Преша

Журба, ужурбаност, хитност, нужда, невоља, потреба, али и преса као справа за притискање. Енглези (одакле им то) кад изговоре ову реч она значи притисак, стрес, приморавање… Не знам да ли и ти осећаш неки притисак у ваздуху ових дана? Притискају нас да прихватимо разне ствари са којима се не слажемо. Не дају нам право на избор. У ствари дају, избор нам је да бежимо у шуму 🙂 Шалим се није још дотле дошло, барем не код нас у Србији, али у Аустрији на пример већ јесте. Тамо више није важно да ли си за или против, легитимишу све. Патроле ходају улицама, улазе у продавнице, заустављају кола и легитимишу. Чак иако си за, зауставе те и легитимишу. Неки то називају новом нормалношћу или реалношћу, нисам баш сигуран, али сам сигуран да смо под неком прешом или притиском или приморавањем да многе ненормалне ствари прихватимо као нормалне.

Како живети у оваквом времену, како се борити?

Одве ћу морати мало да завирим у обор и да видим шта нам свиње раде 🙂 Опет се шалим, немам обор и немам свиње, па не могу ни да завирим, али зато могу да завирим у књигу Миће Милорадовића ,, Ненаручене приче“:

,,Један пријатељ, разговарајући са кнезом Милошем, изрази тугу што је Србија разривена партијама, а споља на њу гледају непријатељи као вуци на стадо.

– Чиниш волико, то и ја видим, зато сваком говорим да ми треба да радимо оно што раде свиње кад осете опасност: гузу у гузу, па слошки да се бранимо! Свиње су свиње, па и оне знају шта им је слабо, а шта је јако и слабо склањју унутра, а јаке према непријатељу. Ми, пак, ако се ни од свиња не хтеднемо поучити – све ће нас подавити вуци!“

Јасно је шта је Милош хтео да каже, али како то извести? Како да збијемо редове? Где да се окупљамо?

У поплави овог лудила, када бујица надолази и прети све да потопи, једино сигурно место је брод. Брод који ће да одоли потопу, као онај који је старозаветни Ноје саградио.

Па да опет у помоћ позовемо Милоша, да видимо како тај брод да нађемо… да ли је и у његово време тај брод постојао:

,,Да је кнез Милош био искрено и дубоко религиозан, да је то био саставни део његовог живота говоре и примери из „Успомена“ Филипа Христића (1819‒1905), који је одрастао на двору Милошевом са његовим синовима Миланом и Михаилом (Филип Христић „Успоменеˮ, приредила др Јелена Пауновић Штерменски, Београд, Службени гласник, 2015, стр. 87):

„За време мог бављења у конаку, ја сам увек читаo молитве кад је кнез седао за ручак и вечеру, и кад је устајао са трпезе.“

Следећи пример још убедљивије говори о значају цркве у животу тог господара:

„Kнез Милош ишао је у цркву сваке недеље и празника. Пре поласка у цркву сви чланови великог суда и велики број виших чиновника, нарочито из унутрашњости (а њих је свакад по неколико у Kрагујевцу било), скупили су се у конаку и на доњем спрату чекали на кнеза. Kад је звоно у цркви зазвонило, кнез је из горњег спрата силазио и назвав свима добро јутро, упутио се цркви. Два три корака ишао је кнез сам пред гомилом, а сав друг свет за њим. Црква је била палисадом ограђена. Од ограде црквене па до ћуприје лепеничке стајали су солдати упарађени, с музиком на челу. Чим је кнез на ћуприју ступио, звона су зазвонила, а прешав ћуприју војска је презентирала, банда свирала. Kад је кнез у цркву ушао, онда је тек свештеник запојао ‘Благословено царство’…“ (стр. 88‒89)

Овај ритуал је јасна порука свима, од највиших државних службеника до „обичног“ народа, да је извор духовности коме су сви окренути и коме сви служе са моћним кнезом на челу. Kао да је хтео да поручи да је извор његове снаге у чврстој вери.“

Извори:

РТС

Мића Милорадовић ,, Ненаручене приче“

Орнаментика на народној ношњи

Орнаментика је нешто што ме већ одавно интересује. Што због својих графичких, што због симболичких одлика. Трагајући за инспирацијом ,,копао“ сам по средњевековним минијатурама, украсним бордурама наших манастира, посматрао фасадну пластику Студенице и розете манастира моравског стила али и орнаментику сецесије, арт декоа и осталих декоративних стилова. Фасцинантно откиће ми је орнаметика наших народних ношњи и ћилима. У графичком смислу једноставна, а лепа. У симболичком изузетно комплексна, дубока толико да сеже до корена, до самих почетака и настанка нашег народа. Наш археолог Драган Јацановић прича о аналогији шара наших народних ношњи са једним винчаским кипом. Тачније он говори о томе како су археoлошки ауторитети са запада одбацили трвдње да је пронађени кип из периода винчанске културе, сматрајући ово уметничко дело фалсификатом, а као разлог су навели то да има превише сличности између декорације на њему и шара на народној ношњи локалног становништва.

Једноставни геометијски и графички облици на нашој народној ношњи носе у себи магијску силу, заштиту од урока и осталих злих сила, доносе срећу, успех у послу, помажу при женидби или удаји, благостaње у кући и још много тога. С обзиром на то да су наши преци познавали природу, пратили и ,,читали“ кретање облака, кретање месеца и звезда, кретање Сунца, симболика народних шара носи записе и са оваквом тематиком. Сунце је чест мотив и извор инспирације, а његово кретање у годишњем циклусу, кретање месеца и осталих небеских тела наш је народ представио специфичном игром у колу. Наш грб са четири оцила доводи се у везу са симболима нађеним на доста античких артефаката, па чак и са орнаментиком нађеном на остацима винчанске керамике. Тамо ови симболи представњају сунце и његове четири фазе у кретању око земље, односно годишњи циклус.

„Наше старе народне шаре губе се и нестају, а њихово место заузимају савремене и туђе шаре, неприлагођене за наш народ. Пустити да ово народно благо пропада била би велика штета за просвећеност нашег народа.“ Ово су уводне реченице збирке народних српских мотива ,, Српске народне шаре“ издате далеке 1924. године. Аутор проф. цртања Војислав Стевановић прикупио је 100 мотива у жељи да их сачува и проследи својим ученицима, уз упутства како да и сами креирају нове. Сведоци смо да је нека нова цветна орнаментика у великом делу потиснула стару орнаментику са народне ношње, што само потврђује тадашњу професорову забринутост за ово културно наслеђе. На срећу, сведоци смо да су се у новије време појавиле радионице за израду народне ношње и ћилима које оживљавају и настављају стару традицију и преносе будућим генерацијама аутентичну орнаментику можда чак и не знајући њено симболичко значење у потпуности.

Трагајући за коренима, између осталог читајући и симболику народних шара и доводећи је у везу са артефактима из давне, прадавне прошлости, неки истраживачи иду толико далеко да почињу да прихватају и промовишу веровања и многобожачку религију која је била присутна у народу тог времена. Ова заблуда је налик оној, као када би одрастао човек кренуо да трага за својим почецима, дошао до времена кад је био беба и схвативши како се у том периоду свог живота хранио, одбацио све што је примерено исхрани одраслог човека и почео да се храни искључиво млеком.

Улога хришћанства

Свет се кроз своју историју припремао за Христов долазак. Стари човек није био спреман да се сретне с њим, као што ни новорођенче није спремно да одмах једе чврсту храну. Зато је прво веровао у неке друге богове, у природу, небеска тела, разне магијске силе својих врачева, чаробњака, видовњака… све док се нису створили услови да човек може да схвати и прихвати Христа Бога који је као човек дошао на Земљу. Читав Стари завет је припрема за Христов долазак, а чак ни многи Јевреји и поред те припреме нису успели да препознају Месију.

Оно што је за нас Србе битно је то да су Га наши стари препознали. Наши су свети оци још од Светог кнеза Јована Владимира, преко Светог Саве и Светог Симеона, све до Светог Николаја охридског и жичког и Светог Јустина ћелијског, Светих мученика јасеновачких и крагујевачких и свих осталих српских светитеља, врло добро знали ко су, одакле долазе и куда иду.