У народу се сматра да наступа права јесен након празника Светог Киријака Отшелника (Михољдан, 12. октобар по новом календару). Ако којим случајем топли дани не престану, као што је то случај ове године, онда се овај период назива ,,михољско лето“. У књизи ,,Живот Срба сељака“ Милана Ђ. Милићевића стоји овакво објашњење:
,, 5. Сиротињско лето. Михољдан, 29. септембра , пада у јесење доба, али тада, више пута, може да буде врло лепо и топло време. Зато се то доба и зове: Михољско лето; по градовима реку: Сиротињско лето.“
Прочитах негде и да се у народу верује да ће зима бити хладна након ,,михољског лета“, као и то да да су ови топли дани поклон од Бога намењен сиротињи, како би могла да позавршава пољске радове.
У ово доба године вековима уназад Срби се радо окупљају око ракијског казана. О значају ракије у народу нећу овога пута, већ ћу само о чину печења. Како је то било некад и како је сад.
О томе како је било некад пише Милан Ђ. Милићевић у својој књизи ,,Живот Срба сељака“ писаној далеке 1894. године:
Печење ракије у Србији 1926. године (Фото: Архива Етнографског музеја)
,, Казан, кад се награди, и кад се већ почне пећи ракија, зборно је место за сељаке суседе, који долазе на казан на разговор, а и на ракију, јер је обичај да се на казану нуди ракија сваком ко дође. На казану се људи разговарају, причају, певају уз гусле, веселе се, а некад се, богме, неки и потуку. На казан долазе и најодабранији домаћини; само што они не остају на казану дуго, него поседе мало, разговоре се, попију по чашу ракије, и одлазе сваки на свој посао. Али се обично на казану нађе покоји нерадник, или баш бескутњик из света који се од казанџинице не одмиче откад казан пропече па докле све не препече. Такав се човек зове џиброња.
Џиброња пресеца батиће и ложи под казан, доноси воду за табарку, изручује џибру из казана и доноси из каце нову шљиву за печење; он насађује капак на казан, и улепљује га џибром да не одише кад се пече; он пије од пpвенца, а пије и од патоке и из оне џибре којом је улепио капак за казан вади кошчице од шљива, крца их, и њихове језгрице мезети уз ракију. Ето то је џиброња.
Прва ракија што потече кроз лулу у баквицу зове се пpвенац; то је ракија најјача и најљућа; за њом тече ракија која се зове уторак (други падеж уторака, као трећака, пољака, итд.), па најпосле тече патока, то је последња ракија и најслабија и најнездравија.“
Оно што се дан-данас задржало је окупљање комшија око казана, прича, песма, испијање старе охлађене ракије уз мезе. Ово окупљање код нашег домаћина и комшије Саше Јашаревића трајало је пет или шест дана, а свакодневно су се смењивали гости и комшије поред казана, кад је ко могао. Нови казан није нам много сметао у дружењу, није захтеван. Сем што тражи да му се заложи ватра, промени комина, а пре тога проспе џибра одвртањем једног вентила, остало све ради сам. Домаћину остају одрешене руке па се може посветити котлићу, а и у неко доба (пошто кажу ,,ваља се“) и по неки кромпир бацити у жар испод ложишта. Казан вреди сваког уложеног динара, колико сам ја као лаик могао да приметим.
Такође сам приметио да ниједан џиброња није долазио. Иако звучи погрдно, из горњег текста видесмо да је био веома користан члан друштва.
Иако су данашње породице малобројније, јер ретко где се може чути да у некој породици има петоро, шесторо, седморо или више деце, сеоске куће су данас веће, комфорније, функционалније, са пуно више соба, са купатилима… него оне старе у којима су наши преци живели. Гледајући старе напуштене сеоске куће, може се закључити да су ту живели неки много скромни људи, једноставни, одмерени, природни. Чак и они имућнији, нису се разметали и нису имали потребу да истичу своје богатсво неумереним украшавањем које често уме да пређе у кич.
Волео бих кад бих могао да све ове куће обновим и заштитим како би још дуго сведочиле о прошлим временима и о неким другачијим људима.
Мирис дима, прохладна јутра и сунчани дани… носталгија, сећање на ђачке дане. У селу људи спремају дрва за зиму, пече се паприка, прави се ајвар, а ракијски казан постаје оно што је некада било огњиште. На крошњама дрвећа црвени се лишће, миришу зреле дуње и јабуке.
На пејзажима Такова у ово доба године преовладава жута боја сунцем спаљене траве.
Јул је при крају, али треба издржати још и август. За пољопривреду је ова читава година изузетно тешка. Сада се води борба да биљке и стока преживе жегу. Дичина више не тече, у њеном кориту тек по нека бара по којој се риба бори за голи живот.
Што се кише тиче, чуо сам данас како су стари говорили да ако липа окрене лист ,,на бело“ неће бити кише још десетак наредних дана. То ,,на бело“ је управо као на фотографији испод, направљеној данас у порти таковске цркве.
