Модеран човек пуно седи, нездраво се храни, стално је под стресом, оптерећен је послом. У оваквим условима, поготово људи у зрелијим годинама, често пате од повишеног холестерола и триглицерида у крви. Након што сам и сам запао у овакво стање, лекар ми је саветовао да коригујем исхрану и да обавезно уведем физичку активност. Али не било какву. Не трчање, не теретана већ шетња по природи. У зиму 2023. сам започео своју планинарску авантуру и убрзо сам се заљубио у стазе рудничко-таковског краја. Све стазе на којима сам био описао сам у текстовима, а данас сам на разговору био са Тањом Красојевић, која је велики љубитељ и познавалац рудничко-таковског краја и стаза за пешачење које се на овом подручју налазе. Све у жељи да сазнам за још неке стазе, за неоткривене видике и природне лепоте које наш крај скрива.
Стазе рудничко-таковског краја
Прва стаза коју ми је Тања препоручила је Стаза Другог српског устанка:
,,Тура коју држи ПСД „Рудник“, а која креће са Рудника преко Љутовнице и Такова до Савинца, није захтевна и маркирана је. Она је добра за почетнике. Све остале стазе су захтевније и оне су више за оне који воле да истражују. На пример, у Врбави има манастир Јешевац (остаци) и до њега није баш лако доћи. Од Јешевца се може стазом доћи на Борач. Иде се преко Весовог гроба, па се спушта на Борач. Обично та стаза за Борач креће са Рапај брда, преко Црног врха до Јешевца. То је лепа и атрактивна стаза.“
Питао сам Тању шта је по њој у нашем крају атрактивно, а она одговара:
,,Атрактивни су остаци средњевековних тврђава, утврђења, манастиришта, црквине. То је јако занимљиво и тога је препун крај са рудничке стране. На падинама Рудника постоје многобројни остаци цркава. У Мајдану имају три или четири, али једина која се иоле види је она у Јазинском потоку. Претпоставља се да је била посвећена Успењу Пресвете Богородице. То је одмах поред пута и поред утврђења Градина. Вероватно су подигнуте у исто време.“ Тања ме је подсетила и на књигу Борисава Челиковића ,,Светилишта рудничког краја“ у којој он о овој мајданској цркви пише: ,,Ову цркву – манастир, по народном предању деспот Ђурађ Бранковић добио је на поклон од своје бабе, кнегиње Милице. Ту је наводно и сахрањен са великим благом. То је разлог што су црква и крај око ње у потпуности прекопани…“
,,Тај део је јако леп.“ – наставља Тања. ,,И ту онда долазимо до приче о Ђуревцима, прелепом видиковцу који се налази недалеко одатле. Он је за мене посебно драг, пошто сам га тек скоро открила и просто нисам могла да верујем да таква лепота овде постоји. Ђуревци се зове и засеок и сам врх, вероватно по Ђурађу Бранковићу.“
,,Даље имамо Јешевац, Треску, Борач који не припада нама, али се некако природно надовезује. Али да се опет вратимо Руднику. Ђурине ћелије: од Јарменоваца кад кренеш ка Руднику, код старе кафане скренеш горе десно и идеш скроз право до краја асфалта. Ту има скретање лево и иде се до краја асфалта до последњих кућа. Одатле има једно километар и по пешке, ту су остаци манастира. Претпоставља се да је из времена деспотовине, али да је запустео кад су већ почели да надиру Турци. Јако је леп, поред потока и на јако лепом месту. Ту је лепо направити туру од манастира Никоље до Ђуриних ћелија, па до врха који се зове Таван и назад до Јарменоваца. Може да се споји ту неколико тура и да се направи много комбинација, јер ту су Никоље, Благовештење, Петковица која је скоро пронађена, а успут можеш да видиш и неке природне лепоте, врхове… то је мени јако занимљиво. Посебна је Петковица, која је од рушевина доживела обнову и сада је активан манастир са црквом и конацима. У том делу још имамо Кулине, остаци утврђења из времена деспота Стефана Лазаревића. Претпоставља се да је то био његов летњиковац и претпоставља се да је он ту предао власт Ђурађу Бранковићу.“
Савинац и око Савинца
На Савинцу су просторије ПСД ,,Рудник“ и неколико стаза почињу или се завршавају овде. Једна је Брђани -Илијак – Стражевица – Крвавац – Савинац. Врло динамична и средње захтевна стаза са прелепим видиковцима на сва три врха. Има и једна ка Дренови и дреновачком водопаду. ,,Не можемо ми да се похвалимо водопадима, али у Дренови има један који се зове Добра вода. Овај има висину, сигурно неких десет метара и онако, мало пада вода, али има је.“ – наставља Тања.
Поглед са Крвавца
Видиковац, Дренова
Маљен, Сувобор, Коштунићи
Овај крај је Тањи посебно драг. ,,Свима је позната Мокра пећина, али на Равној Гори има и Сува пећина. Мало људи зна за њу. Она је занимљива пошто је као нека поткапина. Један огроман отвор и унутра мали простор, као оне морске пећинице и изгледа као да је то вода издубила, али ту воде нема. Постоји предање да је у давној прошлости ту постојало море. Постоји прича да су ту налазили алке, које су могле служити за везивање бродова. Када бисмо рекли да су то направили таласи, то би имало логике.
Ова пећина се налази на двадесетак минута хода од комплекса и споменика Дражи Михајиловићу. Мокра пећина је скроз са друге стране. Е сад, када се прође Мокра и када се иде према селу Планиница, има Дамјанова стена. Она је мало неприступачна, али много лепа. Ту се опет понавља она претпоставка да је овде некад било море, јер кад видиш Дамјанову стену биће ти јасније о чему причам. Она је буквално, као извајана таласима.
Дамјанова стена
Сува пећина
Од Горњих Бањана ка Теочину, има јако леп видиковац Теочински крст и у Брајићима има Света вода. Ту пролази река и има више извора. Очигледно је ту било исцељења па отуда и назив.“
Богданица, меандри Тиње
Успон уз гребен, а видик са врха просто невероватан за наш крај. Не као да се не налазиш и даље у милановачкој општини, него као да си крочио на неку другу планету. Овакав осећај ствара златно жута боја траве која се пресијава по брежуљкастим пољима. Доживљај ових предела најбоље је дочарао коментар неког од другара планинара: ,,Као да смо у рају“.
Меандри Тиње и околна брда
Рајац
Овај потез је такође јако занимљив за шетњу по природи. Од многих стаза које постоје на и ка Рајцу, лепа је из Полома преко Драшкића ка Црном врху са прелепим видиковцем, па гребеном ка Рајцу.
,,Ишла сам од Полома према Рајцу, затим на Црни врх и то је прелепо. Кад се пређе Црни врх, излази се на трасиране стазе на Рајцу. На Црни врх се креће из Полома, спушта се до Драшкића и пење на Црни врх. Ту је много леп поглед. Јесте да се иде гребеном, али је прелепо.
На Рајцу има још једна много лепа стаза. Креће се из Љига, иде се на Чардак где је споменик Драгутину Матићу (Око соколово) и горе се пење ка још једном споменику у облику крста. На том месту се планира изградња костурнице, пошто су ту вођене битке у Првом светском рату.“
Најлепши видиковци рудничко-таковског краја
Пошто јако волим видиковце, замолио сам Тању да ми наброји неке за које сматра да су најлепши:
,,Прелепи су ти видиковци са Вујна. Кад кренеш од манастира Вујан, попењеш се на Бањска врата и идеш према Брђанима или према Млаковцу. Ту су све гребени и одатле је поглед феноменалан. Наравно, ту је и Илијак и Стражевица. Сви ти врхови са једне стране клисуре су фантастични видиковци. Затим, много лепи су ми Ђуревци изнад Мајдана. Са ливада испод врха Треске и јешевачког Црног врха су такође прелепи видиковци. Са Црног врха се ништа не види због шуме, а обично сви ти врхови који се зову Црни, немају никакав поглед. Стовиш изнад Полома је леп јер се види долина Дичине. Равна Гора је пуна лепих видиковаца. Онда брдо Стражевица код Мутња, где је Холивуд. Пре уласка у Холивуд има пут који скреће десно. Ту има један мали део са кога се одлично види црква у Шилопају. Ту код Мутња има и Раковића брдо. Са врха тог брда је сјајан поглед, исто. Галич исто има прелепе видиковце ка Каблару и Овчару. Да не помињем Рудник и Острвицу, то је баш познато.“
Поглед са Мутањског (Раковића) брда
Важно је познавати свој крај
Поред тога што пешачење по природи има лековито дејство, обиласком историјских места лакше се памте историјске чињенице и лакше ствара целовита слика о прошлим временима, као што и Тања закључује: ,,Битно је да треба да се зна наш крај. Најважније је да знамо где живимо, шта све има да се види у околини и при том, ако истражујеш, најбоље се учи фотографски. Кад нешто на терену видим, онда ми је лакше и да нешто схватим и запамтим. Много ми је лакше да учим тако него само из књига. Добија се јаснија слика о прошлим временима. За пет година, ја сам толико сазнала.“
Још остаје нада, да ће се млађе генерације заинтересовати за лепоте свог краја, да ће знати да покрену обнову историјских грађевина, цркава, манастира. Да ће се наћи међу њима оних који ће уредити старе стазе и направити нове.
,,Помени ме Среле, у тексту своме!“ – поручио ми је Тејовац на крају данашње акције и дружења у послеподневним сатима које је прошло уз трпезу љубави, организовану на иницијативу свештеника Дарка, за све који су учествовали у данашњим и скорашњим радовима. О припремним радовима сам већ писао, а о завршним радовима постављања расвете и фарбању крова и зидова цркве причао сам са оцем Дарком и Ивицом Бјелићем, специјалистом за стару народну архитектуру.
Завршена расвета
Замолио сам оца Дарка да каже неколико реченица о радовима, на шта је он љубазно одговорио: ,,Главна помоћ стигла је од Општине, они су одвојили средства која су нама јако пуно значила. Затим, ту је био и Жељко Живчевић у име Електродистибуције у Горњем Милановцу. Он се озбиљно заложио, као и његов отац. Он је написао елаборат о овим нашим радовима и како они треба да изгледају, који материјали да се користе, а све у циљу да се не наруши аутентичност овог места. Уз његов велики допринос, ту су били и сами извођаћи на челу са Иваном Сретеновићем који се увек радо одазивају нашем позиву, а који су нам били препоручени и од милановачких свештеника. Иван је са његовом екипом одрадио посао у чврстој свези са Жељком и све је то функционисало изврсно, од почетка до краја. Наравно, ту је био и Завод за заштиту споменика културе из Београда и њихов представник Драган Ћирковић, археолог. Завод нам је са поверењем препустио радове, а Драган, иначе из Чачка који је запослен код њих, он је исто био благонаклон око термина, био је све време уз нас, све је надгледао и учествовао у радовима заједно с нама.
На крају, на последњем месту, али по важности и најзначајнији јесу бројни мештани, чак не само мештани, већ и они којима је ово место посебно драго и са посебним страхопоштовањем на њега гледају, одазвали су се овој акцији коју смо имали. Она није била нимало лака. Требало је ископати ручно 60 метара канала за инсталације, а један део је копан и машински – од пута до саме порте, најстроже зоне око цркве. Тај машински део је урадио Михаило Марковић са својим багером. И сам Господ нам је слао неке људе који су прискочили и помогли. Привело се крају уочи Светог Илије. Жељко Живчевић и Иван Сретеновић дошли су у неким касним сатима, није им било тешко да одвоје своје време предвиђено за породицу, за одмор. Дошли су да све прикључе, провере, наштелују, тако да је велика благодарност упућена њима овим путем.“
Отац Дарко закључује: ,,Ово је толико важно и значајно место, као на пример када се нађемо у Овчарско-кабларској клисури, а не посетимо ни један манастир… то је као да нисмо ту ни били. Као да идемо долином Ибра, а не свратимо у Студеницу да се поклонимо, тако и ово место које из године у годину има све више посетилаца и оно што је посебно драгоцено, све више младих долазе овде. Зато је важно да оно сија пуним сјајем, као што и заслужује. То је ипак аманет наших предака. Као што ни мене није оставило равнодушним када сам овде на службу дошао, тако нашим трудом и залагањем, верујем да ниједног наредног посетиоца неће оставити равнодушног.“
Расвета на улазу у малу порту
Фарбање цркве
,, То је још једна од ствари које је Завод одобрио, поред осталих радовa на уређењу, добили смо одобрење и за текуће радове одржавања овог комплекса. Извесно време није баш обраћана пажња толико на ове радове, а важна су.“ – наставља отац Дарко.
,,Поред тога што су одобрили дa очистимо и премажемо кров катраном и фирнајзом, они су одобрили и замену шашовца, односно унутрашњост свода цркве. Такође и садњу аутохтоних сорти дрвећа у црквеном дворишту, санирање пода… то је све оно што нас чека у будућности. Када видимо овај број људи и оно што посебно данас радује јесте да се велики број младих јутрос сабрао да прискочи, да помогне и да се укључи у радове, онда то обећава да ћемо и остале одобрене радове од стране Завода ускоро привести крају.“
Разговор са стручњаком за народну архитектуру
Имали смо ту част да је са нама данас био Ивица Бјелић из Смедерева, мајстор који је 2014. препокрио нашу брвнару клисом. За ову прилику поделио је са нама неколико занимљивости:
,,Овај објекат од изузетног значаја. О њему води рачуна Републички завод за заштиту споменика културе, као највећа истанца. Кров је рађен по систему клиса или шиндре. То је нешто што су радили мајстори Осаћани пре двеста и нешто година. Код овог начина градње крова је битно да се користи храст без чвора. Само суво дрво може да се кува у катрану. Чим је влажно, чим је више од 20% влаге у њему, кад уђе у врео казан оно сабије водену пару и воду у њему и пуца. Не можеш да превариш дрво и да га скуваш, ако није суво. Кад је суво, катран пенетрира у дрво, оно га увлачи у себе и то га штити. Захваљујући томе шиндра је издржала ови десетак година и није ништа сем боје изгубила. Стајала би она још овако, међутим, ово сад што се ради (премазивање)… да дрво зна да говори, рекло би једно велико хвала. Њега то држи и храни. То су ти природни материјали и не треба дрво мазати ничим другим него катраном и фирнајзом. Хемијски премази само привидно штите дрво, а изједају га унутра. Кров би овај требало премазивати на сваких 4-5 година и он може доживети читав век. Поколењу треба оставити у аманет да то одржавају.“
Катран
Коришћен је у прошлости као лек. Некада се производио на Златибору, а данас га још мало има на Мокрој гори. И то смо успели да запоставимо и уништимо. Прича ми Ивица како се катран у западним земљама продаје у малим бочицама за велике паре и да је одличан у примени производње намештаја. Као лек се користио против чира на желуцу, астме, бронхитиса, код лечења стоке… Да смо били паметнији, могли смо имати фабрику за производњу катрана. Даље Ивица прича: ,,Има и Шведска црног бора ( од кога се катран добија), али нема сунца да створи смолу. Црног бора има свуда, али нема ко да га цепка и вади катран. Зашто је он скуп? Мукотрпан је процес да изађе катран из дрвета. Највећа концентрација катрана је на метар од земље. Оно што се налази у корену је лучево дрво. У средњем веку се то користило као бакља. Од кубика дрвета може се добити до непун литар катрана.“ – закључује Ивица.
Следећа акција
Пошто је дрвена покривка била прилично испошћена, потрошили смо више премаза него што је планирано. Остаје нам да се поново окупимо следећег викенда и да премажемо кров још једном.
