Таковски крај

мар 7 2023

Озрем

Док Озремица својим коритом тече,
на ливадама поред клепетуше звечаше.
У Озрему, селу надомак Рајца,
жита се орише песмом зрикаваца
и српом жетелаца.
Ветар лагано њише лишће церове шуме
док стари деда скида откосе младе детелине.
Шајкача се на дединој глави зелени
као млади шљивик који сјаји на месечини.
Озремска је свака кућа била пуна чељади и брава,
а данас оронула, стара и бела
чека на будућа покољења.

(Александар Вујичић, Песма о Озрему)

Село Озрем удаљено је 19км од Горњег Милановца, у правцу планинског врха Рајац и планине Сувобор, на надморској висини од 400-522м и површини од 1161 хектар.

Граничи се: од севера Г. Бранетићима; од истока Д. Бранетићима; од југа Бершићима; а са запада Лозњем.

Село се налази на многобројним косама око речице Озремице (поменута река има две воденице) и њене десне притоке Бруснице. Важнији извори у селу су: Тијановац (у Мандрама), Матовац, Студенац…Места на којима су ливаде, њиве и забрани су: Костића брдо, Међуречица, Јовање, Куманица, Врановица, Торине, Дубница, Танасковића луке, Дрљај…

Село је разбијеног типа, па су му куће раштркане и у породичним групама. Разликују се горњи и доњи крај, а у њима родовске групе попут, Новаковића, Ковачевића. Вујичићи тврде да су најстарији род у селу. Озремска ,,варошица“ налазила се на некадашњем ,,Састанку“ уз главно гробље: ту су школа, општина, земљорадничка задруга. На Састанку, поред пута, има више споменика ратницима, изгинулим у Јаворском рату; за старо гробље код Јовања се казује да је ,,маџарско“ и да су ту сахрањени сватови, побијени од јелена (љељена) који је наишао из шуме.

Последњи крстоносац

Прича о литијама сачувана је и забележена од Вујичић Радосава у књизи ,,Крст у дубу“ – Саша Савовић:

Радосав је био учесник последњих литија у Озрему 1943.године.

,,Село је имало седам записа. Преслава нам Мали спасовдан. Те литије биле су многољудне…одраслих, ђака, мале ђеце с мајкама, у крстоношама до 150-оро нас. Полазак је увек са Састанка. Код школе је био запис јабука (ђула)-одсечен после рата. Том ,,операцијом“ је командовао директор осмољетке Ацо Драгићевић. Рече, запис смета деци и њиховом развоју.“

,,Куманица је засеок на заравни испред куће Вујичић Радише. Под гробљем запис – крушка дивљака. Стабло је одсекао Радиша. Залађивао му запис њиву. Пањ је био метар у пречнику.“

,,Tрећи запис по реду крстоноша, а данас непостојећи, багрем-калемљени у дворишту Здравка Чолића. Ту нема никога. Домаћинство је пресељено. На том месту је сада воћњак Милоја Чолића.“

,,Kрушка -такиша. Запис пред црквом у Јовању. Црква светог Јована у Доњим Бранетићима на међи са Озремом. Потес зову Јовање. Свечано је освећена 1935. године и у њој је тада служио епископ жички, Николај Велимировић. По предању, постојала је раније ту црква брвнара. Постоји истинита, потресна прича везана за 1946. годину и цркву јовањску.“

Два црна Милоша

,,Они су били момци. Два Милоша, Аксентијевић и Јововић. Лоша година 1946. за цркву и веру. Као млади СКОЈ-евци њих двојица су скинули звоно са звонаре цркве јовањcке и бацили га у пољски клозет. Хвалише се да ,, звоно неће више ником да звони“… Обојица се разболеше. Није прошла ни година. Месец дана умирали на постељи. Не да Бог грешном лако да издахне. Њихови су довели свештеника да им олакша душу. Исповедао их он, намесник бањански, Бошко Симић. На самрти, они су несрећници рекли где је звоно. Враћено је и поново освећено. Црква је наставила свој живот и народ да се у њој моли.“

Аутор текста и фотографија за Takovo.net: Александар Вујичић

Срећко Лисица 0 Коментари

Планинарење Фото прича

мар 6 2023

Горња Добриња – ,,намастир“ Никоље

Иако Горња Добриња и Каблар нису део таковског краја, и те како су у вези са њим. Милош Обреновић је рођен у овом селу које припада општини Пожега, а кабларски манастир (или како се то некада говорило – намастир) Никоље имао је значајну улогу у књажевом животу. Ту је Милош са породицом нашао уточиште у тешким данима, ту у порти је сахрањен Милошев петогодишњи син Петар (кумовао му вожд Карађорђе, именом свога оца). Књаз је имао велико поверење у монаштво овог манастира. У делегацијама које су преговарале са Турцима, увек је био присутан неко од никољских монаха. Колико је Коџа Милош волео ову кабларску светињу говоре и многи дарови којима ју је обасипао. Међу њима најзначајни је конак који се налази у манастирској порти и представља једну од најлепших грађевина балканско-оријенталног стила у овом делу Србије. И црква посвећена Светим Апостолима Петру и Павлу коју је књаз подигао у родној Добрињи, била је метох манастира Никоља. Ову цркву је подигао у знак сећања на свога оца Теодора, као и чардак са чесмом који се налази испред цркве. Чесма је занимљива и по томе што је то последња грађевина коју је књаз за живота подигао.

Горња Добриња – Никоље кабларско

Горња Добриња – Никоље кабларско, били су уједно почетна и крајња тачка на путу који сам пре два дана прешао са другарима планинарима милановачког друшта ,,Рудник“. Било је то ново незаборавно искуство, раскошна лепота пејзажа, мноштво извора, потока и речица. Мноштво брежуљака, ливада, шума, а као круна – Каблар са својим врховима са којих пуца поглед на клисуру и меандре. Крст на тој круни је манастир Никоље, један од десет овчарско-кабларских манастира Српске Свете горе.

Горње две фотографије – ћумурана.

Срећко Лисица 0 Коментари

Планинарење Таковски крај Фото прича

феб 26 2023

Планинарском стазом Брђани – Семедраж – Савинац

Придружио сам се недавно планинарском друштву из Горњег Милановца које носи име по највишој планини Шумадије. Прва планинарска акција у којој сам учествовао са ПСД ,,Рудник“ била је на подручју Ваљева и завршила се у чувеном селу Бранковини. Неколико дана пре поласка добио сам савет да су ми за почетак потребне добре планинарске ципеле, а све остало од опреме да купујем касније, како се не бих изложио великом трошку на самом почетку. Поред планинарских патика, у Ваљево сам понео: доњи део тренерке, неколико мајица за пресвлачење, стари спортски ранац, јакну, нешто за ужину, воду… И све је било супер док нисмо загазили у неку ораницу, добро натопљену кишом, која је падала претходне ноћи. Приметио сам тада да ме другари планинари загледају забринуто, обореног погледа усмереног у правцу мојих стопала. Погледах и ја и видех да сам пошао у плитким патикама из којих су бљештале беле спортске чарапе. Асфалт се видео на неких десетак метара испред, тако да сам се охабрио и наставио даље. Асфалтни пут се пружао километрима напред, али је водич одлучио да нам је боље да мало скренемо и да наставимо преко ливаде. Километри су нам нестајали под ногама, а сваки излазак на сув и чврст пут трајао је кратко. Уместо њега, освајали смо блатњаве стазе, шумске путиће и ливаде. Баш као у легендарном домаћем филму:

Међутим, оно што је много важније, то је да је ово једина паралела која се може направити са овим филмом. На нашим планинарским акцијама никада нећете чути реченице попут: ,,Помисао да ћемо можда престати да ходамо, да ће нам Раја дозволити да пијемо воде, улила ми је неку нову снагу… пред очима ми је био само један циљ – подножје планине. Остали су то сватили као позив за трку и кренули у потеру за мном… Зар ти да стигнеш пре мене? Па јеси ти нормалан?“ Тога дефинитивно нема.

У току пешачења може се уживати у природи и лепим видицима, може се мало и осамити и уз пут размишљати. Најчешће се разговара са колегама планинарима о опреми, о прошлим и будућим акцијама. Такође, често се може чути нека занимљива животна прича, добар савет старијих планинара, као и по нека шала, анегдота или виц. Мени посебно занимљиве су приче везане за историју таковског краја.

На данашњој акцији Брђани – Савинац, на проласку кроз село Семедраж могла се чути прича о тешком страдању српске нејачи у периоду након слома Првог српског устанка у овом крају. Трагедија се десила на оближњем брду Крвавац, када је турска војска жељна освете пронашла жене, децу и немоћне мештане села Семедраж, сакривене у шуми на поменутом брду и све их свирепо убила. Потоци крви су се сливали низ брдо које је по овом догађају и добило име.

Данас сам сазнао и куда пролази пут који иде из Такова преко брда до Бруснице, видео шумску кућу која се налази на питомом врху Руда Главица, затим Мало Косово, уживао у погледу са Илијака, срео сам доста познаника и упознао нове другаре.

Од моје прве акције прошло је око три месеца и сад знам да се асфалт избегава јер је сувише тврд и не прија у шетњи као трава, земља или лишће под ногама. Набавио сам панталоне за планинарење, неколико ,,активних“ мајица, планинарски ранац који се закопчава на грудима и не само да сад знам шта су то камашне, него сам и набавио један пар (тачније, добио сам их на поклон од пријатеља) и с поносом их носим преко чарапа и плитких патика на свакој планинарској акцији.

Срећко Лисица 0 Коментари

Таковски крај Фото прича

феб 18 2023

Брезна

Пут који води до горњих села, након Бершића из правца Такова, пролази кроз Брезну. Наставља даље, где се једним делом одваја ка Прањанима, а другим делом иде ка Равној Гори. Од Бершића пут води узбрдо, уз много оштрих кривина. Са обе стране пута су домаћинства неправилно распоређена по брдовитом терену – нека активна, нека служе за повремени одмор, а доста је и оних угашених (нажалост). То је оно што од Брезне види свако из свог аута док пролази овуда. Међутим, да би се видела ,,варошица“, потребно је сићи са главног пута, спустити се неких двеста метара ниже. Ту протиче речица, ту су основна школа и црква и неколико лепих сеоских кућа.

Поново сам одушевљен лепотом наших села, чак толико да сам се у једном моменту запитао да ли претерујем са одушевљењем. Такође, поново ми се намећу и иста питања: како је могуће да су нам овако лепа и питома села готово запустела и имамо ли довољно памети и снаге да их поново оживимо?

Срећко Лисица 0 Коментари

Таковски крај Фото прича

феб 11 2023

Тајновит предео – Неваде, Сврачковци и Мајдан

Близина Рудника, чија богата историја сеже у далеку прошлост (2500. – 2000. година пре нове ере – локалитет Прљуша, Мали Штурац), утицала је свакако и на околна села. ,,У Мајдану се веома често налазе римски, средњевековни српски и други новци“, пише Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таково“. У свом чланку „Неваде – непознати утврђени град у Србији“, Сима Ћирковић српски историчар и члан САНУ помиње Неваде као једно од утврђења слично ономе у Голупцу, Борчу и Честину. Нажалост, тачна локација утврђења није дефинисана, а постоји неколико теорија где би она могла бити. Друга тајна је везана за закопано благо Ђурађа Бранковића. По неким (непоузданим) изворима оно је закопано негде у Сврачковцима (четрнаест сандука злата на дубини од 32м). Трећа, али не и последња тајна, везана је за Орловића Павла и његову кулу. Постоји предање да је Павле живео у Красојевцима, а Миленко С. Филиповић пише да су у време када је писао књигу ,,Таково“ (1950. – 1955.) постојали темељи поменуте куле. Он пише и ово: ,,Прича се да је у Мајдану била варош Сребреница и да је из ње пошло у косовску битку 200 сабаља. Ту је, живело, кажу, толико народа, да је уз Ријеку, од цркве до Градине, било 77 касапница и док сунце изиђе није се већ могло добити меса. Поред Мајданске и Рудничке Реке стоје масе шлакње, али је више има поред Мајданске Реке. За један јаз испод куће Љ. Бановића веле да је служио за ливницу „Римљанима“. Сељаци разликују „римску“ и Карађорђеву шлакњу. Шлакња се употребљава за насипање друмова. У новије време је обнављан рударски рад у више махова: крајем 19 века, затим за време аустро- угарске окупације 1915-1918. Од 1952 врши се експлоатација цинка и олова. Ниже Красојеваца је место Бездан. Ту је вађена руда и место jе прозвано по томе.

Много се прича о деспоту Ђурђу и Проклетој Јерини. По предању, и она и Ђурђе су сахрањени на месту Јелен-камен крај Рудничке Реке. По предању, на вису Градини била је њена кула и остаци зида се зову Јеринин Град (Јеринград, Јелинград). Општа су причања о томе како је она терала људе на кулук и како јој је и на тај град допреман врућ хлебац из руке у руку. И овде се прича о њену грађењу Острвице. По народном предању, неки владар је сахрањен у Језеру, у пећини с водом изнад кућа Цветића.“

И када већ пишем о тајнама, морам поменути још и ово. Нисам до данас никада био у овом делу Мајдана, десно са магистралног пута који води даље ка Руднику. Скровито село са белом црквицом на узвишеном платоу, старе сеоске куће на четири воде, речица, мноштво скривених кутака… Ова тајна је засенила све остале.

Срећко Лисица 0 Коментари