уводу се осврнуо на живот Светог Николаја, на његово епископовање, период проведен на Западу, као и на његов научни и духовни рад.
,,Свети Јустин Ћелијски је за Светог Николаја Жичког рекао да је он био највећи Србин после Светог Саве и тринаести апостол. Блаженопочивши владика Атанасије је истицао да је он апостол Павле савременог хришћанства, Свети Златоуст новијег доба Православља и Свети Сава савременог нам Српства“ – објашњава ђакон Горан.
Одмах затим, беседник је прешао на највећу тему, а то је Васкрсење Христово као централни и највећи догађај људског постојања на Земљи. Васкрсење је прекретница у рачунању историје, једина права револуција. Христос је својим Васкрсењем вратио човеку грехопадом изгубљено достојанство. То достојанство не односи се само на душу, већ и на тело, јер је Христос и тело своје васкрсао.
,,Вера у будући живот, у бесмртност душе постоји и у другим религијама и у другим филозофским системима и по томе хришћанство није ново, али оно што не постоји нигде то је Васкрсење, а пре тога Оваплоћење. Оно што представља новину и револуцију у мишљењу и у религији јесте управо Васкрсење Христово односно Његова победа над смрћу. Даље Свети Николај у свом делу `Рехабилитација тела` каже да хришћанства без Васкрса нити би било нити се оно без њега може замислити“ – истакао је ђакон.
У односу човека према телу је важно да је оно суштински везано за Васкрсење и врло је битно да и својим телом прославимо Бога, а не само својим духовним бићем.
Изазови породичног живота у добу вештачке интелигенције
Другог дана Савиначких духовних вечери, презвитер др Оливер Суботић предавао је на тему односа породице према дигиталним садржајима. Своје богато искуство и знање произашло из преплета хришћанског живота и информационих технологија, отац Оливер је са посебним жаром поделио с окупљеним народом. Дајући одговоре на многа питања, успео је и да покрене присутне на нову борбу, на борбу против савремених лоших навика у коришћењу алата за дигиталну комуникацију.
У уводу свог излагања осврнуо се на историју утицаја саме технологије на породични живот, кренувши од појаве индустријске револуције до савременог доба. Овим делом обухватио је структуру заједничког живота унутар породице која се временом губила, да би дошло и до разних врста раздвајања и удаљаваља њених чланова. Данас имамо ситуацију, да сваки члан породице има свој лични рачунар, таблет или паметни телефон уз који проводи много више времена него уз разговор са ближњима. Појава радија и телевизије, кућних рачунара, па интернета и паметних телефона и њихов утицај на породицу, превентива од њихове злоупотребе, спречавање и лечење савремених болести зависности од електронских садржаја, као и последице које ће нас чекати у блиској и даљој будућности, пут је којим нас је у наредном сату отац Оливер провео у свом излагању.
,,Где је основни проблем код односа према феномену вештачке интелигенције када је реч о породичним односима? На првом месту, она појачава интензитет старих изазова. На пример – ако је први случај зависности од електронског садржаја званично дијагностикован пре двадесет година, данас ми имамо пандемију те појаве. Модели вештачке интелигенције, у својој сугестивности, због могућности да још више дају неку врсту допаминског шока, само ће тај проблем појачати“ – каже др Оливер. Даље објашњава, како је начин интеракције са рачунаром измењен. Рачунар човека сада још више мами да урони у неку другу стварност. Поред тога што смо од раније имали разне видове зависности од дигиталног садржаја, сада имамо и разне подзависности. Али оно што нас највише као друштво погађа јесте прекомерна употреба паметних телефона.
Као што се из свега овога може видети, данашњи човек је притиснут уза зид свим тим ,,паметним“ уређајима, опкољен је апликацијама и бежичним геџетима. Међутим, како каже отац Оливер, човек је још увек мудрији и има способност да управља својим и животима оних који су му на чување поверени.
,,Прво треба задржати или вратити добре обичаје који се тичу односа према технологији. На пример, однос према екранима (екран је симбол модерне технологије). За почетак, увек је важно имати сет одређених правила.
Прво: Ујутро, не може телефон бити прва ствар за коју посегнемо (осим ако искључујемо аларм). Један од основних параметара када желите да утврдите да ли је неко завистан је тај, да ли та особа прво у руке узима телефон или сапун? Уместо тога, ујутру кад устанемо прво што би требало да урадимо је да се прекрстимо, помолимо се Богу, затим идемо у купатило где се средимо, па се сретнемо са укућанима, поздравимо се и после тога спремимо се за посао и узмемо телефон. Погледаш да ли је нека порука стигла и на тај начин се матрица инвертује. Нисмо више у тој шеми у којој је телефон најважнији, већ му сада шаљемо поруку да га узимамо у руке онда када ми то хоћемо.
Друго: Слична ствар важи и за крај дана. Не може телефон бити последња ствар коју ћемо пред спавање држати у руци – Свето писмо, да.
Трећа навика: Немојмо дозволити да будемо примитивни, да будемо непристојни! Колико пута се десило да причате са неким, њега неко позове и он моментално прекине разговор да бу се јавио на телефон. Чекајте… па то је примитивизам прве класе! Крајња непристојност. Шта може ту да се промени. Ако се деси да вам телефон зазвони, сасвим ће бити коректно да саговорника упитате да ли можете да се јавите на телефон. Дакле, не сме нам технологија узети пристојност и од нас направити примитивце!
Четврто: Породични ручак је одувек био слика здравља једне породице. Током породичног ручка треба увести забрану телефона на столу и без укључених екрана на зиду. Једна једноставна навика која се врло лако ствара.
Пето: Гледамо телевизијски програм заједно. У неком моменту наиђе блок реклама, искључимо тон! Зашто бисмо то слушали? У паузи мало попричамо.
Шесто: Договор са децом. Често су у односима с децом по питању технологије заступљена два принципа: први је радикалан и подразумева увођење забрана (то ништа неће помоћи), а други је либералан при коме заузимамо став `нека иде како иде`. Ту морамо да поставимо границе. Договор са децом је јако важан. Постоји једно поштено правило које можемо да усвојимо заједно са децом: колико времена испред екрана, толико времена на спортском игралишту.
Све ово представља враћање моћи над технологијама у своје руке“ – истиче отац Оливер.
Поред ових метода надахнути говорник је навео и многе друге практичне савете потребне за борбу за усвајање добрих навика. Оно што се у свему томе издвојило је његова идеја о оснивању школа родитељства на којима би се родитељи припремили за своје врло важне улоге. Те улоге су толико битне, да се родитељима мора предочавати да су они одговорни за васпитање и духовни и телесни развој своје деце. Али да та деца нису само њихово приватно власништво, него да међу њима има будућих научника, свештеника, спортиста, министара, уметника…
Дакле, родитељство треба схватити као нови вид патриотизма, а једина револуција која нам може донети истински бољитак је револуција у оквиру породице и то повратком вери и јеванђељским вредностима.
Предавање др Оливера Суботића у Цркви Светог Саве на Савинцу можете чути у целости путем аудио записа испод.
Модеран човек пуно седи, нездраво се храни, стално је под стресом, оптерећен је послом. У оваквим условима, поготово људи у зрелијим годинама, често пате од повишеног холестерола и триглицерида у крви. Након што сам и сам запао у овакво стање, лекар ми је саветовао да коригујем исхрану и да обавезно уведем физичку активност. Али не било какву. Не трчање, не теретана већ шетња по природи. У зиму 2023. сам започео своју планинарску авантуру и убрзо сам се заљубио у стазе рудничко-таковског краја. Све стазе на којима сам био описао сам у текстовима, а данас сам на разговору био са Тањом Красојевић, која је велики љубитељ и познавалац рудничко-таковског краја и стаза за пешачење које се на овом подручју налазе. Све у жељи да сазнам за још неке стазе, за неоткривене видике и природне лепоте које наш крај скрива.
Стазе рудничко-таковског краја
Прва стаза коју ми је Тања препоручила је Стаза Другог српског устанка:
,,Тура коју држи ПСД „Рудник“, а која креће са Рудника преко Љутовнице и Такова до Савинца, није захтевна и маркирана је. Она је добра за почетнике. Све остале стазе су захтевније и оне су више за оне који воле да истражују. На пример, у Врбави има манастир Јешевац (остаци) и до њега није баш лако доћи. Од Јешевца се може стазом доћи на Борач. Иде се преко Весовог гроба, па се спушта на Борач. Обично та стаза за Борач креће са Рапај брда, преко Црног врха до Јешевца. То је лепа и атрактивна стаза.“
Питао сам Тању шта је по њој у нашем крају атрактивно, а она одговара:
,,Атрактивни су остаци средњевековних тврђава, утврђења, манастиришта, црквине. То је јако занимљиво и тога је препун крај са рудничке стране. На падинама Рудника постоје многобројни остаци цркава. У Мајдану имају три или четири, али једина која се иоле види је она у Јазинском потоку. Претпоставља се да је била посвећена Успењу Пресвете Богородице. То је одмах поред пута и поред утврђења Градина. Вероватно су подигнуте у исто време.“ Тања ме је подсетила и на књигу Борисава Челиковића ,,Светилишта рудничког краја“ у којој он о овој мајданској цркви пише: ,,Ову цркву – манастир, по народном предању деспот Ђурађ Бранковић добио је на поклон од своје бабе, кнегиње Милице. Ту је наводно и сахрањен са великим благом. То је разлог што су црква и крај око ње у потпуности прекопани…“
,,Тај део је јако леп.“ – наставља Тања. ,,И ту онда долазимо до приче о Ђуревцима, прелепом видиковцу који се налази недалеко одатле. Он је за мене посебно драг, пошто сам га тек скоро открила и просто нисам могла да верујем да таква лепота овде постоји. Ђуревци се зове и засеок и сам врх, вероватно по Ђурађу Бранковићу.“
Ђуревци
,,Даље имамо Јешевац, Треску, Борач који не припада нама, али се некако природно надовезује. Али да се опет вратимо Руднику. Ђурине ћелије: од Јарменоваца кад кренеш ка Руднику, код старе кафане скренеш горе десно и идеш скроз право до краја асфалта. Ту има скретање лево и иде се до краја асфалта до последњих кућа. Одатле има једно километар и по пешке, ту су остаци манастира. Претпоставља се да је из времена деспотовине, али да је запустео кад су већ почели да надиру Турци. Јако је леп, поред потока и на јако лепом месту. Ту је лепо направити туру од манастира Никоље до Ђуриних ћелија, па до врха који се зове Таван и назад до Јарменоваца. Може да се споји ту неколико тура и да се направи много комбинација, јер ту су Никоље, Благовештење, Петковица која је скоро пронађена, а успут можеш да видиш и неке природне лепоте, врхове… то је мени јако занимљиво. Посебна је Петковица, која је од рушевина доживела обнову и сада је активан манастир са црквом и конацима. У том делу још имамо Кулине, остаци утврђења из времена деспота Стефана Лазаревића. Претпоставља се да је то био његов летњиковац и претпоставља се да је он ту предао власт Ђурађу Бранковићу.“
Савинац и око Савинца
На Савинцу су просторије ПСД ,,Рудник“ и неколико стаза почињу или се завршавају овде. Једна је Брђани -Илијак – Стражевица – Крвавац – Савинац. Врло динамична и средње захтевна стаза са прелепим видиковцима на сва три врха. Има и једна ка Дренови и дреновачком водопаду. ,,Не можемо ми да се похвалимо водопадима, али у Дренови има један који се зове Добра вода. Овај има висину, сигурно неких десет метара и онако, мало пада вода, али има је.“ – наставља Тања.
Поглед са Крвавца
Видиковац, Дренова
Маљен, Сувобор, Коштунићи
Овај крај је Тањи посебно драг. ,,Свима је позната Мокра пећина, али на Равној Гори има и Сува пећина. Мало људи зна за њу. Она је занимљива пошто је као нека поткапина. Један огроман отвор и унутра мали простор, као оне морске пећинице и изгледа као да је то вода издубила, али ту воде нема. Постоји предање да је у давној прошлости ту постојало море. Постоји прича да су ту налазили алке, које су могле служити за везивање бродова. Када бисмо рекли да су то направили таласи, то би имало логике.
Ова пећина се налази на двадесетак минута хода од комплекса и споменика Дражи Михајиловићу. Мокра пећина је скроз са друге стране. Е сад, када се прође Мокра и када се иде према селу Планиница, има Дамјанова стена. Она је мало неприступачна, али много лепа. Ту се опет понавља она претпоставка да је овде некад било море, јер кад видиш Дамјанову стену биће ти јасније о чему причам. Она је буквално, као извајана таласима.
Дамјанова стена
Сува пећина
Од Горњих Бањана ка Теочину, има јако леп видиковац Теочински крст и у Брајићима има Света вода. Ту пролази река и има више извора. Очигледно је ту било исцељења па отуда и назив.“
Богданица, меандри Тиње
Успон уз гребен, а видик са врха просто невероватан за наш крај. Не као да се не налазиш и даље у милановачкој општини, него као да си крочио на неку другу планету. Овакав осећај ствара златно жута боја траве која се пресијава по брежуљкастим пољима. Доживљај ових предела најбоље је дочарао коментар неког од другара планинара: ,,Као да смо у рају“.
Меандри Тиње и околна брда
Рајац
Овај потез је такође јако занимљив за шетњу по природи. Од многих стаза које постоје на и ка Рајцу, лепа је из Полома преко Драшкића ка Црном врху са прелепим видиковцем, па гребеном ка Рајцу.
,,Ишла сам од Полома према Рајцу, затим на Црни врх и то је прелепо. Кад се пређе Црни врх, излази се на трасиране стазе на Рајцу. На Црни врх се креће из Полома, спушта се до Драшкића и пење на Црни врх. Ту је много леп поглед. Јесте да се иде гребеном, али је прелепо.
На Рајцу има још једна много лепа стаза. Креће се из Љига, иде се на Чардак где је споменик Драгутину Матићу (Око соколово) и горе се пење ка још једном споменику у облику крста. На том месту се планира изградња костурнице, пошто су ту вођене битке у Првом светском рату.“
Најлепши видиковци рудничко-таковског краја
Пошто јако волим видиковце, замолио сам Тању да ми наброји неке за које сматра да су најлепши:
,,Прелепи су ти видиковци са Вујна. Кад кренеш од манастира Вујан, попењеш се на Бањска врата и идеш према Брђанима или према Млаковцу. Ту су све гребени и одатле је поглед феноменалан. Наравно, ту је и Илијак и Стражевица. Сви ти врхови са једне стране клисуре су фантастични видиковци. Затим, много лепи су ми Ђуревци изнад Мајдана. Са ливада испод врха Треске и јешевачког Црног врха су такође прелепи видиковци. Са Црног врха се ништа не види због шуме, а обично сви ти врхови који се зову Црни, немају никакав поглед. Стовиш изнад Полома је леп јер се види долина Дичине. Равна Гора је пуна лепих видиковаца. Онда брдо Стражевица код Мутња, где је Холивуд. Пре уласка у Холивуд има пут који скреће десно. Ту има један мали део са кога се одлично види црква у Шилопају. Ту код Мутња има и Раковића брдо. Са врха тог брда је сјајан поглед, исто. Галич исто има прелепе видиковце ка Каблару и Овчару. Да не помињем Рудник и Острвицу, то је баш познато.“
Поглед са Мутањског (Раковића) брда
Важно је познавати свој крај
Поред тога што пешачење по природи има лековито дејство, обиласком историјских места лакше се памте историјске чињенице и лакше ствара целовита слика о прошлим временима, као што и Тања закључује: ,,Битно је да треба да се зна наш крај. Најважније је да знамо где живимо, шта све има да се види у околини и при том, ако истражујеш, најбоље се учи фотографски. Кад нешто на терену видим, онда ми је лакше и да нешто схватим и запамтим. Много ми је лакше да учим тако него само из књига. Добија се јаснија слика о прошлим временима. За пет година, ја сам толико сазнала.“
Још остаје нада, да ће се млађе генерације заинтересовати за лепоте свог краја, да ће знати да покрену обнову историјских грађевина, цркава, манастира. Да ће се наћи међу њима оних који ће уредити старе стазе и направити нове.
