Претрага за:
Вељкова прича из Шарана

Ноћ у прадединој кући

Век и по је ту, на маленој косини, шумадијска стара кућа, са огњиштем и собом, под којом је подрум од тесаног камена. Са ограђеном авлијом од прошћа, а испод ње њива и стрм шљивик црвене ранке. Окренута ка истоку, где зора прво свиће, одмах изнад старог ораха, а са врха нашег Вујна. Пред кућом је јабука, породично стабло, одмах до прага, где се састају преци са потомцима. Испод ње су све наше тајне, састанци и растанци, приче и здравице. Нема им броја, јер овде је све старо бар један век. И и даље се овде у пролеће све буди! Све букне и процвета у месецу мају, зри у септембру и умире у новембру, да би поново с мојим доласком, оживело.

Волео сам да спавам крај прозора, испод иконе и кандила, старих слика насмејаних људи. Крај молитвеника и шајкаче прадедине. Заспао би, али би се у сред ноћи тргао, када је пун месец и ведро небо, негде око Илиндана. Чујем гласове, чујем звук црквених звона, чујем песму бесмртних ратника. Повика неко са малог сокака и лепо рече моје име! Изађох испред и кренух горе и лепо видим сви моји преци, стари ратници у бој кренули. Војислав стоји, на вр` сокака, на дешњаку волу меденица јечи, пушка о рамену и шајкача на глави, а место кола топ волови вуку. До њега стоји силни Глигорије, већ 2 рата има иза себе и у нови се, већ остарео спрема. Видосав његов, од деветнаест лета љуби љубу и нерођено чедо, чега га далек пут, до сињег мора. Около њих су и они, којима име не знам, испраћају их мирно и желе срећу! Месец им зари већ мрка лица, стојим пред њима, стидим се себе. Да ли сам достојан, оваквих људи? Да ли је доста воштаницу палити и Богу се молити за њихове душе? Да ли је доста орати њихове њиве, гајити оно старо воће, певати песме њима у част? Да ли је доста налагати огњиште, сећи колач на дан светог Георгија победоносца, њиховог чувара и молитвеника. Ићи у цркву где су они крштени, причешћени и венчани пред живом сликом Исуса Христа? Да ли је захвалност кад волим сваки камен, сваки грумен и прах земље ове, натопљене крвљу? Када гледам очима ратника у сва она вишња брда, где осећам да су ми корени и да знам да сам дошао међу своје, тамо где припадам тамо где ме воле. Зато стајем пред њима мирно и поздрављам свих 200 јунака нашег села који почивају на вечитој стражи, неки на Зејтинлику, а неки на Крфу, а неки крај Колубаре подно Сувобора.

Миловановић М Вељко

Митровске задушнице

У суботу пред Митровдан наш православни народ се сећа својих упокојених сродника и пријатеља. На Светој Литургији се молимо за њихове душе и читамо њихова имена пред лицем Бога Живога. У Цркви брвнари у Такову се налази табла са именима погинулих и умрлих у рату од 1912. до 1919. године. Сети се Господе у Царству Твоме, помилуј и спаси уснуле слуге своје:

Драгојла, Милоша, Љубомира, Крсту, Рајка, Сретена, Александра, Микаила, Добрицу, Рајка, Милутина, Милорада, Ђурђа, Миливоја, Братислава, Милоша, Перишу, Милосава, Маринка, Грујицу, Благоја, Здравка, Љубомира, Душана, Љубисава, Адама, Младена, Радивоја, Драгишу, Милутина, Светозара, Драгутина, Здравка, Љубинка, Живојина, Живојина, Јована, Василија, Чедомира, Тимотија, Богољуба, Милосава, Ђурицу, Драгомира, Живојина, Чедомира, Милоша, Владимира, Милоша, Петра, Драгољуб, Милинка, Милорада, Војислава, Живана, Радојицу, Рајка, Милорада, Драгомира, Милована, Добросава, Радомира, Рајка, Микаила, Милића, Бошка, Божа, Војислава, Тикомира, Митра, Милоша, Радисава, Божидара, Драгутина, Милутина, Радича, Илију, Радомира, Милосава, Драгољуба, Живојина, Веселина, Милоша, Саву, Милинка, Војислава, Драгутина, Вилотија, Милоја, Чедомира, Вујицу, Јовицу, Јездимира, Миловна, Милорада и Животу мајстора каменоресца који ову плочу направи 1924. године.

Народна метеорологија

Предности и мане модерног доба у свакодневном животу лако се могу видети на простом примеру употребе дигитрона. Чињеница је да нам је лакше и брже израчунати збир, производ, разлику и количник, много лакше наћи корен, проценат или степен неког броја куцањем по типкама дигитрона него ,,упалити мозак“ и узети папир и оловку. Али чињеница је такође да нас то запостављање ангажовања мозга води ка интелектуалној отупелости и лењости. Ако се тек осврнемо на употребу рачунара и ,,паметних“ уређаја видећемо да је наш мозак ,,укључен“ тек толико да може да прима у себе велике количине (углавном непотребних) информација. Тако на пример, ако нас занима каква ће предстојећа зима бити, то врло лако можемо сазнати користећи се претрагом у интернет претраживачу. Када би неким случајем нестало интернета, радио и тв сигнала питање је како бисмо се снашли, јер смо одавно заборавили говор природе.

Тачно је да данас живимо много лакше, комфорније и опуштеније него наши стари, али ако само погледамо на то како су они размишљали, какве су вредности гајили или само колико су више били окренути природи, намеће се закључак да смо се упецали на мамац привидног напретка.

У својој књизи ,,Преживети и живети у природи“, монахиња Анастасија Рашић из манастира Рукумија пише управо о тој ,,народној метеорологији“ односно народној мудрости читања природе:

,,Блага зима предстоји:

  • Кад дрвеће од чести у јесен по други пут цвета.
  • Кад у јесен много жира и мишева има.
  • Кад су храстове шишарке које се око Михољдана расеку празне и мокре.
  • Кад је јесен буровита.
  • Кад око Михољдана много кише пада.
  • Кад хмељ, храстов жир, шипак и коштичаво воће (нарочито плаве – шљиве) слабо роде.

Строга зима предстоји:

  • Кад много роди хмељ, храстов жир, шипак и коштичаво воће (нарочито плаве шљиве).
  • Кад се лишће у дубоку јесен још за дуго на дрвећу држи.
  • Кад су птице у јесен дебеле.

Знаци лепе и дуге јесени:
Кад ће јесен бити лепа и дуга, онда преко лета цветају два пута неке воћке и биљке, а друге два пута листају. Таква јесен предстоји и кад се у почетку јесени види пред вече по ливадама и пашњацима по трави читава мрежа од паучине, која се прелива у сјајности својој кад погледаш од траве према сунцу, које је близу заласка око шест сати увече.“