Брезна

Пут који води до горњих села, након Бершића из правца Такова, пролази кроз Брезну. Наставља даље, где се једним делом одваја ка Прањанима, а другим делом иде ка Равној Гори. Од Бершића пут води узбрдо, уз много оштрих кривина. Са обе стране пута су домаћинства неправилно распоређена по брдовитом терену – нека активна, нека служе за повремени одмор, а доста је и оних угашених (нажалост). То је оно што од Брезне види свако из свог аута док пролази овуда. Међутим, да би се видела ,,варошица“, потребно је сићи са главног пута, спустити се неких двеста метара ниже. Ту протиче речица, ту су основна школа и црква и неколико лепих сеоских кућа.

Поново сам одушевљен лепотом наших села, чак толико да сам се у једном моменту запитао да ли претерујем са одушевљењем. Такође, поново ми се намећу и иста питања: како је могуће да су нам овако лепа и питома села готово запустела и имамо ли довољно памети и снаге да их поново оживимо?

Тајновит предео – Неваде, Сврачковци и Мајдан

Близина Рудника, чија богата историја сеже у далеку прошлост (2500. – 2000. година пре нове ере – локалитет Прљуша, Мали Штурац), утицала је свакако и на околна села. ,,У Мајдану се веома често налазе римски, средњевековни српски и други новци“, пише Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таково“. У свом чланку „Неваде – непознати утврђени град у Србији“, Сима Ћирковић српски историчар и члан САНУ помиње Неваде као једно од утврђења слично ономе у Голупцу, Борчу и Честину. Нажалост, тачна локација утврђења није дефинисана, а постоји неколико теорија где би она могла бити. Друга тајна је везана за закопано благо Ђурађа Бранковића. По неким (непоузданим) изворима оно је закопано негде у Сврачковцима (четрнаест сандука злата на дубини од 32м). Трећа, али не и последња тајна, везана је за Орловића Павла и његову кулу. Постоји предање да је Павле живео у Красојевцима, а Миленко С. Филиповић пише да су у време када је писао књигу ,,Таково“ (1950. – 1955.) постојали темељи поменуте куле. Он пише и ово: ,,Прича се да је у Мајдану била варош Сребреница и да је из ње пошло у косовску битку 200 сабаља. Ту је, живело, кажу, толико народа, да је уз Ријеку, од цркве до Градине, било 77 касапница и док сунце изиђе није се већ могло добити меса. Поред Мајданске и Рудничке Реке стоје масе шлакње, али је више има поред Мајданске Реке. За један јаз испод куће Љ. Бановића веле да је служио за ливницу „Римљанима“. Сељаци разликују „римску“ и Карађорђеву шлакњу. Шлакња се употребљава за насипање друмова. У новије време је обнављан рударски рад у више махова: крајем 19 века, затим за време аустро- угарске окупације 1915-1918. Од 1952 врши се експлоатација цинка и олова. Ниже Красојеваца је место Бездан. Ту је вађена руда и место jе прозвано по томе.

Много се прича о деспоту Ђурђу и Проклетој Јерини. По предању, и она и Ђурђе су сахрањени на месту Јелен-камен крај Рудничке Реке. По предању, на вису Градини била је њена кула и остаци зида се зову Јеринин Град (Јеринград, Јелинград). Општа су причања о томе како је она терала људе на кулук и како јој је и на тај град допреман врућ хлебац из руке у руку. И овде се прича о њену грађењу Острвице. По народном предању, неки владар је сахрањен у Језеру, у пећини с водом изнад кућа Цветића.“

И када већ пишем о тајнама, морам поменути још и ово. Нисам до данас никада био у овом делу Мајдана, десно са магистралног пута који води даље ка Руднику. Скровито село са белом црквицом на узвишеном платоу, старе сеоске куће на четири воде, речица, мноштво скривених кутака… Ова тајна је засенила све остале.

Брусница

Брусница је село са богатом историјом. Помиње се први пут у време цара Душана у једном од докумената тог времена. Касније, у време турске владавине постаје седиште Рудничке нахије, а по ослобођењу седиште Рудничког округа. Ипак, најпознатије је по томе што је место порекла Обреновића.

,,Име Стара Чаршија је успомена на доба када је у Брусници било средиште за овај крај, па и за читав округ. Из тог времена стоји само још једна кућа (писано у периоду 1950.-1960.) и то у рушевинама, а познаје се и место где је био конак Господара Јована Обреновића (на њиви Милорада Ковачевића преко пута цркве), у ком је доцније био окружни суд, до пресељења у Горњи Милановац. Када је 1825. Јоаким Вујић био у Брусници, у њој је било највише 30 домова и то су били већином дућани. Ту је била резиденција Јована Обреновића, у чијој се кући налазила и школа са 26 ученика…“ (Миленко С. Филиповић – Таково)

Млађи брат кнеза Милоша господар Јован Обреновић, подигао је цркву у Брусници 1836. која је посвећена Светом Николи. Црква је у дужем периоду након завршетка Другог светског рата била занемарена, те је доспела у јако лоше стање. Завод за заштиту споменика културе из Краљева извршио је рестаурацију и конзервацију у периоду 1972. – 1974. и тиме је ово здање привео основној намени. Међутим, дуго после тога, службе су вршене повремено, а може се слободно рећи и врло ретко. Ситуација се у многоме поправила 2003. године када је свештеник Предраг Бојовић добио задужење да служи у овој светињи. Тада се формирала заједница верника и храм је почео да живи литургијским животом у правом смислу. Данас овде служи отац Владимир Воштић, заједница је још увек активна, а црквени живот овде напредује. Труд који отац Владимир улаже видљив је већ при уласку у црквену порту као и током његове беседе на Светој Литургији коју увек пажљиво припреми.

Од 1994. године у порти цркве, почивају земни остаци Милана и Јакова Обреновића и њихових супруга Ђурђије и Стоје.

Брусница је до оснивања града Горњег Милановца била и седиште општине, а данас је ово село део мирне приградске зоне од чије је старе славе остала само Црква Светог Николе и назив Стара чаршија.