Претрага за:
Израњање истине

Веома јак утисак на мене оставила је вест да је у Хрватској из језера Перућа изронила православна светиња, стари православни манастир Драговић из 1395. године. Потопљен је 1958. године, неких тринаест година пре изградње хидроелектране Ђердап. За потребе овог гиганта потопљен је читав град, назван по кнезу Милану Обреновићу сину кнеза Милоша – Доњи Милановац. Сам Милош је својим декретом и новчаним средствима помогао премешање града даље од плавног Дунава. Заједно са градом 1971. године потопљено је и нешто много вредније. Према неким изворима евидентирано је ЧЕТРДЕСЕТ археолошких локалитета. Вредност ових локалитета је непроцењива и због тога што носe једну велику тајну најстарије цивилизације која је живела на европском тлу. Иако наша званична историја негира довођење у било какву везу најстаријег народа са нама Србима, све више израњају докази, све је више научника који постављају питања и нуде неке невероватне али врло убедљиве одоворе поткрепљене чињеницама. Ове чињенице треба да нас покрену на даља преиспитивања онога што нам је званично сервирано као истина. Треба ,,заронити“ и потражити шта се све налази ,,испод воде“

Сведоци смо колико је ,,воде“ пуштено преко сећања на наше славне претке. Сећам се своје основне школе и онога чему су нас учили осамдесетих година прошлог века. Био сам убеђен да је све што се дешавало пре Другог светског рата било небитно за мене пионира, врло поносног житеља СФРЈ. Моја национална свест се сводила на страх од тога да ли би ме моји другари Аустријанци, са којима сам се играо док сам живео годину дана у Бечу, убили ако бих кредом нацртао петокраку на асфалту. Нисам тада могао да разграничим да ли смо ми и даље непријатељи као што смо били за време Другог светског рата.

Али Богу хвала та ,,велика вода“ полако пресушује. Из те воде, као манастир Драговић из Перуће, полако израњају неке људске величине, нека друга и другачија истина.

Ми у Такову се надамо да ћемо под кровом нашег летњиковца, у будућности причати и слушати приче о једној и јединој истини и да ћемо трагајући за њом славити Бога и заштитника наше цркве Светог Ђорђа.

Изронио потопљени манастир Драговић, архивска фотографија, магацинпортал

Извори:

Хрватска: Пресушило језеро – изронила православна светиња

ЗАШТО ЈЕ БАШ НА ЂЕРДАПУ ПОДИГНУТА БРАНА ?

Краљеви тротоара

Да живимо у граду и када бисмо за неке људе рекли да су краљеви тротоара, прва помисао би била да се ради о неким пробисветима, мангупима или у крајњем случају неким сумњивим типовима. Колико год размишљао и покушавао да их ставим у позитиван контекст тешко бих могао другачије да их замислим. Чак потражих по интернету неку дефиницију за краљеве тротоара, али једино што нађох је објашњење везано за краљице:

Kраљица тротоара
Радница паркинг сервиса која одлучује о судбини погрешно паркираних возила и оних чије паркирање није плаћено.

Kраљица тротоара
Жена, која није најбоље утврдила вожњу.

… и она по мом скромном мишљењу најбоља:

Kраљица тротоара
Позамашна, кршна девојка или жена са цегерима у обе руке. Мож’ само да се склониш на коловоз.

(извор Вукајлија)

Међутим, када одавде из Такова кажемо да су данас овде око летњиковца на бетонирању стазе и тротоара радили неки људи предвођени мајстором Нешом Пауновићем, не могу другачије да их назовем него краљевима. Да их не набрајам све народски речено ,,поименце“, ево их на фотографијама испод:

Сјеци виле око своје њиве

Неке јако битне животне ствари се не уче у школи. Није ни чудо што имамо момака по Србији који су прошли читав образовни систем, ушли у своје озбиљне године, а још се нису оженили. Са друге стране неки су на време чули за овај савет, потекао из народне мудрусти и искуства које је Миленко С. Филиповић забележио у својој књизи ,,Таковци“.

Да поделимо овај злата вредан савет будућим младожењама, можда некоме и помогне 🙂 :

,, Код изналажења девојке важи као правило: „Сјеци виле око своје њиве. Што идеш даље, наћеш кривље”, тј. треба настојати да се нађе девојка из свог села односно из близине, јер се боље познају њена фамилија, род и др.“ ( Миленко С. Филиповић, Таковци)

,,Могу да додам и нека усмена обавештења која сам добио о томе. Уверавали су ме да су раније родитељи тражили себи за снаху а свом сину за жену девојку коју они добро познају, и стога обично из свог или суседног села. Реткост је била да се ко жени из удаљеног села. Срезоевчани и раније и данас већином се жене из свог села, и по томе су познати у околини. И данас су ретке везе између Шарана на једној страни а суседних села у Морави (Милићевци и др.) на другој страни. Уколико има таквих веза, више иду девојке из таквих села у Мораву него из Мораве у Таково.“ ( Миленко С. Филиповић, Таковци)

Не знам како то данас функционише и како млади данас по селима (оно мало што их има) сретну своју идеалну половину, али ево описа како је то било некад (1954. година) према опису горе поменутог аутора из исте књиге:

,, У наше време, младићи и девојке, кандидати за ступање у брак, упознају се, „гледају” пазарним даном или о вашарима у Горњем Милановцу затим на „вашарима” по селима, као што је нпр. онај на Срчанику недалеко од Горњег Милановца (29. августа по старом календару) и у сличним приликама. То је „гледање”. Девојка почиње да иде на вашаре кад јој буде око 18 година. Пре тога узраста иде изван села и на веће скупове само кад иде на причешће, мобу или комушање.

Пошто момак „заоћа” неку девојку и његови се сагласе с тим избором, онда се шаље проводаџија да „сочи”, тј. да испита да ли ће девојачки родитељи хтети да даду девојку, да види каква је спрема девојачка и имовно стање њене куће. С проводаџијом иде и неко од најпречих момкових укућана. Каже се: „Насочи му ту и ту девојку”! „

( Миленко С. Филиповић, Таковци)

После доброг одабира све иде лако 🙂 . У Такову имамо прелепу црквицу смештену у романтичан амбијент као створену за венчање из снова. Остаје нам само да осмислимо нека дешавања, нека окупљања у селу на којима ће будући младенци да се ,,заоћају“.

Црква брвнара, Таково. Младеначке круне
Детаљи

Мајстори Шоле и Милан су завршили свој део посла. Дрво је обрађено, уграђено и спремно за фарбање. У унутрашњем делу летњиковца у Такову следе зидарски радови у делу где ће се налазити кухиња и тоалет. Око објекта је планирано бетонирање тротоара и стазе. Бетон ће бити подлога за облагање каменом који ће бити постављен и на под летњиковца, као и на цоклу. Има још доста посла пред нама и трудићемо се да што више урадимо пре зиме, колико нам то временске прилике и финансије буду дозволиле.

Нисам сигуран колико овим путем могу да пренесем лепоту самог дрвета и елемената који су направљени вештом руком мајстора, али ево чисто ради илустрације фотографија детаља:

До тебе је

,,Ако сијаш сјајно је, ако мрачиш мрачно је. До тебе је.“ Ово су мудре мисли покојног Небојше Глоговца. Лебде изад Такова ових дана, а ја се случајно накачих на ту фреквенцију јутрос и од тада ми се мотају по глави, па се читав дан преиспитујем. Сијам ли или мрачим? Међутим много је лакше видети друге, лакше је рећи: ,, Види овог како мрачи“ или ,, Види овог како сија“ него испитати себе.

Још о једној ствари размишљам данас. Док смо загледали летљиковац и дивили се мајсторским рукама које су педантно паковале храстове стубове, греде и летве у једну складну архитектонску целину, Неђо подели са мном, онако у пролазу, још једну мудролију, не мање вреду од оне Небојшине: ,, Не волим кад у екипи у којој радим, неко почне да тврди да нешто не може да се уради. Таквог одмах склањам из екипе. Уноси негативну енергију, а нема тога шта човек не може да направи ако се потруди.“

И да не мрачим више, потрудио сам се да и данас нешто напишем.

Србски или српски

Пре неколико дана наишао сам на један много занимљив чланак. Ево дела текста:

,, … Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв „српски” нaписaн y oбликy „србски” првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рaди o грeшци ayтoрa кojи ниje нajбoљe yпoзнaт сa прaвилoм jeднaчeњa сyглaсникa пo звyчнoсти, кoje нaлaжe дa у овом случају Б прeлaзи y П. Пa сe чeстo чyje и примeдбa: „Oвaj ниje чyo зa Вyкa Kaрaџићa”. Нo, дa ли je зaистa тaкo? Oблик „србски” кoристe yглaвнoм oни кojи сy врлo дoбрo yпoзнaти сa oвим прaвилoм, тe нaмeрнo скрeћy пaжњy нa њeгa. Mнoги сe изнeнaдe кaдa чyjy дa je и сaм Вyк Стeфaнoвић Kaрaџић кoристиo oблик сa слoвoм Б.

Сa oвaквим стaвoм, вeрyjeмo, слoжиo би сe и нaш пoзнaти пeсник Пaвлe Пoпoвић Шaбчaнин, a нaрoчитo Mилицa Стojaдинoвић Србкињa. У тo врeмe je нaшa нajвeћa пeсникињa билa нa врхyнцy eврoпскe слaвe, a свoм je имeнy сaмa дoдaлa нaстaвaк „Србкињa”. Вyк je с њoм биo y врлo дoбрим oднoсимa и ниje зaбeлeжeнo дa je oн, или билo кo дрyги, пригoвaрao кaкo jeднa oд нajпoзнaтиjих пoeтa y oндaшњoj Eврoпи нe знa дa сe пoтпишe. Нa крajy крajeвa, тy сy и oндaшњe „Нoвинe Србскe” да пазе на језик. Дaклe, oблик „србски” je дoминирao y дрyгoj пoлoвини XIX вeкa, jeднaкo кao штo je y првoj дoминирao oблик „сeрбски”, кojи сe изгoвaрao кao „сjeрбски”.

 Измeђy oстaлoгa дoшлo je и дo инициjaтивe дa сe „срБски” мeњa y „срПски” jeр Нeмци нисy мoгли дрyкчиje дa изгoвoрe. O свeмy oвoмe мнoгo дeтaљниje пишe Mилoслaв Сaмaрџић y свojoj књизи »Tajнe „Вyкoвe Рeфoрмe”«, кojy прeпoрyчyjeмo oнимa кojи жeлe пoдрoбниje дa сe инфoрмишy.“

Комплетан текст може се прочитати на веб сајту Приручник.рс.

Можда ово некоме није ни битно. Знам многе којима није битан ни српски ни србски. Било како било, знам и неке који су данас развили србски барјак и поставили га на врх летњиковца у порти Цркве брвнаре у Такову.

Чиста хемија

Кад радиш нешто у дворишту, обично дођу комшије да помогну. Онда у паузи крене и прича. Данас је била у оптицају једна јако лепа прича из које ћу издвојити само једну реченицу. Отац једног од нас прича како је то некада било и каже за свог комшију и четрдесотогодишњег пријатеља: ,, Ми смо, ми старије генерације, ми смо се волели!“ Затим је додао:,, Свашта смо преживели и тешке речи и битне животне тренутке и препирке, али смо се волели!“

Како је ретко ово чути а да не звучи сладуњаво или патетично или (далеко било) настрано или из неког интереса… Слично доживљавам све ове људе који се мењају на нашој ,,таковској позорници“ из дана у дан. Један дан видим једне, други дан друге, трећи дан треће, мењају се, али свака смена доноси напредак, јер наш објекат расте сваким новим даном, а главни разлог због којег расте је управо то што сви ми доносмо, а то је љубав. Из љубави долазимо, из љубави одвајамо време које нико од нас нема, јер сви смо у неком свом послу и обавезама, из љубави одвајамо нека средства и труд, без намере и потребе да нам то неко некад врати или надокнади. Из љубави се улажемо у нешто што је наше, заједничко, јер знамо да је највећа вредност овога што радимо управо у томе што смо се удружили, што проводимо време заједно, што у ходу решавамо заједничке проблеме и што на том заједничком путу пазимо једни на друге.