,,Црква брвнара у Такову је једна од најстаријих грађевина црквене архитектуре овог типа у Србији. Уједно она је и најпознатија, јер је директно везана за подизање Другог српског устанка. Милош Обреновић је на Цвети 1815. године испред ове цркве званично прогласио устанак и позвао народ у борбу против Турака. У цркви окупљени устаници су се причестили и заклели на верност Милошу и Србији „на крст часни и слободу златну”. Ова чињеница била је од пресудне важности за даљу судбину храма. Таково се већ током прве владавине кнеза Милоша Обреновића производи у важан меморијални топос. Пуну пажњу посвећује му већ Вук Стефановић Караџић у званичној кнежевој биографији. Истом пажњом таковски меморијски топос описују убрзо потом Леополд Ранке и Сима Милутиновић Сарајлија. Након тога опис сабора у Такову на Цвети године постаје нормирано и незаобилазно место званичне монументализоване националне историје, посебно у време владавине династије Обреновић. Место које је таковска црква добила у званичној идеологији Кнежевине, а потом Краљевине Србије било је симболично. У писаним изворима се увек изнова наглашава историјски значај таковског храма. Тај историјски значај био је разлог што се и сам храм сагледава као историјски споменик па се тежи његовом чувању у изворном облику. У том смислу храм постаје нека врста националног споменика.“ Овако пише историчарка уметности Тања Гачић у свом тексту ,,Храм Светог Георгија у Такову као меморијални топос“, објављеном у Зборнику радова 7, (стр.31-49) из 2014. године, издатог од стране Музеја рудничко-таковског краја.
У свом опсежном тексту ауторка се бави и питањима заштите и презентације саме цркве и расветљава нам проблеме са којима се наш сеоски храм кроз дужи временски период суочавао. Црква брвнара Светог Ђорђа у Такову има двојни статус – она је и верски објекат и меморијално место повезано са Таковским устанком. Ова двојна улога не изазива сукобе у данашњем контексту, али је раније различито тумачена. Током комунистичког периода, црква је проглашена за културно добро због своје архитектонске вредности као пример народног градитељства, без наглашавања њеног верског или меморијалног карактера. Међутим, унутрашњост цркве и њена околина били су (благо речено) запостављени, што је довело до губитка аутентичног изгледа.
,,Са порастом национализма“ како наводи ауторка, мада бих ја пре рекао са порастом лажног национализма и скрнављењем свега што је национално крајем осамдесетих година, поново је порастао интерес за меморијални значај Такова. Посебно за споменик и Таковски грм, који су накнадно проглашени културним добрима. Међутим, овај комплекс је подељен на два дела: цркву и меморијални комплекс Таковски грм, што је додатно отежало његово јединствено тумачење и заштиту, како сазнајемо из текста.
,,Пажња се усмерава на таковски грм и споменик подигнут поред њега 1887. године. Одлука о њиховом проглашењу за културно добро донета је посебно и накнадно, у два наврата, 1990. и 2000. године. Тиме је јединствен меморијални топос физички раздвојен и законски заштићен на два начина и по два основа. На тако раздвојен начин представљено је Таково и у публикацији Споменичко наслеђе Србије, коју је издала надлежна матична иституција Републички завод за заштиту споменика културе Србије 2007. године. Посебно је наведена одредница „Таково, црква брвнара Светог Ђорђа’’ и то у оквиру пописа Споменика културе, а посебно „Меморијални комплекс Таковски грм’’, у оквиру Знаменитих места. Обновом меморијалног топоса Други српски устанак, у чијим оквирима је основан и Музеј Другог српског устанка, поставља се питање поновног конституисања јединственог меморијског комплекса. Пошто је музеј у надлежности Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу тај подухват припада њему. Формална брига о заштити поверена је Заводу за заштиту споменика културе у Краљеву. У том смислу питање обнове храма у његовој је надлежности. Синхронизован рад ове две надлежне званичне институције пружио би могућност свеобухватније обнове и презентације таковског историјског наслеђа, као споменика културе и као знаменитог места. Тиме би се питање аутентичног изгледа цркве брвнаре поставило на знатно шире основе и протегло на цео амбијент. Било би потребно обновити црквену порту, вратити пронађене надгробне белеге. У истом смислу било би неопходно обновити и стару звонару. За овај подуват постоји довољно историјских извора, попут планова генерала Јована Мишковића, затим старих фотографија и литографија.“ – стоји у тексту.
О унутрашњости храма
Даље пише: ,,Најзначајнији и свакако најкомпликованији подухват било би уређивање унутрашњости храма и обнова иконостаса, о чему постоје само писани извори, попут опширног описа Феликса Каница објављеног у његовој књизи о Србији.“
Унутрашњост таковске цркве брвнареПолијелеј (лустер)Део иконостаса изнад северних двериДео свода у западном делу храма
Заједно до решења проблема
,,Важност реализације овог подухвата постаје још актуелнија ако се има на уму да, према већ израђеном плану за нови ауто-пут, он пролази управо између цркве и споменика. Тиме ће се меморијски топос и формално разделити магистралом на два дела, па питање осмишљавања његовог јединства постаје још сложеније. Будући планови и пројекти требало би стога да обједине делатност различитих институција културе, пре свега Музеј рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу и Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, као и надлежне републичке институције Историјски музеј Србије и Републички завод за заштиту споменика културе. Само оваквим тимским радом могуће је свеобухватно решавати питања визуелне презентације меморијалних топоса у новој култури сећања. Свако раздвајање и самостално деловање институција заштите и музејских институција, водило би само до фрагментарних решења и исто таквих тумачења места сећања какво је и Таково. У овако структуриран подухват требало би синхронизовано да буде укључен и проблем повезивања таковске парохијске Цркве Светог Георгија, што је надамо се овај рад бар у извесној мери указао.“ – закључује ауторка текста.
И ми смо ту
Иако је текст објављен пре десет година, надам се да су намере остале исте и да воља за обновом храма у Такову и даље постоји у редовима надлежних институција. Пошто црква у Такову живи и свој духовни живот у окриљу наше Српске Православне Цркве и ми парохијани на челу са својим свештеником смо ради да помогнемо. Као што смо се и до сада ангажовали око изградње летњиковца, постављања и поправке ограде и уређења дворишта, тако бисмо желели да учествујемо и у обнови наше сеоске богомоље. Наравно, уз поштовање свих планова и договора, као што смо и до сад радили.
Прочитах пре пар дана на интернету дефиниције симпатије, заљубљености и љубави. Неки мудри мислилац (заборавих који) их је записао, а неки докони уживалац друштвених мрежа објавио на свом профилу. За симпатију, каже мудрац, да је то фаза или стање када почиње неко да нам се свиђа зато што нам се свидео ,,на око“, тј. то је сфера неке физичке привлачности, да тако кажемо. Заљубљеност је већ следећа фаза, где ми почињемо да ,,волимо“ тог неког или неку, због његових односно њених врлина. Док љубав представља фазу у којој ми волимо ту особу не само зато што нам је физички привлачна и не само због њених врлина, већ је волимо и са свим њеним манама, односно недостацима.
За њу сам чуо од пријатеља, ако тако могу назвати ,,Зборник“ број 2, из 2003. године у издању Музеја рудничко-таковског краја. Тражећи од њега да ми пренесе приче о неким другим темама, у пролазу ми је поменуо причу о тајнственој лепотици. Наравно, та тајновитост ме је одмах привукла и одмах сам прионуо да тражим, да се распитујем, да на било који начин покушам да јој се приближим.
Љубавни јади
Сазнао сам где живи. Каже овај мој пријатељ, 5 км ваздушном линијом од Горњег Милановца. Људи које сам питао како да дођем до ње рекли су ми да може преко Јабланице, лево од Извора, па узбрдо асфалтним путем. Кренуо сам тамо, али нисам на крају успео тим путем и кренуо сам около. Опчињен лепотом села Јабланица и погледом на брдо које се у даљини види, а које се уздиже увис до облака, обилазио сам околним путевима како бих је што боље видео. Учинило ми се да, ако се попнем на врх Јабланице, да бих тим путем некако могао избити и до Треске. Међутим, једино што сам схватио у том безуспешном покушају је да ми је дан одмакао и да више не могу стићи да се попнем до облака пре него ме мрак ухвати. Када сам по други пут кренуо од Извора узбрдо, човек неки ми рече да сам закаснио. Да може тим путем, али није баш једноставно и да би боље било да дођем неки други дан, али да пораним. Није ми ово први пут да нисам успео да јој приђем.
Самопоуздање
Унутрашњи глас ме и даље терао да дођем до ње: ,,мора да постоји неки лакши пут“. Човек кога сам мало пре срео рекао ми је да бих могао да покушам преко Грабовице. Вратила ми се нада, јер тим путем сам већ једном ишао пре десетак година. Без обзира што је прошло толико времена од тад, био сам убеђен да ћу се лако сетити и пронаћи прави пут. То је онај исти пут који води до места на оближњем потоку које се због свог специфичног облика зове Бакрач.
Град градила бјела вила
Мистична градина која ме је опчинила, саграђена је на исти начин као и она у нашој народној песми ,,Вила зида град“ . Баш на грани од облака, ни на небу, ни на земљи и баш као да ју је вила градила. Виле су за своје градове бирале неприступачне терене, тачније брда или стрма узвишења до који би се тешко долазило и на којима би се град лако одбранио од напада непријатеља. Ово наше узвишење, каже мој пријатељ, настало је према предању после жестоког земљотреса након кога се појавило брдо од ,,тријеса“. Замишљам како би било добро, када би се на темељима старог утврђења подигао нови, али исти онај стари град о коме веома мало знамо и чије истраживање, готово да није одмакло даље од почетка.
Поглед на Треску – пут од Грабовицеиз Зборника број 2, Музеја рудничко-таковског крајаТреска
Недостижна лепота
Поред пута који из Милановца иде преко Грабовице, на једном месту са леве стране постоји стара зарђала трафостаница и преко пута ње скретање удесно. Тако су мени објаснили, а ја лако запамтио где да скренем када сам први пут ишао да видим Бакрач. Истим тим путем се иде и ка врху Треске. Међутим, колико год се трудио да изведем то данас, није ми успевало. Не због тога што нисам био спреман на овај подухват, него једноставно због чињенице да је потребан труд и време да се оваква лепота освоји. Успут, морам да признам и то да ми се у почетку те њене мане које се огледају у неприступачности, неосвојивости, тајансвености и незаинтересованости за мене, нису свиђале али да ми временом прирастају за срце.
Омиљено краљичино купалиште
Пошто за Треску треба доста више труда и времена, стрпљиво ћу сачекати неки други дан. Овај нећу сматрати несупешним једино ако поново одем до омиљеног краљичиног купалишта. Причају стари да је краљица Драга у младости волела да се купа подно Треске у Бакрачу. Овај мали приподни ,,базен“ налази се у сред потока, који се преко стена прелива и пуни удубљење које је са свих страна ограђено масивним каменим блоковима. Име је добио по својој сличности са посудом која се користи за кување. Да би се дошло до овог природног феномена, потребно је спустити се кривудавим путем који прелази преко стена, једним делом кроз шуму, све до подножја високог грабовичког брда. Стазу су обележили планинари из Горњег Милановца и ако се пажљиво прате ознаке, лако се може стићи и вратити са ове занимљиве локације.
Пут ка Бакрачу – у позадини ТрескаПут ка Бакрачука БакрачуПутоказСпуштање ка БакрачуРоштиљПоток грабовичкиПоток се слива у БакрачБакрачПоток наставња свој ток
Према народном предању које је забележио Миленко С. Филиповић, таковску цркву је саградио Порча за душу Цветкову. Међутим, у писму академика Милана Ђ. Милићевића из 1865. упућеног београдском часопису ,,Вила“, појављује се још једна верзија приче о настанку наше богомоље:
,,Цркву ову начинио је, како причају, одмах после Кочине крајине, неки побожни Србин, Марко Булбул, и стриц му Радивоје. Њезин је темељ од камена, а платна су од брвана, врло лепо срезана; покривена је шиндром која није мењана никако, још од како је црква начињена. Мало темпло јој је доста лепо, а осаћанска врата врло су красно ишарана. Начинивши цркву, они се побрину и за свештеника и нађу га да народ у својој вери не би ослабео. Свештеник овај главом је онај прота Јанко, који је дочекао те 1815. год. крстом благословио војводу Милоша и његову ратну дружину на свештени рат за слободу отаџбине.“
Милан Милићевић фотографисао Никола Лекић краљевски дворски фотограф (до 1885.)
У свом писму Милићевић је забележио и ову анегдоту: ,,На ову цркву ударио је из Ужица, 1804. године, Алил-ага, кад је ишао Сали-аги — „рудничкоме Бику“ у помоћ. Бесни Турчин хтео је да преноћи у самој цркви. Улазећи у њу с пушком у руци, он нешто погледа у двери и, не зна се зашто, поплаши се, па окине пушку те три синџира сабије у подножје иконостаса. Ова три куршума стоје и данас и казују свакоме шта би од турске силе, а како се подиже српска правда. Празноверни Турчин, од тог препаднут, нареди да му постељу изнесу из цркве и преноћи на пољу. Одатле је отишао рудничком сатрапу (коме су женске хаљине, како се прича, помогле да утече), али се ни тако није вратио дому своме.“
Сведок историје – чича Васа из Такова
Овај наш свестрани инелектуалац, али пре свега књижевник, преноси нам ,,из прве руке“ утиске једног од учесника Сабора у Такову на Цвети 1815. године: ,,Код те исте цркве, како причају овдашњи стари људи, нарочито чича Васа Петровић из Такова, код ког сам ја ноћио, предстао је војвода Милош Турцима после несрећне пропасти из 1813. године и тако колико-толико обуставио гнев Турака против јадног овог народа. Па тој истој цркви дошао је он и на Цвети 1815. године да започне своје бесмртно дело на овом истом месту, где је био положио оружје.“ Нека страховита језа подилази човека под кожу, кад бистри и разборити чича Васа стане својим чистим језиком цртати сабор код те цркве — на Цвети 1815. године. „Био сам“, вели, „шипарац и у послове се нисам мешао никакве. Одвели су ме на Цвети цркви да се причестим. Сабор је био велики. Службу је одслужио покојни поп Павле из Такова. После причешћа, видео сам господара Милоша у шатору, у коме је био он и госпођа Љубица; било је ту и господин Јован и госпођа Круна; Никола Луњевица, Лазар Мутап, Милић Дринчић, неки Дамјан Крџа и многи други које нисам познавао. Сви са породицама, ваљда да се не би осетили Турци. Одавде до града Рудника нема више од 3–4 сата. Тамо су седели Турци и отуда су послали једног свог зантију да гледа да на сабору не буде кавге. Овај зантија био је Србин из Мајдана, који више није ни ишао у Рудник него је пристао с браћом. „Кад се служба сврши, сав свет изиђе у порту и све живо упре очи у Милоша. Са свих страна људи су говорили: Ако се он не прими, ништа неће бити; само ћемо се завадити, те ће нас Турци сасвим затрти. Милош отклања од себе ту одговорност, а пристаје први у воду, у ватру са својом браћом. Но кад писка света одоли, онда он стаде на један камен пред црквом. Јуначко лице његово посу танка румен, а у очима се заблиста пламен самопрегорења; није много говорио. Казивао им је истина колико је то тежак посао и како се боји да не малакшу у том свом одушевљењу. А кад сви у један глас викнуше: ,,Све то знамо, али смо на све готови; зар не видиш да се и овако гине?“ Онда он изусти ово: ,,Ево мене, ето вас, на рат Турцима! С нама је Бог и његова правда!“
„Таковски устанак“ – слика Винценца Кацлера објављена 1882. године.
Марко Миљановић је један од оних људи које бих сатима могао слушати. Изузетно духовит и маштовит, он је у стању да и најобичнију тему за разговор уздигне на ниво филозофске расправе, увлачећи у њу и историјске чињенице, физику, математику, уметност, али и паралеле из свакодневног живота, народних обичаја и традиције.
,,Традиција је скуп одговора на заборављена питања. Ми сад само користимо те одговоре, али више не знамо која су питања била постављена. Зато што су одговори одавно елиминисали проблем. Међутим, развојем технологије, комуникације, науке… ми сад преиспитујемо те одговоре и ако са новим технологијама можемо да добијемо нов одговор, у том случају ја сам за да се мења традиција. Али у случају да не добијаш бољи одговор, онда нисам за промену традиције. И тај принцип користим у свом раду“ – објашњава Марко.
Ракијски казани из Горњег Милановца
Његов рад је инжењерски, али и конструкторски. Између осталог, његова фирма ,,Рапид“ из Горњег Милановца се бави и производњом казана за дестилацију алкохолних пића. Ови казани су чеда двадесет првог века. Спој модерног инжењерског пројектовања, електронике, употребе инокса и бакра, који као финални производ дају дестилат са прецизно контролисаним и дефинисаним особинама уз максималну уштеду енергије и воде која се користи у процесу производње.
Иако је већ достигао врло завидне резултате у производњи казана за дестилацију, Маркове тежње далеко превазилазе ниво произвођачко-трговинске делатности. Његов сан је да се ракија као национално пиће уздигне на ниво најквалитетнијих светских пића и да као производ врхунског квалитета крене у освајање света. Да би то постала, поред осталог, ракија би требалo да добије и свој казан, наменски направљен за производњу само ове врсте пића.
Кратак историјат
,,Први дестилациони апарати су настали у Шкотској, односно Енглеској и они су резултат извлачења ,,срца“ из парне машине. Најбогатија земља на свету, са најбољом технологијом израде… Нису имали никаква ограничења, ни по питању новца, ни материјала, ни у технологији израде и радили су их инжењери. Идући од острва ка континенталном делу, долази се до ,,коњак казана“ који већ полако имају ограничења, али су и даље прављени од квалитетних материјала и у квалитетној технологији израде. Како се иде даље у Европу, расту и ограничења. И тако док дођеш до нас који имамо сва могућа ограничења… од материјала, начина израде, до тога да се казани развијају уз помоћ довијања, употребом оних материјала које имаш… Први казани, такозвани чучавци су прављени од глине, капак је био дрвени, а богатији домаћини су имали бакарну цев. Пре тога је и лула била дрвена…“
Музејски примерак старог српског казана
Ограничени недостатком потребних материјала, али пре свега борбом за голи опстанак и честим ратовима, наши преци нису имали времена да се баве технологијом прављења казана, као и саме ракије. Све су то радили, онако ,,успут“, како се то у народу каже.
,,Међутим, западна Србија је оставила најдубљи печат у производњи ракије. Могу чак рећи да је захваљујући западној Србији и технологији производње на овом подручју, у ствари српска ракија и добила препознатљив облик. Кад кажем западна Србија, мислим од Рудника па на запад.“
Како нас други виде?
Велики број Маркових казана користи се широм Европе и добро је упознат са чињеницом како странци доживљавају наше национално пиће. Први утисак је тај да им је јако чудно што ми за прављење алкохола користимо квалитетну храну, односно првокласно воће. При том, ми још увек нисмо нашли начин да ту врхунску сировину наплатимо кроз ракију.
,,Кад је био један Француз, који је иначе председник комисије Spirit Selection (престижно еврпско такмичење)… имао сам сусрет с њим. Дошао је у ненајављену посету Србији да види да ли постоји култура и традиција везана за српску ракију и каква је технологија. За ракијску културу и традицију, брзо је добио задовољавајући одговор, али није знао која је технологија (прављења ракије). Оно што је видео је да Србија има део аутохтоне технологије… такву врсту технологије какву није нашао нигде у свету. Након тога је објавио неколико врло афирмативних чланака о српској ракији и српска ракија полако излази на западно тржиште.“
Оно што би следеће требало предузети по Марковом мишљењу је удруживање свих домаћих произвођача у циљу развоја заједничке технологије производње ракије. У том смислу, он је већ кренуо у међусобно упознавање и приближавање произвођача који користе његове казане. Од заједничке користи им је размена искустава и заједнички напор да се дође до што квалитетнијег производа, а на крају и заједнички наступ на страним тржиштима у великој мери би им олакшао посао.
Српски ракијски казан
Пошто се ради о националном производу, до врхунских резултата би се могло доћи, како је Марко већ поменуо, само удруживањем и разменом искустава у заједничкој борби за исти циљ. Свако би у том удружењу требало да буде спреман на заједнички рад, уз обавезно одбацивање сујете. Оно што би био његов део у тој заједници, Марко је већ прошле године почео да развија. Направио је прототип казана у који је уградио читаво своје инжењерско-конструкторско искуство користећи се савременим материјалима и технологијама израде, али не одбацујући традиционална сазнања која су се показала као добра. Неколико примерака ове прелепе справе је већ у фази тестирања у дестилеријама које су показале спремност да испрате Маркове идеје. На моју констатацију да казан изгледа као уметничко дело, Марко одговара: ,,Оно што савршено ради, мора да буде и лепо“.
Прототип Српског казана у раду (запремине 5л).
Када већ поменух изглед, оно што дефинитиво утиче на леп визуелни утисак је однос пропорција који у сваком сегменту прати Фибоначијев низ, односно златни пресек. Овај однос је познат као савршен још из периода ренесансе и веома је заступљен у уметничнким делима славних сликара, вајара и архитеката. Наравно, присутан је и у природи као неизоставни део Божијег стварања, а Марко додаје још и то да је са великом пажњом водио рачуна о геометрији казана пошто је то један од најбитнијих елемената овог апарата.
Делови казана
Сам казан је од бакра, конструисан је у облику јајета по угледу на британске ,,виски“ казане. Марко ми објашњава зашто баш облик јајета и каже да је јаје најдинамичнији геометријски облик унутар кога се остварује најбоље кретање флуида, где се остварује најбољи пренос топлоте и где се постиже најбоље мешање. ,,Када је мешање добро, онда је комина равномерније загрејана и равномерније испаравају компоненте.“
,,Кокошка кад седи на једној петини јајета, цело јаје је топло подједнако. Винске чаше су у облику јајета што омогућава најбоље мешање вина и најбољи буке (фр. bouquet). Кроз историју, посуде за чување намирница, уља, воде, вина су прављене у облику јајета (античке амфоре, винчанска грнчарија…), а у пресеку овог облика се такође може видети Фибоначијев низ.“
Изнад казана је смештен ,,рандом паркунг“ у коме се налазе многобројни бакарни делови који имају улогу да ,,чисте“ пару која пролази до капка. ,,Ту се дешава интензивна размена енергије и материје између течне и парне фазе.“
Капак је такође бакарни и он у својим пропорцијама прати правила златног пресека. Изгледом неодољиво подсећа на куполе руских православних храмова, а израђен је по узору на ,,коњак“ тип казана. У њему се ствара вртлог алкохолне паре који при великом убрзању улази у прохромску спиралну цев – вортекс, који такође прати Фибоначијев низ у својој конструкцији. У овој цеви долази до хлађења (уз помоћ воде) и кондензације алкохолне паре која из цеви излази у течном стању.
Бакар
Веома битан елемент у читавом процесу дестилације је бакар. Ево како Марко објашњава важност бакра:
,,Бакар је битан зато што има каталитичко дејство на алкохолну пару. Цијано-водоничне киселине разбија на неке друге киселине које се кондензују и враћају, као и масноће. Из тог разлога је битно опрати бакар изнутра после сваке дестилације, зато што се на зидовима скупља масноћа… да би се бакар ослободио за следећу шаржу, да може да реагује са алкохолном паром. Бакар разбија етил карбамате у парној фази… има много хемијских улога у фази дестилације, поготову код воћних дестилата.“
Зашто Српски казан?
Ово питање мој саговорник одговара:
,,Мој лични подстицај у истраживачком смислу је питање, да ли можемо да направимо казан, Српски казан, који би био намењен за воће и сировину из Србије. Наша сировина је дефинитивно другачија од сировина из осталих земаља. Дакле, циљ би био да српска ракија добије свој казан, будући да виски има свој, коњак има свој, рум има свој, текила има свој казан…. До сада смо ми користили варијанте преузете од других технологија или оно што смо могли ми да направимо путем импровизације. У тај наш нови казан требало би да уградимо основне принципе којима су се сви остали руководили. Између осталог и Фибоначијев низ, односно кретање флуида, комплетну термодинамику и механику флуида. Значи, користећи то кроз геометрију, начин грејања и хлађења, да се дође до идеалног казана за наше потребе. У тој варијанти би ракија имала све елементе светског пића врхунског квалитета.“
Таково и Српски казан
Док је разговор са Марком текао, у позадини је Српски казан радио пуном паром. Већ неколико претходних дана, наш домаћин Зола на свом имању у Такову испробавао је могућности ове веселе машине. И тако, док је разговор одмицао, одмицала је и ракија из флаше тек печена на овом прототипу. Иако млада, тек печена и дрска, пренела је и задржала арому Ранке у толикој мери да се у појединим моментима у устима осећао мирис свежег воћа.
Прошао је овогодишњи вашар. Шатре, музике, свадбарски купус, печење, сладолед, велики рингишпил, скакаонице и остала чуда. Највише се вашару радују деца, али и они старији љубитељи свих ових поменутих чуда. Причају људи да је ове године музика била одлична, мада се у ту врсту музике не разумем нешто посебно. Оно што је за мене био највећи утисак са вашара је одушевљење мог млађег сина који је први пут сео у велики рингишпил. Провозао се једну туру, дотрчао до мене сав узбуђен, поскакујући од среће. Опчињен тим новим искуством, разочарано ми рекао да му је сад много жао што је онолике жетоне ,,бацио“ на вожњу ,,кола на сударање“.
И то ће проћи
Поред вашара, још увек је актуелна изградња пута. Пошто поменух млађег сина, морам сад и старијег, гимназијалца. Возили смо се породично ка Горњем Милановцу из Такова овим новим путем, кад у сусрет наиђоше ватрогасна кола у пуној брзини са упаљеном ротацијом… дигла се прашинчина ништа се не види. Каже мој син, у жељи да испадне духовит – Добро је бре, ало… где гори?
На сву срећу, видех данас да је асфалт стигао из правца Милановца до Клатичева, до кућа наших комшија Крстовића, па се надам да ће и ова мука проћи све наше комшије које живе поред пута.
Takovo Bush
Има сад нека опција на претраживачу да се веб страна преведе комплетно на неки од понуђених језика. Укључио сам опцију да ми преведе Таково.нет на Енглески и добио врло занимљиве резултате: Таково – Ево мене, ето вас ми је превео на следећи начин Like that – Here I am, here you are… Таковски устанак – Such an uprising, a Љутовница – Таково као Angry woman – That’s it.
