Чиста хемија

Кад радиш нешто у дворишту, обично дођу комшије да помогну. Онда у паузи крене и прича. Данас је била у оптицају једна јако лепа прича из које ћу издвојити само једну реченицу. Отац једног од нас прича како је то некада било и каже за свог комшију и четрдесотогодишњег пријатеља: ,, Ми смо, ми старије генерације, ми смо се волели!“ Затим је додао:,, Свашта смо преживели и тешке речи и битне животне тренутке и препирке, али смо се волели!“

Како је ретко ово чути а да не звучи сладуњаво или патетично или (далеко било) настрано или из неког интереса… Слично доживљавам све ове људе који се мењају на нашој ,,таковској позорници“ из дана у дан. Један дан видим једне, други дан друге, трећи дан треће, мењају се, али свака смена доноси напредак, јер наш објекат расте сваким новим даном, а главни разлог због којег расте је управо то што сви ми доносмо, а то је љубав. Из љубави долазимо, из љубави одвајамо време које нико од нас нема, јер сви смо у неком свом послу и обавезама, из љубави одвајамо нека средства и труд, без намере и потребе да нам то неко некад врати или надокнади. Из љубави се улажемо у нешто што је наше, заједничко, јер знамо да је највећа вредност овога што радимо управо у томе што смо се удружили, што проводимо време заједно, што у ходу решавамо заједничке проблеме и што на том заједничком путу пазимо једни на друге.