Јуче смо се поново дружили у црквеној порти. Најлепше јутро ове године. Благо, више свеже него хладно, сунчано и тихо, просто би било штета да смо га провели у затвореном простору. Касније, читав дан је био леп, а једно крштење и две свадбе у нашој црквици, учиниле су га свечаним и посебним. Мало смо се правили важни док су нам сватови прилазили да се поздраве с нама и похвале радове.
Што сам старији, све чешће обраћам пажњу на своје унутрашње стање и схватам како се више не радујем истим стварима којима сам се раније радовао. Тако ми више свирке, ноћни изласци, журке, гласна музика и гужва не представљају задовољство као некад. Чак ми је то постало и напорно. Док на пример, данашњи дан и дани слични овоме, изазивају у мени радост, осећај испуњености и среће.
Устао сам око шест и десет и заједно са Сашом ишао да берем печурке по оближњој ливади. Време које је било променљиво претходних неколико недеља, погодовало је печуркама тако да их има свуда около по шумама и ливадама. Изузетан је осећај док пуниш кесе храном првокласног квалитета, а да након тога не мораш да одеш ,,на касу“ или да размишљаш о исправности, пореклу и начину узгоја намирница које си пазарио. При том, ти једри и свежи ливадски плодови као да хоће својом појавом да нам поруче да смо на превару заробљени у ланце потрошачког друштва и да је и другачији начин живота могућ.
,,Црква брвнара у Такову је једна од најстаријих грађевина црквене архитектуре овог типа у Србији. Уједно она је и најпознатија, јер је директно везана за подизање Другог српског устанка. Милош Обреновић је на Цвети 1815. године испред ове цркве званично прогласио устанак и позвао народ у борбу против Турака. У цркви окупљени устаници су се причестили и заклели на верност Милошу и Србији „на крст часни и слободу златну”. Ова чињеница била је од пресудне важности за даљу судбину храма. Таково се већ током прве владавине кнеза Милоша Обреновића производи у важан меморијални топос. Пуну пажњу посвећује му већ Вук Стефановић Караџић у званичној кнежевој биографији. Истом пажњом таковски меморијски топос описују убрзо потом Леополд Ранке и Сима Милутиновић Сарајлија. Након тога опис сабора у Такову на Цвети године постаје нормирано и незаобилазно место званичне монументализоване националне историје, посебно у време владавине династије Обреновић. Место које је таковска црква добила у званичној идеологији Кнежевине, а потом Краљевине Србије било је симболично. У писаним изворима се увек изнова наглашава историјски значај таковског храма. Тај историјски значај био је разлог што се и сам храм сагледава као историјски споменик па се тежи његовом чувању у изворном облику. У том смислу храм постаје нека врста националног споменика.“ Овако пише историчарка уметности Тања Гачић у свом тексту ,,Храм Светог Георгија у Такову као меморијални топос“, објављеном у Зборнику радова 7, (стр.31-49) из 2014. године, издатог од стране Музеја рудничко-таковског краја.
Прочитах пре пар дана на интернету дефиниције симпатије, заљубљености и љубави. Неки мудри мислилац (заборавих који) их је записао, а неки докони уживалац друштвених мрежа објавио на свом профилу. За симпатију, каже мудрац, да је то фаза или стање када почиње неко да нам се свиђа зато што нам се свидео ,,на око“, тј. то је сфера неке физичке привлачности, да тако кажемо. Заљубљеност је већ следећа фаза, где ми почињемо да ,,волимо“ тог неког или неку, због његових односно њених врлина. Док љубав представља фазу у којој ми волимо ту особу не само зато што нам је физички привлачна и не само због њених врлина, већ је волимо и са свим њеним манама, односно недостацима.
Према народном предању које је забележио Миленко С. Филиповић, таковску цркву је саградио Порча за душу Цветкову. Међутим, у писму академика Милана Ђ. Милићевића из 1865. упућеног београдском часопису ,,Вила“, појављује се још једна верзија приче о настанку наше богомоље:
,,Цркву ову начинио је, како причају, одмах после Кочине крајине, неки побожни Србин, Марко Булбул, и стриц му Радивоје. Њезин је темељ од камена, а платна су од брвана, врло лепо срезана; покривена је шиндром која није мењана никако, још од како је црква начињена. Мало темпло јој је доста лепо, а осаћанска врата врло су красно ишарана. Начинивши цркву, они се побрину и за свештеника и нађу га да народ у својој вери не би ослабео.
Свештеник овај главом је онај прота Јанко, који је дочекао те 1815. год. крстом благословио војводу Милоша и његову ратну дружину на свештени рат за слободу отаџбине.“
Милан Милићевић
фотографисао Никола Лекић краљевски дворски фотограф (до 1885.)
У свом писму Милићевић је забележио и ову анегдоту:
,,На ову цркву ударио је из Ужица, 1804. године, Алил-ага, кад је ишао Сали-аги — „рудничкоме Бику“ у помоћ. Бесни Турчин хтео је да преноћи у самој цркви. Улазећи у њу с пушком у руци, он нешто погледа у двери и, не зна се зашто, поплаши се, па окине пушку те три синџира сабије у подножје иконостаса. Ова три куршума стоје и данас и казују свакоме шта би од турске силе, а како се подиже српска правда. Празноверни Турчин, од тог препаднут, нареди да му постељу изнесу из цркве и преноћи на пољу. Одатле је отишао рудничком сатрапу (коме су женске хаљине, како се прича, помогле да утече), али се ни тако није вратио дому своме.“
Овај наш свестрани инелектуалац, али пре свега књижевник, преноси нам ,,из прве руке“ утиске једног од учесника Сабора у Такову на Цвети 1815. године:
,,Код те исте цркве, како причају овдашњи стари људи, нарочито чича Васа Петровић из Такова, код ког сам ја ноћио, предстао је војвода Милош Турцима после несрећне пропасти из 1813. године и тако колико-толико обуставио гнев Турака против јадног овог народа. Па тој истој цркви дошао је он и на Цвети 1815. године да започне своје бесмртно дело на овом истом месту, где је био положио оружје.“
Нека страховита језа подилази човека под кожу, кад бистри и разборити чича Васа стане својим чистим језиком цртати сабор код те цркве — на Цвети 1815. године. „Био сам“, вели, „шипарац и у послове се нисам мешао никакве. Одвели су ме на Цвети цркви да се причестим. Сабор је био велики. Службу је одслужио покојни поп Павле из Такова. После причешћа, видео сам господара Милоша у шатору, у коме је био он и госпођа Љубица; било је ту и господин Јован и госпођа Круна; Никола Луњевица, Лазар Мутап, Милић Дринчић, неки Дамјан Крџа и многи други које нисам познавао. Сви са породицама, ваљда да се не би осетили Турци. Одавде до града Рудника нема више од 3–4 сата. Тамо су седели Турци и отуда су послали једног свог зантију да гледа да на сабору не буде кавге. Овај зантија био је Србин из Мајдана, који више није ни ишао у Рудник него је пристао с браћом.
„Кад се служба сврши, сав свет изиђе у порту и све живо упре очи у Милоша. Са свих страна људи су говорили: Ако се он не прими, ништа неће бити; само ћемо се завадити, те ће нас Турци сасвим затрти. Милош отклања од себе ту одговорност, а пристаје први у воду, у ватру са својом браћом. Но кад писка света одоли, онда он стаде на један камен пред црквом. Јуначко лице његово посу танка румен, а у очима се заблиста пламен самопрегорења; није много говорио. Казивао им је истина колико је то тежак посао и како се боји да не малакшу у том свом одушевљењу. А кад сви у један глас викнуше: ,,Све то знамо, али смо на све готови; зар не видиш да се и овако гине?“ Онда он изусти ово: ,,Ево мене, ето вас, на рат Турцима! С нама је Бог и његова правда!“
„Таковски устанак“ – слика Винценца Кацлера објављена 1882. године.
