Градић поред Такова

Прочитао сам негде да је требало град формирати у атару села Такова уместо у Бесном Пољу. Пошто ово није урађено (да се мало нашалимо), сада нам је административни центар таковског краја удаљен десетак километара од самог Такова. Али није то највећи проблем мештана Такова. Највећи је тај да се сва питања села решавају у граду, да се ми сељаци ништа не питамо, нити о било чему одлучујемо. Препуштени смо на милост и немилост људима који седе у општинским фотељама. Другим речима, село нема свог домаћина, а самим тим нема никакву стратегију развоја.

Оно што људи из фотеља често спомињу је туристички потенцијал села. На то су баш поносни. Једино што недостаје у тој лепој причи је иницијатива од стране надлежних институција да направе први корак ка реализацији тог потенцијала, о коме се говори и пише још од почетка 20. века и од тад, ни макац. Скоро смо имали добру шансу да добијемо једну лепу бициклистичку и пешачку стазу, али изгледа да то није било битно људима који одлучују. Уместо стаза добили смо одличну писту за тешке камионе са још тежим приколицама да свакодневно парадирају „нашим“ новим путем. Драги туристи, дођите да видите шлепере из свих крајева Србије и из околних земаља!

Нисам хтео о томе овај пут, али ето, ток мисли ми оде на ту страну. Хтео сам да фото-апаратом забележим један јулски дан, веома топао и сунчан до неког доба, а онда тмуран, ветровит уз пљускове кише. Нисам дуго био на врелом асфалту у моменту када почиње да пада киша. Заборавио сам на то непријатно искуство. Док га киша кваси, асфалт упија воду и цврчи, а уједно испушта врелину и тежак мирис у ваздух. Толико тежак да се једва може дисати.

Фотографске цртице из Горњег Милановца: