Претрага за:

Црква брвнара у Такову

Деведест и једну годину пре Таковског устанка, у Такову је изграђена црква. Саградио је народ, у оно време на скривеном месту, у шуми, али су је Турци ипак пронашли и спалили само годину дана касније. Овај бисер народног градитељства, који се сачувао до данашњих дана саграђен је 71 годину касније 1795., а причу о томе забележио је Миленко С. Филиповић:

,,О грађењу цркве брвнаре у Такову прича се ово: био у селу чобанин Порча и чувао овце код места на коме је била црква, касније спаљена. Наишли Турци са стоком са Рудника па повели и њега да им помогне да терају стоку. Он остане у служби код Турчина, који га посини, и тако Порча наследи велико имање. Био се и потурчио. Живео је у Сарајеву. Као богат човек сети се свога села, дође и подигне цркву на месту где је и раније била црква, те насели своју фамилију, Василијевиће, који су се по њему звали и Порчићи и који су, доцније, изумрли.

Сем о Порчи, много се прича у селу и о неком Цветку. Мисли се да је био од Поповића (Витомировића). Њега су Турци убили и ставили на точак као неког народног вођу. Место његове погибије и извор прозвани су Цветковац. Сахрањен је био на црквеном згаришту. Неки казују да је Порча подигао таковску цркву за душу Цветкову, а да је овај погинуо зато што је јатаковао с хајдуцима и да је тада и Порча био осуђен на батине. (У Клатичеву је било Порчића)… црква у Такову је подигнута 1724.“

Савинац

Заселак или како је то Миленко С. Филиповић записао у својој књизи ,,Таково“, један од главних потеса села Шарани – Савинац, чврсто је везан за нашег свеца и просветитеља Светог Саву. Црква која се налази на најлепшем месту у селу, а коју је подигао кнез Милош 1819., посвећена је управо њему. Извори лековите воде који се налазе у близини у кориту реке Дичине називају се Светиња (Савинац) и сматрају се Савиним изворима, а предање каже да су два удубљења у камену поред извора отисци копита Савиног коња. Такође се сматра да је на брду изнад цркве некада постојао манастир који се звао Савина по свом оснивачу Светом Сави. Ево шта о томе пише Миленко С. Филиповић:

,,Врло су жива предања у селу о томе да је некада ту постојао манастир, и неки знаци потврђују да у том предању има нешто истине. На Главици је место Манастириште, али је место раскопано и стоји само рупача. По предању, камен од манастира први је носио Турчин Диздаревић, а после и народ. На Становишту су Калуђерске Ливаде и Поповића или Поповске Њиве, а да нико у селу не зна када су овде живели ти Поповићи и шта је било с њима. Једна надгробна плоча са људском главом у рељефу пренета је са Манастиришта и смештена према апсиди цркве на Савинцу. По народном предању, манастир се звао Савина и његов оснивач је био св. Сава, који га је осветио на Богојављење и онда са литијом сишао на топле изворе крај Дичине и на њима осветио богојављенску водицу. На Становишту су били манастирски станови са стоком…“

,, Варошица се развила око цркве, коју је подигао кнез Милош 1819. у непосредној близини врела Светиње или Савинца. Уз цркву су били подигнути многи чардаци, од којих још стоје два, и кућа кнеза Милоша. Доцније су уз цркву нодигнуте општина и кућа за свештеника, 1889. подигнута је у близини школа, а доцније и друге зграде и куће између цркве и школе…“

Светитељу Христов Саво моли Бога за нас!

Јануарско пролеће у таковском крају

Сунчева светлост појачала је боје и открила лепе детаље по сеоским сокацима. Открила је и лепе куће, ограде и све оно што нам је сам Бог оставио и дао на управљање. Открила је и многе плоче са именима оних који су своје животе дали некада давно за слободу, за нас који данас шетамо безбрижно нашим селима. Али открила је и то да нас је у тим истим селима све мање, да нам школске зграде у неким селима више нису потребне, да нам зграде у којима су некада биле месне заједнице, задружни домови, више не требају. Открила је неубране јабуке које се црвене на гранама са којих је лишће одавно опало.