Дучић о слици ,,Таковски устанак“

Загледан у једну од многобројних литографских копија ,,Таковског устанка“ нашег чувеног сликара Паје Јовановића, велики Јован Дучић је у свом тексту објављеном у мостарској Зори (01.02.1899.) уздигао ово дело на ниво патриотске иконе:

„Та врлина ове слике и јест то да не представља, него говори, да је рјечита“

,, Први поглед на ову слику испуњава те неким жаром, неким витешким поносом српским. У авлији мале Таковске црквице, под историјским Грмом, читава гомила јунака, на лицу са изразом жарког одушевљења, огња, прегоријења. У њиховим рукама уздигнуте сабље и јатагани, дигнуте руке на заклетву и подигнуте капе. Сви изгледају у живој ријечи, у јуначкој радости, и баш у тренутку кад су пале оне значајне ријечи Великог Милоша: ,,Ево мене. Ево рата с Турцима!“ Све упрло очи у војводу, све поврвило њему: и стогодишњи старац, ослањајући се на суву дреновину са младићким одушевљењем на лицу, и мајка са синчићем, и слијепи гуслар који се бјеше за вријеме литургије нашао с гуслама у црквеној авлији. Сви у једној жељи, и једном осјећању; сто срдаца у једном куцњу! Једно исто осјећа војвода и просјак, кнежеви и други домаћини сеоски, старци и младићи … ту, на гробљу, међ крстовима оних који полијегаше не сачекавши златно јутро слободе. Све као да је кликнуло једним гласом против тираније, готови да суну у огањ, у смрт за слободом, за спасењем. Војвода дигао крсташ барјак у јуначкој мишици, другу држи на заклетви. Ту је и свештеник, одан душом и срцем тој иројској гомили, вјеран свом народу, дигао руке и благосиља…“

,,Србине! Уведи ову гомилу иројских људи у свој дом, и сачувај с њим помно велика и свијетла слова своје мученичке душе”.