Празник Богојављење спада у ред великих празника које Српска Православна Црква прославља у току једног годишњег циклуса. Догађај који се десио на овај благи дан, а који је описан у Новом завету је крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану. О томе Свети Владика Николај Жички у ,,Прологу“ између осталог пише: ,,При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: ‘Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета’ (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени.“
Освећење воде на Савинцу
Након одслужене Свете Литургије, сав верни народ се сабрао испред Цркве Светог Саве на Савинцу, како би учешћем у молитви присуствовао чину освећења воде. Призивањем Светог Духа, крстоликим благосиљањем и погружавањем крста у воду, свештеник је извршио чин освећења воде, коју је окупљени народ поделио и однео кућама. Освећена вода се не квари, а упортебљава се као помоћ у телесној немоћи или болести или у одбрани од злих сила. Међутим, света вода није никакав мађионичарски трик, нити има неке магијске моћи. Потребно живети хришћански, постове држати, службе у храму посећивати, трудити се у задобијању врлина и борити се против греха, а свету воду уз молитву користити.
Данас је било прилично хладно (око -5° C, а по субјективном осећају и -10° C) чак и нама који смо обучени и закопчани до грла гледали храбре људе, младиће, дечаке, па и једну неустрашиву (уједно и најмлађу учесницу) девојчицу Даницу, ученицу првог разреда основне школе.
Ово окупљање већ постаје традиционално, јер се већ четврти пут заредом одржава на Дичини код Савиног извора. Из године у годину расте број учесника којих је данас било 64. Пошто Дичина није била бовољно дубока није се могло пливати, па су учесници ушли у воду и потапајући се по три пута, редом излазили код извора. Ту их је чекао отац Дарко, Часни крст и икона са представом Богојављања.
При уласку у воду, сви учесници су загрмели као један: ,, БОГ СЕ ЈАВИ“, а окупљени народ је гласно одговорио:,, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ“. Потом су сви у глас изговорили ,,Оче наш“ и загазили у хладну Дичину.
На крају, сала парохијског дома је била мала, али смо сви некако успели да уђемо и да се послужимо на богатој трпези Љубави, коју су наши домаћини уз помоћ верног народа припремили.
Богу хвала, ни сама црква није била довољно велика да прими сав верујући народ, па је доста људи службу пратило преко разгласа и у служби учествовало испред Милошеве задужбине.
После велике паузе, поново сам кренуо са другарима из Планинарско-смучарског друштва ,,Рудник“ у нове пешачке авантуре. Волим ове туре ,,по локалу“ јер је то увек прилика да се чују нове занимљиве приче о историји овога краја и да се виде до сад невиђене лепоте којима нас је природа даровала.
О Мајдану сам већ раније писао као о једној о многих тајни које крије рудничко-таковски крај. Најзанимљивији део о Мајдану у књизи Миленка С. Филиповића ,,Таково“ ми је онај где пише: ,,Прича се да је у Мајдану била варош Сребреница и да је из ње пошло у косовску битку 200 сабаља. Ту је, живело, кажу, толико народа, да је уз Ријеку, од цркве до Градине, било 77 касапница и док сунце изиђе није се већ могло добити меса.“ Просто невероватно из перспективе нашег времена, с обзиром на то да у селу сада живи неупоредиво мањи број људи.
До сад овим селом нисам прошетао даље од мајданске цркве. Када се настави даље асфалтним путем, поред Јазинског потока, налазе се две времешне воденице и неколико прелепих старинских кућа. Ту је и једно омање језеро, вероватно настало вештачким путем за потребе воденица.
Чим смо прешли поток, пут нас је одвео уз брдо све до 640 метара надморске висине и прелепог видиковца на Ђурђевцима.
Наравно, на врху је увек добра прилика за заједничку фотографију са развијеном заставом ПСД ,,Рудник“.
Стаза се даље, час спуштала до неког од многобројних потока, час настављала стрмо уз брдо. Не толико захтевна, ипак ме је натерала да се добро задишем. Здрав и чист хладан ваздух, напрезање мишића у ногама и рукама, које додадно активирају синхронизовани покрети штаповима, прави су лек за душу и тело. Поготово за људе (као ја) који по читав дан седе у канцеларији испред монитора и рачунара.
Илића поток, Трлине, бања у Сврачковцима
У подножју брда Ђурђевци налази се Илића поток који смо успешно прешли, иако је камење преко кога смо газили било залеђено.
Имали смо и доста препрека на путу. У моменту сам помислио како би овакве препреке биле несавладиве када би се неко аутом запутио овуда. Убрзо сам се насмејао овој помисли, пошто сам схватио да свако ко би и покушао да прође овуда аутом не би стигао даље од Јазинског потока, одакле смо кренули.
Сврачковци, бања
Извор темо-минералне, лековите воде у Сврачковцима, назива се још и ,,светињом“. Вода са овог извора помаже у лечењу кожних болести, помаже код бржег зарастања рана, као и за чишћење мокраћних канала и бубрега, ако се пије током одређеног временског периода. Богата је минералима и сумпором. Међутим, иако већ вековима људи користе ову лековиту воду и даље се сматра ,,дивљом“ пошто није уређена. На месту где на неколико места вода избија из стена, сазидана је мала, скромна бетонска зграда са четири кабине за туширање.
Окрепљење
У Сврачковцима смо свратили код Слоба Лазића, да се мало одморимо и окрепимо храном и куваним вином које нам је овај љубазни домаћин припремио у својој кући. У дворишту овог заљубљеника у село налази се дивна старинска кућа коју он намерава да реновира. Свуда около су његови воћњаци и кошнице пуне пчела.
Наставили смо даље ка Мијовој коси, а потом се спустили до потока Речица у засеоку Думача и стигли до Шевиног гроба.
Шевин гроб
Прича о Шеви је врло потресна. Додуше, оно што знам о овом случају који је у својој књизи ,,Срце у камену“ забележио Саша Савовић:
,,Топоним Шевин гроб је тачка трагичног удеса младе жене и њеног детета. Место на ивици букове шуме, близу речице, припада засеоку Думача у катастарској парцели Драгана Павловића, Кића. Шевин гроб је тешко видљив. Од сеоске продавнице постоји скретање за локални каменолом. Пут земљани иде уз речицу, ка рачвању два потока између којих је шума. Скретање десно, уз поток који зову Речица, води до каменитог обележја. По казивању, „с колена на колено“, овде је пре више од једног века зверски убијена самохрана мајка Шева и њена петогодишња девојчица којој се не зна име. Жена је била родом из гружанских села, пука сиротиња. Звали су је Шева, јер је стално певала. Њено обилажење кућа у околини да би испросила нешто хране, било је кобно. У то време, селом су почела умирати деца. Прогласише је урокљивом и да се бави вештичарењем. По правилу, неко је упро прстом у њу. Враћајући се са литија из Сврачковаца, сачекали су је на овом месту близу потока и њу и дете убили глоговим коцем. Ту су обоје покопани. Умирање деце није престајало. Неко се сетио да је то клетва над селом због двоструког убиства.“
Оно што сам још сазнао је то да су све куће у којима су живели они који су осудили Шеву и њену ћерку угашене, а да је народ прозвао место на коме се оне налазе Злокуће.
Поред старог каменог обележја, знатно касније додата је и плоча са натписом следеће садржине:
,,Овде је на свиреп начин, убијена жена по надимку Шева и њена петогодишња ћерка. Под глоговим коцем скончаше последње дане као доказ велике заблуде тадашњег времена. Љубо Домановић – Соколићи“. Време у које се одиграла ова несрећа, као ни када је постављена новија плоча није записано, једино што је записано је име човека који је поставио епитаф.
Одредиште
Одавде смо пратили Речицу све до њеног улива у реку Гружу и регионалног пута за Крагујевац, где су нас чекала угрејана такси возила.
Уз Речицу смо видели неколико лепих старих кућа, до којих се стиже преко мостића од брвана.
Као што већ раније написах, волим ове локалне стазе, јер заиста, читаво богатство природе, историје, културе, традиције… крије наш рудничко-таковски крај, а наши искусни другари планинари, који га изузетно добро познају, уз пут несебично деле оне приче које су се у народу преносиле са колена на колено.
