Божићни пост траје. На селу су позавршавани велики послови. Ракија је у бурадима, суши се месо у пушницама и оставља се да ,,ћути“ до Божића. Дани су хладни, а куће топле и дуже се борави у њима него вани.
Свака православна породица је мала црква која има свог заштитника коме се моли за напредак и помоћ од Бога, а дан који је заштитнику посвећен обележава се свечано и овај обичај се преноси са колена на колено.
,,Свака српска кућа има у години по један дан кад слави и то се зове слава или крсно име, или свети или свето.“ ( Милан Ђ. Милићевић- Живот Срба сељака)
У децембру су славе посвећене следећим празницима и светитељима:
4.12. Ваведење пресвете Богородице
7.12. Света великомученица Екатарина
8.12. Свети свештеномученик Kлимент
9.12. Свети Алимпије Столпник
13.12. Свети апостол Андреј Првозвани
17.12. Света Варвара
18.12. Свети Сава Освећени
19.12. Свети Николај Чудотворац – Никољдан (Свети Никола)
25.12. Свети Спиридон Чудотворац
У јануару:
2.1. Свети Игњатије Богоносац
9.1. Свети Архиђакон Стефан
14.1. Свети Василије Велики
20.1. Свети Јован Kрститељ
27.1. Свети Сава
Међу православним Србима највише је оних који славе Светог Николу (према неким изворима око половине од укупног броја православних Срба), затим следе Ђурђевдан, Аранђеловдан, Свети Јован, Свети Димитрије…
,,Домаћин се стара и приправља израније чим ће и како ће прославити своје крсно име. Пред ноћ, у очи крсног имена, зађе по један из куће (обично који од момчади) по селу и зовне оне куће, које се зову узајмично. Кад дође пред кућу обично скине капу, назове Бога и рече: „Поздравио ви се тата (или чика или брата) да дођете до вече на чашу ракије. Да се разговоримо и да мало ноћи поократимо; што буде св. Никола донео нећемо сакрити. Дођите, немојте да не дођете“.
Овако се зове где је обичај звати на славу, али има села где се не зову него иде свечару на славу незван ко год милује.
Кад званице долазе свечару обично назову: ,,Добро вече!“ и додају: ,,Срећно ти крсно име; славио га много лета и година у здрављу и у весељу!“ Који су познатији са свечаром, или су својта, донесу и по јабуку или дуњу у недрима и дају је домаћину кад му назову добро вече. Сад сви вечерају, пију, разговарају се, па се и разиђу, а пријатељи из других села ту остају на конаку.“
Овако Милан Ђ. Милићевић описује како је некада протицало вече пред славу Светог Николе и наставља:
,,Сутра дан домаћин се рано пожури цркви, ако није обичај да свештеник долази кући да преломе колач. У цркви, пошто се сврши богомоља, служба или јутрење, свештеник узме колач, пресече га на четворо, преко доње коре, поспе на оном раскршћу вином, обрне га три пут с домаћином читајући, или појући црквенске песме: Исаије ликуј и Свети мученици па га онда разломе на више, и по што у три маха сркну оба од онога вина на колачу и пољубе колач, пољубе се међу собом и разломе колач са свим тако да две четвртине остану домаћину а две свештенику. Домаћин своје четвртине од колача и кољиво врати кући, а свештеник опет оне своје задржи себи.
Дошав кући домаћин се поздрави с гостима (а с којима се није пре видео и ижљуби) па их стане служити (гологлав). Тако ће служити до пред подне, па ако је и сам човек у годинама, он ће онда присести с гостима а дозваће кога млађега од себе да га одмени. Око подне дижу у славу. То бива овако: Сви устану на ноге, поскидају капе, донесе се она четвртина од колача, (или ако доходи поп кући изнесе се цео колач те се он ту и преломи) и на њу се запали воштана свећа, сви се окаде тамјаном, прекрсте се по неколико пута, па онда домаћин наслужи сваком по чашу вина… (здравица) … После тога обреде се сви кољивом, прекрсте се, моле се Богу како ко уме па поседају сви и продужи се гозба и разговор. Ту се прича о старим добрим и тешким временима, о српској слави, о јунацима, о светитељима и добротворима народним.“
Крсна слава је карактеристично обележје српског народа и јединствена појава у православном свету. И пре примања хришћанства, Срби су имали кућне заштитнике, а пошто православље никада није било искључиво и ригидно у свом наступу, стари заштитници су само замењени хришћанским светитељима, а слава је постала део православног живота међу Србима. Сматра се да су наши преци при крштењу узимали за заштитника оног светитеља на чији дан су крштени. Раније се у народу сматрало да су они који имају исту славу у међусобном сродству и да не би требало да се ,,узимају“ међусобно мада ово правило није строго поштовано.
