Богом дана Богданица

Има сад нека теорија која се надовезује на ону коју заступају равноземљаши. Ови тврде да се иза високих ледених зидова не налази Анктарктик него крај равне плоче. Нова теорија пак иза ових зидина не ставља крај света, већ неке нове континенте, забрањене, неистражене и мистериозне.

Чини ми се да те теорије ствара неко ко жели да унесе пометњу, да изазове поделе, свађе и препирке међу људима. Скоро сам чуо причу како су се два кума посвађала око тога. Кренули да поправљају нешто на кући и уместо да заврше тај послић за пола сата, изгубише у препирци (уз пиво) читав дан и не урадише ништа. Свађу о томе да ли је Земља равна или округла наставилии су и следећег дана, тако да посао опет није завршен.

Прањани

Што се мене тиче, нисам крочио даље од Прањана и до јуче нисам знао шта се налази иза овог села, а камоли шта је иза леденог зида. Нисам до сад видео ни споменик виолинисти, ни где је аеродром, ни Цркву брвнару, ни Задружни дом здравља ,,Џон Кингсбури“…

Богданица

Прилика да истражим ове крајеве указала ми се јуче, па сам се придружио мојим другарима планинарима ПСД ,,Рудник“ у њиховој акцији ,,Богданица – меандри Тиње“.

Након јутарње кафице у прањанској кафани, наставили смо даље до села Богданица. Почетна тачка овој нашој авантури била је код ушћа реке Тиње у Каменицу.

Успон уз гребен, а видик са врха просто невероватан за наш крај. Не као да се не налазиш и даље у милановачкој општини, него као да си крочио на неку другу планету. Овакав осећај ствара златно жута боја траве која се пресијава по брежуљкастим пољима. Доживљај ових предела најбоље је дочарао коментар неког од другара планинара: ,,Као да смо у рају“.

Тиња

Између златних гребена, од којих ни један не прелази висину од 850 м, провлачи се кривудаво речица Тиња. Спустили смо се до ње да је поздравимо и да се поред ње одморимо. Делује толико чисто да верујем да би се из ње могла пити вода.

На висини

Пошто нам је стаза кружна, наставили смо даље уз нови гребен како бисмо стигли до почетне тачке. Горе на врху, опет нестварни видици, поглед на меандре Тиње, на Маљен и Дивчибаре и на крају опет на Богданицу. Уз пут смо брали печурке, причали о начину на који се спремају, затим о клеки и осталом лековитом и украсном биљу на које смо наилазили.

Повратак у Богданицу

На крају смо се спустили у село и отишли до вира где долазе људи чак из Милановца лети на купање. Вир је довољно дубок да у њега може да се скаче са стене.

Пошто смо на овом нашем путу прелазили границу општине Горњи Милановац, да завршим у стилу у ком сам почео. Дубоко сам уверен да се свет не завршава овде, да живота има и у околним општинама. Шалу на страну, да се уозбиљимо мало.

Утисак је да нам је Бог дао Богданицу са њеном околином као скривени дар. Један од оних дарова које Он не показује свима, већ само онима који могу да виде вредност тог дара. Таквих дарова по Србији има много. Наше је да те дарове сачувамо од оних који у свему виде само материјалну корист. Да заштитимо што се још заштитити може, да не продајемо природна богатства. Да не прљамо и не загађујемо реке и изворе. Да не прљамо земљу освештану гробовима славних предака.