Претрага за:
Лето Господње 2021.

Година се ближи крају, своде се рачуни за претходну и праве планови за следећу. Богу хвала урадило се доста у Црквеној општини Савинац која обухвата Цркву Светог Ђорђа у Такову, Цркву Светог Саве на Савинцу и Цркву рођења Светог Јована Крститеља која припада селима Озрем и Доњи Бранетићи. Све три цркве су поверене на бригу црквеном одбору који чине парохијани ових села, на челу са свештеником Александром Пејовићем.

Таково

У Такову јуче лепа слика, подмладак се скупио у порти Цркве брвнаре. Припремамо се за Бадње вече, сређујемо порту и летњиковац:

Радови у летњиковцу се приводе крају за ову годину. Оно што смо планирали смо урадили и још смо мало и пребацили. Приводимо крају зидарске радове и то оне завршне, фуговање и чишћење цигли.

Оно што планирамо на пролеће то су завршни радови који обухватају постављање камена на стазу и тротоаре око летњиковца као и на под унутар самог објекта. Планира се уређење тоалета и кухиње која ће имати зидану пећ, затим уградња каменог лавабоа и постављање помоћних кухињских делова. На крају, планирано је и постављање расвете, израда столова и клупа и застакљивање источног зида. Дакле, надамо се да ће све бити спремно пред славу цркве – Ђурђевдан. У преговорима смо са Заводом за заштиту споменика око реновирања саме цркве, али о томе ћемо у некој од наредних објава.

Савинац

На Савинцу је такође доста тога урађено у протеклој 2021. години. Пре свега захваљујући труду нашег свештеника и његове породице, која на радост свих нас живи ту у кући унутар савиначког црквеног дворишта и домаћински управља овим црквеним добром. Вредне руке, а пре свега осећај за лепо наше попадије Маје и предузимљивост нашег оца Александра, довели су до видне промене на боље, како унутар саме савиначке цркве тако и читавог дворишта и парохијског дома. У цркви, сваки је празник дочекан свечано. Црква увек украшена пре свега драгом дечицом која из недеље у недељу, из празника у празник долазе заједно са својим родитељима, а потом и трудом наше Маје која не штеди ни времена ни труда да увек да неки свој печат да што лепше сви заједно дочекамо празник и саму Литургију. Црква је увек педантно сређена, увек у цвећу и пригодној декорацији. Испред цркве, такође све уредно и чисто, улепшано цвећем у жардињерама.

У овој години, наши домаћини су се потрудили да се замени ограда око читавог дворишта, раскрчи и среди обала изнад куће и изнад дворишта, да се споменици крајпуташи који су привремено склољени, класификују, протумаче и сложе. Такође, уређен је вајат кнеза Милоша, а иконе и ручни радови који су били склоњени на таван овог здања, сређени и изложени у самом вајату. Оно што ће сигурно значити свим парохијанима у будућим окупљањима је пројекат изградње тоалета који ће се моћи користити уласком из самог дворишта, али и из просторија парохијског дома. Објекат је озидан и укровљен, а завршетак радова је предвиђен у предстојећим месецима нове године. Оно што се планира за следећу годину је набавка црепа и препокривање крова свештеничке куће.

Јовање, Озрем/Доњи Бранетићи

Прича везана за ову цркву је лепа и опширна и њој ћемо посебно посветити један чланак ако Бог да у наредном периоду. За ову прилику ћу само издвојити неке од радова који су урађени у протеклој 2021. години. Радова је било у самој цркви, али и у новоизграђеној сали парохијског дома. У цркви је завршено постављање пода од грабовичког камена, са бордурама и украсним розетама. Иконостас који је даривала Црква Свете Тројице из Горњег Милановца је сређен, испескиран, а тренутно је у фази прераде и припреме за уградњу. Иконостас је урађен у дрвету у техници дубореза.

У сали је урађен под, сређена тераса, уграђена столарија а двориште је комплетно ограђено.

Урађено је доста, хвала Богу, али оно највредније што нам је ова година 2021. донела је сабрање, братско удруживање око виших циљева и инсистирање свих, али посебно нашег свештеника Александра да све што радимо буде часно и поштено, уз поштовање свих у ланцу, од црквених преко државних институција до свих нас међусобно. Јер, како Св. апостол Павле у својој Химни љубави каже:

,, … И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.“

Отпор лошем времену

Шта радити и како живети у лошем времену? Ако ћемо седети скрштених руку и чекати да лоше време прође или се крити или се стално склањати и бежати, у томе ће нам и живот проћи. Доброг времана ретко кад је било кроз људску историју, поготово кроз ову нашу србску. Често чујемо како је за много лоших ствари крива држава. На пример, за стање у култури, образовању, војсци, очувању националних интереса и свега осталога што је битно и вредно. Не ваља нам ни Црква, ни владике, ни свештенство, а заборављамо често своју улогу у свему томе. Какви смо ми? Ако је само до Цркве и државе, како онда наши преци преживеше времена када нисмо имали државу, како очуваше веру када су цркве правили по шумама, по скровитим местима да их не би непријатељ скрнавио и палио? Како то да смо најпоноснији на претке који дана доброг времена не видеше? То што је вредно они су носили у себи, а лоше време је само истакло њихову унутрашњу лепоту и та лепота је оно чиме се ми данас поносимо.

Оно чиме се још данас поносим су ови људи с којима се заједно борим против нашег лошег времена. Градећи наш летњиковац, ми се на свој начин боримо и против онога што је лоше у држави и онога што је лоше у Цркви тако што и држави и Цркви дајемо најбоље од себе што у овом моменту можемо. Знам да није много, али ово је тек почетак и мислим да ћемо наставити да се боримо и након што завршимо овај почетни подухват.

Када већ помињем лоше време не могу да га не поменем и у метеоролошком смислу. Зима, снег, киша, ветар мењају се из дана у дан, а летњиковац напредује. Цигле са гомила полако нестају, нова тура песка је стигла, а браћа Таковци са зимсим капама на главама, сваки на својој позицији. Неко за мешалицом, неко тера колица са песком, неко зида, неко додаје цигле, неко фугује између редова…

Фотографије су од пре неки дан и од данас:

Спољни радови

Данас смо затрпавали канале намењене цевима за воду и кабловима за струју, копали јаму за санитарну кацу и јаму за шахту за воду. Наравно, пре тога смо све канале ископали и поставили инсталације. Цигла за зидове тоалета и кухиње стигла, убачена у летњиковац и следеће је на реду зидање. Пре неколико недеља успели смо да поставимо капке на маије. Одмичемо добро, приводимо крају радове за ову годину, Богу хвала све по плану. Ентузијазам нас још држи иако смо сви притиснути личним обавезама и не успевамо да се одазовемо баш на сваки позив, али напредујемо са радовима. Најважније је да нисмо стали ни у једном моменту. Можда би се тај осећај који нас носи најбоље могао дочарати путем слике која ми се данас урезала: Сале и ја држимо неке каблове да их багер не закачи док копа, кад се на путу појављује бели комби. Улеће Паун комбијем у двориште, а кроз прозор комбија му вири осмех вредан као џак пун пара. Драго му што нас види и што је успео да дође и данас 🙂 Тај његов задовољни осмех се може још боље разумети ако се узме у обзир и његова тврдња да је овај његов труд око летњиковца у ствари његов потпис и потврда да је живео.

Паун се смешка 🙂

Ево мало слика од постављања капака на маије до данас:

Таково, летњиковац
Таково, летњиковац
Таково, летњиковац
Таково, летњиковац
Таково, летњиковац
Таково, летњиковац
Таково, летњиковац
Таково, летњиковац
Таково, летњиковац
Таково, летњиковац
Таково, летњиковац
Таково, летњиковац
Христов војник

Почео је Божићни пост. Време када се сваки хришћанин припема. Када одрицањем од ,,тешке“ и укусне хране, од угађања својим чулима вежба и ојачава свој карактер и своју вољу, а уздржањем од чињења лоших дела, од телесних задовољстава сваке врсте вежба своју будност и јача стражу над собом. Уз све то јако је битно и чињење добрих дела кроз бригу и пажњу према људима око себе. Као сваки прави војник, јер хришћанин је сличан војнику који једино кроз свакодневну вежбу и држање у дисциплини може бити кадар да одговори нападу непријатеља у непрестаној животној духовној борби.

Када хришћанина поредим са војником, поредим га са нашим војницима, нашим славним прецима. Какви су били можемо видети из многобројних сведочанстава, али ево једног дивног примера војводе Вука:

,, На данашњи дан погинуо је један од највећих српских ратника и војсковођа. Српска историја је имала много непокорних бораца, али је Војин Поповић ипак био степен изнад свих. Србима је ипак познатији по свом страшном надимку – војвода Вук и био је немилосрдан према непријатељима, а прави пример свим својим војницима. Укратко, био је страх и трепет за све непријатеље српског народа. Био је српски четнички војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Вук је нарочито инсистирао на дисциплини, тврдећи да она јача морал, али још више на честитости војника. Чувена је његова наредба:

„Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Јесте ли разумели?! Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што жене питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увек има понеки мушкарац, па се њему обратите. За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нови четник дође, ви га упознајте са овим што рекох.“

Текст о војводи Вуку у целости можете прочитати на објави ФБ групе Синови Шумадије (Синови Србије):

https://www.facebook.com/groups/249168746910341/permalink/435707151589832/

Споменик војводи Вуку, Топличин Венац, Београд

Преша

Журба, ужурбаност, хитност, нужда, невоља, потреба, али и преса као справа за притискање. Енглези (одакле им то) кад изговоре ову реч она значи притисак, стрес, приморавање… Не знам да ли и ти осећаш неки притисак у ваздуху ових дана? Притискају нас да прихватимо разне ствари са којима се не слажемо. Не дају нам право на избор. У ствари дају, избор нам је да бежимо у шуму 🙂 Шалим се није још дотле дошло, барем не код нас у Србији, али у Аустрији на пример већ јесте. Тамо више није важно да ли си за или против, легитимишу све. Патроле ходају улицама, улазе у продавнице, заустављају кола и легитимишу. Чак иако си за, зауставе те и легитимишу. Неки то називају новом нормалношћу или реалношћу, нисам баш сигуран, али сам сигуран да смо под неком прешом или притиском или приморавањем да многе ненормалне ствари прихватимо као нормалне.

Како живети у оваквом времену, како се борити?

Одве ћу морати мало да завирим у обор и да видим шта нам свиње раде 🙂 Опет се шалим, немам обор и немам свиње, па не могу ни да завирим, али зато могу да завирим у књигу Миће Милорадовића ,, Ненаручене приче“:

,,Један пријатељ, разговарајући са кнезом Милошем, изрази тугу што је Србија разривена партијама, а споља на њу гледају непријатељи као вуци на стадо.

– Чиниш волико, то и ја видим, зато сваком говорим да ми треба да радимо оно што раде свиње кад осете опасност: гузу у гузу, па слошки да се бранимо! Свиње су свиње, па и оне знају шта им је слабо, а шта је јако и слабо склањју унутра, а јаке према непријатељу. Ми, пак, ако се ни од свиња не хтеднемо поучити – све ће нас подавити вуци!“

Јасно је шта је Милош хтео да каже, али како то извести? Како да збијемо редове? Где да се окупљамо?

У поплави овог лудила, када бујица надолази и прети све да потопи, једино сигурно место је брод. Брод који ће да одоли потопу, као онај који је старозаветни Ноје саградио.

Па да опет у помоћ позовемо Милоша, да видимо како тај брод да нађемо… да ли је и у његово време тај брод постојао:

,,Да је кнез Милош био искрено и дубоко религиозан, да је то био саставни део његовог живота говоре и примери из „Успомена“ Филипа Христића (1819‒1905), који је одрастао на двору Милошевом са његовим синовима Миланом и Михаилом (Филип Христић „Успоменеˮ, приредила др Јелена Пауновић Штерменски, Београд, Службени гласник, 2015, стр. 87):

„За време мог бављења у конаку, ја сам увек читаo молитве кад је кнез седао за ручак и вечеру, и кад је устајао са трпезе.“

Следећи пример још убедљивије говори о значају цркве у животу тог господара:

„Kнез Милош ишао је у цркву сваке недеље и празника. Пре поласка у цркву сви чланови великог суда и велики број виших чиновника, нарочито из унутрашњости (а њих је свакад по неколико у Kрагујевцу било), скупили су се у конаку и на доњем спрату чекали на кнеза. Kад је звоно у цркви зазвонило, кнез је из горњег спрата силазио и назвав свима добро јутро, упутио се цркви. Два три корака ишао је кнез сам пред гомилом, а сав друг свет за њим. Црква је била палисадом ограђена. Од ограде црквене па до ћуприје лепеничке стајали су солдати упарађени, с музиком на челу. Чим је кнез на ћуприју ступио, звона су зазвонила, а прешав ћуприју војска је презентирала, банда свирала. Kад је кнез у цркву ушао, онда је тек свештеник запојао ‘Благословено царство’…“ (стр. 88‒89)

Овај ритуал је јасна порука свима, од највиших државних службеника до „обичног“ народа, да је извор духовности коме су сви окренути и коме сви служе са моћним кнезом на челу. Kао да је хтео да поручи да је извор његове снаге у чврстој вери.“

Извори:

РТС

Мића Милорадовић ,, Ненаручене приче“

О равнодушности и отуђености

Сретох пре неки дан једног старог познаника и он започе причу о Рио Тинту, протестима, еколошком устанку… У једном моменту запитао ме шта ја мислим о свему томе? Почех како је то удар на природу, велика опасност од загађења, опасност од порбљавања страних инвеститора… у сваком случају кренуо сам да износим мишљење о томе колико је све то погубно и за народ и за животно окружење. Следеће питање је било везано за мој однос и учешће у пружању отпора, тачније, питао ме да ли сам био на неком од окупљања у знак протеста?

– Не, нисам.

– А што?

Да бих му одговорио на то питање, морао сам дубоко да се замислим. Брзо сам се сетио СПО-а и Вука Драшковића, Шешеља, преваре зване ДОС и свих осталих политичких превара којима смо као народ били вешто изманипулисани у новијој историји. Толико је било манипулација и подвала да вероватно сада, ми као народ не бисмо успели да препознамо ни Светог Саву да нам се појави и понуди нам излаз из овог националног колапса. Одбацили бисмо га, у најмању руку као политички некоректну, десничарску, клеро-фашистичку појаву, под притиском удружених медија, прорежимских и ,,опозиционих“. Толико смо слуђивани протеклих година, толико разједињавани, да смо данас изгубили поверење у људе у тој мери да смо се сви повукли у свој кутак, иза својих врата и иза својих брава закључани, не желимо ни у чему да учествујемо ако се директно нас не тиче. У таквом расположењу пристајемо на све и свашта. Од ситних ,,јајарлука“ у продавницама, где нам продају чоколаде које су биле 100гр у новом паковању од 80гр, а за исту или чак и вишу цену. Килограм уместо литар јогурта где те направе будалом за 20 милилитара, пошто је густина јогурта већа од воде и 1кг износи 980мл. Затим преко банки које нам наплаћују ко зна шта све и по ком основу, од услуге подизања новца на банкомату, наплате издавања чекова, одржавања рачуна, до крупнијих зеленашких износа које нам отимају приликом узимања кредита. При том си условљен и ако си негде запослен, мораш да имаш рачун у банци. Негде на дну сваког уговора куцаном на много страна ситним, једва видљивим словима ти подметну неку ставку на основу које те касније намагарче. На питање зашто ми наплаћују плаћање рачуна, рекли су ми у просторијама филијале једног оператера мобилне телефоније, да је то акција која се спроводи да би се корисници упутили на онлајн плаћање. Међутим, када сам почео све рачуне да плаћам онлајн, у месечном извештају ми се појављују и услуге онлајн плаћања рачуна међу трошковима.

Одеш код лекара, ниси ни изустио шта те мучи, он већ пише неке рецепте, неке таблете, сирупе, препарате. Обично су ти лекови истог произвођача чији плакати висе по зидовима ординације. У таксију таксиметар обично или не ради или мајстор ,,заборави“ да га укључи. У месарама ретко где има домаћег меса, увози се неко из Аргентине где је стока храњена ГМО храном и антибиотицима ради превентиве. Кад поменух ГМО, ту су игре без граница, све што је било до скоро НОН-ГМО сада је променило етикету и не знамо шта је.

Где год се окренеш, сви нешто подмећу, варају, крадуцкају и краду и све легално, све дозвољено и легитимно.

– Ма пријатељу, не верујем више никоме ништа. Ко ми гарантује да се ти силни покрети и удружења за очување природе, сутра неће појавити на изборима и стати као подршка неким њушкама?

– Слушај, ово сад ако се не реагује на време, после може да оде у неповрат. Ако се сад не супротставимо, неће бити друге прилике.

– Нека, видећу. Ако дођу да буше по Такову онда ћу изаћи да штрајкујем.

Само… шта ако је он ипак у праву, можда буде касно када црни џипови крену по таковским њивама да скупљају узорке.

Орнаментика на народној ношњи

Орнаментика је нешто што ме већ одавно интересује. Што због својих графичких, што због симболичких одлика. Трагајући за инспирацијом ,,копао“ сам по средњевековним минијатурама, украсним бордурама наших манастира, посматрао фасадну пластику Студенице и розете манастира моравског стила али и орнаментику сецесије, арт декоа и осталих декоративних стилова. Фасцинантно откиће ми је орнаметика наших народних ношњи и ћилима. У графичком смислу једноставна, а лепа. У симболичком изузетно комплексна, дубока толико да сеже до корена, до самих почетака и настанка нашег народа. Наш археолог Драган Јацановић прича о аналогији шара наших народних ношњи са једним винчаским кипом. Тачније он говори о томе како су археoлошки ауторитети са запада одбацили трвдње да је пронађени кип из периода винчанске културе, сматрајући ово уметничко дело фалсификатом, а као разлог су навели то да има превише сличности између декорације на њему и шара на народној ношњи локалног становништва.

Винчанска фигура

Једноставни геометијски и графички облици на нашој народној ношњи носе у себи магијску силу, заштиту од урока и осталих злих сила, доносе срећу, успех у послу, помажу при женидби или удаји, благостaње у кући и још много тога. С обзиром на то да су наши преци познавали природу, пратили и ,,читали“ кретање облака, кретање месеца и звезда, кретање Сунца, симболика народних шара носи записе и са оваквом тематиком. Сунце је чест мотив и извор инспирације, а његово кретање у годишњем циклусу, кретање месеца и осталих небеских тела наш је народ представио специфичном игром у колу. Наш грб са четири оцила доводи се у везу са симболима нађеним на доста античких артефаката, па чак и са орнаментиком нађеном на остацима винчанске керамике. Тамо ови симболи представњају сунце и његове четири фазе у кретању око земље, односно годишњи циклус.

„Наше старе народне шаре губе се и нестају, а њихово место заузимају савремене и туђе шаре, неприлагођене за наш народ. Пустити да ово народно благо пропада била би велика штета за просвећеност нашег народа.“ Ово су уводне реченице збирке народних српских мотива ,, Српске народне шаре“ издате далеке 1924. године. Аутор проф. цртања Војислав Стевановић прикупио је 100 мотива у жељи да их сачува и проследи својим ученицима, уз упутства како да и сами креирају нове. Сведоци смо да је нека нова цветна орнаментика у великом делу потиснула стару орнаментику са народне ношње, што само потврђује тадашњу професорову забринутост за ово културно наслеђе. На срећу, сведоци смо да су се у новије време појавиле радионице за израду народне ношње и ћилима које оживљавају и настављају стару традицију и преносе будућим генерацијама аутентичну орнаментику можда чак и не знајући њено симболичко значење у потпуности.

Неколико страна књиге ,,Српске народне шаре“ В. Стевановића из 1924.

Трагајући за коренима, између осталог читајући и симболику народних шара и доводећи је у везу са артефактима из давне, прадавне прошлости, неки истраживачи иду толико далеко да почињу да прихватају и промовишу веровања и многобожачку религију која је била присутна у народу тог времена. Ова заблуда је налик оној, као када би одрастао човек кренуо да трага за својим почецима, дошао до времена кад је био беба и схвативши како се у том периоду свог живота хранио, одбацио све што је примерено исхрани одраслог човека и почео да се храни искључиво млеком.

Улога хришћанства

Свет се кроз своју историју припремао за Христов долазак. Стари човек није био спреман да се сретне с њим, као што ни новорођенче није спремно да одмах једе чврсту храну. Зато је прво веровао у неке друге богове, у природу, небеска тела, разне магијске силе својих врачева, чаробњака, видовњака… све док се нису створили услови да човек може да схвати и прихвати Христа Бога који је као човек дошао на Земљу. Читав Стари завет је припрема за Христов долазак, а чак ни многи Јевреји и поред те припреме нису успели да препознају Месију.

Оно што је за нас Србе битно је то да су Га наши стари препознали. Наши су свети оци још од Светог кнеза Јована Владимира, преко Светог Саве и Светог Симеона, све до Светог Николаја охридског и жичког и Светог Јустина ћелијског, Светих мученика јасеновачких и крагујевачких и свих осталих српских светитеља, врло добро знали ко су, одакле долазе и куда иду.

Веровања и обичаји

Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таковци“ поред осталог пише и о обичајима и веровањима људи Таковског краја. Он закључује да су Таковци тог времена (књига је писана педесетих година прошлог века) врло трезвени. Представе и радње које су у себи носиле магијски и обредни карактер, а које су биле присутне у животу људи, као целина нису имале нарочит значај (прим.аут.). Ипак, он бележи и описује преживела стара веровања, па чак и магијске радње (врачања за бели мрс, сузбијања града, бајања и надрилекарство, предсказања…). Читајући књигу ,,Таковци“ не могу да се отмем утиску да ме народ тог времена својом безазленошћу и невезаношћу за материјални свет у овом облику који је присутан у савременом животу, јако подсећа на децу. Тако су се пред опасношћу од града убеђивали с облацима да скрену на другу страну, док сада облаке бијемо ракетама. Не могу да се не сетим детињства и неких тешких дечијих ситуација у којима сам се налазио, а које нисам могао сам да решим. Сећам се и магијских радњи које сам из немоћи примењивао не би ли те ситуације превазишао. На пример, веровао сам да ако бих неку реченицу у себи изговорио довољан број пута, могао бих мислима да утичем на учитељицу да ме не прозове да одговарам. 🙂 Као и оно кад сам убацујући лопту у кош врачао и предвиђао ствари тако што бих у себи говорио: ,, Ако сад убацим лопту десиће се то и то…“

Често се ови преживели облици веровања из делеке прошлости мешају и опстају са хришћанском вером, тако да људима који нису дубље ушли у црквени живот делују као да су они изворно хришћанског порекла. Тако у књизи налазимо обредне радње које се везују за црквене празнике и светитеље, а које немају корен у хришћанству.

,, Стока се на Божић храни три пута, а да се не ваби. Волови се хватају и воде у вожњу: хватају их у саонице па иду према истоку и певају истоку. Певају се обичне песме.“

,, … Понеко и сада гата у плеће од печенице. Уочи Божића сви укућани легну на једну страну да жито буде на једну страну.“

,, Савиндан се строго празнује. Има и да се нешто врача уочи Савиндана око стоке. На седам дана пре и седам дана после Савиндана не боје ништа у црвено да не би долазили вукови и клали овце.“

,, У петак пред и на Јеремијевдан није се ништа радило, а нарочито нису се уносила дрва у кућу. Изјутра тог дана обилазе око куће лупајући у канте или тигање вичући: Јеремије у поље, гујурине у море! Докле се чује лупњава, верују неће долазити змије.“

,,Да град не би побио усев, а гром чељад, не треба радити и мрсити у петак пред Св. Илију…“ (сваки петак је у животу православних посни дан).

Однос према вери

О односу народа према црквеном животу писац износи следеће:

,, И живи старци памте кад су се постили сви постови. Сада већ мало ко пости и у ускршњем посту, а остали су постови готово сасвим напуштени…

… Обичном недељом је уопште посета цркве незнатна. Цркви се иде у већем броју на Ускрс, Видовдан, Тројице, Преображење те прву недељу ускршњег и божићњег поста.“

Ова слика из педесетих година прошлог века, била је условљена и тадашњом политиком и пропагандом власти према Српској правослсвној цркви. Народ је ретко посећивао службе, а контакт са вером одржавао преко традиције и прича које су старији преносили, често искривљено и без темељног упоришта у канонима цркве. Другим речима, толико смо се одаљили од наше цркве да би најбољи пут повратка био враћање на почетак на основе вере и хришћанског живота. Јер хришћанин није онај који одлази у цркву неколико пута годишње, слави славу и пости прву недељу великог поста. Хришћанство јесте вера и сељака и радника и интелетуалаца и младих и старих и осталих људи који траже Бога. Исто тако, православље је и врхунска философија иза које стоје многи велики мудраци и философи, уметност иза које стоје врхунски уметници, светитељи који су још увек ту у народу, а који су живели и пре више од две хиљаде година. Православље је вера наших славних предака, наших славних ратника, наших научника, песника, сликара, писаца, спортиста, витезова, краљева, краљица… Колико бисмо само осиромашили када бисмо све ово одбацили због неког лошег попа, неког грешног владике, неког несавесног православца или неке бабе која нас нервира?

Двориште и летњиковац, Таково
Власт

,,Што је већа власт, то је страшнија њена употреба.“ – Достојевски

,,Несрећа је у томе што су најбољи људи најдаље од власти. Нема човека који воли власт, а да у њему не чучи мањи или већи зликовац.“ – Добрица Ћосић

,,Власт је велико искушење и мало је оних који могу одолети том искушењу.“ – Св. Николај Велимировић

Сведоци смо како народ доживљава власт у новијој историји. С једне стране имамо фанатичне следбенике до сопствене смрти верне својим вођама, са друге најљуће противнике тих истих вођа, тиранина и крволока. Да им не помињем сад имена, тим вођама из новије историје. Често их помињу телевизија, штампа и остали медији. Још су некоме занимљива тема и још увек народ треба да слуша о њима, о њиховим супругама, њиховим најбољим друговима, њиховим врлинама, манама, детаљима из живота које још нисмо чули… Стварно би била велика штета да одемо са овог света, а да не сазнамо све то.

Када размишљамо о власти, за нас у Такову је најзначајнији онај период владавине династије Обреновић. Династије која је на нашу срамоту окончала своју владавину као омражена, на најсуровији могући начин, издајом и свирепим убиством своје краљице и свог краља. С обзиром на то каква их је кончина задесила, није ни чудо каква је након тога кампања против њих (Обреновића) вођена. Али да оставимо драгом Господу да суди свима, јер он једини познаје срца људи. Он једини познаје сваког од нас, сваки наш корак, сваку нашу реч и мисао. Једини Он зна зашто су се неке ствари десиле и зашто се и сада дешавају.

Нама обичним смртницима тешко је рећи да ли је нека власт лоша или добра. Ако узмемо за пример Милоша и ако прочитамо Вукове писане утиске о њему у којима га представља као правог тиранина и највећег безаконика, тешко да можемо размишљати о њему у позитивном правцу. Када се сетимо да је наредио убиство Карађорђа и да је помагао гашење Хаџи-Проданове буне, тешко да можемо зауставити себе и опоменути се да нисмо ми ти који имамо право на изрицање пресуде.

Поред Александра и Драге и Михаило је убијен, а Милан (проглашен за неморалног човека, коцкара…) принуђен је био да абдицира. То смо ми као народ дали својој династији, а да видимо шта су они за време своје владавине дали свом народу.

Добили смо модерну државу – прво вазалну 1830. па независну 1878., краљевину 1882., уз велика територијална проширења и раст популације, као и економско јачање базирано на пољопривреди. Правно је Србија такође јачала, а Устав из 1888. сматра се за најнапреднији у тадашњој Европи. Ово је само део, изнесен грубо без улажења у детаље како бисмо избегли ширење приче и изношење неких историјских чињеница које су свакоме лако доступне. Оно што је у мојим очима велико је њихов однос према народу. У циљу им је било да народ напредује, да се државна територија шири али не по цену људских живота већ спровођењем паметне политике. Резултати овакве у правом смислу народне власти су следећи:

У току свих борби које су вођене од стране Обреновића, Другог српског устанка са Милошем на челу, борбама за ослобођење градова за време кнеза Михаила, Првог и Другог српско-турског рата и српско-бугарског рата за време краља Милана, погинуло је по неким проценама преко десет пута мање Срба него само у Првом српском устанку. Да и не помињемо балканске ратове, Први светски и Други светски рат и жртве које је наш народ поднео у овом периоду.

Сигурно је то да би Обреновићи наставили са развојем српске државе и одбраном српских интереса, а не у правцу стварања државе другим суседним народима на сопствену штету. Сигурно је то да данас не бисмо имали неке новокомпоноване нације у нашем комшилуку, које нам отимају језик и писмо, историју и територије и бесрамно их проглашавају за своје. Сигурно је и то да не бисмо били оволико слуђени као народ, јер кад неко данас каже ,,ми Срби“, потребно је добро размислити о томе о којим се то нама Србима ради, на кога и које се то људе мисли, ко смо и да ли смо ми уопште ми?

Из Такова кренули, владари Обреновићи

Израњање истине

Веома јак утисак на мене оставила је вест да је у Хрватској из језера Перућа изронила православна светиња, стари православни манастир Драговић из 1395. године. Потопљен је 1958. године, неких тринаест година пре изградње хидроелектране Ђердап. За потребе овог гиганта потопљен је читав град, назван по кнезу Милану Обреновићу сину кнеза Милоша – Доњи Милановац. Сам Милош је својим декретом и новчаним средствима помогао премешање града даље од плавног Дунава. Заједно са градом 1971. године потопљено је и нешто много вредније. Према неким изворима евидентирано је ЧЕТРДЕСЕТ археолошких локалитета. Вредност ових локалитета је непроцењива и због тога што носe једну велику тајну најстарије цивилизације која је живела на европском тлу. Иако наша званична историја негира довођење у било какву везу најстаријег народа са нама Србима, све више израњају докази, све је више научника који постављају питања и нуде неке невероватне али врло убедљиве одоворе поткрепљене чињеницама. Ове чињенице треба да нас покрену на даља преиспитивања онога што нам је званично сервирано као истина. Треба ,,заронити“ и потражити шта се све налази ,,испод воде“

Сведоци смо колико је ,,воде“ пуштено преко сећања на наше славне претке. Сећам се своје основне школе и онога чему су нас учили осамдесетих година прошлог века. Био сам убеђен да је све што се дешавало пре Другог светског рата било небитно за мене пионира, врло поносног житеља СФРЈ. Моја национална свест се сводила на страх од тога да ли би ме моји другари Аустријанци, са којима сам се играо док сам живео годину дана у Бечу, убили ако бих кредом нацртао петокраку на асфалту. Нисам тада могао да разграничим да ли смо ми и даље непријатељи као што смо били за време Другог светског рата.

Али Богу хвала та ,,велика вода“ полако пресушује. Из те воде, као манастир Драговић из Перуће, полако израњају неке људске величине, нека друга и другачија истина.

Ми у Такову се надамо да ћемо под кровом нашег летњиковца, у будућности причати и слушати приче о једној и јединој истини и да ћемо трагајући за њом славити Бога и заштитника наше цркве Светог Ђорђа.

Изронио потопљени манастир Драговић, архивска фотографија, магацинпортал

Извори:

Хрватска: Пресушило језеро – изронила православна светиња

ЗАШТО ЈЕ БАШ НА ЂЕРДАПУ ПОДИГНУТА БРАНА ?

Краљеви тротоара

Да живимо у граду и када бисмо за неке људе рекли да су краљеви тротоара, прва помисао би била да се ради о неким пробисветима, мангупима или у крајњем случају неким сумњивим типовима. Колико год размишљао и покушавао да их ставим у позитиван контекст тешко бих могао другачије да их замислим. Чак потражих по интернету неку дефиницију за краљеве тротоара, али једино што нађох је објашњење везано за краљице:

Kраљица тротоара
Радница паркинг сервиса која одлучује о судбини погрешно паркираних возила и оних чије паркирање није плаћено.

Kраљица тротоара
Жена, која није најбоље утврдила вожњу.

… и она по мом скромном мишљењу најбоља:

Kраљица тротоара
Позамашна, кршна девојка или жена са цегерима у обе руке. Мож’ само да се склониш на коловоз.

(извор Вукајлија)

Међутим, када одавде из Такова кажемо да су данас овде око летњиковца на бетонирању стазе и тротоара радили неки људи предвођени мајстором Нешом Пауновићем, не могу другачије да их назовем него краљевима. Да их не набрајам све народски речено ,,поименце“, ево их на фотографијама испод:

Сјеци виле око своје њиве

Неке јако битне животне ствари се не уче у школи. Није ни чудо што имамо момака по Србији који су прошли читав образовни систем, ушли у своје озбиљне године, а још се нису оженили. Са друге стране неки су на време чули за овај савет, потекао из народне мудрусти и искуства које је Миленко С. Филиповић забележио у својој књизи ,,Таковци“.

Да поделимо овај злата вредан савет будућим младожењама, можда некоме и помогне 🙂 :

,, Код изналажења девојке важи као правило: „Сјеци виле око своје њиве. Што идеш даље, наћеш кривље”, тј. треба настојати да се нађе девојка из свог села односно из близине, јер се боље познају њена фамилија, род и др.“ ( Миленко С. Филиповић, Таковци)

,,Могу да додам и нека усмена обавештења која сам добио о томе. Уверавали су ме да су раније родитељи тражили себи за снаху а свом сину за жену девојку коју они добро познају, и стога обично из свог или суседног села. Реткост је била да се ко жени из удаљеног села. Срезоевчани и раније и данас већином се жене из свог села, и по томе су познати у околини. И данас су ретке везе између Шарана на једној страни а суседних села у Морави (Милићевци и др.) на другој страни. Уколико има таквих веза, више иду девојке из таквих села у Мораву него из Мораве у Таково.“ ( Миленко С. Филиповић, Таковци)

Не знам како то данас функционише и како млади данас по селима (оно мало што их има) сретну своју идеалну половину, али ево описа како је то било некад (1954. година) према опису горе поменутог аутора из исте књиге:

,, У наше време, младићи и девојке, кандидати за ступање у брак, упознају се, „гледају” пазарним даном или о вашарима у Горњем Милановцу затим на „вашарима” по селима, као што је нпр. онај на Срчанику недалеко од Горњег Милановца (29. августа по старом календару) и у сличним приликама. То је „гледање”. Девојка почиње да иде на вашаре кад јој буде око 18 година. Пре тога узраста иде изван села и на веће скупове само кад иде на причешће, мобу или комушање.

Пошто момак „заоћа” неку девојку и његови се сагласе с тим избором, онда се шаље проводаџија да „сочи”, тј. да испита да ли ће девојачки родитељи хтети да даду девојку, да види каква је спрема девојачка и имовно стање њене куће. С проводаџијом иде и неко од најпречих момкових укућана. Каже се: „Насочи му ту и ту девојку”! „

( Миленко С. Филиповић, Таковци)

После доброг одабира све иде лако 🙂 . У Такову имамо прелепу црквицу смештену у романтичан амбијент као створену за венчање из снова. Остаје нам само да осмислимо нека дешавања, нека окупљања у селу на којима ће будући младенци да се ,,заоћају“.

Црква брвнара, Таково. Младеначке круне
Детаљи

Мајстори Шоле и Милан су завршили свој део посла. Дрво је обрађено, уграђено и спремно за фарбање. У унутрашњем делу летњиковца у Такову следе зидарски радови у делу где ће се налазити кухиња и тоалет. Око објекта је планирано бетонирање тротоара и стазе. Бетон ће бити подлога за облагање каменом који ће бити постављен и на под летњиковца, као и на цоклу. Има још доста посла пред нама и трудићемо се да што више урадимо пре зиме, колико нам то временске прилике и финансије буду дозволиле.

Нисам сигуран колико овим путем могу да пренесем лепоту самог дрвета и елемената који су направљени вештом руком мајстора, али ево чисто ради илустрације фотографија детаља:

До тебе је

,,Ако сијаш сјајно је, ако мрачиш мрачно је. До тебе је.“ Ово су мудре мисли покојног Небојше Глоговца. Лебде изад Такова ових дана, а ја се случајно накачих на ту фреквенцију јутрос и од тада ми се мотају по глави, па се читав дан преиспитујем. Сијам ли или мрачим? Међутим много је лакше видети друге, лакше је рећи: ,, Види овог како мрачи“ или ,, Види овог како сија“ него испитати себе.

Још о једној ствари размишљам данас. Док смо загледали летљиковац и дивили се мајсторским рукама које су педантно паковале храстове стубове, греде и летве у једну складну архитектонску целину, Неђо подели са мном, онако у пролазу, још једну мудролију, не мање вреду од оне Небојшине: ,, Не волим кад у екипи у којој радим, неко почне да тврди да нешто не може да се уради. Таквог одмах склањам из екипе. Уноси негативну енергију, а нема тога шта човек не може да направи ако се потруди.“

И да не мрачим више, потрудио сам се да и данас нешто напишем.

Србски или српски

Пре неколико дана наишао сам на један много занимљив чланак. Ево дела текста:

,, … Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв „српски” нaписaн y oбликy „србски” првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рaди o грeшци ayтoрa кojи ниje нajбoљe yпoзнaт сa прaвилoм jeднaчeњa сyглaсникa пo звyчнoсти, кoje нaлaжe дa у овом случају Б прeлaзи y П. Пa сe чeстo чyje и примeдбa: „Oвaj ниje чyo зa Вyкa Kaрaџићa”. Нo, дa ли je зaистa тaкo? Oблик „србски” кoристe yглaвнoм oни кojи сy врлo дoбрo yпoзнaти сa oвим прaвилoм, тe нaмeрнo скрeћy пaжњy нa њeгa. Mнoги сe изнeнaдe кaдa чyjy дa je и сaм Вyк Стeфaнoвић Kaрaџић кoристиo oблик сa слoвoм Б.

Сa oвaквим стaвoм, вeрyjeмo, слoжиo би сe и нaш пoзнaти пeсник Пaвлe Пoпoвић Шaбчaнин, a нaрoчитo Mилицa Стojaдинoвић Србкињa. У тo врeмe je нaшa нajвeћa пeсникињa билa нa врхyнцy eврoпскe слaвe, a свoм je имeнy сaмa дoдaлa нaстaвaк „Србкињa”. Вyк je с њoм биo y врлo дoбрим oднoсимa и ниje зaбeлeжeнo дa je oн, или билo кo дрyги, пригoвaрao кaкo jeднa oд нajпoзнaтиjих пoeтa y oндaшњoj Eврoпи нe знa дa сe пoтпишe. Нa крajy крajeвa, тy сy и oндaшњe „Нoвинe Србскe” да пазе на језик. Дaклe, oблик „србски” je дoминирao y дрyгoj пoлoвини XIX вeкa, jeднaкo кao штo je y првoj дoминирao oблик „сeрбски”, кojи сe изгoвaрao кao „сjeрбски”.

 Измeђy oстaлoгa дoшлo je и дo инициjaтивe дa сe „срБски” мeњa y „срПски” jeр Нeмци нисy мoгли дрyкчиje дa изгoвoрe. O свeмy oвoмe мнoгo дeтaљниje пишe Mилoслaв Сaмaрџић y свojoj књизи »Tajнe „Вyкoвe Рeфoрмe”«, кojy прeпoрyчyjeмo oнимa кojи жeлe пoдрoбниje дa сe инфoрмишy.“

Комплетан текст може се прочитати на веб сајту Приручник.рс.

Можда ово некоме није ни битно. Знам многе којима није битан ни српски ни србски. Било како било, знам и неке који су данас развили србски барјак и поставили га на врх летњиковца у порти Цркве брвнаре у Такову.

Чиста хемија

Кад радиш нешто у дворишту, обично дођу комшије да помогну. Онда у паузи крене и прича. Данас је била у оптицају једна јако лепа прича из које ћу издвојити само једну реченицу. Отац једног од нас прича како је то некада било и каже за свог комшију и четрдесотогодишњег пријатеља: ,, Ми смо, ми старије генерације, ми смо се волели!“ Затим је додао:,, Свашта смо преживели и тешке речи и битне животне тренутке и препирке, али смо се волели!“

Како је ретко ово чути а да не звучи сладуњаво или патетично или (далеко било) настрано или из неког интереса… Слично доживљавам све ове људе који се мењају на нашој ,,таковској позорници“ из дана у дан. Један дан видим једне, други дан друге, трећи дан треће, мењају се, али свака смена доноси напредак, јер наш објекат расте сваким новим даном, а главни разлог због којег расте је управо то што сви ми доносмо, а то је љубав. Из љубави долазимо, из љубави одвајамо време које нико од нас нема, јер сви смо у неком свом послу и обавезама, из љубави одвајамо нека средства и труд, без намере и потребе да нам то неко некад врати или надокнади. Из љубави се улажемо у нешто што је наше, заједничко, јер знамо да је највећа вредност овога што радимо управо у томе што смо се удружили, што проводимо време заједно, што у ходу решавамо заједничке проблеме и што на том заједничком путу пазимо једни на друге.

Тешка физика

Живимо у времену када је лакше доћи до астрофизичара него до доброг мајстора. Када ти при том тај мајстор (Шоле) каже да му додаш један од ових прелепих масивних храстових стубова, схватиш да је потребно применити у пракси многе од закона који се уче на часовима физике у основној и средњој школи. Ако на све то додамо и онај (мало измењени) виц о томе шта је теже, кило гвожђа или кило храстовине (проверено кило храстовине), добићемо одговор на питање, зашто баш овакав наслов?

Стварно су претешки храстови стубови и греде, али људи моји, колико је то лепо дрво, како је импресивна та његова структура, та боја и шаре… па тај мирис огољеног дрвета помешан са благом паљевином насталом услед обраде моћним алатима… једноставно речено, са великим задовољством сам гледао како полако наша грађевина добија почетне обрисе.

Виша математика

– Дај… придржи ми ово, али окрени за 180 степени… не, не тако… држи равно ка мени и онда заротирај.

– Мислиш овако?

– Ма не, стави доле на постоље и онда узми нормално у руке, па онда само заротирај, али не ка себи него ка мени али да овај део овде дође на горњу страну.. чекај, стани. Овако.. пусти постоље и окрени нормално предњу страну и онда…

Нисам имао прилику раније да држим у рукама пеглу за варење пластичних водоводних цеви, али договорисмо се некако на крају и завршисмо посао.

Откопана земља на месту где ће бити стаза до летњиковца и насут шљунак, извучене цеви за воду и канализацију, обележен правац за копање до септичке јаме. Припремљено све за израду тротоара и најважнија ствар за данас, дотерана грађа која ће требати сутра мајсторима за дрво да почну радове. Цреп стигао још крајем прошле недеље…

Кафа за мајсторе кува се ујутро у 6.45ч.

Можемо ли боље?

Сви смо чули за Други српски устанак, за Таково и Цвети, за Милоша и Обреновиће. Знамо и за Цркву брвнару у Такову, посвећену Светом Ђорђу. Мада, ово коме је посвећена можда и не знају сви Милановчани, јер сретао сам у порти људе баш из Милановца који су свраћали и питали ме да им откључам врата како би ушли да виде цркву, јер никада раније нису улазили унутра. Колико год ми је ово било чудно и немогуће ипак не могу да се не сетим својих првих долазака у црквено двориште. Непокошена трава, свуда около врзина, камени споменици на гомили уз ограду. Прелепа црквица у таквом окружењу деловала је одбачено, запостављено, скрајнуто као да некоме смета што уопште постоји. Да ли је то био резултат међудинастичких сукоба или послератне политике или нечег трећег није ни важно и нећемо у то ни да улазимо. Важно је то да громогласно звуче речи песника:,,ТУ ЈЕ НОВА СРБИЈА СТВОРЕНА…“ Питам се како би црквица изгледала да је у њеној порти нова Швајцарска, Француска, Италија, Енглеска или што да не и Словенија или Хрватска створена или било која друга земља из окружења? Како би село Таково изгледало да је негде другде изнедрило једног Милоша Великог и националну револуцију? Али, овде ћу стати и спустити се на земљу. Немогуће је једном или неколицини обичних смртника маштати о тако крупним стварима. Зато нећемо да маштамо (бар за сад). За сад ћемо ми, група обичних смртника, ентузијаста, локал-патриота и родољуба покушати да урадимо што је до нас. У почетку је било: – Дај да помогнемо свештенику да покоси траву мучи се човек, коси и на Савинцу и овде, треба му баш доста времена да покоси толику површину. После тога, док смо седели уз кафу и ракију после Свете Литургије у порти, паде неком идеја да оградимо мање двориште око црквице како би ту било уредније и лакше за кошење и одржавање и да се скупи нас неколико па да направимо распоред кошења. Брзо смо се организовали, скупили новац донацијама људи из села, нешто грађе и алата, одвојисмо једно 4-5 субота и направисмо ограду. Направисмо и паркинг на улазу у црквено двориште јер и то је била једна од болних тачака, да поред оволике порте људи немају где да се паркирају него се закрчи читав пролазни пут када је неко веће окупљање. Како нас је недељом и празницима бивало све више на Светој Литургији у нашој црквици, ношени успехом претходних акција смислили смо да би ваљало направити неки мањи објекат, неки трем или летњиковац, где бисмо могли сви да седнемо после службе. И сложисмо се да би ваљало, али не само због нас него и због људи са стране који долазе у обилазак, због крштења и венчања који се у цркви обављају, а сем оног на цркви и звонику, у порти нема ни једног крова где би више од пет људи могло да се склони кад почне киша. Идеја је рођена још док је протојереј Ненад Бајић био старешина, а касније је разрађена и кренула да се реализује залагањем јереја Александра Пејовића који је садашњи старешина цркве и Црквене општине Савинац. Поред свештеника у одбору за изградњу летњиковца су још и: Саша Јашаревић, Александар Илић, Бобан и Бранко Каравезић, Бобан Николић, Мирко и Аксентије Дрињаковић, Владимир Бојовић и Срећко Лисица. Прикупљене су све општинске дозволе (као и од Завода за заштиту споменика културе РС), урађен и одобрен пројекат након чега су радови отпочели. Уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, освештани су темељи и изливена плоча. У току су преговори са мајсторима, набавка материјала, припрема грађе, док упоредо иде и прикупљање донација. Планом летњиковца предвиђена су два тоалета, велика сала са столовима и клупама и мала кухиња са шпоретом за припрему топлих напитака. Објекат ће бити димензија 5м х 12м, израђен од дрвета и камена у већем свом делу, а у мањем зидан циглом. Конструкција ће подсећати на трем који ће са северне стране бити затворен зидом од брвана. Кровна конструкција ће бити покривена бибер црепом. Ми овде у Такову верујемо да ћемо успети да укровимо летњиковац до краја године и завршимо све до пролећа следеће, али не због тога што смо све обезбедили, јер нисмо. Још увек немамо ни довољно новца, ни сав материјал. Верујемо јер смо понесени узвишеним осећањем да радимо нешто што ће бити на понос будућим генерацијама. Верујемо јер знамо да се и наши славни преци на висинама радују кад нас виде како у слози труд свој Богу приносимо. Верујемо јер нисмо ту да тражимо узроке и кривце за вишедеценијски (ако не и вековни) колективни немар, него да ми овакви какви смо несавршени од себе дамо боље. Ако знамо да у порти Цркве брвнаре постоји само једна мала мермерна плоча која обележава камен са кога је Милош позвао на устанак и ако вас питам: – Можемо ли боље? Сигурно је да можемо и морамо боље. Зато позивамо вас који мислите и осећате исто, да нам се придружите, да нас ојачате и помогнете да иза себе оставимо нешто вредно и лепо својим потомцима. Рачун на који можете уплатити свој прилог је: Халк банка: 155-8435-22 Сврха уплате: ИЗГРАДЊА ЛЕТЊИКОВЦА У ТАКОВУ У ДВОРИШТУ ЦРКВЕ БРВНАРЕ Прималац: ЦРКВЕНА ОПШТИНА САВИНАЦ

Текст је објављен у Таковским новинама 23.09.2021. године. Купите нови број и помозите рад наших новина.

Донације

Док Бранко Каравезић припрема грађу у својој стругари, на јучерашњем састанку поред осталих текућих обавеза, схватили смо да морамо да се ангажујемо око донација најозбиљније могуће. Пошто још нисмо били код свих људи из села, договор је да у току следеће недеље обиђемо сва домаћинства у таковској парохији. У уторак 21.09. на Малу Госпојину у 16ч у дворишту таковске цркве, организовали смо донаторски ручак и обезбедили све што је потребно да угостимо велики број људи. Ово је само једна од акција које намеравамо да спроведемо како бисмо прикупили довољно средстава да би наш летњиковац био што квалитетније урађен. Можда бисмо могли да све урадимо и са мање средстава и да ,,закинемо“ на квалитету, али намера нам је да акцент дамо управо на то, да објекат који правимо буде изведен најбоље што можемо. Да користимо најбоље природне материјале (најбољи камен и дрво које можемо да набавимо), најбоље мајсторе до којих успемо да дођемо и да наравно све буде по благослову и са свим дозволама. Аксентије је, кроз шалу у једној од данашњих многобројних порука које смо сви у Вибер групи разменили рекао, да ће наши потомци морати да реновирају летњиковац 2815. године.

Питања

Ново у Такову је да смо почели да добијамо питања. Има их разних врста, од тога где се тачно налази летњиковац и докле се стигло са радовима, преко ко стоји иза овога, до дворца и приступне саобраћајнице.

Одмах да кажем да са дворцем и приступним путем немамо никаквих додирних тачака. Ми смо људи који живимо овде у селу Такову и самоиницијативно смо покренули акцију изградње летњиковца. Већ сам о томе детаљније писао у објави Летњиковац, а једино што бих још могао додатити то су имена чланова одбора за изградњу: свештеник Александар Пејовић, Саша Јашаревић, Александар Илић, Бобан и Бранко Каравезић, Аксентије и Мирко Дрињаковић, Бобан Николић, Владимир Бојовић и Срећко Лисица. Поред нас ту су и Недељко Тодоровић, Милан Живанић, Данијел Миланов и Пеђа Илић који би сигурно био и физички с нама да није тренутно послом у Канади. Ми смо ти који вучемо напред, али ту су и сви они који су учествовали донацијама у новцу, грађи, материјалу, физичким радом, машинама, тракторима…

Стигли смо до ,,нулте“ плоче на самом градилишту, а организационо много даље. Прикупили смо у новцу негде око пола износа од укупног и мораћемо још да се потрудимо око донација. У уторак на Малу Госпојину 21.09.2021. организујемо донаторски ручак и ако неко од Вас ко ово чита има жељу да дође и помогне својим прилогом добро је дошао. За све информације можете нам се јавити путем имејла који се може видети на врху стране нашег сајта, Фејсбук налога или лично после службе у недељу у таковској цркви.

Око набавке и уградње камена се ангажовао Недељко Тодоровић, око припреме грађе Бранко Каравезић, готово сву грађу смо прикупили што донацијама свакога из одбора ко има своју шуму, што донацијама стабала људи из села, а што буде недостајало докупићемо накнадно. Бибер цреп очекујемо да стигне са стоваришта до краја ове недеље. Ненад Пауновић се понудио да заврши сечење цигле…. и вероватно сам нешто и изоставио услед много ствари које се дешавају ових дана.

Тренутно смо у пословима везаним за водовод и струју, а јуче се ишло у шуму по стабла за грађу:

Летњиковац ће се налазити са леве стране пута од улаза ка цркви:

Нешутљива лопта

Обично предвече супруга и ја идемо у шетњу. Таман што смо кренули, наш старији син се враћао и сретосмо га негде код улаза у црквену порту. Изненадисмо се што се тако брзо вратио са терена, јер обично остане много дуже кад оде на школско игралиште да игра фудбал са другарима из села. Пре него што смо га питали како то да се тако брзо вратио, он поче да нам објашњава:

– Онај мој друг Жиле, који је то специјалац! Толико је предувао лопту да је просто била нешутљива. Још ми је рекао да дођем на терен… ја тамо, а оно нема никога. Зовем га телефоном, а он ми каже да није мислио на доњи него на горњи терен кад ме је звао да се нађемо. На крају ми је рекао да дођем до Раћа пешке, пошто нисам кренуо бициклом, а да ће ме он повести на свом само да поскида неке лампице…

Браво! Помислих… управо је одлично описао данашњу утакмицу ФК Таковски устанак Таково : ФК Шолопај. Заиста је та лопта на терену у Такову била нешутљива, а терен за који се није знало да ли је горњи или доњи, више непријатељ него пријатељ младим играчима Бранка Кеца Каравезића. Није да се момци нису трудили, оставили су срце на терену, како то спортисти воле да кажу, али једноставно данас није био њихов дан. Изгубили смо 4:1 од екипе која није била бољи противник. Једноставно, имали су више среће јер су од пет контранапада колико су имали, дали четири гола.

Кратак предах пред нове изазове

Из таковске црквене порте нису се чули данас ни багер ни трактор ни камион, чак ни лопата. Ни данас ни јуче није се радило. Јуче се јело, пило и уз дружење договарало о томе како ћемо даље. Као што већ раније писах, људи нам долазе , хоће да се укључе да помогну како ко може. Миленко и Јелена Матовић су тако у име своје породице јуче дали свој допринос. У договору са свештеником Ацом организовали су о свом трошку ово окупљање поводом завршетка прве фазе радова. Захваљујемо се породици Матовић на лепом гесту, на њиховом труду и указаној пажњи.

Од јуче смо јачи и за Сашу Јашаревића и Бобана Николића. Они су се вратили са одмора, тако да је наш одбор за изградњу сада у пуном саставу и даље идемо пуном снагом. А снаге ће нам требати јер нам предстоје велики подухвати. У току су преговори са мајсторима, набавка материјала, припрема грађе, а упоредо и наставак прикупљања донација. Све то у овом моменту делује можда тешко, можда и немогуће, али једно је битно: на правом смо путу! Дајемо све од себе и испуњавамо оно што је до нас. Верујемо да правимо тај први корак ка Богу, а он ће како мудра поука каже, направити десет ка нама.

На крају само да јавим да не бринете. Саша, Бобан и Кале су плочу залиливали преко дана, а и ја сам предвече још два пута 🙂

Лепотица од бетона

Уназад неколико година појавила се теорија да је Земља равна плоча. Наравно како то с људима обично бива, сада имамо оне који верују у ову теорију, а са друге стране имамо ове што верују да је Земља округла. Обе стане имају своје необориве доказе и надам се да једнога дана неће избити неки рат између њих. Ми овде у Такову од данас верујемо да је плоча равна. И не само да је равна него је и пространа, па лепо четвртаста, мало одигнута од земље, права шумадијска лепотица. Још верујемо да ћемо је ускоро заруменити каменом, довести јој 18 најлепших дрвених стубова, а када јој „сашијемо“ венчаницу нека бира себи једног за удају, па да јој направимо велику свадбу са много званица, што одавде из села, што из околине.

Вагрес

Док је наш Бранко Кец Каравезић обарао и превлачио стабла за грађу у шуми, остали су јурили изгредника који је пре неки дан газио ивице ископа за темељ и крунио земљу, правећи тако штету великих размера. И ухватили су га пошто је поново дошао да штети, да расипа шљунак и разбацује камење около по ливади. Кале је био тај који га је ухватио, али уместо да га изгрди ставио га је на рамена и носио около док је управљао машином за равнање, тзв. жабом. Дивим се само мајстору Синиши Обрадовићу, Данијелу Миланову, Ацу Илићу, Аксентију Дрињаковићу и мајстору водоинсталатеру Николи Гавриловићу на стрпљењу и толеранцији коју су показали док су радили и уједно морали да трпе ову двојицу шаљивџија. И поред тога, успели су данас да заврше све припреме за сутрашње изливање плоче. Сада је све као „под вагрес“.

Трећа смена -Таково

Свакога дана нешто се дешава на нашем градилишту у порти таковске цркве брвнаре. Још увек смо у фази припрема за изливање плоче. Главни мајстор у овој фази, наш Бобан Кале Каравезић ту је од јутра, зида, шалује, копа, зове телефоном, уговара, организује… даје се свим срцем. Од када смо кренули са овом акцијом он је ту у првим борбеним редовима. Први задатак кога се прихватио је био прикупљање прилога од комшија из Такова и то је обавио тако да је све нас из одбора засенио. Само то да је урадио било би и више него довољно. Међутим он је неуморан, пун ентузијазма и енергије коју беспоштедно улаже. И вечерас је био ту, са лопатом у руци заједно са комшијама Бранком и Мишом Дрињаковићем који су дошли да помогну багером.

Све нас је више

Нови дан нам је донео нове људе који су нам се придружили. Заиста је диван осећај када се људи удружују око племенитог циља и још је веће задовољство у томе и сам учествовати. Не сећам се када сам последњи пут био оволико занесен неком идејом, не сећам се да сам икада нечим био окупиран у толикој мери да ме просто мрзи и да једем и спавам како не бих беспотребно губио време на такве ствари 🙂

Круг се шири, о нашој акцији се прича и препричава и то је добро. Сви који желе да нам се придруже су добродошли. Што нас је више то смо јачи 🙂

Јутрос ми Милан Живанић рече кроз смех и шалу две врло озбиљне реченице: ,,Лепо је кад се Срби сложе, могу да направе шта хоћеш. Само штета што се то не догађа често.“ Још увек сам под утиском, јер заиста велика је сила у слози и заједништву. И сам Господ наш Исус Христос каже: ,,Где се двоје или троје саберу у име Моје, тамо сам и Ја међу њима“.

Иначе, Милан ми ово рече након што је истоварио приколицу шљунка за потребе наставка радова. Поред њега данас су на радовима ископавања и дотеравања шљунка били Мирко Дрињаковић, Жарко Савић, Илија Слијепчевић, Аксентије и Немања Дрињаковић и Владе Бојовић, а надзорни орган био је наш капитен свештеник Ацо који је нашао мало слободног времена да нас обиђе па да настави даље у решавање питања набавке бибер црепа.

Ископавање шљунка, Аксентије и Немања Дрињаковић
Мирко Дрињаковић
Жарко Савић
Владе Бојовић
Милан Живанић
Немања Дрњаковић
Илија Слијепчевић
Камен темељац

Данас смо са Божијом помоћу и уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина излили темеље летњиковца. Радовима је претходило освећење и полагање три камена темељца. Службу су вршили Архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, јереј Александар Пејовић и протојереј Миодраг Анђелић. Након молитве протонамесник Драган је и у своје лично име захвалио окупљенима на труду и залагању речима: ,,Ко Цркви даје Богу позајмљује, а Бог никоме није остао дужан“ и благословио породице свих присутних са молбом Богу да свима подари сваког добра у изобиљу. Благословима и молитвама придружио се и јереј Александар обративши се и изразивши личну захвалност.

Летњиковац

Иницијатива за изградњу летњиковца потекла је од групе мештана ентузијаста, али пре свега родољуба и локал-патриота. На челу са парохом Црквене општине Савинац протојерејом Ненадом Бајићем , а касније његовим наследником јерејом Александром Пејовићем, окупили смо се око идеје да се наша светиња узме под заштиту и бригу каква јој и доликује, како би засијала у пуном сјају на понос садашњим као и будућим генерацијама овдашњих мештана. Али не само мештана него и свих оних којима је Србија у срцу, оних који на помисао на своје славне претке доживљавају унутрашњу реакцију пуну снажних емоција помешаних са поносом што су и они део баш овог, нашег народа.

Идеји изградње летњиковца претходила су окупљања на Светим Литургијама и дружења после Свете Литургије у порти цркве која су се често завршавала у касним поподневним часовима. Из ових дружења изродиле су се прво мање акције у виду помоћи свештенику у одржавању црквеног дворишта, да би након тога уследила већа за коју је било потребно укључити и остале мештане. И укључили су се многи и помогли према својим могућностима. Неко донацијама у новцу, неко је понудио да помогне сопственим радом, неко материјалом, неко алатом, а било је и оних који су дошли да обиђу радове и донесу освежење за раднике. У таквој атмосфери заједништва и задовољства што нам је простор око цркве све лепши и уреднији, успели смо да поставимо ограду око цркве која је формирала „мању порту“ унутар веће. У оквиру ове акције, успели смо да оградимо и простор за паркирање аутомобила и да га наспемо ситним каменом.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је ograda-web.jpg
Нова ограда око цркве
Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је parking-web.jpg
Паркинг на улазу у црквено двориште

На ред је затим дошао и летњиковац. Потреба за оваквим објектом надовезала се на жељу свих нас да за свог живота оставимо иза себе нешто лепо и вредно својим потомцима. На радост свих нас, на Светим Литургијама у нашој црквици је сада све више људи, а клупе и столови које нам је наш Бранко даровао не могу да приме сав окупљени народ. Недостатак тоалета и места где би се могло склонити од кише су мањкавости које примете и многобројни туристи и организоване групе (ђака, пензионера, планинара, странаца…) које цркву посете током године.

Планом летњиковца предвиђена су два тоалета, велика сала са столовима и клупама и мала кухиња са шпоретом за припрему кафе и осталих топлих напитака. Објекат ће бити димензија 5м х 12м, израђен од дрвета и камена у већем свом делу, а у мањем зидан циглом. Конструкција ће подсећати на трем који ће са северне стране бити затворен зидом од брвана. Кровна конструкција ће бити покривена бибер црепом. Пројекат је одобрен од стране Завода за заштиту споменика културе РС, прибављене су све дозволе и скупљена су средства која омогућавају почетак радова.

Почетак радова на изградњи летњиковца

Након завршетка адиминистративног процеса који је обухватао израду плана, прибављање дозвола од Завода за заштиту споменика културе РС и осталих званичних државних институција, а пре свега након благослова Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина почели смо са градњом летњиковца у порти црке Св. Ђорђа у Такову. Данас је завршена припрема терена, равнање и копање земље на месту где ће бити постављени темељи.