Вељкова прича из Шарана
Ноћ у прадединој кући
Век и по је ту, на маленој косини, шумадијска стара кућа, са огњиштем и собом, под којом је подрум од тесаног камена. Са ограђеном авлијом од прошћа, а испод ње њива и стрм шљивик црвене ранке. Окренута ка истоку, где зора прво свиће, одмах изнад старог ораха, а са врха нашег Вујна. Пред кућом је јабука, породично стабло, одмах до прага, где се састају преци са потомцима. Испод ње су све наше тајне, састанци и растанци, приче и здравице. Нема им броја, јер овде је све старо бар један век. И и даље се овде у пролеће све буди! Све букне и процвета у месецу мају, зри у септембру и умире у новембру, да би поново с мојим доласком, оживело.
Волео сам да спавам крај прозора, испод иконе и кандила, старих слика насмејаних људи. Крај молитвеника и шајкаче прадедине. Заспао би, али би се у сред ноћи тргао, када је пун месец и ведро небо, негде око Илиндана. Чујем гласове, чујем звук црквених звона, чујем песму бесмртних ратника. Повика неко са малог сокака и лепо рече моје име! Изађох испред и кренух горе и лепо видим сви моји преци, стари ратници у бој кренули. Војислав стоји, на вр` сокака, на дешњаку волу меденица јечи, пушка о рамену и шајкача на глави, а место кола топ волови вуку. До њега стоји силни Глигорије, већ 2 рата има иза себе и у нови се, већ остарео спрема. Видосав његов, од деветнаест лета љуби љубу и нерођено чедо, чега га далек пут, до сињег мора. Около њих су и они, којима име не знам, испраћају их мирно и желе срећу! Месец им зари већ мрка лица, стојим пред њима, стидим се себе. Да ли сам достојан, оваквих људи? Да ли је доста воштаницу палити и Богу се молити за њихове душе? Да ли је доста орати њихове њиве, гајити оно старо воће, певати песме њима у част? Да ли је доста налагати огњиште, сећи колач на дан светог Георгија победоносца, њиховог чувара и молитвеника. Ићи у цркву где су они крштени, причешћени и венчани пред живом сликом Исуса Христа? Да ли је захвалност кад волим сваки камен, сваки грумен и прах земље ове, натопљене крвљу? Када гледам очима ратника у сва она вишња брда, где осећам да су ми корени и да знам да сам дошао међу своје, тамо где припадам тамо где ме воле. Зато стајем пред њима мирно и поздрављам свих 200 јунака нашег села који почивају на вечитој стражи, неки на Зејтинлику, а неки на Крфу, а неки крај Колубаре подно Сувобора.
Миловановић М Вељко
