Сви се сећамо песме Љубивоја Ршумовића ,,Другарство“ и стихова: ,,Сви треба да знају шта другарство значи: заједно смо лепши, заједно смо јачи.“ Јесте да је песма дечја, али носи снажну поруку коју смо временом заборавили. Одрасли смо и заборавили смо да се дружимо, да се окупљамо без или са посебним разлогом, сви смо се окренули себи, својим потребама и потребама својих укућана. Зато су неизмерно вредна постала окупљања људи из села ради неког заједничког циља. Ових дана смо имали два таква окупљања, једно у Такову и једно на Савинцу. У Такову смо се окупили ради кошења великог црквеног дворишта, а на Савинцу је било окупљање због сређивања обале око Светиње и данас, ангажован је багер ради чишћења речног корита у Дичини.
Таково – акција кошења црквеног дворишта
У Такову је велика површина црквеног дворишта под травом и да би се све покосило, потребно је упослити бар два трактора са тарупима и бар седам-осам људи са тримерима. Тако је и било пре два дана (23.06.) и након неколико сати рада, сложна дружина је уредила порту. Замирисала је покошена трава, замирисале липе, а у летњиковцу се наставило дружење до мрака. Радује то што смо, уз освежење, покренули још доста битних ставки и акција за унапређење Такова и околних села, пошто су ту заједно са нама били и људи из Љеваје, Лочеваца, Синошевића и остали.
На Савинцу се у претходне четири године пливало за Часни Крст на Богојављење. Група наших људи из Горњег Милановца и околних села је на сопствену иницијативу покренула ову, сад већ традиционалну манифестацију, благословену од стране свештеника наше цркве на Савинцу.
Богојављење на Савинцу 2025.
Након завршетка, сви учесници су се одазвали иницијативи да се корито реке заједничким залагањем уреди и припреми за следећу манифестацију. Ових дана је дошао ред и на акцију, па су прошле суботе наши јунаци очистили обалу од смећа, покосили траву и врзину. Данас се на Савинцу могу видети багери како чисте речно дно. У разговору са Игором Маркељићем, који је један од иницијатора и организатор радова, сазнао сам да ће део око извора бити очишћен, али не и продубљен како би деца могла да се купају преко лета. Део испод моста до садашње бране ће бити продубљен, брана обновљена, а обала насута песком у једном делу.
Заједно смо и лепши и јачи!
Оно што је до пре неколико година упадало у око свакоме ко посети Савинац и таковску цркву, да слабо водимо рачуна о своме природном и историјском благу, пуштајући га да зараста у коров и врзину, сада се мења. Они који су носиоци тих промена су млади људи чији су корени у таковском крају, али и они који овде живе и воле свој крај. Они људи код којих ентузијазам није издахнуо, они који негују локал-патриотизам на прави начин. Без страначких боја, без подела, сви заједно ка заједничком циљу, ка напретку таковског краја.
Са овим скривеним драгуљем сам се упознао у библиотеци парохијског дома на Савинцу, љубазношћу и посредовањем оца Дарка , садашњег пароха савиначког.
Свештеник таковске цркве Станојло Р. Ковачевић, чија је служба у овој нашој цркви отпочела 1. априла 1889. године, овако почиње своју ,,књигу“ (како на једном месту пише):
Успомене
,,Из прошлости цркве таковске, прибележио и прибрао од појединих најстаријих људи из места и околине, свештеник ове цркве Станојло Р. Ковачевић, родом из Дучаловића, среза драгачевског, округа чачанског, који би посвећен у чин свештенички 25. III 1889. године, а дође за пароха ове цркве 1. априла 1889. године.“
Летопис таковске цркве
Испод увода, он се обраћа прво будућим свештеницима да ову књигу чувају за потомство и помало с љутњом се затим обраћа и ,,прошлим поповима што не хтедоше ни једног словца нигде записати из прошлости…“
О томе како је настало име села Таково отац Станојло овако пише:
,,Име овоме селу, прича се, да је дошло од турске речи из оног времена кад су турске спахије господариле овде. То се потврђује отуда што је господар целе ове околине Турчин био са својим станом у пољу лочевачком, 1/4 сахата на запад од Такова и звао се Диздар, по коме се и данас тако место зове где су му двори били, па и сво поље уз реку Дичину (Диздареву реку), зове се Диздарево поље, а и по томе што му се и данас познаје место где су му салашеви били, по чему се то место зове ‘Салашине Диздареве’. Па како је у оно време, сву ову околину и брда покривала густа шума и велика планина, то је само било чисте земље око реке Дичине.
Народ, уколико га је било, морао је овоме господару радити све јер је живео на његовој земљи, а силни господар Диздар је имао узречицу викати: ,,Так’, так’ рајо; ради, так’, так’ “ нашта су га прозвали Такалија [или Такатија], по чему је доцније и селу име остало Таково.
По томе имену најпре је звато место где је живео Диздар, а то је данашње село Лочевци и засеок таковски Mрђеница, што је било уједно и западно од Осоја, а доцније је прозвато тим именом Таково и Селиште и брдо Дрињачко, а у новије доба и Мекоте су присаједињене Такову.“
У наставку текста помиње се и то да се Мрђеница раније звала Мргоде и да је стари назив овај засеок добио ,,јер је увек са те стране, при најмањем облачку натуштено – наоблачено, а лети страшно због олуја и града, а зими због велике магле и ветрова“.
За Осоје и Дрињачко брдо пише да су били обрасли густом шумом и грмовима, од којих су понеки били дебели ,,да их нас тројица једва обухватимо“, на основу чега летописац закључује да су ови засеоци Такова били пусти више од 400 година и да није успео да сазна како су се раније звали.
Рударски крај
,,Сва су ова места некада била рударска, јер се виде и данас знаци од разних руда и ископина, као и остаци од тога рада. У Осоју и данас постоје остаци од некакве ливнице – топионице… Ту се могу видети и данас рупе у брду, у земљи, што значи да су биле или земунице за становање или је из њих копана руда…
На југу од Такова, находи се село Шарани, које долази у састав парохије таковско-савиначке. У том селу, а у месту званом Росуље, била је рударска варош Шарани. И данас се познају улице и калдрма од те вароши.“ Потес Росуље се налази на платоу кроз који протиче река Дреновица, недалеко од њеног ушћа у Дичину. Овај локалитет је познат и по старом, шестолетном храсту који је посечен због изградње коридора 11.
Летописац даље пише да је из Шарана пут водио поред реке Љесковице ка таковској Главици кроз Селиште и даље кроз села Синошевиће, Клатичево, Калиманиће, Љутовницу ,,и редом у Рудник, главну управну варош“. Да је то тако сведоче остаци од калдрмисаног бившег пута“. Затим, помиње још један пут из Шарана, који је по причи старијих људи, водио низ Семедраж кроз Клисуру брђанску, па низ Мораву ка граду Краљеву крај Ибра.
,,Где је насеобина рударска била у Таковском пољу, не може се тачно казати. Али по остацима од зидина и силним гробовима, може се закључити да је била на углу улаза реке Дичине у клисуру крај Мрђенице. Из те вароши гранао се пут уз Дичину уз поље, где су били стари двори Диздареви, па право за горње планине и брда, где су се такође руде копале. Из свега овога види се да су ова места била насељена по највише рудокопима [рударима] и то разне народности, што показују гробни остаци и надгробни споменици.“
Камени споменици око таковске цркве
Свештеник Станојло o споменицима око таковске цркве пише: ,,У реченом гробљу (од старине) находе се каменови тако велики да нису могли бити доношени без какве велике вештине, а овога камења и његове врсте нигде у овој околини нема, што значи да је из даљине довлачено… На свом овоме камењу имају понеке шаре, на некима изрезане неке главе, а ређе понеки прост крст у рељефу израђен. Неки су каменови троугласти, у дужини су по један хват…“ О гробовима пише да их је било окренутих ка истоку, али и ка западу, да је било и ,,нарочитих гробница“ зазиданих кречом и каменом. Пише како су људи из села налазили остатке од златног и сребрног накита, а да су неки тај накит кришом од власти и у бесцење ,,продавали вашарским трговцима који купују старине и мењају старе паре за нове“.
Таковска црква
,,Место на коме је данашња црква таковска, било је некада сместиште и логор страже римског одреда – посада – војске, ради чувања пута – друма – и спровода трговаца који су путовали из Краљева [?] за Рудник. Ту је становао и старешина тога одреда, а то се види и по месту и важности саме ове околине која је била начичкана насељима странаца и рудокопа [рудара]. На самоме месту где је црква, находе се велики каменови од врло тврде масе, који су више дугуљасти, а били су израђени, па их је време доста упропастило и изгладило. Нигде у овој околини овакви каменови у мајдану не находе се, по чему се зна да су довлачени из даљине.
Ови су каменови стајали на појединим гробовима, а ко су ти људи што су испод ових каменова сахрањени, нисам могао сазнати. Али по стварима што се находе, види се, да су то били великаши и старешине ондашње војничке и народне. И само је због њих ово камење довлачено из даљине (по 2000 кила). На овом месту има и таквог камења, које је дугачко до близу хват, а дебело као осредњи човек, у облику је израђено троугласто, но углови су такође тупи те камен изгледа као округао…
Од оног великог камења, један је баш према јужним вратима ове цркве. То је онај историјски камен са кога је Милош Обреновић изговорио оне значајне речи: ‘Ево мене, а ето и вас, па рат Турцима’ и на коме је се заклео да неће оставити народ и да ће га водити противу Турака. Ту се и народ заклео Милошу на послушност и на ратовање. Дакле, ту је извршено оно што је на тајном договору код Грма решено…
Камен са кога се Милош обратио народу и објавио почетак устанка
Како је римска империја изобиљавала свакојаким народима и како су римљани своје војнике премештали, разуме се да их је и на ово место долазило са свих страна и разне секте. Отуда има каменова са главом на врху камена, а и са разним шарама.
Доцније пак (након распада римске империје), кад је словенски живаљ завладао, а нарочито Срби, ту је подигнута у гробљу капела – црквица…
Кад је већ хришћанство завладало, а нарочито кад је Св. Сава – српски на оваком знаменитом месту постављао богомоље од дрвета и крстове, тада је и на овом месту подигнут крст (вели прича)…“
Састанак у Такову 1865. године. Прослава педесетогодишњице од устанка и реконструкција историјског догађаја. Фотографија Анастаса Јовановића.
О грађењу садашње цркве брвнаре у Такову постоје две различите приче које су се сачувале кроз народно предање. Прва је она о којој 1865. године пише академик Милан Ђ. Милићевић у свом ,,Писму из Такова“ , а друга је прича о чобанину Порчи коју је забележио Миленко С. Филиповић педесетих година двадесетог века. Свештеник Станојло у својим ,,Успоменама“ такође помиње Порчу и његову жељу да се, након што се обогатио, одужи своме селу тако што ће подићи нову цркву на темељима старе коју су Турци запалили 1725. године.
На данашњи дан 1815. године у таковској цркви окупили су се сви виђенији Срби тога времена. Након Свете Литургије и причешћа, у црквеној порти су изабрали Милоша Обреновића за вођу устанка. Ово се може сматрати централним догађајем након кога су наши преци кренули у ослобађање од вишевековног ропства под Османлијама.
Мали-велики јубилеј
Данас, после 210 година, такође је служена Света Литургија и скупило се нешто мало више људи него обично када се недељном Литургија служи у таковској брвнари. У својој беседи свештеник Дарко је скренуо пажњу на то колико је овај дан значајан за нас Србе. Значајан је толико, да би данас таковска порта требала бити премала да прими сав народ . Како један мој саговорник рече, данас би требало да су овде и највиши представници државе и црквени великодостојници, представници општинске власти и представници опозиције, народ из свих крајева Србије и из осталих српских земаља. На жалост, остаје нам само да се питамо зашто то није тако? Зашто је некоме пало на памет да раздвоји дан почетка устанка од великог хришћанског празника Цвети?
Након Свете Литургије и трпезе љубави која је послужена у нашем летњиковцу, порту цркве преплавили су планинари из планинарских клубова из Чачка, Ужица, Зворника, Горњег Милановца. Око 140 људи се скупило и кроз дружење, песму и игру прославило овај велики дан. Била је ово 35. традиционална акција у организацији ПСД ,,Рудник“ из Горњег Милановца.
,,Кроз бојеве носилa га крв немирна и јуначка…“ пева народни гуслар Максим Војводић стихове Славка Перошевића у савременој епској песми ,,Карађорђев војевода Милић Дринчић“ из 2020. године. Песник пише, а гуслар пева о јуначким подвизима Милићевим, о неустрашивим јуришима на турске шанчеве, о многим посеченем турским главама и помиње све устаничке битке у којима се Милић борио. Најјачи утисак на мене је оставио део песме у којем се описује двобој Милића Дринчића са Јусуф-агом. Овог Турчина песник описује као горостаса кога је било страшно и погледати.
,,Кад је оно према Рашкој
ударио Нуман-паша,
Јусуф-агу на мегдан је
срео Милић харамбаша.
Пред бој сами на Суводол
у затишје прије буре,
с голом сабљом у десници,
појави се силно Туре.
Погледати тог орјата [дива]
бјеше страшно и језиво,
махнит вранац од бијеса
под њимe се попречио.“
Песма даље каже како је овај страшни Турчин иступио испред турске војске и позвао Карађорђа на двобој. Милић је на те речи одмах скочио на свог коња и појурио према грозном непријатељу. Два јунака коњима су, у јуришу кренули један ка другом. Јусуф-ага је први опалио из свог џефердара, али је промашио. Тада је и Милић запуцао и његов метак је оборио агу. Вешти Милић је затим скочио са свога коња и оштром сабљом ударио Турчина по врату. Овим чином преплашена, војска Нуман-паше је изгубила тог дана бој на Суводолу, после љуте борбе са Карађорђевим устаницима.
Већ одавно сам планирао сусрет са Мирославом Дринчићем који са породицом живи у Брусници. Пошто се устанички војвода Милић није женио, Мирослав није његов директни потомак, али веома добро памти приче свога оца и деде у којима се величао њихов славни предак.
О Мирославу не бих сада пуно писао, пошто би се о њему могла написати читава књига, али ћу покушати у четири реченице да представим мог драгог саговорника. У уводу у разговор објаснио сам му да се бавим промоцијом таковског краја јер желим да урадим нешто корисно за наш крај, а на то ми је он одговорио: ,,Сваки човек има три перцепције. Прва је перцепција самог себе, онаквог себе, каквог желимо да прикажемо свету у најлепшем светлу. Друга перцепција је она каквом свако од нас себе види, али не жели да за њу нико сазна (наша лоша страна). Трећа је она којом нас Бог види, а он види све.“
Породично стабло Дринчића, рађено 2020.
С колена на колено
Прича о чувеном братсву Дринчића, о великом ратнику Милићу и многе друге које су се као предање сачувале до данашњих дана, запамтио је Мирослав захваљујући свом оцу Душану и деди Велимиру. Овако говори Мирослав:
,,У Теочин су Дринчићи дошли из Црне Горе, из околине Шавника, са Дробњака. По једној причи, они су тамо побили неке Турке, па су морали да се склоне бежећи од освете. Кренуло је готово читаво братство Дринчића. Међутим и дан-данас постоји то братство на Дробњаку. Још увек се састају у задњу недељу јула у Дужима, селу поред Шавника.“
Мој саговорник даље описује сеобу братства које је, услед историјских околности, било приморано да се повлачи током више година. Прво су стигли у једно село код Фоче, где је део братства примио ислам, док су остали задржали прађедовску веру. Потом су се раселили у околину Зенице, Сарајева и Косјерића, где су неки остали и данас. Један део је отишао у Теочин, у време када су већ назирали велики сукоби са Турцима.
,,У Теочин су из тог братсва дошла четири брата“ – каже Мирослав. ,,Од њих је један био Милић Дринчић. Дошао је као момак, није се женио и није имао директних потомака. У Теочину су направили једну кућу која је била ,,у потоку“ и тешко је било уочити је са раздаљине од сто-двеста метара. Овај део братства је био тај који је најдаље отишао од родног села под Дурмитором.
У то доба су почињали бојеви са Турцима. Милић је често био у хајдуцима. Кад кажем хајдуцима, не мислим на криминалце, него на хајдуке који су били заштита народу. Учествовао је (углавном) у свим бојевима с Турцима по широј околини овога нашега краја. Онда је у боју на Руднику постао буљубаша. Тада већ он почиње да командује јединицом која се звала Црногорска, пошто се раније таковска област звала Црногорска кнежина Рудничке нахије. Често је имао састанке са осталим старешинама тако да је увек био у центру збивања.
После пропасти Карађорђевог устанка он је остао у Србији. Касније је био на свим састанцима за припрему Другог српског устанка. Био је у Такову на подизању устанка и после тога је командовао јединицом својих Црногораца.
Како се устанак ширио, он је добијао све веће задатке и јединица му се увећавала. На боју на Љубићу је имао пресудну улогу кад је дошао са триста својих коњаника и напао Турке који су држали Чачак. Ту се доста истакао и као такав је већ задобио чин војводе.
При крају устанка, кад се већ видело да ће Срби да победе, почело се размишљати о власти после рата. Мој покојни деда ми је причао да је Милић имао дуел са Милошем Обреновићем. За њега се говорило да је био женскарош. Милић му је једном у расправи рекао: ‘Само ти иди за тим женама… проћи ће ово, па ћемо ми видети ко ће владати Србијом после рата’. По причи мога деде, то је била кап која је прелила чашу и Милош је одлучио да га склони. Он је склањао све оне који би му могли бити конкуренти, па је претпостављам и за Милића мислио исто. Онда је Милош задужио Маркељу Драшкића из Полома да га убије, а овај је извршио свој задатак у Дубљу где је била и задња устаничка битка.“
Битка на Дубљу, мурал у порти цркве у Дубљу
Даље Мирослав о Милићу прича:
,,Деда ми је причао да је Милић убијен с леђа. Пошто је био на челу своје јединице, кад је видео да је погођен, он је сјахао и наслонио се на коња док су његови саборци поред њега пролазили. Неко га је питао зашто је стао, а он је одговорио: ‘Само ви пролазите, морам да затегнем колан’. Они нису сумњали у његову храброст, веровали су да му је попустио колан на седлу. Међутим, он није хтео да каже да је погођен како морал војсци не би опао, а када су сви прошли он се срушио мртав на земљу.“
До Мирослава су стигле и ове приче: ,,Кажу да Милић није обраћао пажњу на свој изглед и одело. Не због тога што није имао новца да га купи и одржава, него једноставно, такав је био по природи. Такође, био је доста прек, али не неразумно прек. Није трпео непослушност. Поштовао је договорена правила и није дозвољаво да се од тих правила одступи. То је било и разумљиво, јер устанак је био на климавим ногама. Свако дезертерство, дефетизам или колебљивост је могла скупо да кошта. За њега кажу да није према томе имао толеранцију.
Деда помиње још једног брата који је све време био с њим, али нисам сигуран да ли је то био Стеван. Он је преживео и вероватно је он пренео причу о Милићевој смрти.“
На крају мој саговорник закључује:
,,И поред стварно великог јунаштва, војне вештине, сналажљивости и храбрости у бојевима, као и (условно речено) преке нарави коју је морао да има да би одржао војску у борбеном стању, мислим да је иза свих тих карактеристика био истински и непоколебљив војник Господа и спаса нашега Исуса Христа.
То се види кроз сав његов овоземаљски живот. Ту мислим на трпљење, смирење и жртву јер је на крају и свој живот дао за ближње.
Није формирао породицу да би могао да се посвети борби за слободу народа, није сам себе истицао јер само Господ то може, није се отимао око власти јер то не припада истинском хришћанину. И због свега тога захвалан сам Господу што потичем од таквих људи.“
Као живи сведоци историје и данас у порти савиначке цркве стоје два дрвена чардака. Један је припадао породици Петровић из Дренове, а други је био у власништву, ни мање ни више, него кнеза Милоша Обреновића. Према неким записима, овде је било изграђено доста оваквих чардака још у време грађења савиначке цркве. Ти чардаци су служили за смештај мајстора који су били ангажовани на изградњи храма. Пошто нисам успео да нађем податак када су ова два тачно саграђена, може се претпоставити да су и они из тог периода. Други извор који такође указује на то да су ови чардаци грађени двадесетих година 19. века је опис прославе освећења цркве:
,,Освећење нове савиначке цркве, која је узела Светог Саву за свога заштитника, било је у недељу, 19. јула 1821. године. Тога дана била је ‘млада недеља’ и одржавао се савиначки сабор.
[…]
Правитељствена народна канцеларија је, за припрему ове црквене и народне свечаности, издвојила из државне касе 1.000 гроша. Овим новцем набављена је храна, ракија и друге потребне ствари за кнежеве бројне госте и учеснике сабора. Овом приликом није изостала ни она надалеко позната гостољубивост наших сеоских домаћина. Они су се посебно припремали за ову свечаност. Као познати сточари, имали су на располагању велики број јагњади, јаради и прасади, које су ‘уредили’ и печене донели, са осталим јелима, на сабор. Није изостала ни чувена домаћа ракија. За смештај високих гостију било је изграђено више чардака, а за смештај коња кнежеве пратње пространа штала („ар“) од дрвене грађе. Осим тога, на располагању је била и црквена кућа, подигнута за становање калуђера, која је касније била стан свештеника савиначке цркве.“
Оба чардака су грађена на исти начин и истих су димензија. У основи су 4х4 метра, имају темеље зидане од камена. Греде, стубови и талпе су од тесаног храстовог дрвета.
Састоје се из две просторије од којих је једна приземна, а друга на спрату. Доња просторија је висине 2 метра и она је служила за дневне активности, док је горња служила као просторија за спавање. И она је висине 2 метра, тако да је укупна висина чардака (заједно са кровом) око 5,5 метара.
Доња зона чардака је грађена од хоризонтално ређаних и уклапаних тесаних талпи, дебљине од 8 центиметара. Испред улаза у доњу просторију, у ширини од једног метра, постављене су степенице које воде у горњу одају. На врху је повећи отвор који се затвара дрвеним тесаним капком. Затворен капак је у равни са подним даскама и тако спуштен идеално обезбеђује простор и чини га максимално функционалним.
Улаз у чардак фотографисан из горње просторије
У горњој просторији су на неколико места остављени „прозори“ на којима су такође дрвени капци који се могу отварати и затварати. Изграђени су врло једноставно, постављени на шарке, а затварају се и отварају везивањем или одвезивањем комада жице.
Прозор у горњој просторији
Кров је ,,на четири воде“ и покривен је ћерамидом. У горњој просторији плафон формиран од дасака које леже на гредама кровне конструкције. Према обради ових дасака, може се закључити да су доста касније постављене или је рађена поправка првобитног плафона. Једино су оне обрађене машински, а сва остала грађа је тесана.
Милошев чардак на Савинцу
У горњој зони на спољним зидовима постављани су косници који врло добро обезеђују да ова грађевина још увек стоји равно. Тек на њима се може видети по који закуцан ковани ексер.
На угловима су талпе усецане одозго и одоздо и тако слагане једна у другу. Везивање на овај начин је веома добро и поуздано и нема потребе за додатним осигуравањем ексерима. Овакав систем уклапања се назива ћерт (на ћерт).
Уклапање на ћертПетровића чардак на Савинцу
Реч мајстора
Нема тог заљубљеника у народно градитељство који не би пожелео да овакав чардак има у свом дворишту. Што се мене тиче, мислим да бих врло радо заноћио у њему. Па чак и да му не пронађем употребну вредност, волео бих само да ми стоји у дворишту и да га гледам сваки дан са уживањем.
Да би се данас направио овакав чардак, потребна је и солидна инвестиција. Како бисмо оквирно утврдили колика би та инвестиција била, замолио сам мог доброг другара из села да направи рачуницу.
Микан Марковић је у Такову на гласу као добар и педантан мајстор који зна са дрветом. Пошто је машинац по образовању, врло добро познаје и рад са металима. Спој ове две области чини га врло вештим и способним мајстором да се ухвати у коштац са врло захтевним пројектима. Иза себе има велики број изграђених летњиковаца, вајата и осталих грађевина од дрвета.
Након што смо обишли чардаке, Микан је узео папир и оловку и израчунао приближну суму која би била потребна за куповину храстовине.
Мајстор Микан
Дошли смо до 5,5 кубика дрвене грађе. С обзиром на то да за овакав објекат није потребна храстова грађа прве класе, цена по кубику би била око 750 евра, што укупно износи 4125 евра. Поред тога, за изградњу би требало бар 4 радна дана, а то би коштало 2000 – 2500 евра (ову информацију сам добио од другог мајстора). Што се тиче црепа ту ставку нисмо рачунали, пошто су могуће различите калкулације. Покушао сам сам да дођем до цене користећи интернет претрагу. Ако би се користио бибер цреп (кога иде 17,80 ком./m2 х 25m2), то би коштало око 530 евра. Када се све ове ставке саберу, за изградњу чардака би требало издвојити око 7155 евра. Наравно, као што већ поменух, ово је груба рачуница. За тачну рачуницу би требало направити прецизну спецификацију и пронаћи најповољније цене за материјал и рад.
Узор за модерну градњу
У разговору са нашим свештеником, сазнао сам да се планира акција сређивања ових бисера народног градитељсва који се налазе у порти савиначке цркве. Свакако да је и историјска вредност коју имају још један велики разлог да им се посвети већа пажња. Оно што би такође могло бити занимљиво, је идеја да се ови чардаци узму као модел за нове објекте који би имали туристичку намену. Аутентична архитектура за смештај љубитеља српске историје, којом је овај крај пребогат.
Замишљам неко мало туристичко село у коме би куће биле направљене по узору на Милошеву кућу у Црнући, по узору на шумадијске вајате и чардаке. Наравно, сетим се и огромног потенцијала који овај крај има за развој туризма. Рудничко-таковски крај је богат не само историјом, већ и народном традицијом, природним лепотама, добрим и племенитим људима, вредним домаћинима. Овде је рај за планинаре, бициклисте, идеално за рекреативце и љубитеље природе, за одмор за породице са малом децом, за ђаке и студенте жељне знања и историје ,,из прве руке“. Оно што нам је од Бога дато је већ ту, само нам треба добра организација, паметно планирање и воља да се крене напред ка заједничком циљу.
