Свештеник Оливер Суботић о породици као носиоцу народног препорода
Прошло је већ недељу дана од како је одржано предавање оца Оливера Суботића у оквиру Савиначких духовних вечери, а неке реченице и даље ,,одзвањају“ и подстичу на размишљање. Очигледно је да никакву стратегију развоја на државном нивоу одавно немамо и да из године у годину све дубље тонемо и пропадамо као друштво. Пропадамо на свим пољима, урушен нам је суверенитет и интегритет, отима нам се историја и културно наслеђе, језик… Као друштво смо пали морално, неукус је завладао, простаклук је на цени. Поставља се питање како се против овога стања борити? Да ли кроз политику, науку, уметност, медије… можда спорт може да помогне?
На сва ова питања отац Оливер одговара да је породица та кроз коју ствари могу да се мењају. Када би свако у оквиру своје породице радио како треба, све би кренуло на боље.
,,Када би сваки родитељ у нашој држави био свестан да одгаја будућег свештеника, лекара, адвоката, министра, епископа… поступао би далеко одговорније. Јер нико други то у будућности неће бити него наша деца. Неко од њих ће то бити. Ако бисмо тако поступали, имали бисмо једну озбиљну инвестицију у наредних двадесет година“ – каже отац Оливер.
Детаљ слике ,,Таковски устанак“ Паје Јовановића
Патриотизам
Наш уважени говорник се потом осврнуо и на патриотизам, термин који би требало, како је рекао, редефинисати: ,,Ако волиш своју државу, уложи себе максимално у своје дете.“ Потом је изнео свој предлог, како би требало да изгледа тај улог:
,,Погледај своју фамилију, своје претке и пронађи ТРИ особине које се код њих често појављују, а које су лоше, порочне. Ако се то дешава код тебе – ОДСЕЦИ ИХ! Ако знаш да су ти преци били наклоњени пијанству, коцки – СЕЦИ!
Али то није довољно.
Пронађи ТРИ добре особине, ТРИ врлине које су они имали. Мораш да их задриш по сваку цену!
И ни то није довољно.
Додај ТРИ своје врлине! И онда код тебе има већ ШЕСТ врлина и ТРИ страсти са којима си се изборио. Ми ћемо у трећем колену имати нараштај који је изузетан!
И још једна ствар – деца уче гледањем, не слушањем. Дакле, можете ви њима да причате шта хоћете, али ако ви не живите онако како учите децу, нећете им бити ауторитет.“
Свештеник др Оливер Суботић
Устанак
Шлаг на торту стигао је на крају предавања. Отац Оливер је поменуо једну анегдоту из неког манастира. У манастиру је било окупљено доста полицајаца и војника, а он је у својој беседи узвикнуо, онако темпраментно и енергично какав је и сам: ,,Потребан нам је нови српски устанак!“
На те речи сви су се згледали и са дозом бојазни ишчекивали наставак говора…
,, Први је подигао Карађорђе, други Милош, трећи генерал Михаиловић, а четврти ћемо подићи са Псалтиром у руци! Свака српска кућа ће да подигне Псалтир и то ће бити четврти устанак.
Некада је свака српска кућа имала Псалтир који се читао за напредак и здравље укућана, родитељи за децу, деца за родитеље, живи за упокојене… То је био неки модел по ком су наши стари живели и одгајали децу и, а погледајте у каквој смо позицији ми данас.“
,,Судбина нашег друштва зависи од тога колико ћемо озбиљно приступити теми родитељства“ – истиче отац Оливер. У ту сврху, он предлаже организовање семинара родитељства који би се одржавали широм Србије, а у којима би учествовали стручњаци разних релевантних области.
Храм Светог Саве на Савинцу, 1. и 2. октобра 2025.
Трудом и заузимањем нашег парохијског свештеника Дарка Глукчевића, а на радост многих слушалаца који су се окупили у ова два хладна и кишна октобарска дана, имали смо част да угостимо и послушамо двојицу врсних беседника. Прво ђакона Горана Вучковића, а затим презвитера др Оливара Суботића. Оба предавача су успела да нас духовно укрепе, надахну и подсете на важност живота у цркви, на важност Васкрсења и заједничарења са Господом.
Свети владика Николај о Васкрсењу
О теми Васкрсења у делима Светог Валадике Николаја беседио нам је ђакон Горан прве вечери. У уводу се осврнуо на живот Светог Николаја, на његово епископовање, период проведен на Западу, као и на његов научни и духовни рад.
,,Свети Јустин Ћелијски је за Светог Николаја Жичког рекао да је он био највећи Србин после Светог Саве и тринаести апостол. Блаженопочивши владика Атанасије је истицао да је он апостол Павле савременог хришћанства, Свети Златоуст новијег доба Православља и Свети Сава савременог нам Српства“ – објашњава ђакон Горан.
Одмах затим, беседник је прешао на највећу тему, а то је Васкрсење Христово као централни и највећи догађај људског постојања на Земљи. Васкрсење је прекретница у рачунању историје, једина права револуција. Христос је својим Васкрсењем вратио човеку грехопадом изгубљено достојанство. То достојанство не односи се само на душу, већ и на тело, јер је Христос и тело своје васкрсао.
,,Вера у будући живот, у бесмртност душе постоји и у другим религијама и у другим филозофским системима и по томе хришћанство није ново, али оно што не постоји нигде то је Васкрсење, а пре тога Оваплоћење. Оно што представља новину и револуцију у мишљењу и у религији јесте управо Васкрсење Христово односно Његова победа над смрћу. Даље Свети Николај у свом делу `Рехабилитација тела` каже да хришћанства без Васкрса нити би било нити се оно без њега може замислити“ – истакао је ђакон.
У односу човека према телу је важно да је оно суштински везано за Васкрсење и врло је битно да и својим телом прославимо Бога, а не само својим духовним бићем.
Изазови породичног живота у добу вештачке интелигенције
Другог дана Савиначких духовних вечери, презвитер др Оливер Суботић предавао је на тему односа породице према дигиталним садржајима. Своје богато искуство и знање произашло из преплета хришћанског живота и информационих технологија, отац Оливер је са посебним жаром поделио с окупљеним народом. Дајући одговоре на многа питања, успео је и да покрене присутне на нову борбу, на борбу против савремених лоших навика у коришћењу алата за дигиталну комуникацију.
У уводу свог излагања осврнуо се на историју утицаја саме технологије на породични живот, кренувши од појаве индустријске револуције до савременог доба. Овим делом обухватио је структуру заједничког живота унутар породице која се временом губила, да би дошло и до разних врста раздвајања и удаљаваља њених чланова. Данас имамо ситуацију, да сваки члан породице има свој лични рачунар, таблет или паметни телефон уз који проводи много више времена него уз разговор са ближњима. Појава радија и телевизије, кућних рачунара, па интернета и паметних телефона и њихов утицај на породицу, превентива од њихове злоупотребе, спречавање и лечење савремених болести зависности од електронских садржаја, као и последице које ће нас чекати у блиској и даљој будућности, пут је којим нас је у наредном сату отац Оливер провео у свом излагању.
,,Где је основни проблем код односа према феномену вештачке интелигенције када је реч о породичним односима? На првом месту, она појачава интензитет старих изазова. На пример – ако је први случај зависности од електронског садржаја званично дијагностикован пре двадесет година, данас ми имамо пандемију те појаве. Модели вештачке интелигенције, у својој сугестивности, због могућности да још више дају неку врсту допаминског шока, само ће тај проблем појачати“ – каже др Оливер. Даље објашњава, како је начин интеракције са рачунаром измењен. Рачунар човека сада још више мами да урони у неку другу стварност. Поред тога што смо од раније имали разне видове зависности од дигиталног садржаја, сада имамо и разне подзависности. Али оно што нас највише као друштво погађа јесте прекомерна употреба паметних телефона.
Као што се из свега овога може видети, данашњи човек је притиснут уза зид свим тим ,,паметним“ уређајима, опкољен је апликацијама и бежичним геџетима. Међутим, како каже отац Оливер, човек је још увек мудрији и има способност да управља својим и животима оних који су му на чување поверени.
,,Прво треба задржати или вратити добре обичаје који се тичу односа према технологији. На пример, однос према екранима (екран је симбол модерне технологије). За почетак, увек је важно имати сет одређених правила.
Прво: Ујутро, не може телефон бити прва ствар за коју посегнемо (осим ако искључујемо аларм). Један од основних параметара када желите да утврдите да ли је неко завистан је тај, да ли та особа прво у руке узима телефон или сапун? Уместо тога, ујутру кад устанемо прво што би требало да урадимо је да се прекрстимо, помолимо се Богу, затим идемо у купатило где се средимо, па се сретнемо са укућанима, поздравимо се и после тога спремимо се за посао и узмемо телефон. Погледаш да ли је нека порука стигла и на тај начин се матрица инвертује. Нисмо више у тој шеми у којој је телефон најважнији, већ му сада шаљемо поруку да га узимамо у руке онда када ми то хоћемо.
Друго: Слична ствар важи и за крај дана. Не може телефон бити последња ствар коју ћемо пред спавање држати у руци – Свето писмо, да.
Трећа навика: Немојмо дозволити да будемо примитивни, да будемо непристојни! Колико пута се десило да причате са неким, њега неко позове и он моментално прекине разговор да бу се јавио на телефон. Чекајте… па то је примитивизам прве класе! Крајња непристојност. Шта може ту да се промени. Ако се деси да вам телефон зазвони, сасвим ће бити коректно да саговорника упитате да ли можете да се јавите на телефон. Дакле, не сме нам технологија узети пристојност и од нас направити примитивце!
Четврто: Породични ручак је одувек био слика здравља једне породице. Током породичног ручка треба увести забрану телефона на столу и без укључених екрана на зиду. Једна једноставна навика која се врло лако ствара.
Пето: Гледамо телевизијски програм заједно. У неком моменту наиђе блок реклама, искључимо тон! Зашто бисмо то слушали? У паузи мало попричамо.
Шесто: Договор са децом. Често су у односима с децом по питању технологије заступљена два принципа: први је радикалан и подразумева увођење забрана (то ништа неће помоћи), а други је либералан при коме заузимамо став `нека иде како иде`. Ту морамо да поставимо границе. Договор са децом је јако важан. Постоји једно поштено правило које можемо да усвојимо заједно са децом: колико времена испред екрана, толико времена на спортском игралишту.
Све ово представља враћање моћи над технологијама у своје руке“ – истиче отац Оливер.
Поред ових метода надахнути говорник је навео и многе друге практичне савете потребне за борбу за усвајање добрих навика. Оно што се у свему томе издвојило је његова идеја о оснивању школа родитељства на којима би се родитељи припремили за своје врло важне улоге. Те улоге су толико битне, да се родитељима мора предочавати да су они одговорни за васпитање и духовни и телесни развој своје деце. Али да та деца нису само њихово приватно власништво, него да међу њима има будућих научника, свештеника, спортиста, министара, уметника…
Дакле, родитељство треба схватити као нови вид патриотизма, а једина револуција која нам може донети истински бољитак је револуција у оквиру породице и то повратком вери и јеванђељским вредностима.
Предавање др Оливера Суботића у Цркви Светог Саве на Савинцу можете чути у целости путем аудио записа испод.
Модеран човек пуно седи, нездраво се храни, стално је под стресом, оптерећен је послом. У оваквим условима, поготово људи у зрелијим годинама, често пате од повишеног холестерола и триглицерида у крви. Након што сам и сам запао у овакво стање, лекар ми је саветовао да коригујем исхрану и да обавезно уведем физичку активност. Али не било какву. Не трчање, не теретана већ шетња по природи. У зиму 2023. сам започео своју планинарску авантуру и убрзо сам се заљубио у стазе рудничко-таковског краја. Све стазе на којима сам био описао сам у текстовима, а данас сам на разговору био са Тањом Красојевић, која је велики љубитељ и познавалац рудничко-таковског краја и стаза за пешачење које се на овом подручју налазе. Све у жељи да сазнам за још неке стазе, за неоткривене видике и природне лепоте које наш крај скрива.
Стазе рудничко-таковског краја
Прва стаза коју ми је Тања препоручила је Стаза Другог српског устанка:
,,Тура коју држи ПСД „Рудник“, а која креће са Рудника преко Љутовнице и Такова до Савинца, није захтевна и маркирана је. Она је добра за почетнике. Све остале стазе су захтевније и оне су више за оне који воле да истражују. На пример, у Врбави има манастир Јешевац (остаци) и до њега није баш лако доћи. Од Јешевца се може стазом доћи на Борач. Иде се преко Весовог гроба, па се спушта на Борач. Обично та стаза за Борач креће са Рапај брда, преко Црног врха до Јешевца. То је лепа и атрактивна стаза.“
Питао сам Тању шта је по њој у нашем крају атрактивно, а она одговара:
,,Атрактивни су остаци средњевековних тврђава, утврђења, манастиришта, црквине. То је јако занимљиво и тога је препун крај са рудничке стране. На падинама Рудника постоје многобројни остаци цркава. У Мајдану имају три или четири, али једина која се иоле види је она у Јазинском потоку. Претпоставља се да је била посвећена Успењу Пресвете Богородице. То је одмах поред пута и поред утврђења Градина. Вероватно су подигнуте у исто време.“ Тања ме је подсетила и на књигу Борисава Челиковића ,,Светилишта рудничког краја“ у којој он о овој мајданској цркви пише: ,,Ову цркву – манастир, по народном предању деспот Ђурађ Бранковић добио је на поклон од своје бабе, кнегиње Милице. Ту је наводно и сахрањен са великим благом. То је разлог што су црква и крај око ње у потпуности прекопани…“
,,Тај део је јако леп.“ – наставља Тања. ,,И ту онда долазимо до приче о Ђуревцима, прелепом видиковцу који се налази недалеко одатле. Он је за мене посебно драг, пошто сам га тек скоро открила и просто нисам могла да верујем да таква лепота овде постоји. Ђуревци се зове и засеок и сам врх, вероватно по Ђурађу Бранковићу.“
,,Даље имамо Јешевац, Треску, Борач који не припада нама, али се некако природно надовезује. Али да се опет вратимо Руднику. Ђурине ћелије: од Јарменоваца кад кренеш ка Руднику, код старе кафане скренеш горе десно и идеш скроз право до краја асфалта. Ту има скретање лево и иде се до краја асфалта до последњих кућа. Одатле има једно километар и по пешке, ту су остаци манастира. Претпоставља се да је из времена деспотовине, али да је запустео кад су већ почели да надиру Турци. Јако је леп, поред потока и на јако лепом месту. Ту је лепо направити туру од манастира Никоље до Ђуриних ћелија, па до врха који се зове Таван и назад до Јарменоваца. Може да се споји ту неколико тура и да се направи много комбинација, јер ту су Никоље, Благовештење, Петковица која је скоро пронађена, а успут можеш да видиш и неке природне лепоте, врхове… то је мени јако занимљиво. Посебна је Петковица, која је од рушевина доживела обнову и сада је активан манастир са црквом и конацима. У том делу још имамо Кулине, остаци утврђења из времена деспота Стефана Лазаревића. Претпоставља се да је то био његов летњиковац и претпоставља се да је он ту предао власт Ђурађу Бранковићу.“
Савинац и око Савинца
На Савинцу су просторије ПСД ,,Рудник“ и неколико стаза почињу или се завршавају овде. Једна је Брђани -Илијак – Стражевица – Крвавац – Савинац. Врло динамична и средње захтевна стаза са прелепим видиковцима на сва три врха. Има и једна ка Дренови и дреновачком водопаду. ,,Не можемо ми да се похвалимо водопадима, али у Дренови има један који се зове Добра вода. Овај има висину, сигурно неких десет метара и онако, мало пада вода, али има је.“ – наставља Тања.
Поглед са Крвавца
Видиковац, Дренова
Маљен, Сувобор, Коштунићи
Овај крај је Тањи посебно драг. ,,Свима је позната Мокра пећина, али на Равној Гори има и Сува пећина. Мало људи зна за њу. Она је занимљива пошто је као нека поткапина. Један огроман отвор и унутра мали простор, као оне морске пећинице и изгледа као да је то вода издубила, али ту воде нема. Постоји предање да је у давној прошлости ту постојало море. Постоји прича да су ту налазили алке, које су могле служити за везивање бродова. Када бисмо рекли да су то направили таласи, то би имало логике.
Ова пећина се налази на двадесетак минута хода од комплекса и споменика Дражи Михајиловићу. Мокра пећина је скроз са друге стране. Е сад, када се прође Мокра и када се иде према селу Планиница, има Дамјанова стена. Она је мало неприступачна, али много лепа. Ту се опет понавља она претпоставка да је овде некад било море, јер кад видиш Дамјанову стену биће ти јасније о чему причам. Она је буквално, као извајана таласима.
Дамјанова стена
Сува пећина
Од Горњих Бањана ка Теочину, има јако леп видиковац Теочински крст и у Брајићима има Света вода. Ту пролази река и има више извора. Очигледно је ту било исцељења па отуда и назив.“
Богданица, меандри Тиње
Успон уз гребен, а видик са врха просто невероватан за наш крај. Не као да се не налазиш и даље у милановачкој општини, него као да си крочио на неку другу планету. Овакав осећај ствара златно жута боја траве која се пресијава по брежуљкастим пољима. Доживљај ових предела најбоље је дочарао коментар неког од другара планинара: ,,Као да смо у рају“.
Меандри Тиње и околна брда
Рајац
Овај потез је такође јако занимљив за шетњу по природи. Од многих стаза које постоје на и ка Рајцу, лепа је из Полома преко Драшкића ка Црном врху са прелепим видиковцем, па гребеном ка Рајцу.
,,Ишла сам од Полома према Рајцу, затим на Црни врх и то је прелепо. Кад се пређе Црни врх, излази се на трасиране стазе на Рајцу. На Црни врх се креће из Полома, спушта се до Драшкића и пење на Црни врх. Ту је много леп поглед. Јесте да се иде гребеном, али је прелепо.
На Рајцу има још једна много лепа стаза. Креће се из Љига, иде се на Чардак где је споменик Драгутину Матићу (Око соколово) и горе се пење ка још једном споменику у облику крста. На том месту се планира изградња костурнице, пошто су ту вођене битке у Првом светском рату.“
Најлепши видиковци рудничко-таковског краја
Пошто јако волим видиковце, замолио сам Тању да ми наброји неке за које сматра да су најлепши:
,,Прелепи су ти видиковци са Вујна. Кад кренеш од манастира Вујан, попењеш се на Бањска врата и идеш према Брђанима или према Млаковцу. Ту су све гребени и одатле је поглед феноменалан. Наравно, ту је и Илијак и Стражевица. Сви ти врхови са једне стране клисуре су фантастични видиковци. Затим, много лепи су ми Ђуревци изнад Мајдана. Са ливада испод врха Треске и јешевачког Црног врха су такође прелепи видиковци. Са Црног врха се ништа не види због шуме, а обично сви ти врхови који се зову Црни, немају никакав поглед. Стовиш изнад Полома је леп јер се види долина Дичине. Равна Гора је пуна лепих видиковаца. Онда брдо Стражевица код Мутња, где је Холивуд. Пре уласка у Холивуд има пут који скреће десно. Ту има један мали део са кога се одлично види црква у Шилопају. Ту код Мутња има и Раковића брдо. Са врха тог брда је сјајан поглед, исто. Галич исто има прелепе видиковце ка Каблару и Овчару. Да не помињем Рудник и Острвицу, то је баш познато.“
Поглед са Мутањског (Раковића) брда
Важно је познавати свој крај
Поред тога што пешачење по природи има лековито дејство, обиласком историјских места лакше се памте историјске чињенице и лакше ствара целовита слика о прошлим временима, као што и Тања закључује: ,,Битно је да треба да се зна наш крај. Најважније је да знамо где живимо, шта све има да се види у околини и при том, ако истражујеш, најбоље се учи фотографски. Кад нешто на терену видим, онда ми је лакше и да нешто схватим и запамтим. Много ми је лакше да учим тако него само из књига. Добија се јаснија слика о прошлим временима. За пет година, ја сам толико сазнала.“
Још остаје нада, да ће се млађе генерације заинтересовати за лепоте свог краја, да ће знати да покрену обнову историјских грађевина, цркава, манастира. Да ће се наћи међу њима оних који ће уредити старе стазе и направити нове.
,,Помени ме Среле, у тексту своме!“ – поручио ми је Тејовац на крају данашње акције и дружења у послеподневним сатима које је прошло уз трпезу љубави, организовану на иницијативу свештеника Дарка, за све који су учествовали у данашњим и скорашњим радовима. О припремним радовима сам већ писао, а о завршним радовима постављања расвете и фарбању крова и зидова цркве причао сам са оцем Дарком и Ивицом Бјелићем, специјалистом за стару народну архитектуру.
Завршена расвета
Замолио сам оца Дарка да каже неколико реченица о радовима, на шта је он љубазно одговорио: ,,Главна помоћ стигла је од Општине, они су одвојили средства која су нама јако пуно значила. Затим, ту је био и Жељко Живчевић у име Електродистибуције у Горњем Милановцу. Он се озбиљно заложио, као и његов отац. Он је написао елаборат о овим нашим радовима и како они треба да изгледају, који материјали да се користе, а све у циљу да се не наруши аутентичност овог места. Уз његов велики допринос, ту су били и сами извођаћи на челу са Иваном Сретеновићем који се увек радо одазивају нашем позиву, а који су нам били препоручени и од милановачких свештеника. Иван је са његовом екипом одрадио посао у чврстој свези са Жељком и све је то функционисало изврсно, од почетка до краја. Наравно, ту је био и Завод за заштиту споменика културе из Београда и њихов представник Драган Ћирковић, археолог. Завод нам је са поверењем препустио радове, а Драган, иначе из Чачка који је запослен код њих, он је исто био благонаклон око термина, био је све време уз нас, све је надгледао и учествовао у радовима заједно с нама.
На крају, на последњем месту, али по важности и најзначајнији јесу бројни мештани, чак не само мештани, већ и они којима је ово место посебно драго и са посебним страхопоштовањем на њега гледају, одазвали су се овој акцији коју смо имали. Она није била нимало лака. Требало је ископати ручно 60 метара канала за инсталације, а један део је копан и машински – од пута до саме порте, најстроже зоне око цркве. Тај машински део је урадио Михаило Марковић са својим багером. И сам Господ нам је слао неке људе који су прискочили и помогли. Привело се крају уочи Светог Илије. Жељко Живчевић и Иван Сретеновић дошли су у неким касним сатима, није им било тешко да одвоје своје време предвиђено за породицу, за одмор. Дошли су да све прикључе, провере, наштелују, тако да је велика благодарност упућена њима овим путем.“
Отац Дарко закључује: ,,Ово је толико важно и значајно место, као на пример када се нађемо у Овчарско-кабларској клисури, а не посетимо ни један манастир… то је као да нисмо ту ни били. Као да идемо долином Ибра, а не свратимо у Студеницу да се поклонимо, тако и ово место које из године у годину има све више посетилаца и оно што је посебно драгоцено, све више младих долазе овде. Зато је важно да оно сија пуним сјајем, као што и заслужује. То је ипак аманет наших предака. Као што ни мене није оставило равнодушним када сам овде на службу дошао, тако нашим трудом и залагањем, верујем да ниједног наредног посетиоца неће оставити равнодушног.“
Расвета на улазу у малу порту
Фарбање цркве
,, То је још једна од ствари које је Завод одобрио, поред осталих радовa на уређењу, добили смо одобрење и за текуће радове одржавања овог комплекса. Извесно време није баш обраћана пажња толико на ове радове, а важна су.“ – наставља отац Дарко.
,,Поред тога што су одобрили дa очистимо и премажемо кров катраном и фирнајзом, они су одобрили и замену шашовца, односно унутрашњост свода цркве. Такође и садњу аутохтоних сорти дрвећа у црквеном дворишту, санирање пода… то је све оно што нас чека у будућности. Када видимо овај број људи и оно што посебно данас радује јесте да се велики број младих јутрос сабрао да прискочи, да помогне и да се укључи у радове, онда то обећава да ћемо и остале одобрене радове од стране Завода ускоро привести крају.“
Разговор са стручњаком за народну архитектуру
Имали смо ту част да је са нама данас био Ивица Бјелић из Смедерева, мајстор који је 2014. препокрио нашу брвнару клисом. За ову прилику поделио је са нама неколико занимљивости:
,,Овај објекат од изузетног значаја. О њему води рачуна Републички завод за заштиту споменика културе, као највећа истанца. Кров је рађен по систему клиса или шиндре. То је нешто што су радили мајстори Осаћани пре двеста и нешто година. Код овог начина градње крова је битно да се користи храст без чвора. Само суво дрво може да се кува у катрану. Чим је влажно, чим је више од 20% влаге у њему, кад уђе у врео казан оно сабије водену пару и воду у њему и пуца. Не можеш да превариш дрво и да га скуваш, ако није суво. Кад је суво, катран пенетрира у дрво, оно га увлачи у себе и то га штити. Захваљујући томе шиндра је издржала ови десетак година и није ништа сем боје изгубила. Стајала би она још овако, међутим, ово сад што се ради (премазивање)… да дрво зна да говори, рекло би једно велико хвала. Њега то држи и храни. То су ти природни материјали и не треба дрво мазати ничим другим него катраном и фирнајзом. Хемијски премази само привидно штите дрво, а изједају га унутра. Кров би овај требало премазивати на сваких 4-5 година и он може доживети читав век. Поколењу треба оставити у аманет да то одржавају.“
Катран
Коришћен је у прошлости као лек. Некада се производио на Златибору, а данас га још мало има на Мокрој гори. И то смо успели да запоставимо и уништимо. Прича ми Ивица како се катран у западним земљама продаје у малим бочицама за велике паре и да је одличан у примени производње намештаја. Као лек се користио против чира на желуцу, астме, бронхитиса, код лечења стоке… Да смо били паметнији, могли смо имати фабрику за производњу катрана. Даље Ивица прича: ,,Има и Шведска црног бора ( од кога се катран добија), али нема сунца да створи смолу. Црног бора има свуда, али нема ко да га цепка и вади катран. Зашто је он скуп? Мукотрпан је процес да изађе катран из дрвета. Највећа концентрација катрана је на метар од земље. Оно што се налази у корену је лучево дрво. У средњем веку се то користило као бакља. Од кубика дрвета може се добити до непун литар катрана.“ – закључује Ивица.
Следећа акција
Пошто је дрвена покривка била прилично испошћена, потрошили смо више премаза него што је планирано. Остаје нам да се поново окупимо следећег викенда и да премажемо кров још једном.
Има ли шта лепше од удруживања људи око истог циља, има ли шта лепше од заједништва? Поготово кад из дана у дан, из године у годину гледате како се ваш циљ остварује, како дух заједништва напредује, а самим тим и окружење у којем заједница делује. Скоро смо имали припремне радове у порти наше богомоље за постављање расвете. Црквено двориште ће бити осветљено, а сама црква ће бити обасјана са све четири стране. Приликом радова са нама је био представник Завода за заштиту споменика културе из Београда и дружећи се с нама два дана, рекао је како је право богатство када се људи на локалу удруже и покрену акције попут ове. Ово је jедини начин да се нешто промени на боље, јер фондови за културу су мали, безброј пројеката чека годинама на извршење.
Морам да напоменем да је у акцији учествовало много више људи него што се може видети на фотографијама, пошто просто није могуће све забележити у овако динамичном окружењу. Многи су долазили на кратко, неки само да би поздравили радове и раднике, а неки су учествовали донирајући пиће и храну.
Све у свему, припремни радови су завршени и сад чекамо да електричар постави лампе и рефлекторе.
У току су и припреме за премазивање читаве Цркве брвнаре уљем и катраном, а спремамо се и за још радова у унутрашњости цркве. О свему томе биће у будуће још речи, а свако ко жели да се придружи нашој заједници, добродошао је.
Сви се сећамо песме Љубивоја Ршумовића ,,Другарство“ и стихова: ,,Сви треба да знају шта другарство значи: заједно смо лепши, заједно смо јачи.“ Јесте да је песма дечја, али носи снажну поруку коју смо временом заборавили. Одрасли смо и заборавили смо да се дружимо, да се окупљамо без или са посебним разлогом, сви смо се окренули себи, својим потребама и потребама својих укућана. Зато су неизмерно вредна постала окупљања људи из села ради неког заједничког циља. Ових дана смо имали два таква окупљања, једно у Такову и једно на Савинцу. У Такову смо се окупили ради кошења великог црквеног дворишта, а на Савинцу је било окупљање због сређивања обале око Светиње и данас, ангажован је багер ради чишћења речног корита у Дичини.
Таково – акција кошења црквеног дворишта
У Такову је велика површина црквеног дворишта под травом и да би се све покосило, потребно је упослити бар два трактора са тарупима и бар седам-осам људи са тримерима. Тако је и било пре два дана (23.06.) и након неколико сати рада, сложна дружина је уредила порту. Замирисала је покошена трава, замирисале липе, а у летњиковцу се наставило дружење до мрака. Радује то што смо, уз освежење, покренули још доста битних ставки и акција за унапређење Такова и околних села, пошто су ту заједно са нама били и људи из Љеваје, Лочеваца, Синошевића и остали.
На Савинцу се у претходне четири године пливало за Часни Крст на Богојављење. Група наших људи из Горњег Милановца и околних села је на сопствену иницијативу покренула ову, сад већ традиционалну манифестацију, благословену од стране свештеника наше цркве на Савинцу.
Богојављење на Савинцу 2025.
Након завршетка, сви учесници су се одазвали иницијативи да се корито реке заједничким залагањем уреди и припреми за следећу манифестацију. Ових дана је дошао ред и на акцију, па су прошле суботе наши јунаци очистили обалу од смећа, покосили траву и врзину. Данас се на Савинцу могу видети багери како чисте речно дно. У разговору са Игором Маркељићем, који је један од иницијатора и организатор радова, сазнао сам да ће део око извора бити очишћен, али не и продубљен како би деца могла да се купају преко лета. Део испод моста до садашње бране ће бити продубљен, брана обновљена, а обала насута песком у једном делу.
Заједно смо и лепши и јачи!
Оно што је до пре неколико година упадало у око свакоме ко посети Савинац и таковску цркву, да слабо водимо рачуна о своме природном и историјском благу, пуштајући га да зараста у коров и врзину, сада се мења. Они који су носиоци тих промена су млади људи чији су корени у таковском крају, али и они који овде живе и воле свој крај. Они људи код којих ентузијазам није издахнуо, они који негују локал-патриотизам на прави начин. Без страначких боја, без подела, сви заједно ка заједничком циљу, ка напретку таковског краја.
Са овим скривеним драгуљем сам се упознао у библиотеци парохијског дома на Савинцу, љубазношћу и посредовањем оца Дарка , садашњег пароха савиначког.
Свештеник таковске цркве Станојло Р. Ковачевић, чија је служба у овој нашој цркви отпочела 1. априла 1889. године, овако почиње своју ,,књигу“ (како на једном месту пише):
Успомене
,,Из прошлости цркве таковске, прибележио и прибрао од појединих најстаријих људи из места и околине, свештеник ове цркве Станојло Р. Ковачевић, родом из Дучаловића, среза драгачевског, округа чачанског, који би посвећен у чин свештенички 25. III 1889. године, а дође за пароха ове цркве 1. априла 1889. године.“
Летопис таковске цркве
Испод увода, он се обраћа прво будућим свештеницима да ову књигу чувају за потомство и помало с љутњом се затим обраћа и ,,прошлим поповима што не хтедоше ни једног словца нигде записати из прошлости…“
О томе како је настало име села Таково отац Станојло овако пише:
,,Име овоме селу, прича се, да је дошло од турске речи из оног времена кад су турске спахије господариле овде. То се потврђује отуда што је господар целе ове околине Турчин био са својим станом у пољу лочевачком, 1/4 сахата на запад од Такова и звао се Диздар, по коме се и данас тако место зове где су му двори били, па и сво поље уз реку Дичину (Диздареву реку), зове се Диздарево поље, а и по томе што му се и данас познаје место где су му салашеви били, по чему се то место зове ‘Салашине Диздареве’. Па како је у оно време, сву ову околину и брда покривала густа шума и велика планина, то је само било чисте земље око реке Дичине.
Народ, уколико га је било, морао је овоме господару радити све јер је живео на његовој земљи, а силни господар Диздар је имао узречицу викати: ,,Так’, так’ рајо; ради, так’, так’ “ нашта су га прозвали Такалија [или Такатија], по чему је доцније и селу име остало Таково.
По томе имену најпре је звато место где је живео Диздар, а то је данашње село Лочевци и засеок таковски Mрђеница, што је било уједно и западно од Осоја, а доцније је прозвато тим именом Таково и Селиште и брдо Дрињачко, а у новије доба и Мекоте су присаједињене Такову.“
У наставку текста помиње се и то да се Мрђеница раније звала Мргоде и да је стари назив овај засеок добио ,,јер је увек са те стране, при најмањем облачку натуштено – наоблачено, а лети страшно због олуја и града, а зими због велике магле и ветрова“.
За Осоје и Дрињачко брдо пише да су били обрасли густом шумом и грмовима, од којих су понеки били дебели ,,да их нас тројица једва обухватимо“, на основу чега летописац закључује да су ови засеоци Такова били пусти више од 400 година и да није успео да сазна како су се раније звали.
Рударски крај
,,Сва су ова места некада била рударска, јер се виде и данас знаци од разних руда и ископина, као и остаци од тога рада. У Осоју и данас постоје остаци од некакве ливнице – топионице… Ту се могу видети и данас рупе у брду, у земљи, што значи да су биле или земунице за становање или је из њих копана руда…
На југу од Такова, находи се село Шарани, које долази у састав парохије таковско-савиначке. У том селу, а у месту званом Росуље, била је рударска варош Шарани. И данас се познају улице и калдрма од те вароши.“ Потес Росуље се налази на платоу кроз који протиче река Дреновица, недалеко од њеног ушћа у Дичину. Овај локалитет је познат и по старом, шестолетном храсту који је посечен због изградње коридора 11.
Летописац даље пише да је из Шарана пут водио поред реке Љесковице ка таковској Главици кроз Селиште и даље кроз села Синошевиће, Клатичево, Калиманиће, Љутовницу ,,и редом у Рудник, главну управну варош“. Да је то тако сведоче остаци од калдрмисаног бившег пута“. Затим, помиње још један пут из Шарана, који је по причи старијих људи, водио низ Семедраж кроз Клисуру брђанску, па низ Мораву ка граду Краљеву крај Ибра.
,,Где је насеобина рударска била у Таковском пољу, не може се тачно казати. Али по остацима од зидина и силним гробовима, може се закључити да је била на углу улаза реке Дичине у клисуру крај Мрђенице. Из те вароши гранао се пут уз Дичину уз поље, где су били стари двори Диздареви, па право за горње планине и брда, где су се такође руде копале. Из свега овога види се да су ова места била насељена по највише рудокопима [рударима] и то разне народности, што показују гробни остаци и надгробни споменици.“
Камени споменици око таковске цркве
Свештеник Станојло o споменицима око таковске цркве пише: ,,У реченом гробљу (од старине) находе се каменови тако велики да нису могли бити доношени без какве велике вештине, а овога камења и његове врсте нигде у овој околини нема, што значи да је из даљине довлачено… На свом овоме камењу имају понеке шаре, на некима изрезане неке главе, а ређе понеки прост крст у рељефу израђен. Неки су каменови троугласти, у дужини су по један хват…“ О гробовима пише да их је било окренутих ка истоку, али и ка западу, да је било и ,,нарочитих гробница“ зазиданих кречом и каменом. Пише како су људи из села налазили остатке од златног и сребрног накита, а да су неки тај накит кришом од власти и у бесцење ,,продавали вашарским трговцима који купују старине и мењају старе паре за нове“.
Таковска црква
,,Место на коме је данашња црква таковска, било је некада сместиште и логор страже римског одреда – посада – војске, ради чувања пута – друма – и спровода трговаца који су путовали из Краљева [?] за Рудник. Ту је становао и старешина тога одреда, а то се види и по месту и важности саме ове околине која је била начичкана насељима странаца и рудокопа [рудара]. На самоме месту где је црква, находе се велики каменови од врло тврде масе, који су више дугуљасти, а били су израђени, па их је време доста упропастило и изгладило. Нигде у овој околини овакви каменови у мајдану не находе се, по чему се зна да су довлачени из даљине.
Ови су каменови стајали на појединим гробовима, а ко су ти људи што су испод ових каменова сахрањени, нисам могао сазнати. Али по стварима што се находе, види се, да су то били великаши и старешине ондашње војничке и народне. И само је због њих ово камење довлачено из даљине (по 2000 кила). На овом месту има и таквог камења, које је дугачко до близу хват, а дебело као осредњи човек, у облику је израђено троугласто, но углови су такође тупи те камен изгледа као округао…
Од оног великог камења, један је баш према јужним вратима ове цркве. То је онај историјски камен са кога је Милош Обреновић изговорио оне значајне речи: ‘Ево мене, а ето и вас, па рат Турцима’ и на коме је се заклео да неће оставити народ и да ће га водити противу Турака. Ту се и народ заклео Милошу на послушност и на ратовање. Дакле, ту је извршено оно што је на тајном договору код Грма решено…
Камен са кога се Милош обратио народу и објавио почетак устанка
Како је римска империја изобиљавала свакојаким народима и како су римљани своје војнике премештали, разуме се да их је и на ово место долазило са свих страна и разне секте. Отуда има каменова са главом на врху камена, а и са разним шарама.
Доцније пак (након распада римске империје), кад је словенски живаљ завладао, а нарочито Срби, ту је подигнута у гробљу капела – црквица…
Кад је већ хришћанство завладало, а нарочито кад је Св. Сава – српски на оваком знаменитом месту постављао богомоље од дрвета и крстове, тада је и на овом месту подигнут крст (вели прича)…“
Састанак у Такову 1865. године. Прослава педесетогодишњице од устанка и реконструкција историјског догађаја. Фотографија Анастаса Јовановића.
О грађењу садашње цркве брвнаре у Такову постоје две различите приче које су се сачувале кроз народно предање. Прва је она о којој 1865. године пише академик Милан Ђ. Милићевић у свом ,,Писму из Такова“ , а друга је прича о чобанину Порчи коју је забележио Миленко С. Филиповић педесетих година двадесетог века. Свештеник Станојло у својим ,,Успоменама“ такође помиње Порчу и његову жељу да се, након што се обогатио, одужи своме селу тако што ће подићи нову цркву на темељима старе коју су Турци запалили 1725. године.
На данашњи дан 1815. године у таковској цркви окупили су се сви виђенији Срби тога времена. Након Свете Литургије и причешћа, у црквеној порти су изабрали Милоша Обреновића за вођу устанка. Ово се може сматрати централним догађајем након кога су наши преци кренули у ослобађање од вишевековног ропства под Османлијама.
Мали-велики јубилеј
Данас, после 210 година, такође је служена Света Литургија и скупило се нешто мало више људи него обично када се недељном Литургија служи у таковској брвнари. У својој беседи свештеник Дарко је скренуо пажњу на то колико је овај дан значајан за нас Србе. Значајан је толико, да би данас таковска порта требала бити премала да прими сав народ . Како један мој саговорник рече, данас би требало да су овде и највиши представници државе и црквени великодостојници, представници општинске власти и представници опозиције, народ из свих крајева Србије и из осталих српских земаља. На жалост, остаје нам само да се питамо зашто то није тако? Зашто је некоме пало на памет да раздвоји дан почетка устанка од великог хришћанског празника Цвети?
Након Свете Литургије и трпезе љубави која је послужена у нашем летњиковцу, порту цркве преплавили су планинари из планинарских клубова из Чачка, Ужица, Зворника, Горњег Милановца. Око 140 људи се скупило и кроз дружење, песму и игру прославило овај велики дан. Била је ово 35. традиционална акција у организацији ПСД ,,Рудник“ из Горњег Милановца.
,,Кроз бојеве носилa га крв немирна и јуначка…“ пева народни гуслар Максим Војводић стихове Славка Перошевића у савременој епској песми ,,Карађорђев војевода Милић Дринчић“ из 2020. године. Песник пише, а гуслар пева о јуначким подвизима Милићевим, о неустрашивим јуришима на турске шанчеве, о многим посеченем турским главама и помиње све устаничке битке у којима се Милић борио. Најјачи утисак на мене је оставио део песме у којем се описује двобој Милића Дринчића са Јусуф-агом. Овог Турчина песник описује као горостаса кога је било страшно и погледати.
,,Кад је оно према Рашкој
ударио Нуман-паша,
Јусуф-агу на мегдан је
срео Милић харамбаша.
Пред бој сами на Суводол
у затишје прије буре,
с голом сабљом у десници,
појави се силно Туре.
Погледати тог орјата [дива]
бјеше страшно и језиво,
махнит вранац од бијеса
под њимe се попречио.“
Песма даље каже како је овај страшни Турчин иступио испред турске војске и позвао Карађорђа на двобој. Милић је на те речи одмах скочио на свог коња и појурио према грозном непријатељу. Два јунака коњима су, у јуришу кренули један ка другом. Јусуф-ага је први опалио из свог џефердара, али је промашио. Тада је и Милић запуцао и његов метак је оборио агу. Вешти Милић је затим скочио са свога коња и оштром сабљом ударио Турчина по врату. Овим чином преплашена, војска Нуман-паше је изгубила тог дана бој на Суводолу, после љуте борбе са Карађорђевим устаницима.
Већ одавно сам планирао сусрет са Мирославом Дринчићем који са породицом живи у Брусници. Пошто се устанички војвода Милић није женио, Мирослав није његов директни потомак, али веома добро памти приче свога оца и деде у којима се величао њихов славни предак.
О Мирославу не бих сада пуно писао, пошто би се о њему могла написати читава књига, али ћу покушати у четири реченице да представим мог драгог саговорника. У уводу у разговор објаснио сам му да се бавим промоцијом таковског краја јер желим да урадим нешто корисно за наш крај, а на то ми је он одговорио: ,,Сваки човек има три перцепције. Прва је перцепција самог себе, онаквог себе, каквог желимо да прикажемо свету у најлепшем светлу. Друга перцепција је она каквом свако од нас себе види, али не жели да за њу нико сазна (наша лоша страна). Трећа је она којом нас Бог види, а он види све.“
Породично стабло Дринчића, рађено 2020.
С колена на колено
Прича о чувеном братсву Дринчића, о великом ратнику Милићу и многе друге које су се као предање сачувале до данашњих дана, запамтио је Мирослав захваљујући свом оцу Душану и деди Велимиру. Овако говори Мирослав:
,,У Теочин су Дринчићи дошли из Црне Горе, из околине Шавника, са Дробњака. По једној причи, они су тамо побили неке Турке, па су морали да се склоне бежећи од освете. Кренуло је готово читаво братство Дринчића. Међутим и дан-данас постоји то братство на Дробњаку. Још увек се састају у задњу недељу јула у Дужима, селу поред Шавника.“
Мој саговорник даље описује сеобу братства које је, услед историјских околности, било приморано да се повлачи током више година. Прво су стигли у једно село код Фоче, где је део братства примио ислам, док су остали задржали прађедовску веру. Потом су се раселили у околину Зенице, Сарајева и Косјерића, где су неки остали и данас. Један део је отишао у Теочин, у време када су већ назирали велики сукоби са Турцима.
,,У Теочин су из тог братсва дошла четири брата“ – каже Мирослав. ,,Од њих је један био Милић Дринчић. Дошао је као момак, није се женио и није имао директних потомака. У Теочину су направили једну кућу која је била ,,у потоку“ и тешко је било уочити је са раздаљине од сто-двеста метара. Овај део братства је био тај који је најдаље отишао од родног села под Дурмитором.
У то доба су почињали бојеви са Турцима. Милић је често био у хајдуцима. Кад кажем хајдуцима, не мислим на криминалце, него на хајдуке који су били заштита народу. Учествовао је (углавном) у свим бојевима с Турцима по широј околини овога нашега краја. Онда је у боју на Руднику постао буљубаша. Тада већ он почиње да командује јединицом која се звала Црногорска, пошто се раније таковска област звала Црногорска кнежина Рудничке нахије. Често је имао састанке са осталим старешинама тако да је увек био у центру збивања.
После пропасти Карађорђевог устанка он је остао у Србији. Касније је био на свим састанцима за припрему Другог српског устанка. Био је у Такову на подизању устанка и после тога је командовао јединицом својих Црногораца.
Како се устанак ширио, он је добијао све веће задатке и јединица му се увећавала. На боју на Љубићу је имао пресудну улогу кад је дошао са триста својих коњаника и напао Турке који су држали Чачак. Ту се доста истакао и као такав је већ задобио чин војводе.
При крају устанка, кад се већ видело да ће Срби да победе, почело се размишљати о власти после рата. Мој покојни деда ми је причао да је Милић имао дуел са Милошем Обреновићем. За њега се говорило да је био женскарош. Милић му је једном у расправи рекао: ‘Само ти иди за тим женама… проћи ће ово, па ћемо ми видети ко ће владати Србијом после рата’. По причи мога деде, то је била кап која је прелила чашу и Милош је одлучио да га склони. Он је склањао све оне који би му могли бити конкуренти, па је претпостављам и за Милића мислио исто. Онда је Милош задужио Маркељу Драшкића из Полома да га убије, а овај је извршио свој задатак у Дубљу где је била и задња устаничка битка.“
Битка на Дубљу, мурал у порти цркве у Дубљу
Даље Мирослав о Милићу прича:
,,Деда ми је причао да је Милић убијен с леђа. Пошто је био на челу своје јединице, кад је видео да је погођен, он је сјахао и наслонио се на коња док су његови саборци поред њега пролазили. Неко га је питао зашто је стао, а он је одговорио: ‘Само ви пролазите, морам да затегнем колан’. Они нису сумњали у његову храброст, веровали су да му је попустио колан на седлу. Међутим, он није хтео да каже да је погођен како морал војсци не би опао, а када су сви прошли он се срушио мртав на земљу.“
До Мирослава су стигле и ове приче: ,,Кажу да Милић није обраћао пажњу на свој изглед и одело. Не због тога што није имао новца да га купи и одржава, него једноставно, такав је био по природи. Такође, био је доста прек, али не неразумно прек. Није трпео непослушност. Поштовао је договорена правила и није дозвољаво да се од тих правила одступи. То је било и разумљиво, јер устанак је био на климавим ногама. Свако дезертерство, дефетизам или колебљивост је могла скупо да кошта. За њега кажу да није према томе имао толеранцију.
Деда помиње још једног брата који је све време био с њим, али нисам сигуран да ли је то био Стеван. Он је преживео и вероватно је он пренео причу о Милићевој смрти.“
На крају мој саговорник закључује:
,,И поред стварно великог јунаштва, војне вештине, сналажљивости и храбрости у бојевима, као и (условно речено) преке нарави коју је морао да има да би одржао војску у борбеном стању, мислим да је иза свих тих карактеристика био истински и непоколебљив војник Господа и спаса нашега Исуса Христа.
То се види кроз сав његов овоземаљски живот. Ту мислим на трпљење, смирење и жртву јер је на крају и свој живот дао за ближње.
Није формирао породицу да би могао да се посвети борби за слободу народа, није сам себе истицао јер само Господ то може, није се отимао око власти јер то не припада истинском хришћанину. И због свега тога захвалан сам Господу што потичем од таквих људи.“
Као живи сведоци историје и данас у порти савиначке цркве стоје два дрвена чардака. Један је припадао породици Петровић из Дренове, а други је био у власништву, ни мање ни више, него кнеза Милоша Обреновића. Према неким записима, овде је било изграђено доста оваквих чардака још у време грађења савиначке цркве. Ти чардаци су служили за смештај мајстора који су били ангажовани на изградњи храма. Пошто нисам успео да нађем податак када су ова два тачно саграђена, може се претпоставити да су и они из тог периода. Други извор који такође указује на то да су ови чардаци грађени двадесетих година 19. века је опис прославе освећења цркве:
,,Освећење нове савиначке цркве, која је узела Светог Саву за свога заштитника, било је у недељу, 19. јула 1821. године. Тога дана била је ‘млада недеља’ и одржавао се савиначки сабор.
[…]
Правитељствена народна канцеларија је, за припрему ове црквене и народне свечаности, издвојила из државне касе 1.000 гроша. Овим новцем набављена је храна, ракија и друге потребне ствари за кнежеве бројне госте и учеснике сабора. Овом приликом није изостала ни она надалеко позната гостољубивост наших сеоских домаћина. Они су се посебно припремали за ову свечаност. Као познати сточари, имали су на располагању велики број јагњади, јаради и прасади, које су ‘уредили’ и печене донели, са осталим јелима, на сабор. Није изостала ни чувена домаћа ракија. За смештај високих гостију било је изграђено више чардака, а за смештај коња кнежеве пратње пространа штала („ар“) од дрвене грађе. Осим тога, на располагању је била и црквена кућа, подигнута за становање калуђера, која је касније била стан свештеника савиначке цркве.“
Оба чардака су грађена на исти начин и истих су димензија. У основи су 4х4 метра, имају темеље зидане од камена. Греде, стубови и талпе су од тесаног храстовог дрвета.
Састоје се из две просторије од којих је једна приземна, а друга на спрату. Доња просторија је висине 2 метра и она је служила за дневне активности, док је горња служила као просторија за спавање. И она је висине 2 метра, тако да је укупна висина чардака (заједно са кровом) око 5,5 метара.
Доња зона чардака је грађена од хоризонтално ређаних и уклапаних тесаних талпи, дебљине од 8 центиметара. Испред улаза у доњу просторију, у ширини од једног метра, постављене су степенице које воде у горњу одају. На врху је повећи отвор који се затвара дрвеним тесаним капком. Затворен капак је у равни са подним даскама и тако спуштен идеално обезбеђује простор и чини га максимално функционалним.
Улаз у чардак фотографисан из горње просторије
У горњој просторији су на неколико места остављени „прозори“ на којима су такође дрвени капци који се могу отварати и затварати. Изграђени су врло једноставно, постављени на шарке, а затварају се и отварају везивањем или одвезивањем комада жице.
Прозор у горњој просторији
Кров је ,,на четири воде“ и покривен је ћерамидом. У горњој просторији плафон формиран од дасака које леже на гредама кровне конструкције. Према обради ових дасака, може се закључити да су доста касније постављене или је рађена поправка првобитног плафона. Једино су оне обрађене машински, а сва остала грађа је тесана.
Милошев чардак на Савинцу
У горњој зони на спољним зидовима постављани су косници који врло добро обезеђују да ова грађевина још увек стоји равно. Тек на њима се може видети по који закуцан ковани ексер.
На угловима су талпе усецане одозго и одоздо и тако слагане једна у другу. Везивање на овај начин је веома добро и поуздано и нема потребе за додатним осигуравањем ексерима. Овакав систем уклапања се назива ћерт (на ћерт).
Уклапање на ћертПетровића чардак на Савинцу
Реч мајстора
Нема тог заљубљеника у народно градитељство који не би пожелео да овакав чардак има у свом дворишту. Што се мене тиче, мислим да бих врло радо заноћио у њему. Па чак и да му не пронађем употребну вредност, волео бих само да ми стоји у дворишту и да га гледам сваки дан са уживањем.
Да би се данас направио овакав чардак, потребна је и солидна инвестиција. Како бисмо оквирно утврдили колика би та инвестиција била, замолио сам мог доброг другара из села да направи рачуницу.
Микан Марковић је у Такову на гласу као добар и педантан мајстор који зна са дрветом. Пошто је машинац по образовању, врло добро познаје и рад са металима. Спој ове две области чини га врло вештим и способним мајстором да се ухвати у коштац са врло захтевним пројектима. Иза себе има велики број изграђених летњиковаца, вајата и осталих грађевина од дрвета.
Након што смо обишли чардаке, Микан је узео папир и оловку и израчунао приближну суму која би била потребна за куповину храстовине.
Мајстор Микан
Дошли смо до 5,5 кубика дрвене грађе. С обзиром на то да за овакав објекат није потребна храстова грађа прве класе, цена по кубику би била око 750 евра, што укупно износи 4125 евра. Поред тога, за изградњу би требало бар 4 радна дана, а то би коштало 2000 – 2500 евра (ову информацију сам добио од другог мајстора). Што се тиче црепа ту ставку нисмо рачунали, пошто су могуће различите калкулације. Покушао сам сам да дођем до цене користећи интернет претрагу. Ако би се користио бибер цреп (кога иде 17,80 ком./m2 х 25m2), то би коштало око 530 евра. Када се све ове ставке саберу, за изградњу чардака би требало издвојити око 7155 евра. Наравно, као што већ поменух, ово је груба рачуница. За тачну рачуницу би требало направити прецизну спецификацију и пронаћи најповољније цене за материјал и рад.
Узор за модерну градњу
У разговору са нашим свештеником, сазнао сам да се планира акција сређивања ових бисера народног градитељсва који се налазе у порти савиначке цркве. Свакако да је и историјска вредност коју имају још један велики разлог да им се посвети већа пажња. Оно што би такође могло бити занимљиво, је идеја да се ови чардаци узму као модел за нове објекте који би имали туристичку намену. Аутентична архитектура за смештај љубитеља српске историје, којом је овај крај пребогат.
Замишљам неко мало туристичко село у коме би куће биле направљене по узору на Милошеву кућу у Црнући, по узору на шумадијске вајате и чардаке. Наравно, сетим се и огромног потенцијала који овај крај има за развој туризма. Рудничко-таковски крај је богат не само историјом, већ и народном традицијом, природним лепотама, добрим и племенитим људима, вредним домаћинима. Овде је рај за планинаре, бициклисте, идеално за рекреативце и љубитеље природе, за одмор за породице са малом децом, за ђаке и студенте жељне знања и историје ,,из прве руке“. Оно што нам је од Бога дато је већ ту, само нам треба добра организација, паметно планирање и воља да се крене напред ка заједничком циљу.
Празник Богојављење спада у ред великих празника које Српска Православна Црква прославља у току једног годишњег циклуса. Догађај који се десио на овај благи дан, а који је описан у Новом завету је крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану. О томе Свети Владика Николај Жички у ,,Прологу“ између осталог пише: ,,При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: ‘Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета’ (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени.“
Освећење воде на Савинцу
Након одслужене Свете Литургије, сав верни народ се сабрао испред Цркве Светог Саве на Савинцу, како би учешћем у молитви присуствовао чину освећења воде. Призивањем Светог Духа, крстоликим благосиљањем и погружавањем крста у воду, свештеник је извршио чин освећења воде, коју је окупљени народ поделио и однео кућама. Освећена вода се не квари, а упортебљава се као помоћ у телесној немоћи или болести или у одбрани од злих сила. Међутим, света вода није никакав мађионичарски трик, нити има неке магијске моћи. Потребно живети хришћански, постове држати, службе у храму посећивати, трудити се у задобијању врлина и борити се против греха, а свету воду уз молитву користити.
Данас је било прилично хладно (око -5° C, а по субјективном осећају и -10° C) чак и нама који смо обучени и закопчани до грла гледали храбре људе, младиће, дечаке, па и једну неустрашиву (уједно и најмлађу учесницу) девојчицу Даницу, ученицу првог разреда основне школе.
Ово окупљање већ постаје традиционално, јер се већ четврти пут заредом одржава на Дичини код Савиног извора. Из године у годину расте број учесника којих је данас било 64. Пошто Дичина није била бовољно дубока није се могло пливати, па су учесници ушли у воду и потапајући се по три пута, редом излазили код извора. Ту их је чекао отац Дарко, Часни крст и икона са представом Богојављања.
При уласку у воду, сви учесници су загрмели као један: ,, БОГ СЕ ЈАВИ“, а окупљени народ је гласно одговорио:,, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ“. Потом су сви у глас изговорили ,,Оче наш“ и загазили у хладну Дичину.
На крају, сала парохијског дома је била мала, али смо сви некако успели да уђемо и да се послужимо на богатој трпези Љубави, коју су наши домаћини уз помоћ верног народа припремили.
Богу хвала, ни сама црква није била довољно велика да прими сав верујући народ, па је доста људи службу пратило преко разгласа и у служби учествовало испред Милошеве задужбине.
После велике паузе, поново сам кренуо са другарима из Планинарско-смучарског друштва ,,Рудник“ у нове пешачке авантуре. Волим ове туре ,,по локалу“ јер је то увек прилика да се чују нове занимљиве приче о историји овога краја и да се виде до сад невиђене лепоте којима нас је природа даровала.
О Мајдану сам већ раније писао као о једној о многих тајни које крије рудничко-таковски крај. Најзанимљивији део о Мајдану у књизи Миленка С. Филиповића ,,Таково“ ми је онај где пише: ,,Прича се да је у Мајдану била варош Сребреница и да је из ње пошло у косовску битку 200 сабаља. Ту је, живело, кажу, толико народа, да је уз Ријеку, од цркве до Градине, било 77 касапница и док сунце изиђе није се већ могло добити меса.“ Просто невероватно из перспективе нашег времена, с обзиром на то да у селу сада живи неупоредиво мањи број људи.
До сад овим селом нисам прошетао даље од мајданске цркве. Када се настави даље асфалтним путем, поред Јазинског потока, налазе се две времешне воденице и неколико прелепих старинских кућа. Ту је и једно омање језеро, вероватно настало вештачким путем за потребе воденица.
Чим смо прешли поток, пут нас је одвео уз брдо све до 640 метара надморске висине и прелепог видиковца на Ђурђевцима.
Наравно, на врху је увек добра прилика за заједничку фотографију са развијеном заставом ПСД ,,Рудник“.
Стаза се даље, час спуштала до неког од многобројних потока, час настављала стрмо уз брдо. Не толико захтевна, ипак ме је натерала да се добро задишем. Здрав и чист хладан ваздух, напрезање мишића у ногама и рукама, које додадно активирају синхронизовани покрети штаповима, прави су лек за душу и тело. Поготово за људе (као ја) који по читав дан седе у канцеларији испред монитора и рачунара.
Илића поток, Трлине, бања у Сврачковцима
У подножју брда Ђурђевци налази се Илића поток који смо успешно прешли, иако је камење преко кога смо газили било залеђено.
Имали смо и доста препрека на путу. У моменту сам помислио како би овакве препреке биле несавладиве када би се неко аутом запутио овуда. Убрзо сам се насмејао овој помисли, пошто сам схватио да свако ко би и покушао да прође овуда аутом не би стигао даље од Јазинског потока, одакле смо кренули.
Сврачковци, бања
Извор темо-минералне, лековите воде у Сврачковцима, назива се још и ,,светињом“. Вода са овог извора помаже у лечењу кожних болести, помаже код бржег зарастања рана, као и за чишћење мокраћних канала и бубрега, ако се пије током одређеног временског периода. Богата је минералима и сумпором. Међутим, иако већ вековима људи користе ову лековиту воду и даље се сматра ,,дивљом“ пошто није уређена. На месту где на неколико места вода избија из стена, сазидана је мала, скромна бетонска зграда са четири кабине за туширање.
Окрепљење
У Сврачковцима смо свратили код Слоба Лазића, да се мало одморимо и окрепимо храном и куваним вином које нам је овај љубазни домаћин припремио у својој кући. У дворишту овог заљубљеника у село налази се дивна старинска кућа коју он намерава да реновира. Свуда около су његови воћњаци и кошнице пуне пчела.
Наставили смо даље ка Мијовој коси, а потом се спустили до потока Речица у засеоку Думача и стигли до Шевиног гроба.
Шевин гроб
Прича о Шеви је врло потресна. Додуше, оно што знам о овом случају који је у својој књизи ,,Срце у камену“ забележио Саша Савовић:
,,Топоним Шевин гроб је тачка трагичног удеса младе жене и њеног детета. Место на ивици букове шуме, близу речице, припада засеоку Думача у катастарској парцели Драгана Павловића, Кића. Шевин гроб је тешко видљив. Од сеоске продавнице постоји скретање за локални каменолом. Пут земљани иде уз речицу, ка рачвању два потока између којих је шума. Скретање десно, уз поток који зову Речица, води до каменитог обележја. По казивању, „с колена на колено“, овде је пре више од једног века зверски убијена самохрана мајка Шева и њена петогодишња девојчица којој се не зна име. Жена је била родом из гружанских села, пука сиротиња. Звали су је Шева, јер је стално певала. Њено обилажење кућа у околини да би испросила нешто хране, било је кобно. У то време, селом су почела умирати деца. Прогласише је урокљивом и да се бави вештичарењем. По правилу, неко је упро прстом у њу. Враћајући се са литија из Сврачковаца, сачекали су је на овом месту близу потока и њу и дете убили глоговим коцем. Ту су обоје покопани. Умирање деце није престајало. Неко се сетио да је то клетва над селом због двоструког убиства.“
Оно што сам још сазнао је то да су све куће у којима су живели они који су осудили Шеву и њену ћерку угашене, а да је народ прозвао место на коме се оне налазе Злокуће.
Поред старог каменог обележја, знатно касније додата је и плоча са натписом следеће садржине:
,,Овде је на свиреп начин, убијена жена по надимку Шева и њена петогодишња ћерка. Под глоговим коцем скончаше последње дане као доказ велике заблуде тадашњег времена. Љубо Домановић – Соколићи“. Време у које се одиграла ова несрећа, као ни када је постављена новија плоча није записано, једино што је записано је име човека који је поставио епитаф.
Одредиште
Одавде смо пратили Речицу све до њеног улива у реку Гружу и регионалног пута за Крагујевац, где су нас чекала угрејана такси возила.
Уз Речицу смо видели неколико лепих старих кућа, до којих се стиже преко мостића од брвана.
Као што већ раније написах, волим ове локалне стазе, јер заиста, читаво богатство природе, историје, културе, традиције… крије наш рудничко-таковски крај, а наши искусни другари планинари, који га изузетно добро познају, уз пут несебично деле оне приче које су се у народу преносиле са колена на колено.
