Нови бунар у Такову

Прошле или претпрошле године, комшија Бобан Кале Каравезић купио је парцелу на брду у таковском засеоку Селиште. Већ је успео да направи кућу у којој ће провести остатак живота. Како каже, желео је да се мало склони од главног таковског пута где је раније живео и да ужива у тишини и миру који положај новог плаца пружа. Поред тога, велика жеља му је била да више никад нема проблема са несташицом воде. Најгоре му је падало када због честих кварова и рестрикција последњих година, дође уморан са посла, а у кући нема воде и не може да се истушира. Зато је одмах по завршетку градње нове куће одлучио да потражи подземну воду и да ископа бунар у свом дворишту.

Тражење воде

Тражење воде је посебно занимљив процес. Кале прича како је ангажовао неког човека из Аранђеловца који уз помоћ дрвених рашљи тражи подземну воду.

,,Имао је дрвене рашље, мислим да су од врбиног дрвета. Држао их је у рукама и шетао по плацу. Када је наишао на подводну жилу, човек је дрхтао колико је притискао рашље. Чак су му прсти побелели, а кад је пустио дланови су му изгледали као да су се запалили од трења. Тачно онде где је спустио пету, ја сам побио кочић“ – прича Кале.

Мене је ово посебно заинтересовало, пошто ми је Бобан испричао и то да му је рашљар прецизно рекао на којој је дубини вода, колики је слој земље и колико је дебео слој камена који се налази испод ње. Чак му је рекао и то колико воде има испод и колики ће бити проток на дневном нивоу. У једном моменту, рашљар се осврнуо и погледао терен около и рекао како на једном брду преко пута има много воде. Показао је и области које су потпуно суве, а онда је прстом показао у правцу североистока и рекако како тамо, на пар стотина метара сигурно има велика количина воде, не знајући да се баш ту налази стари, запуштени сеоски извор.

О феномену рашљарства у својој књизи ,,Радиестезија – приручник за рад са рашљама и виском“ – Смаил Дубравић дипл. инг пише: ,,Свеучилишни професор Pater Kirchner 1631. године доказао је да се рашље покрећу само у рукама осјетљивих рашљара, а не зато што су под утјецајем принесеног узорка. Избалансирао је рашље на једном наслону и приносио разне руде рашљама и оне су остале потпуно непокретне. Тиме је пронашао, да не постоји никаква наклоност (симпатија) између рашаља и предмета. Кретање рашаља објашњавао је несвјесним покретима мишића у рашљара. Он је тиме први познати научењак који је покушао научно објаснити рад с рашљама.“ Aутор књиге полази од тврдње да све у природи зрачи, укључујући жива бића, биљке, стијене, руде и минерале, али и земљу и атмосферу. То зрачење представља основу радиестезије, односно покушаја да се помоћу рашљи и виска открију и проучавају различите природне појаве. Радиестезијом су се људи бавили још од давнина, а кроз историју су различити истраживачи покушавали научно објаснити кретање рашљи и виска. Предлагане су различите теорије, од електричних титраја до слободних електрона, али ниједна од њих до данас није потпуно доказана нити постоји уређај који би поуздано утврдио које је објашњење исправно.

Копање

Копање бунара вршено је уз помоћ компресорске бушилице која заједно са камионом који је вуче, представља врло снажну машину способну да буши знатно преко педесет метара дубине. Кале прича како су бургију наместили тачно изнад места које је рашљар обележио. И тачно је било како је описао:

,,Рашљар не воли ништа стопостотно да гарантује, али нам је рекао да ће првих петнаест метара бити земља. У овој процени је био прилично прецизан, пошто смо на четрнаестом метру наишли на камену плочу. Затим је рекао да је вода на шездесетом метру и да се ради о озбиљној количини. Ми смо копали до четрдесетог метра када је вода кренула. Наставили смо даље, а вода је све више појачавала. Стали смо на педесетом метру јер је млаз био толико јак да није више било потребе копати“.

Бобан није крио своју срећу и одушевљење: ,, Нисам веровао да ћу се води оволико обрадовати. Када је потекло из црева, бацио сам се на земљу и запливао прсно по блату. Мајстору Зорану који ради на бушотини сам извадио новчаницу од сто евра да га частим, а толико сам послао и рашљару из Аранђеловца. И не жалим, јер ово што смо направили нема цену“.

Одушевљење није крио ни Урош, Бобанов син и најбољи помоћник.