Претрага за:
Вељкова прича из Шарана

Ноћ у прадединој кући

Век и по је ту, на маленој косини, шумадијска стара кућа, са огњиштем и собом, под којом је подрум од тесаног камена. Са ограђеном авлијом од прошћа, а испод ње њива и стрм шљивик црвене ранке. Окренута ка истоку, где зора прво свиће, одмах изнад старог ораха, а са врха нашег Вујна. Пред кућом је јабука, породично стабло, одмах до прага, где се састају преци са потомцима. Испод ње су све наше тајне, састанци и растанци, приче и здравице. Нема им броја, јер овде је све старо бар један век. И и даље се овде у пролеће све буди! Све букне и процвета у месецу мају, зри у септембру и умире у новембру, да би поново с мојим доласком, оживело.

Волео сам да спавам крај прозора, испод иконе и кандила, старих слика насмејаних људи. Крај молитвеника и шајкаче прадедине. Заспао би, али би се у сред ноћи тргао, када је пун месец и ведро небо, негде око Илиндана. Чујем гласове, чујем звук црквених звона, чујем песму бесмртних ратника. Повика неко са малог сокака и лепо рече моје име! Изађох испред и кренух горе и лепо видим сви моји преци, стари ратници у бој кренули. Војислав стоји, на вр` сокака, на дешњаку волу меденица јечи, пушка о рамену и шајкача на глави, а место кола топ волови вуку. До њега стоји силни Глигорије, већ 2 рата има иза себе и у нови се, већ остарео спрема. Видосав његов, од деветнаест лета љуби љубу и нерођено чедо, чега га далек пут, до сињег мора. Около њих су и они, којима име не знам, испраћају их мирно и желе срећу! Месец им зари већ мрка лица, стојим пред њима, стидим се себе. Да ли сам достојан, оваквих људи? Да ли је доста воштаницу палити и Богу се молити за њихове душе? Да ли је доста орати њихове њиве, гајити оно старо воће, певати песме њима у част? Да ли је доста налагати огњиште, сећи колач на дан светог Георгија победоносца, њиховог чувара и молитвеника. Ићи у цркву где су они крштени, причешћени и венчани пред живом сликом Исуса Христа? Да ли је захвалност кад волим сваки камен, сваки грумен и прах земље ове, натопљене крвљу? Када гледам очима ратника у сва она вишња брда, где осећам да су ми корени и да знам да сам дошао међу своје, тамо где припадам тамо где ме воле. Зато стајем пред њима мирно и поздрављам свих 200 јунака нашег села који почивају на вечитој стражи, неки на Зејтинлику, а неки на Крфу, а неки крај Колубаре подно Сувобора.

Миловановић М Вељко

Митровске задушнице

У суботу пред Митровдан наш православни народ се сећа својих упокојених сродника и пријатеља. На Светој Литургији се молимо за њихове душе и читамо њихова имена пред лицем Бога Живога. У Цркви брвнари у Такову се налази табла са именима погинулих и умрлих у рату од 1912. до 1919. године. Сети се Господе у Царству Твоме, помилуј и спаси уснуле слуге своје:

Драгојла, Милоша, Љубомира, Крсту, Рајка, Сретена, Александра, Микаила, Добрицу, Рајка, Милутина, Милорада, Ђурђа, Миливоја, Братислава, Милоша, Перишу, Милосава, Маринка, Грујицу, Благоја, Здравка, Љубомира, Душана, Љубисава, Адама, Младена, Радивоја, Драгишу, Милутина, Светозара, Драгутина, Здравка, Љубинка, Живојина, Живојина, Јована, Василија, Чедомира, Тимотија, Богољуба, Милосава, Ђурицу, Драгомира, Живојина, Чедомира, Милоша, Владимира, Милоша, Петра, Драгољуб, Милинка, Милорада, Војислава, Живана, Радојицу, Рајка, Милорада, Драгомира, Милована, Добросава, Радомира, Рајка, Микаила, Милића, Бошка, Божа, Војислава, Тикомира, Митра, Милоша, Радисава, Божидара, Драгутина, Милутина, Радича, Илију, Радомира, Милосава, Драгољуба, Живојина, Веселина, Милоша, Саву, Милинка, Војислава, Драгутина, Вилотија, Милоја, Чедомира, Вујицу, Јовицу, Јездимира, Миловна, Милорада и Животу мајстора каменоресца који ову плочу направи 1924. године.

Народна метеорологија

Предности и мане модерног доба у свакодневном животу лако се могу видети на простом примеру употребе дигитрона. Чињеница је да нам је лакше и брже израчунати збир, производ, разлику и количник, много лакше наћи корен, проценат или степен неког броја куцањем по типкама дигитрона него ,,упалити мозак“ и узети папир и оловку. Али чињеница је такође да нас то запостављање ангажовања мозга води ка интелектуалној отупелости и лењости. Ако се тек осврнемо на употребу рачунара и ,,паметних“ уређаја видећемо да је наш мозак ,,укључен“ тек толико да може да прима у себе велике количине (углавном непотребних) информација. Тако на пример, ако нас занима каква ће предстојећа зима бити, то врло лако можемо сазнати користећи се претрагом у интернет претраживачу. Када би неким случајем нестало интернета, радио и тв сигнала питање је како бисмо се снашли, јер смо одавно заборавили говор природе.

Тачно је да данас живимо много лакше, комфорније и опуштеније него наши стари, али ако само погледамо на то како су они размишљали, какве су вредности гајили или само колико су више били окренути природи, намеће се закључак да смо се упецали на мамац привидног напретка.

У својој књизи ,,Преживети и живети у природи“, монахиња Анастасија Рашић из манастира Рукумија пише управо о тој ,,народној метеорологији“ односно народној мудрости читања природе:

,,Блага зима предстоји:

  • Кад дрвеће од чести у јесен по други пут цвета.
  • Кад у јесен много жира и мишева има.
  • Кад су храстове шишарке које се око Михољдана расеку празне и мокре.
  • Кад је јесен буровита.
  • Кад око Михољдана много кише пада.
  • Кад хмељ, храстов жир, шипак и коштичаво воће (нарочито плаве – шљиве) слабо роде.

Строга зима предстоји:

  • Кад много роди хмељ, храстов жир, шипак и коштичаво воће (нарочито плаве шљиве).
  • Кад се лишће у дубоку јесен још за дуго на дрвећу држи.
  • Кад су птице у јесен дебеле.

Знаци лепе и дуге јесени:
Кад ће јесен бити лепа и дуга, онда преко лета цветају два пута неке воћке и биљке, а друге два пута листају. Таква јесен предстоји и кад се у почетку јесени види пред вече по ливадама и пашњацима по трави читава мрежа од паучине, која се прелива у сјајности својој кад погледаш од траве према сунцу, које је близу заласка око шест сати увече.“

Јака роса, биће леп дан

Одувек су ми биле занимљиве сугестије типа: – Немој то, не ваља се… или напротив оне типа: – Узми то, ваља се… Још веће ми је одушевљење када непосредно доживим и уверим се у чари народне мудрости, као онда када смо на Савинцу кували гулаш поред Дичине. На небу су се појавили сиви облаци, на шта смо сви скочили на ноге како бисмо се склонили од кише, а неко нас заустави речима: – Ма, неће киша кад облаци иду из правца Дренове. И то ништа није чудно. Наши стари су знали да ,,читају“ природу, тумачили су поруке неба, биљака, животиња. Међу скупљачима народног блага пронашао сам и Радојку Кувезић која у својој књизи о народном животу и обичајима ,,Чувари светлости“ пише управо о овом феномену:

,, Народ је одвајкада, на основу разних знакова и појава у природи, као и према биљкама и понашању животиња, птица и инсеката предсказивао какво ће бити време; у току дана, за поједино годишње доба или целу годину. Често су та предсказања била кратке изреке само:

  • Подигла се магла – дан ће бити леп
  • Дим из оџака иде доле, биће кише
  • Дим из оцака иде горе, биће лепо време
  • Кад сунце зађе за велик црн облак – биће промена времена
  • Кад се при заласку сунца небо на западу црвени – биће ветра
  • Кад ујутру падне јака роса, биће леп дан
  • Кад звезде јасно трепере, биће наредни дан леп, а зими, може се очекивати мраз
  • Кад магарац њаче – биће кише
  • Кад ласте ниско лете, биће кише
  • Кад се врапци купају у прашини и свађају – биће кише
  • Ако је лепо време и сунце сија, а пчеле не излећу из кошница, биће ветра и олује
  • Кад муве лети пецкају, време је пред кишу
  • Ветар са запада доноси лепу кишу
  • Каква јесен, такво пролеће
  • Кад ујутру рано гачу вране, биће леп дан
  • После топлог пролећа, наступа топло и сушно лето
  • Кад дивље гуске лете према југу, приближава се јака зима са снегом и мразовима
  • Кад је велика запара лети, може предвече бити леда
  • Ако је сунце бледо, биће кише; ако исто гори, биће лепо време
  • Биће кише, јер је со одвугла (упила влагу)
  • Кад старији људи осете севање у леђима и ногама, промениће се време
  • Кад медвед после зимског сна изађе из пећине на Сретење и види своју сенку, па се врати да спава, биће још шест недеља зиме.“

Михољско лето у Такову

У народу се сматра да наступа права јесен након празника Светог Киријака Отшелника (Михољдан, 12. октобар по новом календару). Ако којим случајем топли дани не престану, као што је то случај ове године, онда се овај период назива ,,михољско лето“. У књизи ,,Живот Срба сељака“ Милана Ђ. Милићевића стоји овакво објашњење:

,, 5. Сиротињско лето. Михољдан, 29. септембра , пада у јесење доба, али тада, више пута, може да буде врло лепо и топло време. Зато се то доба и зове: Михољско лето; по градовима реку: Сиротињско лето.“

Прочитах негде и да се у народу верује да ће зима бити хладна након ,,михољског лета“, као и то да да су ови топли дани поклон од Бога намењен сиротињи, како би могла да позавршава пољске радове.

Око казана у Такову

У ово доба године вековима уназад Срби се радо окупљају око ракијског казана. О значају ракије у народу нећу овога пута, већ ћу само о чину печења. Како је то било некад и како је сад.

О томе како је било некад пише Милан Ђ. Милићевић у својој књизи ,,Живот Срба сељака“ писаној далеке 1894. године:

Печење ракије у Србији 1926. године (Фото: Архива Етнографског музеја)

,,  Казан, кад се награди, и кад се већ почне пећи ракија, зборно је место за сељаке суседе, који долазе на казан на разговор, а и на ракију, јер је обичај да се на казану нуди ракија сваком ко дође. На казану се људи разговарају, причају, певају уз гусле, веселе се, а некад се, богме, неки и потуку. На казан долазе и најодабранији домаћини; само што они не остају на казану дуго, него поседе мало, разговоре се, попију по чашу ракије, и одлазе сваки на свој посао. Али се обично на казану нађе покоји нерадник, или баш бескутњик из света који се од казанџинице не одмиче откад казан пропече па докле све не препече. Такав се човек зове џиброња.

Џиброња пресеца батиће и ложи под казан,  доноси воду за табарку, изручује џибру из казана и доноси из каце нову шљиву за печење; он насађује капак на казан, и улепљује га џибром да не одише кад се пече; он пије од пpвенца, а пије и од патоке и из оне џибре којом је улепио капак за казан вади кошчице од шљива, крца их, и њихове језгрице мезети уз ракију. Ето то је џиброња.

Прва ракија што потече кроз лулу у баквицу зове се пpвенац; то је ракија најјача и најљућа; за њом тече ракија која се зове уторак (други падеж уторака, као трећака, пољака, итд.), па најпосле тече патока, то је последња ракија и најслабија и најнездравија.“

Оно што се дан-данас задржало је окупљање комшија око казана, прича, песма, испијање старе охлађене ракије уз мезе. Ово окупљање код нашег домаћина и комшије Саше Јашаревића трајало је пет или шест дана, а свакодневно су се смењивали гости и комшије поред казана, кад је ко могао. Нови казан није нам много сметао у дружењу, није захтеван. Сем што тражи да му се заложи ватра, промени комина, а пре тога проспе џибра одвртањем једног вентила, остало све ради сам. Домаћину остају одрешене руке па се може посветити котлићу, а и у неко доба (пошто кажу ,,ваља се“) и по неки кромпир бацити у жар испод ложишта. Казан вреди сваког уложеног динара, колико сам ја као лаик могао да приметим.

Такође сам приметио да ниједан џиброња није долазио. Иако звучи погрдно, из горњег текста видесмо да је био веома користан члан друштва.

Лепотице из прошлих времена

Иако су данашње породице малобројније, јер ретко где се може чути да у некој породици има петоро, шесторо, седморо или више деце, сеоске куће су данас веће, комфорније, функционалније, са пуно више соба, са купатилима… него оне старе у којима су наши преци живели. Гледајући старе напуштене сеоске куће, може се закључити да су ту живели неки много скромни људи, једноставни, одмерени, природни. Чак и они имућнији, нису се разметали и нису имали потребу да истичу своје богатсво неумереним украшавањем које често уме да пређе у кич.

Волео бих кад бих могао да све ове куће обновим и заштитим како би још дуго сведочиле о прошлим временима и о неким другачијим људима.

Црвено лишће таковско

Мирис дима, прохладна јутра и сунчани дани… носталгија, сећање на ђачке дане. У селу људи спремају дрва за зиму, пече се паприка, прави се ајвар, а ракијски казан постаје оно што је некада било огњиште. На крошњама дрвећа црвени се лишће, миришу зреле дуње и јабуке.

Јесен је у Таково стигла.

Летња слика Такова

На пејзажима Такова у ово доба године преовладава жута боја сунцем спаљене траве.

Јул је при крају, али треба издржати још и август. За пољопривреду је ова читава година изузетно тешка. Сада се води борба да биљке и стока преживе жегу. Дичина више не тече, у њеном кориту тек по нека бара по којој се риба бори за голи живот.

Што се кише тиче, чуо сам данас како су стари говорили да ако липа окрене лист ,,на бело“ неће бити кише још десетак наредних дана. То ,,на бело“ је управо као на фотографији испод, направљеној данас у порти таковске цркве.

И Милош и Карађорђе

У навечерје празника Рођења Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, зазвонило је звоно на звонику у дворишту таковске цркве да најави долазак изненадног али радо виђеног госта. Велики благослов за Таково била је посета проигумана српске лавре хиландарске, архимандрита Методија са својим монаштвом. Игуман је у кратком разговору рекао нешто, што би се могло окарактерисати као суштина српске револуције, а то је да су и Милош и Карађорђе подједнако битни, да их као такве треба подједнако уважавати и да се са истом љубављу треба за обојицу молити.

Фото Епархија жичка

И заиста, уместо да се делимо на симпатеизере Обреновића и симапатизере Карађорђевића, уместо да једне оптужујемо, а друге да величамо и да тако продубљујемо раздор и поделе у народу, требало би што пре да схватимо да су и једни и други наши. Да су део наше славне револуције која је једино тако могла бити исписана, почевши Првим српским устанком на челу са Карађорђем и завршивши се Другим српским устанком на челу са Милошем. И један и други су заједно са својим народом успели нешто што је мало ком народу на свету успело, а то је да сопственим снагама изборе слободу након скоро пет векова робовања. Тај народ је овај наш српски, који је изнедрио и Милоша и Карађорђа.

Поред ове значајне посете, завршни радови на летњиковцу и даље трају, а у току су и припреме на замени старе ограде која ограђује читаво црквено имање. То је још један велики посао који смо започели и надамо се да ће уз Божију помоћ и он бити успешно завршен.

Таковци поново на окупу

Данас је био тежак дан за рад. Тешко је било издржати врућину чак и да смо одмарали негде у хладовини. Поред свега тога, окупили смо се после дуже паузе и урађено је доста. Копање, полагање цеви и пуштање канализационог система у рад, завршни водоводни радови и пуштање воде у летњиковцу, облагање каменом стаза и тротоара, покошена порта и велики део иза порте који је био прилично зарастао. Овај део није био кошен због потреба снимања филма, па је и то данас дошло на ред. Приводимо радове крају и врло брзо наш летњиковац неће више личити на градилиште већ на једно репрезентативно здање народног градитељства.

Владари и властела су кроз нашу пребогату историју градили цркве од камена, а народ је своје градио од дрвета. Баш овакве као што је наша таковска лепотица из 1795. Полако се и овај наш лепотан спрема да се с њом ухвати под руку па да заједно уживају у погледу на околна брда и мирису липа које их окружују.

Мирис јуна у Такову

Липа још није цветала, али се спрема. Још неких седам дана и Таково ће њоме опојно замирисати. Дотад покошене ливаде нашироко плене својим заводљивим миомиром. Ту су и шумске јагоде зреле, трешње и вишње, жито у пољу, кестен у дворишту… све буја и мами да му приђеш, да га дотакнеш и помиришеш. Људи у селу су у сталном покрету, у великим пословима, сезона радова је у пуном јеку.

Литије у Такову

Тројице, Силазак Светог Духа на Апостоле, Педесетница само неки од назива за овај велики хришћански празник. На сам празник у недељу служена је света Литургија у савиначкој цркви, у понедељак у цркви у Такову, а у уторак у Јовању у Доњим Бранетићима односно Озрему. Поред свете Литургије овај велики празник обележен је и литијама, односно преславом или обетином, светковином која се обавља испред записа, светог дрвета које готово свако село таковског краја негује у оквиру свог атара. Овај обичај се још назива и крстоноше, а Марко Марковић из Љуљака написао је диван текст који га најближе дочарава:

,, Литије у Љуљацима

Мало је оних који заиста схватају значај литијског дана и крстоноша за једно село. У Гружи и Руднику за литије, вековима су се сакупљали и сабирали становници села које тај дан обележава, да би се у заједништву, молитви, љубави и слози помолили Господу Богу за мир, благостање, слогу, берићет, здравље и потомство. Заједно са свештеником, у песми би обишли цело село и зановили знак крста на светим стаблима- записима.

Колико су Гружани и Рудничани поштовали запис говори чињеница да је негде половином 19. столећа у Љуљацима једна повећа грана од записа пала на пут који је испод крошње пролазио. Нико се није усудио да је помери. Померили су пут.

Запис су девојке китиле најлепшим цвећем, певајући вилинске песме. Била је част понети црквени барјак, а уз барјак се носила и сеоска икона, понекад и звоно, ако би га село имало. У Порти, коју је свако гружанско село омеђило, имало храм или не, повело би се коло, где би се преплетом руку, опанака и душе приказала она слога које данас тако недостаје.“

Део текста преузет са налога Марко Марија Марковић

У својој књизи ,,Таковци“, Миленко С. Филиповић о литијама пише:

,, Литија или крстоноше би ишле са свештеником и обилазили сеоски атар. У поворци су ишли поглавито мушкарци, али и женске. Поворка је ишла од записа до записа. Као ,,записи” служила су разна стабла: већином крушке, али и цер, храст лужњак, липа, бор и др. Особитост је да у Красојевцима као запис служи један камен. У Брезни је било седам записа, у Шаранима пет, итд. у монографији „Таково”, у описима појединих села наведен је и број њихових записа. Иако су записи култна стабла, која су у општем поштовању, ипак су у Врнчанима један запис уклонили, извадили из земље, јер је правио сувише велику сенку, хлад.

Кад литија или крстоноше дођу до записа, обиђу око њега. Одржи се молитва и у кори на стаблу се засече крст: понови се стари, па се под кору стави хартија на којој свештеник напише „запис”, тј. слова ИС ХС НИ КА. Оближње куће доносе код записа карлице с млеком, сира, кајмака, белог лука, да почасте крстоноше, а за старије учеснике још и ракије. Крстоноше уз пүт певају да им роди летина. Било је некада тога да су пред крстоноше изношени болесници, али нисам могао дознати шта су им крстоноше радиле. Обилазак крстоноша би се обавио по подне, до ручка.“

Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи

Фотографије из Синошевића преузете са ФБ налога Милета Обрадовић

Киша у Такову

У селу кад падне киша, дешава се својеврсно чудо. Прво се мења звук. Ако се пре почетка кише нешто и чуло, небески диригент то лагано утиша, све замукне на тренутак. Онда се појави шум, прво тихо па све јаче и јаче. Тај шум је глас жедне земље, која се у готово љубавном заносу радује овом поклону од самог Бога. Недуго затим креће песма птица које су накратко заћутале. Као и трава да се сад чује и дрвеће као да одахњује, свима је сад много лакше. Све ове звуке прате и мириси. Цвеће наједном јаче мирише, ливадска трава такође појачава, липе, храстови, воће све јаким мирисом одише, а и земља поорана почиње да дише. Сунце би још да сија, па се са облацима надмудрује. Пробија кроз њих своје зраке колико може. На моменат обасја читаво село, на моменат направи сјајне штрафте преко брда и тако све док скроз не зађе.

Моба

Моба је у народу позната као обичај удруживања ради међусобног помагања у обављању послова који захтевају већу радну снагу. Мобе су се мењале прилагођавајући се времену и начину живота у селу. Сећам се била је 2010. или 2009. година, када сам и сам учествовао на моби код пчелара Срећка Дамљановића у Брусници. На паузи за ручак, по мудрости чувени деда Цицвара (Гвозден Дамљановић) нам се обратио, гледајући нас онако задихане и уморне после преношења тешких, медом пуних кошница: ,, Не живи се лоше данас. Вас је овде петнаестак на моби и свако је дошао својим колима. До скоро се на мобе долазило пешке и то из километрима удаљених села. Само док дођеш до домаћина умориш се.“

Још је Миленко С. Филиповић у својим књигама о Такову и Таковцима писао о мобама, о томе како се одржавају и како се прилагођавају утицајима промена у друштву. У једном делу свог текста пише о томе како се већ тада, средином  20. века говорило да мобе почињу да нестају. Међутим, он даље пише како је и тада, за време док је припремао грађу за своје књиге о Такову, било и великих моба попут оне из 1947. у Шаранима на жетви код Петра Марковића где је било 250 учесника.

Ево шта Миленко С. Филиповић још пише о моби у својој књизи Таковци:

,, Мобе се сазивају за различите послове… На мобу се позивају, и онај који иде да позива моли онога кога позива да дође односно да пошаље раднике. Позива се и на славу, али се тада не моли, него позивач само каже позваном да га је поздравио тај и тај. За разлику од свадбе, на мобу долазе, без зазора, и непозвани; домаћин треба да памти и те који су дошли незвани, па да им се после одужи.“

Моба је било великих и малих, мушких, женских, зајдничких, пешачких и моба са колима, оних везаних за жетву, брање шљива, огртање кукуруза и друге пољопривредне радове, а и оних везаних за градњу, превлачење грађе и дрва за огред и слично.

Било је и оних на којима су ангажовани свирачи да увесељавају људе за време рада, а после вечере било је и игранки. Посебна пажња обраћала се на храну. У време када је књига писана, Филиповић описује ручкове и вечере као праве гозбе и примећује како је раније храна за мобе припремана много једноставније:

,, Раније је било довољно да се за мобу спреми лонац чорбастог пасуља или кромпира са сланином и уз то обична гибаница. Сада више нико неће сланине: ако нема меса, други пут неће доћи тој кући на мобу. Ретко да се спрема чорба за мобу. Обично се сада спрема: сарма или подварак или месо счим другим, сир и кајмак, обавезно салата или кисело млеко и, ако је ручак, обавезно торта или палачинци или што слично; за ужину се изнесе на њиву хлеба и кајмака, а вечера мора бити добра, па се обично и закоље што, чак и јаловица крава, ако је већи број учесника.“

Он пише и о томе како су сазиване милосрдне мобе којима би се помогло сиромашним комшијама и рођацима и појединцима који живе сами у домаћинству.

Посебно занимљив део је о томе како се обавља жетва у Синошевићима и како моба функционише код људи који су у завади:

,,Синошевићи су село од два засеока. У сваком засеоку жито се „скида” колективно, до последњег снопа. Ако не омета време, сав ће посао свршити у току шест дана, почевши од понедељка. Свака кућа даје радну снагу по могућности. Иду редом по домаћинствима како жито дозрева. Код једнога ће пре подне, код другога после подне, или код по двојице тако да за дан скину жито код 3—4 домаћина. Раде без одмора. Иду једни другима чак и они који су у завади. Такав неће отићи на ручак или вечеру кући онога код кога је радио, ако је у завади с њим, а на њиви његовој ручаће, с осталим радницима. Тако обављају и вршај.

Слично је у Доњим Бранетићима с орањем: удруже се 10 домаћинстава са људском и сточном радном снагом па ору заједнички редом међу собом.“

Тако је то било пре седамдесетак година. Данас моба као вид удруживања у обављању послова готово да и не постоји. Начин савременог живота је све променио, људи су се удаљили једни од других, лично време је постало најскупља роба. Свако је презаузет својим обавезама и пословима који доносе зараду. Од зараде се касније одваја да би се ангажовали мајстори, да би се платили неопходни радови или услуге. Пољопривредом не можеш да се бавиш ако немаш потребну механизацију, машине и уређаје који су заменили људску радну снагу.

Али није само то проблем. Мобе су биле прилика да се поприча, да се размене мишљења, савети, да се млади подуче раду и животу од старијих, да се јача дух заједништва. Нажалост, данас нам је то заменила телевизија и друштвене мреже са углавном лошим садржајем и искривљеним вредностима.

Међутим, наде још увек има. Има још младих људи који увиђају ствари на прави начин. Има их и биће их још више.

Пре неколико недеља, Вељко Миловановић (23), велики борац за очување народне традиције и вредности српског села, пун поштовања и љубави према својим прецима, организовао је акцију сређивања домаћинства на својој дедовини. Овом приликом обновио је још једну народну установу међусобног помагања – мобу.

Фотографије са налога Љубезни Харалампије, Моба код Вељка М. у Шаранима

Куд год кренеш – лепо

Где год кренеш неко изненађење те чека, било да су то таковски крајолици, било да су куће, дворишта или старе напуштене воденице или река. Прођосмо са уживањем од врха Бершића до најниже тачке Дренове.

И за крај једна фотографија коју је направио дечак који много воли да баца камење у реку 🙂

Васкрс 2022.

Најрадоснији поздрав из Такова, Христос васкрсе!

Овог трећег дана Васкрса, присећамо се и сумирамо утиске. Неколико дана пред Васкрс, трудили смо се да што спремније дочекамо овај најрадоснији празник. Столови су већ раније постављени у летљиковцу, а онда су нам стигле и столице. Једноставне, лепе, по узору на старе грчке кафанске столице, само израђене комплетно од сушене буковине, рукама вештих мајстора из Ваљева. Све похвале Бранку за организацију овог дела посла!

Након Великог четвртка и Свете Литургије , на најжалоснији празник у хришћанском свету Велики петак, служена је вечерња служба са изношењем плаштанице на Савинцу:

Служена је Света Литургија и на Велику суботу на Савинцу. Опет на Савинцу следећег дана, присуствовали смо и јутарњој васкршњој Литургији. Поред саме величине празника, велика радост је била видети толико људи на служби. Многи нису успели да уђу у саму цркву већ су стајали испред и тако учествовали у заједничкој молитви. Не сећам се да је некада било више људи на служби у овој цркви посвећеној Светом Сави. Након Литургије наши домаћини су, као што то и обично раде, организовали послужење за све који су били на служби:

Другог дана Васкрса, Литургија је служена у Цркви Рођења Светог Јована Крститеља, која се налази на граници Доњих Бранетића и Озрема. Једном грешком написах да је црква у Озрему и за то добих критику, тако да се и овим путем извињавам људима из Доњих Бранетића и обећавам да се ова грешка неће поновити са моје стране 🙂 Уједно желим и да им се захвалим свима, као добрим и вредним домаћинима. Ми који долазимо из других села у њихову прелепу цркву увек будемо братски дочекани, уважени и послужени. Тако је било и овог пута. Драги људи из Доњих Бранетића и Озрема, Христос воскресе!

Трећег дана Васкрса Света Литургија је служена у Такову. Богу хвала било је људи на служби прилично, с` обзиром на то да је био први радни дан и да је доста људи који обично долазе било спречено због пословних обавеза. Било је доста и оних који нису имали обавеза, али ипак нису дошли јер нису били обавештени или им је било непријатно јер нису директно позвани. Зато сада користимо ову прилику да позовемо све људе којима је Таково у срцу, да дођу на неку од следећих служби, да се видимо, попричамо и подружимо после службе. Пратите наше објаве на нашем Фејсбук профилу где ћемо вас унапред обавештавати о дану и времену следеће службе. Христос васкрсе!

Таково на Цвети 2022.

Срећан празник и срећна нам 207. годишњица слободе и самосталности! Слободе која је рођена управо овде у Такову на овај велики празник. Заиста велики дан за српски народ, можда један од највећих у нашој историји. Као такав, прослављен је скромно. Црквица је била пуна, али ако узмемо у обзир да је овај дан од прворазредног значаја за читаву нашу вољену Србију, онда можемо слободно рећи да нас је било мало и премало.

Делић таковског пролећа

Вегетација се буди полако у Такову. Има дрвећа које још увек спава, али воће је углавном кренуло. Иако је већ средина априла, још увек се може видети дим из кућних оџака. Хладне су ноћи и јутра, а преко дана сунце је јако и лако опије онога ко му се преда. Читава природа се спрема за велики празник Цвети. И Таково се спрема за Цвети. Велики празник за велико место на историјској карти Србије.

Сто по сто, четири стола

Четири стола од пуног дрвета идеално су се уклопила у амбијент летњиковца. Изузетно тешки, од сушеног јасена биће довољни да за њих седне 37 људи сасвим комотно. Гледамо данас и дивимо се, јер све што смо урадили је врхунског квалитета, од материјала до израде. Чак и сада кад летњиковац није још завршен у потпуности све изгледа фантастично. Када се још и под обложи каменом, целина ће бити заокружена и визуелни угођај потпун.

Зрно по зрно, камен по камен…

Камена ће бити доста. Поплочана ће бити стаза до летњиковца као и под и тротоар око објекта. Дрво и камен, стара добра комбинација у нашој народној архитектури и овде ће деловати импресивно. Ту импресију ће појачати масивни камени блокови плавог тока од којих је направљена радна плоча и судопера у мини кухињи.

Камена судопера и радна плоча, израда и постављање:

Благовести

Данас је велики хришћански празник Благовести, на који је у таковској Цркви брвнари служена прва овогодишња Литургија. Некако се на сам празник наслонила и лепа вест коју смо добили од Завода за заштиту споменика културе. На нашу иницијативу и питања која смо покренули о радовима на уређењу унутрашњости наше цркве, добили смо позитиван одговор. Укратко, наше је мишљење да би унутрашњост цркве требало комплетно рестаурирати и обновити, а позитивно мишљење од стране Завода је први велики корак који је направљен ка нашем новом циљу. Дај Боже да наша светиња заблиста у пуном сјају како и заслужује, да нам свима буде на радост и понос што се налази баш у нашем селу и у нашој општини.

О свим даљим плановима ћемо вас обавештавати, најављиваћемо све акције које будемо припремали у нади да ћете нам се и ви драги пријатељи придружити и помоћи у нашим намерама.

У међувремену трају завршни радови везани за летњиковац:

На правом путу

Није лако изборити се са свим препрекама. Свако ко је у животу бар једном покушао да уради нешто добро и корисно зна какве те препреке могу да буду. Некада очекиване, некад неочекиване, некад корисне јер те натерају да још више даш од себе, некад те толико повреде да се тешко после вратиш себи и наставиш даље или те чак толико сломе да одустанеш од свега. Зато је увек битно да сваки важан подухват започне благословом. За децу је од велике важности родитељски благослов од раног детињства преко тренутка одабира средње школе, факултета и избора занимања, па све до избора брачног друга. Али и касније, човек који ради све ,,на своју руку“ лако пада када наиђе на проблеме.

Овај наш племенити покушај да уредимо црквено двориште и да изградимо летњиковац који ће свима нама бити на корист, такође смо започели благословом нашег свештеника, затим нашег епископа, добили смо дозволе и од Завода за заштиту споменика културе и од Општине. Поред свега тога, не може се рећи да нисмо наилазили на препреке и да је све ,,ишло глатко“, али су те препреке превазилажене, проблеми решавани, а посао напредовао. Свако од нас који смо учествовали у организацији пролазио је кроз кризне периоде. Било је ту сукоба мишљења, проблема око организације због личних обавеза које су нас често спречавале да се ангажујемо око радова… Међутим, све планирано је до сад урађено. Све недоумице и проблеми решени. Радови око летњиковца се приводе крају и оно што је сигурно, то је да ћемо наставити и даље. Послова још има доста везаних за уређење саме цркве, али и у порти и испред порте јер паркинг који смо направили постао је у међувремену мали па би га ваљало проширити.

Уградња стакла на источном зиду и врата на тоалету:

О Љубави, опет

О Љубави оца према деци, мужа према жени, жене према мужу и деце према оцу. О међусобној љубави браће Срба и поштовању према странцима. Све је стало у неколико реченица писма упућеног из логора.

Писано је руком Ђорђа Вукосављевића из Крагујевца, који је био подофицир Српске армије, 30. јуна 1918. године у Солтау (Немачка). Ђорђе је умро 22. јануара 1919. године у Нив Милигену (Холандија):

,,Драга Лепа,
Ево ме данас ти се из дубоких осећаја јављам да сам жив и здрав.
Данас ти јављам да сам у данашњи дан изашао и далеко отишао од куће, где сам тебе са ситном децом оставио и данаске су две године прохујале како вас никако не видим. За ове две године Лепа, ја не доби хрпу већ добих само три писма. Мени је веома тешко и жао за вама.
Драга Лепа, ево данас година дана како се налазим у једном месту на раду са тридесет и шест Срба, једним Русом и једним Енглезом. Сви ме добро поштују, а такође и ја њима враћам поштовање.
Драга Лепа, пакет који си ми послала добио сам десети дан. Дакле од нас тридесет и шест Срба који смо овде, ја сам први који сам добио пакет. Пакет је мене изненадио када сам прочитао адресу, а што је главно дирљив је исувише био. Хлебац који си послала сваки га је Србин узео у руке, прекрстио и пољубио, ту су настале сузе радованке.
У оваком радосном дану и знаменитом и дирљивом часу поделио сам брацки хлебац и са мојим људима појео.
Драга Лепа, мило ми је када сам добио пакет, али дуго сам мислио и мислим да си ти са децом од ваших уста одвојила и мени послала, за који сте ви може бити два три дана трпили гладни, на тај начин ниси требала шиљати.
Ја би много више волео да сам добио писмо у ком би ми описала твоје стање са децом, а такође обрадовао би се када би добио обећану слику, на коју сваки дан нестрпљиво очекујем.“

Књига се може преузети са локације:

Књига Српски војници умрли у Холандији

Српски војници умрли у Холандији 1917–1919
Издавач
Музеј рудничко-таковског краја
Горњи Милановац
Удружење потомака ратника 1912-1920
Пожаревац
За издавача
Александар Марушић
Славољуб Стојадиновић

Сунчан зимски дан

Од музеја до Савинца, од варошице до брда и назад. Диван јануарски дан у прелепом Такову.

Таково – Музеј другог српског устанка
Таково – Музеј другог српског устанка
Таково – Музеј другог српског устанка
Таково – ОШ ,,Таковски устанак“
Таково – Музеј другог српског устанка
Пут за Савинац
Кућа Бранка Каравезића – Таково
Кућа Бранка Каравезића – Таково
Савинац
Црква Светог Саве – Савинац
Црква Светог Саве – Савинац
Црква Светог Саве – Савинац
Црква Светог Саве – Савинац
Црква Светог Саве – Савинац
Црква Светог Саве – Савинац
Пут ка спомен-комплексу
Пут ка спомен-комплексу, стари храст у води
Парна вршилица
Воћњак
Воћњак
Бунар близу школе и музеја
Пут за варошицу
Таково, варошица
Таково, варошица
Плетена ограда
Таково, на брду
Таково, на брду
Таково, на брду
Поглед на Таково са брда
Задужбина

Раније се уместо речи ,,задужбина“ користила ,,задушбина“ за зграду која би се градила за нечији спомен, за душу (Википедија). Од срца а за душе наше, наших најближих, да се види да смо некада овде живели, да оставимо свој траг будућим поколењима, скуписмо се ми мештани села Такова са својим свештеником Ацом Пејовићем око ове наше задужбине. Летњиковац који направисмо за ово кратко време вреди много више од уложеног новца који смо скупили и ми сами и уз помоћ вас, драги наши пријатељи. Вреди више и од времена које смо утрошили, више и од рада и труда који смо уложили. Вреди јер је уз сваку греду, уз сваку летву, уз сваку циглу ту уграђено и пуно љубави, и нас који смо из дана у дан долазили у радној одећи и вас који сте нас пратили како напредујемо и помагали.

Није још време да се захваљујемо јер, ако Бог да, сви радови око летњиковца биће окончани на пролеће пред црквену славу, Ђурђевдан. Тада смо планирали и да се сви окупимо и да се званично захвалимо како доликује свима који су учествовали са нама у овом подухвату. Заиста је права радост да смо се окупили, прво ми људи из села који смо све и покренули, а затим и сви остали који су нам прилазили. Од наших многобројних фирми које су се одазвале и помогле, преко наших драгих пријатеља из дијаспоре (нарочито српске дијаспоре из Чикага и Миленка Матовића као њиховог представника), затим појединаца из Београда, Горњег Милановца, Чачка, из села из околине Такова. Тешко је све и пребројати и свих се сетити сад у овом тренутку мени који пишем ове редове, али ћемо након завршетка радова отворити књиге прилога, погледати све признанице и рачуне (јер је евиденција о сваком динару педантно вођена) и свима вама, драги наши пријатељи, упутити достојне захвалнице.

Као што већ поменух, највећа вредност је то што смо се окупили и што након завршетка радова везаних за летњиковац планирамо, ако Бог да, да наставимо у истом правцу. Ваља нам уредити нашу црквицу. Унутрашњост цркве није баш у репрезентативном стању, а наша је жеља да је уредимо тако да засија пуним сјајем. Богу хвала, ми Срби имамо чиме да се поносимо. Преци су нам оставили много задужбина. Имамо пуно важних културно-истоијских споменика, али овај је заиста посебан и заслужује много више нашег труда и љубави. Љубави имамо, за труд смо спремни и са Божијом помоћу можемо много.

Летњиковац се налази са леве стране када се иде стазом према Цркви брвнари
Изглед летњиковца са предње стране
Југозападна страна летњиковца
Западна страна летњиковца
Североисточна страна летњиковца
Југоисточна страна летњиковца
Улаз (са рампом, прилагођен за потребе људи са инвалидитетом), ходник са улазом у тоалет
Ходник до тоалета
Улаз у летњиковац
Мини кухиња (зидани шпорет, радни део у средини где ће бити постављена камена плоча и десно судопера)
Простор за седење, планирано је да се направе столови и клупе где ће моћи да се смести око 30 људи
Детаљи, храстове греде и источни зид где је планирано да се убаци стакло и затвори источна страна
Бадњи дан у Такову

Окупљање у порти Цркве Светог Ђорђа у Такову почело је од 16ч, а молитва и налагање Бадњака у 17ч. Пуно дечијег смеха из сламе прострте по снегу и посуте бомбонама, пуно људи, пуно радости, уз велику ватру, кувано вино и ракију, ватромет… Прво веће окупљање у летњиковцу, пуно познатих и драгих лица. Чула се прича, чуле су се похвале на рачун летњиковца, чуле су се божићне песме и изворна музика, а било је и оних који су се уз тактове моравца ухватили у коло. Радосни поздрав из Такова: Мир Божији, Христос се роди!

Још није крај

Иако је према званичном међународнм календару година завршена и кренула нова, у Такову смо у 9ч првог дана 2022. године наставили где смо стали. Као да година није још завршена и да до краја има још 13 дана 🙂 Поштено, не би ни имало смисла да нас нова година претекне, да крене пре него завршимо са зидарским пословима и фином дорадом зидова. Биће још неки радни дан пре Бадњег дана када планирамо окупљање и желимо да нам летњиковац буде сређен и уредан. До тада свако добро и срећан данашњи празник Оци!

Сала за седење (припрема материјала за фуговање) – летњиковац Таково
Тоалет – летњиковац Таково
Спољни северни зид (у току фуговање) – летњиковац Таково
Дрво премазано заштитнм лазуром
Унутрашњи северни зид – летњиковац Таково
Чишћење цигле након попуњавања фуга
Зидани шпорет са радним столом и судопером – летњиковац Таково