Озрем
Док Озремица својим коритом тече,
на ливадама поред клепетуше звечаше.
У Озрему, селу надомак Рајца,
жита се орише песмом зрикаваца
и српом жетелаца.
Ветар лагано њише лишће церове шуме
док стари деда скида откосе младе детелине.
Шајкача се на дединој глави зелени
као млади шљивик који сјаји на месечини.
Озремска је свака кућа била пуна чељади и брава,
а данас оронула, стара и бела
чека на будућа покољења.
(Александар Вујичић, Песма о Озрему)
Село Озрем удаљено је 19км од Горњег Милановца, у правцу планинског врха Рајац и планине Сувобор, на надморској висини од 400-522м и површини од 1161 хектар.
Граничи се: од севера Г. Бранетићима; од истока Д. Бранетићима; од југа Бершићима; а са запада Лозњем.
Село се налази на многобројним косама око речице Озремице (поменута река има две воденице) и њене десне притоке Бруснице. Важнији извори у селу су: Тијановац (у Мандрама), Матовац, Студенац…Места на којима су ливаде, њиве и забрани су: Костића брдо, Међуречица, Јовање, Куманица, Врановица, Торине, Дубница, Танасковића луке, Дрљај…
Село је разбијеног типа, па су му куће раштркане и у породичним групама. Разликују се горњи и доњи крај, а у њима родовске групе попут, Новаковића, Ковачевића. Вујичићи тврде да су најстарији род у селу. Озремска ,,варошица“ налазила се на некадашњем ,,Састанку“ уз главно гробље: ту су школа, општина, земљорадничка задруга. На Састанку, поред пута, има више споменика ратницима, изгинулим у Јаворском рату; за старо гробље код Јовања се казује да је ,,маџарско“ и да су ту сахрањени сватови, побијени од јелена (љељена) који је наишао из шуме.
Последњи крстоносац
Прича о литијама сачувана је и забележена од Вујичић Радосава у књизи ,,Крст у дубу“ – Саша Савовић:
Радосав је био учесник последњих литија у Озрему 1943.године.
,,Село је имало седам записа. Преслава нам Мали спасовдан. Те литије биле су многољудне…одраслих, ђака, мале ђеце с мајкама, у крстоношама до 150-оро нас. Полазак је увек са Састанка. Код школе је био запис јабука (ђула)-одсечен после рата. Том ,,операцијом“ је командовао директор осмољетке Ацо Драгићевић. Рече, запис смета деци и њиховом развоју.“
,,Куманица је засеок на заравни испред куће Вујичић Радише. Под гробљем запис – крушка дивљака. Стабло је одсекао Радиша. Залађивао му запис њиву. Пањ је био метар у пречнику.“
,,Tрећи запис по реду крстоноша, а данас непостојећи, багрем-калемљени у дворишту Здравка Чолића. Ту нема никога. Домаћинство је пресељено. На том месту је сада воћњак Милоја Чолића.“
,,Kрушка -такиша. Запис пред црквом у Јовању. Црква светог Јована у Доњим Бранетићима на међи са Озремом. Потес зову Јовање. Свечано је освећена 1935. године и у њој је тада служио епископ жички, Николај Велимировић. По предању, постојала је раније ту црква брвнара. Постоји истинита, потресна прича везана за 1946. годину и цркву јовањску.“
Два црна Милоша
,,Они су били момци. Два Милоша, Аксентијевић и Јововић. Лоша година 1946. за цркву и веру. Као млади СКОЈ-евци њих двојица су скинули звоно са звонаре цркве јовањcке и бацили га у пољски клозет. Хвалише се да ,, звоно неће више ником да звони“… Обојица се разболеше. Није прошла ни година. Месец дана умирали на постељи. Не да Бог грешном лако да издахне. Њихови су довели свештеника да им олакша душу. Исповедао их он, намесник бањански, Бошко Симић. На самрти, они су несрећници рекли где је звоно. Враћено је и поново освећено. Црква је наставила свој живот и народ да се у њој моли.“
Аутор текста и фотографија за Takovo.net: Александар Вујичић
