март 2023 - Таково

Живот у селу Народна мудрост и обичаји

мар 18 2023

Два љешника ораху су војска

Бог је човека створио за велика дела. Када има добар мотив, јасан и племенит циљ, јаку вољу и веру, све му је могуће. Одличан пример за ово је Јовица Спајић, ултрамаратонац који је најбољи на свету у овој дисциплини. У изузетно захтевним тркама, он се излаже надљудским напорима и испитује сопствене границе. Не штеди ни тело ни душу. Често спомиње Бога, а последње атоме снаге чува за узвик ,,СРБИЈА“ при уласку у циљ. Овај изузетан млади човек плени својом смиреношћу и скромношћу, а својим речима покреће сваког свог слушаоца на позитивну промену, на излазак из сопствене зоне комфора (како се то популарно данас каже).

Друштво држи земљу и градове

Јовица је доказ да човек као појединац може да мења свет око себе на боље. Међутим, када би одлучио да на селу живиш сам, па макар био људска громада као Јовица, живот би ти био врло тежак и компликован. Сеоски послови траже више од једног пара руку. Без обзира да ли поседујеш сав потребан алат, сав матреријал за рад, тракторе, прикључне машине, камионе и осталу машинерију, ако немаш некога да ти помогне тешко ћеш проћи.

Васа Пелагић у свом ,,Народном учитељу“ о удруживању пише: ,,Два љешника ораху су војска. Друштво гради и ствара; друштво држи земљу и градове; друштво држи дом и породицу. И прут је у снопу јачи. Што је једноме скупо друштву је јевтино. Што један не може то је задрузи лако. У друштву је и јело слађе и рад лакши. „Благословене многе и вредне ручице“. Једна памет и једна слога, а многе руке чине чудеса. И два лоша избише Милоша.

Задруга има песме и гусле, то су знамење опстанка српског. Песму, језик и задругарство српско ваља нам чувати, а задруге и удружења ваља нам стварати. Задруге: за осигурање, за позајмицу, за штедњу, за набавку боље приплодне стоке, задруге за набавку бољег семена, бољих алата и машина то су широка поља рада за све умне Србе родољубе, и за ратаре, и занатлије и трговце српске.

Toг се увек треба придржавати; самац је свуда као кукавац. У породици задружној свак је јачи, веселији, ситији, одевенији и ведрији. Сноп се не може лако ни савити ни изломити, а један прут лако се превија и ломи.“

Таково Црква брвнара - Takovo,, Crkva brvnara

Срећко Лисица 0 Коментари

Народна мудрост и обичаји

мар 13 2023

Кртица се храни живцима вртлара

Ни мањег створа, ни већег непријатеља сваком вртлару и сваком домаћину који држи до свог травњака. Чега се све нисам наслушао и нагледао… шта су све људи покушавали не би ли отерали ову подземну штеточину. Од разноразних отрова, растеривача на соларну енергију, разних коктела и бућкуриша које би справљали и сипали у кртичњаке, до чудноватих справа и оруђа налик онима које су прављене у средњем веку. Можда би некоме ко посматра са стране деловао смешан домаћин који се на прстима шуња до кртичњака док у једној руци носи мотику, а другом маше како би утишао све присутне да не би уплашили и отерали монструма. Ту муку не може да разуме онај ко није уложио године труда и рада да би добио леп травњак.

Искуства и методе у борби против кртица

Ненад Мијић на свом ФБ налогу пише: ,,Прокувати у води бели лук, љуту туцану паприку, бибер и менту (нану). Сачекати да се охлади па процедити. Онда оном прскалицом као за стакла или неком сличном испрскати ивице дворишта. Решава и мишеве и пацове, кртице, дивље зечеве у воћњаку све. Оним остатком натопити крпу и тај густи остатак заједно са крпом убацити у рупе од кртичњака и нема их. Помаже и лаванда да се посади около травњака или површине која се штити.“

Горан Салапура, такође у оквиру исте објаве одговара: ,, Динамит у кртичњак.“

Дејан Бођанац: ,,Псећа какица у рупу. Не воле тај мирис.“

Нуфрета Суљић: ,,Бензин на крпу намочит и убост у земљу.“

Ениса Хасковић Хоџић: ,,Главу од рибе убацити у рупу гђе је кртица и затрпати на неколико мјеста и кртица одлази.“

Осман Мединић: ,,Ево да дам одговор. То је једноставан начин. Удариш металну шипку у земљу двадесет до тридесет центиметара и натакнеш пластичну флашу и ријешио си проблем. А ево објашњења. Kада вјетар мало духне помиче флашу и ствара звук који преноси метална шипка у земљу и од тог звука кртица бјежи мислећи да је нешто сасвим друго.“

Милован Рајо Раичевић: ,,Све чиста лаж.“

Чуо сам још и за некакве таблете које у додиру са влагом из земље пуцају, а из њих затим излази гас смртоносан за кртице. Од народних мудролија чуо сам и ону да кртице може да отера ражањ који се пободе у кртичњак, с тим што тај ражањ мора бити онај који се користио за печење божићног прасета.

Васа Пелагић о кртицама

,,Кртице су корисне у ливадама, јер оне њихове ровине и рупе примају воду у дубљину и наводњавају ливаду влагом кад је суша, оне помоћу ровина и рупа причињавају, да ваздух продире дубље у земљу, а то је нужно за бољи род; кртице тамане и једу разне животињице, које шкоде ливади. Вредан привреданик кртичњаке изравњава.

Кртица шкоди поврћњаку али отуда се она може отерати, кад се неколико дана са згодном мотком прошире подубоко рупе кртичњака тако, да у њих слободно удара сунце и ваздух. Од тога ће ове побећи па друго место, где нису шкодљиве.“

У својој књизи ,,Народни учитељ“ Васа Пелагић је благонаклон према овим створењима и не сматра их штеточинама. Уз то даје и врло једноставан начин како отерати кртицу из свог дворишта у комшијско :). С обзиром на то да још увек нисам пробао ни један од горе наведених метода, не могу потврдити који је делотворан. Једино шта ми преостаје је да испробам неки од понуђених у случају напада кртице.

Срећко Лисица 0 Коментари

Таковски крај

мар 7 2023

Озрем

Док Озремица својим коритом тече,
на ливадама поред клепетуше звечаше.
У Озрему, селу надомак Рајца,
жита се орише песмом зрикаваца
и српом жетелаца.
Ветар лагано њише лишће церове шуме
док стари деда скида откосе младе детелине.
Шајкача се на дединој глави зелени
као млади шљивик који сјаји на месечини.
Озремска је свака кућа била пуна чељади и брава,
а данас оронула, стара и бела
чека на будућа покољења.

(Александар Вујичић, Песма о Озрему)

Село Озрем удаљено је 19км од Горњег Милановца, у правцу планинског врха Рајац и планине Сувобор, на надморској висини од 400-522м и површини од 1161 хектар.

Граничи се: од севера Г. Бранетићима; од истока Д. Бранетићима; од југа Бершићима; а са запада Лозњем.

Село се налази на многобројним косама око речице Озремице (поменута река има две воденице) и њене десне притоке Бруснице. Важнији извори у селу су: Тијановац (у Мандрама), Матовац, Студенац…Места на којима су ливаде, њиве и забрани су: Костића брдо, Међуречица, Јовање, Куманица, Врановица, Торине, Дубница, Танасковића луке, Дрљај…

Село је разбијеног типа, па су му куће раштркане и у породичним групама. Разликују се горњи и доњи крај, а у њима родовске групе попут, Новаковића, Ковачевића. Вујичићи тврде да су најстарији род у селу. Озремска ,,варошица“ налазила се на некадашњем ,,Састанку“ уз главно гробље: ту су школа, општина, земљорадничка задруга. На Састанку, поред пута, има више споменика ратницима, изгинулим у Јаворском рату; за старо гробље код Јовања се казује да је ,,маџарско“ и да су ту сахрањени сватови, побијени од јелена (љељена) који је наишао из шуме.

Последњи крстоносац

Прича о литијама сачувана је и забележена од Вујичић Радосава у књизи ,,Крст у дубу“ – Саша Савовић:

Радосав је био учесник последњих литија у Озрему 1943.године.

,,Село је имало седам записа. Преслава нам Мали спасовдан. Те литије биле су многољудне…одраслих, ђака, мале ђеце с мајкама, у крстоношама до 150-оро нас. Полазак је увек са Састанка. Код школе је био запис јабука (ђула)-одсечен после рата. Том ,,операцијом“ је командовао директор осмољетке Ацо Драгићевић. Рече, запис смета деци и њиховом развоју.“

,,Куманица је засеок на заравни испред куће Вујичић Радише. Под гробљем запис – крушка дивљака. Стабло је одсекао Радиша. Залађивао му запис њиву. Пањ је био метар у пречнику.“

,,Tрећи запис по реду крстоноша, а данас непостојећи, багрем-калемљени у дворишту Здравка Чолића. Ту нема никога. Домаћинство је пресељено. На том месту је сада воћњак Милоја Чолића.“

,,Kрушка -такиша. Запис пред црквом у Јовању. Црква светог Јована у Доњим Бранетићима на међи са Озремом. Потес зову Јовање. Свечано је освећена 1935. године и у њој је тада служио епископ жички, Николај Велимировић. По предању, постојала је раније ту црква брвнара. Постоји истинита, потресна прича везана за 1946. годину и цркву јовањску.“

Два црна Милоша

,,Они су били момци. Два Милоша, Аксентијевић и Јововић. Лоша година 1946. за цркву и веру. Као млади СКОЈ-евци њих двојица су скинули звоно са звонаре цркве јовањcке и бацили га у пољски клозет. Хвалише се да ,, звоно неће више ником да звони“… Обојица се разболеше. Није прошла ни година. Месец дана умирали на постељи. Не да Бог грешном лако да издахне. Њихови су довели свештеника да им олакша душу. Исповедао их он, намесник бањански, Бошко Симић. На самрти, они су несрећници рекли где је звоно. Враћено је и поново освећено. Црква је наставила свој живот и народ да се у њој моли.“

Аутор текста и фотографија за Takovo.net: Александар Вујичић

Срећко Лисица 0 Коментари

Фото прича

мар 6 2023

Горња Добриња – ,,намастир“ Никоље

Иако Горња Добриња и Каблар нису део таковског краја, и те како су у вези са њим. Милош Обреновић је рођен у овом селу које припада општини Пожега, а кабларски манастир (или како се то некада говорило – намастир) Никоље имао је значајну улогу у књажевом животу. Ту је Милош са породицом нашао уточиште у тешким данима, ту у порти је сахрањен Милошев петогодишњи син Петар (кумовао му вожд Карађорђе, именом свога оца). Књаз је имао велико поверење у монаштво овог манастира. У делегацијама које су преговарале са Турцима, увек је био присутан неко од никољских монаха. Колико је Коџа Милош волео ову кабларску светињу говоре и многи дарови којима ју је обасипао. Међу њима најзначајни је конак који се налази у манастирској порти и представља једну од најлепших грађевина балканско-оријенталног стила у овом делу Србије. И црква посвећена Светим Апостолима Петру и Павлу коју је књаз подигао у родној Добрињи, била је метох манастира Никоља. Ову цркву је подигао у знак сећања на свога оца Теодора, као и чардак са чесмом који се налази испред цркве. Чесма је занимљива и по томе што је то последња грађевина коју је књаз за живота подигао.

Горња Добриња – Никоље кабларско, били су уједно почетна и крајња тачка на путу који сам пре два дана прешао са другарима планинарима милановачког друшта ,,Рудник“. Било је то ново незаборавно искуство, раскошна лепота пејзажа, мноштво извора, потока и речица. Мноштво брежуљака, ливада, шума, а као круна – Каблар са својим врховима са којих пуца поглед на клисуру и меандре. Крст на тој круни је манастир Никоље, један од десет овчарско-кабларских манастира Српске Свете горе.