Журба, ужурбаност, хитност, нужда, невоља, потреба, али и преса као справа за притискање. Енглези (одакле им то) кад изговоре ову реч она значи притисак, стрес, приморавање… Не знам да ли и ти осећаш неки притисак у ваздуху ових дана? Притискају нас да прихватимо разне ствари са којима се не слажемо. Не дају нам право на избор. У ствари дају, избор нам је да бежимо у шуму 🙂 Шалим се није још дотле дошло, барем не код нас у Србији, али у Аустрији на пример већ јесте. Тамо више није важно да ли си за или против, легитимишу све. Патроле ходају улицама, улазе у продавнице, заустављају кола и легитимишу. Чак иако си за, зауставе те и легитимишу. Неки то називају новом нормалношћу или реалношћу, нисам баш сигуран, али сам сигуран да смо под неком прешом или притиском или приморавањем да многе ненормалне ствари прихватимо као нормалне.
Како живети у оваквом времену, како се борити?
Одве ћу морати мало да завирим у обор и да видим шта нам свиње раде 🙂 Опет се шалим, немам обор и немам свиње, па не могу ни да завирим, али зато могу да завирим у књигу Миће Милорадовића ,, Ненаручене приче“:
,,Један пријатељ, разговарајући са кнезом Милошем, изрази тугу што је Србија разривена партијама, а споља на њу гледају непријатељи као вуци на стадо.
– Чиниш волико, то и ја видим, зато сваком говорим да ми треба да радимо оно што раде свиње кад осете опасност: гузу у гузу, па слошки да се бранимо! Свиње су свиње, па и оне знају шта им је слабо, а шта је јако и слабо склањју унутра, а јаке према непријатељу. Ми, пак, ако се ни од свиња не хтеднемо поучити – све ће нас подавити вуци!“
Јасно је шта је Милош хтео да каже, али како то извести? Како да збијемо редове? Где да се окупљамо?
У поплави овог лудила, када бујица надолази и прети све да потопи, једино сигурно место је брод. Брод који ће да одоли потопу, као онај који је старозаветни Ноје саградио.
Па да опет у помоћ позовемо Милоша, да видимо како тај брод да нађемо… да ли је и у његово време тај брод постојао:
,,Да је кнез Милош био искрено и дубоко религиозан, да је то био саставни део његовог живота говоре и примери из „Успомена“ Филипа Христића (1819‒1905), који је одрастао на двору Милошевом са његовим синовима Миланом и Михаилом (Филип Христић „Успоменеˮ, приредила др Јелена Пауновић Штерменски, Београд, Службени гласник, 2015, стр. 87):
„За време мог бављења у конаку, ја сам увек читаo молитве кад је кнез седао за ручак и вечеру, и кад је устајао са трпезе.“
Следећи пример још убедљивије говори о значају цркве у животу тог господара:
„Kнез Милош ишао је у цркву сваке недеље и празника. Пре поласка у цркву сви чланови великог суда и велики број виших чиновника, нарочито из унутрашњости (а њих је свакад по неколико у Kрагујевцу било), скупили су се у конаку и на доњем спрату чекали на кнеза. Kад је звоно у цркви зазвонило, кнез је из горњег спрата силазио и назвав свима добро јутро, упутио се цркви. Два три корака ишао је кнез сам пред гомилом, а сав друг свет за њим. Црква је била палисадом ограђена. Од ограде црквене па до ћуприје лепеничке стајали су солдати упарађени, с музиком на челу. Чим је кнез на ћуприју ступио, звона су зазвонила, а прешав ћуприју војска је презентирала, банда свирала. Kад је кнез у цркву ушао, онда је тек свештеник запојао ‘Благословено царство’…“ (стр. 88‒89)
Овај ритуал је јасна порука свима, од највиших државних службеника до „обичног“ народа, да је извор духовности коме су сви окренути и коме сви служе са моћним кнезом на челу. Kао да је хтео да поручи да је извор његове снаге у чврстој вери.“
Извори:
РТС
Мића Милорадовић ,, Ненаручене приче“
