Свештеник Оливер Суботић о породици као носиоцу народног препорода
Прошло је већ недељу дана од како је одржано предавање оца Оливера Суботића у оквиру Савиначких духовних вечери, а неке реченице и даље ,,одзвањају“ и подстичу на размишљање. Очигледно је да никакву стратегију развоја на државном нивоу одавно немамо и да из године у годину све дубље тонемо и пропадамо као друштво. Пропадамо на свим пољима, урушен нам је суверенитет и интегритет, отима нам се историја и културно наслеђе, језик… Као друштво смо пали морално, неукус је завладао, простаклук је на цени. Поставља се питање како се против овога стања борити? Да ли кроз политику, науку, уметност, медије… можда спорт може да помогне?
На сва ова питања отац Оливер одговара да је породица та кроз коју ствари могу да се мењају. Када би свако у оквиру своје породице радио како треба, све би кренуло на боље.
,,Када би сваки родитељ у нашој држави био свестан да одгаја будућег свештеника, лекара, адвоката, министра, епископа… поступао би далеко одговорније. Јер нико други то у будућности неће бити него наша деца. Неко од њих ће то бити. Ако бисмо тако поступали, имали бисмо једну озбиљну инвестицију у наредних двадесет година“ – каже отац Оливер.
Детаљ слике ,,Таковски устанак“ Паје Јовановића
Патриотизам
Наш уважени говорник се потом осврнуо и на патриотизам, термин који би требало, како је рекао, редефинисати: ,,Ако волиш своју државу, уложи себе максимално у своје дете.“ Потом је изнео свој предлог, како би требало да изгледа тај улог:
,,Погледај своју фамилију, своје претке и пронађи ТРИ особине које се код њих често појављују, а које су лоше, порочне. Ако се то дешава код тебе – ОДСЕЦИ ИХ! Ако знаш да су ти преци били наклоњени пијанству, коцки – СЕЦИ!
Али то није довољно.
Пронађи ТРИ добре особине, ТРИ врлине које су они имали. Мораш да их задриш по сваку цену!
И ни то није довољно.
Додај ТРИ своје врлине! И онда код тебе има већ ШЕСТ врлина и ТРИ страсти са којима си се изборио. Ми ћемо у трећем колену имати нараштај који је изузетан!
И још једна ствар – деца уче гледањем, не слушањем. Дакле, можете ви њима да причате шта хоћете, али ако ви не живите онако како учите децу, нећете им бити ауторитет.“
Свештеник др Оливер Суботић
Устанак
Шлаг на торту стигао је на крају предавања. Отац Оливер је поменуо једну анегдоту из неког манастира. У манастиру је било окупљено доста полицајаца и војника, а он је у својој беседи узвикнуо, онако темпраментно и енергично какав је и сам: ,,Потребан нам је нови српски устанак!“
На те речи сви су се згледали и са дозом бојазни ишчекивали наставак говора…
,, Први је подигао Карађорђе, други Милош, трећи генерал Михаиловић, а четврти ћемо подићи са Псалтиром у руци! Свака српска кућа ће да подигне Псалтир и то ће бити четврти устанак.
Некада је свака српска кућа имала Псалтир који се читао за напредак и здравље укућана, родитељи за децу, деца за родитеље, живи за упокојене… То је био неки модел по ком су наши стари живели и одгајали децу и, а погледајте у каквој смо позицији ми данас.“
,,Судбина нашег друштва зависи од тога колико ћемо озбиљно приступити теми родитељства“ – истиче отац Оливер. У ту сврху, он предлаже организовање семинара родитељства који би се одржавали широм Србије, а у којима би учествовали стручњаци разних релевантних области.
Храм Светог Саве на Савинцу, 1. и 2. октобра 2025.
Трудом и заузимањем нашег парохијског свештеника Дарка Глукчевића, а на радост многих слушалаца који су се окупили у ова два хладна и кишна октобарска дана, имали смо част да угостимо и послушамо двојицу врсних беседника. Прво ђакона Горана Вучковића, а затим презвитера др Оливара Суботића. Оба предавача су успела да нас духовно укрепе, надахну и подсете на важност живота у цркви, на важност Васкрсења и заједничарења са Господом.
Свети владика Николај о Васкрсењу
О теми Васкрсења у делима Светог Валадике Николаја беседио нам је ђакон Горан прве вечери. У уводу се осврнуо на живот Светог Николаја, на његово епископовање, период проведен на Западу, као и на његов научни и духовни рад.
,,Свети Јустин Ћелијски је за Светог Николаја Жичког рекао да је он био највећи Србин после Светог Саве и тринаести апостол. Блаженопочивши владика Атанасије је истицао да је он апостол Павле савременог хришћанства, Свети Златоуст новијег доба Православља и Свети Сава савременог нам Српства“ – објашњава ђакон Горан.
Одмах затим, беседник је прешао на највећу тему, а то је Васкрсење Христово као централни и највећи догађај људског постојања на Земљи. Васкрсење је прекретница у рачунању историје, једина права револуција. Христос је својим Васкрсењем вратио човеку грехопадом изгубљено достојанство. То достојанство не односи се само на душу, већ и на тело, јер је Христос и тело своје васкрсао.
,,Вера у будући живот, у бесмртност душе постоји и у другим религијама и у другим филозофским системима и по томе хришћанство није ново, али оно што не постоји нигде то је Васкрсење, а пре тога Оваплоћење. Оно што представља новину и револуцију у мишљењу и у религији јесте управо Васкрсење Христово односно Његова победа над смрћу. Даље Свети Николај у свом делу `Рехабилитација тела` каже да хришћанства без Васкрса нити би било нити се оно без њега може замислити“ – истакао је ђакон.
У односу човека према телу је важно да је оно суштински везано за Васкрсење и врло је битно да и својим телом прославимо Бога, а не само својим духовним бићем.
Изазови породичног живота у добу вештачке интелигенције
Другог дана Савиначких духовних вечери, презвитер др Оливер Суботић предавао је на тему односа породице према дигиталним садржајима. Своје богато искуство и знање произашло из преплета хришћанског живота и информационих технологија, отац Оливер је са посебним жаром поделио с окупљеним народом. Дајући одговоре на многа питања, успео је и да покрене присутне на нову борбу, на борбу против савремених лоших навика у коришћењу алата за дигиталну комуникацију.
У уводу свог излагања осврнуо се на историју утицаја саме технологије на породични живот, кренувши од појаве индустријске револуције до савременог доба. Овим делом обухватио је структуру заједничког живота унутар породице која се временом губила, да би дошло и до разних врста раздвајања и удаљаваља њених чланова. Данас имамо ситуацију, да сваки члан породице има свој лични рачунар, таблет или паметни телефон уз који проводи много више времена него уз разговор са ближњима. Појава радија и телевизије, кућних рачунара, па интернета и паметних телефона и њихов утицај на породицу, превентива од њихове злоупотребе, спречавање и лечење савремених болести зависности од електронских садржаја, као и последице које ће нас чекати у блиској и даљој будућности, пут је којим нас је у наредном сату отац Оливер провео у свом излагању.
,,Где је основни проблем код односа према феномену вештачке интелигенције када је реч о породичним односима? На првом месту, она појачава интензитет старих изазова. На пример – ако је први случај зависности од електронског садржаја званично дијагностикован пре двадесет година, данас ми имамо пандемију те појаве. Модели вештачке интелигенције, у својој сугестивности, због могућности да још више дају неку врсту допаминског шока, само ће тај проблем појачати“ – каже др Оливер. Даље објашњава, како је начин интеракције са рачунаром измењен. Рачунар човека сада још више мами да урони у неку другу стварност. Поред тога што смо од раније имали разне видове зависности од дигиталног садржаја, сада имамо и разне подзависности. Али оно што нас највише као друштво погађа јесте прекомерна употреба паметних телефона.
Као што се из свега овога може видети, данашњи човек је притиснут уза зид свим тим ,,паметним“ уређајима, опкољен је апликацијама и бежичним геџетима. Међутим, како каже отац Оливер, човек је још увек мудрији и има способност да управља својим и животима оних који су му на чување поверени.
,,Прво треба задржати или вратити добре обичаје који се тичу односа према технологији. На пример, однос према екранима (екран је симбол модерне технологије). За почетак, увек је важно имати сет одређених правила.
Прво: Ујутро, не може телефон бити прва ствар за коју посегнемо (осим ако искључујемо аларм). Један од основних параметара када желите да утврдите да ли је неко завистан је тај, да ли та особа прво у руке узима телефон или сапун? Уместо тога, ујутру кад устанемо прво што би требало да урадимо је да се прекрстимо, помолимо се Богу, затим идемо у купатило где се средимо, па се сретнемо са укућанима, поздравимо се и после тога спремимо се за посао и узмемо телефон. Погледаш да ли је нека порука стигла и на тај начин се матрица инвертује. Нисмо више у тој шеми у којој је телефон најважнији, већ му сада шаљемо поруку да га узимамо у руке онда када ми то хоћемо.
Друго: Слична ствар важи и за крај дана. Не може телефон бити последња ствар коју ћемо пред спавање држати у руци – Свето писмо, да.
Трећа навика: Немојмо дозволити да будемо примитивни, да будемо непристојни! Колико пута се десило да причате са неким, њега неко позове и он моментално прекине разговор да бу се јавио на телефон. Чекајте… па то је примитивизам прве класе! Крајња непристојност. Шта може ту да се промени. Ако се деси да вам телефон зазвони, сасвим ће бити коректно да саговорника упитате да ли можете да се јавите на телефон. Дакле, не сме нам технологија узети пристојност и од нас направити примитивце!
Четврто: Породични ручак је одувек био слика здравља једне породице. Током породичног ручка треба увести забрану телефона на столу и без укључених екрана на зиду. Једна једноставна навика која се врло лако ствара.
Пето: Гледамо телевизијски програм заједно. У неком моменту наиђе блок реклама, искључимо тон! Зашто бисмо то слушали? У паузи мало попричамо.
Шесто: Договор са децом. Често су у односима с децом по питању технологије заступљена два принципа: први је радикалан и подразумева увођење забрана (то ништа неће помоћи), а други је либералан при коме заузимамо став `нека иде како иде`. Ту морамо да поставимо границе. Договор са децом је јако важан. Постоји једно поштено правило које можемо да усвојимо заједно са децом: колико времена испред екрана, толико времена на спортском игралишту.
Све ово представља враћање моћи над технологијама у своје руке“ – истиче отац Оливер.
Поред ових метода надахнути говорник је навео и многе друге практичне савете потребне за борбу за усвајање добрих навика. Оно што се у свему томе издвојило је његова идеја о оснивању школа родитељства на којима би се родитељи припремили за своје врло важне улоге. Те улоге су толико битне, да се родитељима мора предочавати да су они одговорни за васпитање и духовни и телесни развој своје деце. Али да та деца нису само њихово приватно власништво, него да међу њима има будућих научника, свештеника, спортиста, министара, уметника…
Дакле, родитељство треба схватити као нови вид патриотизма, а једина револуција која нам може донети истински бољитак је револуција у оквиру породице и то повратком вери и јеванђељским вредностима.
Предавање др Оливера Суботића у Цркви Светог Саве на Савинцу можете чути у целости путем аудио записа испод.
Празник Богојављење спада у ред великих празника које Српска Православна Црква прославља у току једног годишњег циклуса. Догађај који се десио на овај благи дан, а који је описан у Новом завету је крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану. О томе Свети Владика Николај Жички у ,,Прологу“ између осталог пише: ,,При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: ‘Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета’ (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени.“
Освећење воде на Савинцу
Након одслужене Свете Литургије, сав верни народ се сабрао испред Цркве Светог Саве на Савинцу, како би учешћем у молитви присуствовао чину освећења воде. Призивањем Светог Духа, крстоликим благосиљањем и погружавањем крста у воду, свештеник је извршио чин освећења воде, коју је окупљени народ поделио и однео кућама. Освећена вода се не квари, а упортебљава се као помоћ у телесној немоћи или болести или у одбрани од злих сила. Међутим, света вода није никакав мађионичарски трик, нити има неке магијске моћи. Потребно живети хришћански, постове држати, службе у храму посећивати, трудити се у задобијању врлина и борити се против греха, а свету воду уз молитву користити.
Данас је било прилично хладно (око -5° C, а по субјективном осећају и -10° C) чак и нама који смо обучени и закопчани до грла гледали храбре људе, младиће, дечаке, па и једну неустрашиву (уједно и најмлађу учесницу) девојчицу Даницу, ученицу првог разреда основне школе.
Ово окупљање већ постаје традиционално, јер се већ четврти пут заредом одржава на Дичини код Савиног извора. Из године у годину расте број учесника којих је данас било 64. Пошто Дичина није била бовољно дубока није се могло пливати, па су учесници ушли у воду и потапајући се по три пута, редом излазили код извора. Ту их је чекао отац Дарко, Часни крст и икона са представом Богојављања.
При уласку у воду, сви учесници су загрмели као један: ,, БОГ СЕ ЈАВИ“, а окупљени народ је гласно одговорио:,, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ“. Потом су сви у глас изговорили ,,Оче наш“ и загазили у хладну Дичину.
На крају, сала парохијског дома је била мала, али смо сви некако успели да уђемо и да се послужимо на богатој трпези Љубави, коју су наши домаћини уз помоћ верног народа припремили.
Богу хвала, ни сама црква није била довољно велика да прими сав верујући народ, па је доста људи службу пратило преко разгласа и у служби учествовало испред Милошеве задужбине.
Навечерје је великог празника Аранђеловдана. Овог дана православни хришћани сећају се и славе арханђела Михаила и све Силе небеске бестелесне (анђеле). Овај празник се слави баш у новембру, како објашњава Свети Владика Николај Жички у својој књизи ,,Пролог“, зато што је новембар девети месец после марта. Како се даље наводи у књизи, сматра се да је у марту било стварање света, а девети месец након марта је одабран пошто су анђели разврстани у девет чинова. У ,,Прологу“ пише још и ово: ,,Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола који се уздигао до у треће небо, описао је ових девет чинова у књизи О небесној Јерархији. Ти чинови су следећи: шестокрили серафими, многоочити херувими и богоносни престоли, господства, силе и власти, начала, архангели и ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил.“
Северне двери са представом Светог архангела Михаила (део иконостаса Цркве Светог Саве на Савинцу)
Претходних неколико недеља вребао сам прилику да разговарам о једној важној теми са свештеником Дарком. Он је од скора задужен да служи у нашој цркви у Такову, али и у цркви на Савинцу и у Јовању (Д. Бранетићи – Озрем). Приликом дружења после Свете Литургије, у пролазу ми је поменуо да су после дуго времена враћене рестаурисане северне двери иконостаса на Савинцу. Пошто нисам био упознат са тим шта се дешавало са поменутим дверима, коначно смо данас успели да нађемо мало времена и да ми отац Дарко исприча до краја причу о вратима са иконостаса.
Отац Дарко са својом супругом Милицом и двоје деце од летос живи на Савинцу. Ови млади људи, интелектуалци, претходно су живели у Пожеги где је Дарко служио као ђакон и предавао веронауку у школи. Обоје су завршили мастер студије на теолошком факултету, али обоје су поред тога завршили и мастер студије на ДИФ-у. Милица ради као наставник веронауке у три школе и како сазнајем из разговора, задовољни су досадашњим животом у новој средини.
Он често прича о томе колико је Таково важно за српски народ, колико велика ствар се у нашем селу десила и како треба неговати сећање на устанак и наше славне претке. Каже и то да је црква на Савинцу на њега оставила јак утисак, али да му је сам иконостас, иако скоро обновљен, изгледао крњ без двери са осликаном представом Светог архангела Михаила. Пошто није могао да нађе никакав писани траг о томе где би поменута икона могла да се налази, након дужег трагања сазнао је да је бригу о њој преузела Академија СПЦ за уметности и консервацију.
,,Према причама парохијана, сазнао сам да је пре неких петнаест година икона послата у Београд, а с обзиром на то да је ово мала црквена општина, није било средстава да се рестаурација уради брзо и од стране професора, већ је опредељено било да то раде студенти. Зато је тај процес толико дуго трајао, али ево слава Богу, завршен је и нама су двери враћене пре два месеца“- прича отац Дарко. Занимљиво је и то како су двери враћене. ,,До Немање сам дошао игром случаја. Нисам га познавао. Он ми се јавио и рекао да је планирао да обавља неке послове у храму Светог Ахилија у Ариљу. На моје објашњење ситуације, да нама фале северне двери на иконостасу, он је рекао да зна где се налазе и да ће донети двери за три дана када буде ишао у Ариље, пошто пролази поред нас. И стварно, он их је довезао и ми смо по промислу Божијем успели да комплетирамо наш иконостас. Нисам сигуран, али претпостављам да је то сад његова форма из 1822. године“- наставља о. Дарко.
О рестаурацији о. Дарко даље каже: ,,Иконостас је комплетно рестаурисан 2018. године, средствима које је приложила породица Саше Баралића. Све је рестаурисано сем северних двери које су раније већ биле послате на сређивање. Породица Баралић је тада донирала велика средства за Цркву Светог Саве, а радове на иконостасу је извео студио за рестаурацију и консервацију из Чачка.“
Аранђеловдан
Пре него што кренемо са описом и покушајем тумачења иконе, замолио сам оца Дарка да ми каже нешто више о самом празнику.
,,Сутра је велики празник, посвећен архангелу Михаилу и свим бестелесним Силама. Празник који слави девет чинова анђелских и њиховог предводника архистратига Михаила, оног који је зауставио првог палог анђела, који је повео део војске анђела за собом.“ Овде је Милица додала да наш народ има праву реч за тог отпадника ,,непомјаник“, што значи да о њему не треба ни причати.
У жељи да ми што боље објасни значај архангела Михаила, његову силу, храброст и одважност у борби против сила таме, отац Дарко даље прича како је Војвода светлости зауставио даље осипање анђеоске војске: ,,Архангел Михаил стаје испред војске анђела који су кренули за овим првим, кога је Господ створио, по предању, најлепшег и најдаровитијег, али који се погордио и отпао… Михаил их зауставља, а онима који нису отпали он се обраћа литургијским речима ПАЗИМО! СТОЈМО СМЕРНО, СТОЈМО СА СТРАХОМ! како би их задржао на правој страни. На то му они одговарају СВЈАТ, СВЈАТ, СВЈАТ ГОСПОД САВАОТ! ИСПОЛНИ НЕБО И ЗЕМЉА СЛАВИ ТВОЈЕЈА! Зато је он толико значајан, зато је толико важан, зато му се људи толико молитвено обраћају и зато га толико нашироко прослављају по читавом православном свету. Ето, сад је његов празник и ми смо позвани да проникнемо у дубине читаве Небеске јерархије и оног невидљивог. Јер ми верујемо у Творца свега видљивог и невидљивог. То невидљиво је много веће и много садржајније од видљивог. Зато и прослављамо Небеске силе, да бисмо могли да проникнемо у то што нам је Господ оставио кроз Свето писмо и да уђемо у дубине и ширине домостроја спасења људског.“
Северне двери на иконостасу Цркве Светог Саве
На овим дверима представљен је лик архангела Михаила који у десној руци држи мач, а левом руком за косу држи нагу људску фигуру којој се не може одредити пол ни старост. Испод, у доњем десном углу је представа демона, која је већим делом оштећена (види се само глава). Архангел је окренут фронтално ка посматрачу. Одевен је у златну војничку панцир-кошуљу, украшену стилизованом биљном орнаментиком у коју су ,,сакривена“ застрашујућа човеколика бића . Михаил изгледа као крилати младић, озбиљног израза лица са хипнотишућим крупним очима. Иако на први поглед одише благошћу и наивношћу, када се погледа читава представа у целости, она код посматрача изазива и дозу страха.
Тумачење представе
У покушају да протумачимо ову представу, за полазну тачку смо поставили нагу фигуру коју Михаил држи у десној руци. Прва слична иконографија до које сам дошао је она на икони у Рилском манастиру у Бугарској која има назив ,,Архангел Михаил узима душу богаташу“. Овде је архангел представљен у покрету. Рука у којој држи мач је у замаху и спрема се да крене ка фигури на којој Михаил стоји. Та фигура представља богаташа у часу када му се тело растаје од душе. Душа је представљена као наго људско тело (мада је овде огрнуто тканином око струка). За душу се боре демони који су развили своје свитке са записаним гресима које је богаташ за живота починио. Труде се да одвуку са собом у пакао несрећног човека. Ту су и жене које стоје изнад главе покојника и оплакују га.
Икона из Рилског манастира у Бугарској
На основу имена ове иконе, успели смо да пронађемо право мало богатство. То је рад историчарке уметности др Ане Милошевић „Арханђео Михаило узима богаташеву душу – са северних двери иконостаса Цркве Светог Илије у Смедеревској Паланци”.
О представи на бочним дверима она пише следеће:
Иконографија арханђела на бочним дверима иконостаса била је уобичајена у 17. и 18. веку. Таква иконографска решења одговарала су практичним потребама богослужења, јер су се бочна врата називала ђаконским или анђелским, симболизујући анђеле Христове. На северним дверима у Цркви Светог Илије, Архангел Михаило је представљен у златном оклопу. У десној руци држи мач усмерен ка лежећој фигури човека, док у левој руци има вагу са људском душом која виси. Арханђел стоји на човеку који лежи са јастуком испод главе. Око њега су жене које оплакују покојника, док демони покушавају да отму његову душу.
Сцена је комбинација различитих иконографских типова византијске и поствизантијске уметности. Архангел Михаило је приказан као ратник који тријумфује над гресима, као водич душа, али и као учесник на Страшном суду, где мери душе. Његова улога се наглашава представом ваге и душа, као и извођењем душе из уста умирућег човека, што сугерише да је овај човек грешник чију душу арханђел узима.
У раном 19. веку, ова тема је трансформисана у нову – „Архангел Михаило прима душу богаташа“. Уместо анонимног грешника, овде се наглашава да је умирући човек богаташ. Ова иконографија је инспирисана Христовом параболом о безумном богаташу из Јеванђеља по Луки (12:16–21). Серије бакрореза из Свете Горе, настале између 1807. и 1850. године, допринеле су ширењу овог мотива. Архангел је на њима приказан с раширеним крилима и мачем упереним у богаташа, наглашавајући његову моћ и Божији суд.
Иконостас, Црква Светог Илије у Смедеревској Паланци
Архангел Михаило као судија душа
На основу свега што смо успели да пронађемо о овој представи, може се са сигурношћу закључити да нага фигура на северним дверима савиначког иконостаса представља душу, коју је у тренутку растанка са телом , прихватио архангел Михаил. Он је брани од демона који на основу човековог грешног живота, покушавају да је одведу у пакао. Као противтежу гресима које демони обелодањују, архангел прилаже добра дела која је човек чинио за живота.
Детаљ са северних двери иконостаса на Савинцу – нага фигура, симбол људске душе након телесне смрти
Оно што не можемо одгонетнути без озбиљније анализе је то да ли је испод ногу архангела Михаила постојала фигура (богаташа) чију душу он држи у руци. У доњој зони, икона је видно оштећена, али се не назиру фрагменти тела. На основу осталих икона које нам наводи др Ана Милошевић, а које су радили исти уметници, груписани око чувеног Јање Молера, постоје основе да се и на савиначкој представи архангела Михаила ради о теми „Архангел Михаило прима душу богаташа“.
О групи зографа који су радили, по свој прилици и на иконостасу савиначке цркве, ауторка износи следеће: ,,Сликарски рукопис овог потпуно непознатог мајстора (аутора северних двери цркве у Рипњу) тешко је издвојити из стила радионице, па самим тим и пратити његов даљи рад, али је сигурно да припада кругу зографа блиских Јањи Молеру, Михајлу Константиновићу, зографу Анастасу. Поменути зографи припадају релативно кохерентној групи која делује на тлу Србије у првој половини 19. века.“ Ова група ради такође и на иконостасу Цркве Светог Саве на Савинцу.
На Светој Литургији у Цркви Светог Ђорђа на Цвети 1815. године у Такову, окупили су се сви виђенији људи рудничке нахије и околних села. Данас, двеста осам година касније, успомену на овај славни дан наше историје обележило је нас стотинак. Виђеније не видесмо.
Заселак или како је то Миленко С. Филиповић записао у својој књизи ,,Таково“, један од главних потеса села Шарани – Савинац, чврсто је везан за нашег свеца и просветитеља Светог Саву. Црква која се налази на најлепшем месту у селу, а коју је подигао кнез Милош 1819., посвећена је управо њему. Извори лековите воде који се налазе у близини у кориту реке Дичине називају се Светиња (Савинац) и сматрају се Савиним изворима, а предање каже да су два удубљења у камену поред извора отисци копита Савиног коња. Такође се сматра да је на брду изнад цркве некада постојао манастир који се звао Савина по свом оснивачу Светом Сави. Ево шта о томе пише Миленко С. Филиповић:
,,Врло су жива предања у селу о томе да је некада ту постојао манастир, и неки знаци потврђују да у том предању има нешто истине. На Главици је место Манастириште, али је место раскопано и стоји само рупача. По предању, камен од манастира први је носио Турчин Диздаревић, а после и народ. На Становишту су Калуђерске Ливаде и Поповића или Поповске Њиве, а да нико у селу не зна када су овде живели ти Поповићи и шта је било с њима. Једна надгробна плоча са људском главом у рељефу пренета је са Манастиришта и смештена према апсиди цркве на Савинцу. По народном предању, манастир се звао Савина и његов оснивач је био св. Сава, који га је осветио на Богојављење и онда са литијом сишао на топле изворе крај Дичине и на њима осветио богојављенску водицу. На Становишту су били манастирски станови са стоком…“
,, Варошица се развила око цркве, коју је подигао кнез Милош 1819. у непосредној близини врела Светиње или Савинца. Уз цркву су били подигнути многи чардаци, од којих још стоје два, и кућа кнеза Милоша. Доцније су уз цркву нодигнуте општина и кућа за свештеника, 1889. подигнута је у близини школа, а доцније и друге зграде и куће између цркве и школе…“
Божићни пост траје. На селу су позавршавани велики послови. Ракија је у бурадима, суши се месо у пушницама и оставља се да ,,ћути“ до Божића. Дани су хладни, а куће топле и дуже се борави у њима него вани.
Свака православна породица је мала црква која има свог заштитника коме се моли за напредак и помоћ од Бога, а дан који је заштитнику посвећен обележава се свечано и овај обичај се преноси са колена на колено.
,,Свака српска кућа има у години по један дан кад слави и то се зове слава или крсно име, или свети или свето.“ ( Милан Ђ. Милићевић- Живот Срба сељака)
У децембру су славе посвећене следећим празницима и светитељима:
4.12. Ваведење пресвете Богородице 7.12. Света великомученица Екатарина 8.12. Свети свештеномученик Kлимент 9.12. Свети Алимпије Столпник 13.12. Свети апостол Андреј Првозвани 17.12. Света Варвара 18.12. Свети Сава Освећени 19.12. Свети Николај Чудотворац – Никољдан (Свети Никола) 25.12. Свети Спиридон Чудотворац
У јануару:
2.1. Свети Игњатије Богоносац 9.1. Свети Архиђакон Стефан 14.1. Свети Василије Велики 20.1. Свети Јован Kрститељ 27.1. Свети Сава
Међу православним Србима највише је оних који славе Светог Николу (према неким изворима око половине од укупног броја православних Срба), затим следе Ђурђевдан, Аранђеловдан, Свети Јован, Свети Димитрије…
,,Домаћин се стара и приправља израније чим ће и како ће прославити своје крсно име. Пред ноћ, у очи крсног имена, зађе по један из куће (обично који од момчади) по селу и зовне оне куће, које се зову узајмично. Кад дође пред кућу обично скине капу, назове Бога и рече: „Поздравио ви се тата (или чика или брата) да дођете до вече на чашу ракије. Да се разговоримо и да мало ноћи поократимо; што буде св. Никола донео нећемо сакрити. Дођите, немојте да не дођете“.
Овако се зове где је обичај звати на славу, али има села где се не зову него иде свечару на славу незван ко год милује.
Кад званице долазе свечару обично назову: ,,Добро вече!“ и додају: ,,Срећно ти крсно име; славио га много лета и година у здрављу и у весељу!“ Који су познатији са свечаром, или су својта, донесу и по јабуку или дуњу у недрима и дају је домаћину кад му назову добро вече. Сад сви вечерају, пију, разговарају се, па се и разиђу, а пријатељи из других села ту остају на конаку.“
Овако Милан Ђ. Милићевић описује како је некада протицало вече пред славу Светог Николе и наставља:
,,Сутра дан домаћин се рано пожури цркви, ако није обичај да свештеник долази кући да преломе колач. У цркви, пошто се сврши богомоља, служба или јутрење, свештеник узме колач, пресече га на четворо, преко доње коре, поспе на оном раскршћу вином, обрне га три пут с домаћином читајући, или појући црквенске песме: Исаије ликуј и Свети мученици па га онда разломе на више, и по што у три маха сркну оба од онога вина на колачу и пољубе колач, пољубе се међу собом и разломе колач са свим тако да две четвртине остану домаћину а две свештенику. Домаћин своје четвртине од колача и кољиво врати кући, а свештеник опет оне своје задржи себи.
Дошав кући домаћин се поздрави с гостима (а с којима се није пре видео и ижљуби) па их стане служити (гологлав). Тако ће служити до пред подне, па ако је и сам човек у годинама, он ће онда присести с гостима а дозваће кога млађега од себе да га одмени. Око подне дижу у славу. То бива овако: Сви устану на ноге, поскидају капе, донесе се она четвртина од колача, (или ако доходи поп кући изнесе се цео колач те се он ту и преломи) и на њу се запали воштана свећа, сви се окаде тамјаном, прекрсте се по неколико пута, па онда домаћин наслужи сваком по чашу вина… (здравица) … После тога обреде се сви кољивом, прекрсте се, моле се Богу како ко уме па поседају сви и продужи се гозба и разговор. Ту се прича о старим добрим и тешким временима, о српској слави, о јунацима, о светитељима и добротворима народним.“
Крсна слава је карактеристично обележје српског народа и јединствена појава у православном свету. И пре примања хришћанства, Срби су имали кућне заштитнике, а пошто православље никада није било искључиво и ригидно у свом наступу, стари заштитници су само замењени хришћанским светитељима, а слава је постала део православног живота међу Србима. Сматра се да су наши преци при крштењу узимали за заштитника оног светитеља на чији дан су крштени. Раније се у народу сматрало да су они који имају исту славу у међусобном сродству и да не би требало да се ,,узимају“ међусобно мада ово правило није строго поштовано.
У суботу пред Митровдан наш православни народ се сећа својих упокојених сродника и пријатеља. На Светој Литургији се молимо за њихове душе и читамо њихова имена пред лицем Бога Живога. У Цркви брвнари у Такову се налази табла са именима погинулих и умрлих у рату од 1912. до 1919. године. Сети се Господе у Царству Твоме, помилуј и спаси уснуле слуге своје:
Тројице, Силазак Светог Духа на Апостоле, Педесетница само неки од назива за овај велики хришћански празник. На сам празник у недељу служена је света Литургија у савиначкој цркви, у понедељак у цркви у Такову, а у уторак у Јовању у Доњим Бранетићима односно Озрему. Поред свете Литургије овај велики празник обележен је и литијама, односно преславом или обетином, светковином која се обавља испред записа, светог дрвета које готово свако село таковског краја негује у оквиру свог атара. Овај обичај се још назива и крстоноше, а Марко Марковић из Љуљака написао је диван текст који га најближе дочарава:
,, Литије у Љуљацима
Мало је оних који заиста схватају значај литијског дана и крстоноша за једно село. У Гружи и Руднику за литије, вековима су се сакупљали и сабирали становници села које тај дан обележава, да би се у заједништву, молитви, љубави и слози помолили Господу Богу за мир, благостање, слогу, берићет, здравље и потомство. Заједно са свештеником, у песми би обишли цело село и зановили знак крста на светим стаблима- записима.
Колико су Гружани и Рудничани поштовали запис говори чињеница да је негде половином 19. столећа у Љуљацима једна повећа грана од записа пала на пут који је испод крошње пролазио. Нико се није усудио да је помери. Померили су пут.
Запис су девојке китиле најлепшим цвећем, певајући вилинске песме. Била је част понети црквени барјак, а уз барјак се носила и сеоска икона, понекад и звоно, ако би га село имало. У Порти, коју је свако гружанско село омеђило, имало храм или не, повело би се коло, где би се преплетом руку, опанака и душе приказала она слога које данас тако недостаје.“
У својој књизи ,,Таковци“, Миленко С. Филиповић о литијама пише:
,, Литија или крстоноше би ишле са свештеником и обилазили сеоски атар. У поворци су ишли поглавито мушкарци, али и женске. Поворка је ишла од записа до записа. Као ,,записи” служила су разна стабла: већином крушке, али и цер, храст лужњак, липа, бор и др. Особитост је да у Красојевцима као запис служи један камен. У Брезни је било седам записа, у Шаранима пет, итд. у монографији „Таково”, у описима појединих села наведен је и број њихових записа. Иако су записи култна стабла, која су у општем поштовању, ипак су у Врнчанима један запис уклонили, извадили из земље, јер је правио сувише велику сенку, хлад.
Кад литија или крстоноше дођу до записа, обиђу око њега. Одржи се молитва и у кори на стаблу се засече крст: понови се стари, па се под кору стави хартија на којој свештеник напише „запис”, тј. слова ИС ХС НИ КА. Оближње куће доносе код записа карлице с млеком, сира, кајмака, белог лука, да почасте крстоноше, а за старије учеснике још и ракије. Крстоноше уз пүт певају да им роди летина. Било је некада тога да су пред крстоноше изношени болесници, али нисам могао дознати шта су им крстоноше радиле. Обилазак крстоноша би се обавио по подне, до ручка.“
Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице у Такову
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи
Преслава на Тројице: Таково – Синошевићи
Фотографије из Синошевића преузете са ФБ налога Милета Обрадовић
Почео је Божићни пост. Време када се сваки хришћанин припема. Када одрицањем од ,,тешке“ и укусне хране, од угађања својим чулима вежба и ојачава свој карактер и своју вољу, а уздржањем од чињења лоших дела, од телесних задовољстава сваке врсте вежба своју будност и јача стражу над собом. Уз све то јако је битно и чињење добрих дела кроз бригу и пажњу према људима око себе. Као сваки прави војник, јер хришћанин је сличан војнику који једино кроз свакодневну вежбу и држање у дисциплини може бити кадар да одговори нападу непријатеља у непрестаној животној духовној борби.
Када хришћанина поредим са војником, поредим га са нашим војницима, нашим славним прецима. Какви су били можемо видети из многобројних сведочанстава, али ево једног дивног примера војводе Вука:
,, На данашњи дан погинуо је један од највећих српских ратника и војсковођа. Српска историја је имала много непокорних бораца, али је Војин Поповић ипак био степен изнад свих. Србима је ипак познатији по свом страшном надимку – војвода Вук и био је немилосрдан према непријатељима, а прави пример свим својим војницима. Укратко, био је страх и трепет за све непријатеље српског народа. Био је српски четнички војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.
…
Вук је нарочито инсистирао на дисциплини, тврдећи да она јача морал, али још више на честитости војника. Чувена је његова наредба:
„Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Јесте ли разумели?! Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што жене питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увек има понеки мушкарац, па се њему обратите. За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нови четник дође, ви га упознајте са овим што рекох.“
Текст о војводи Вуку у целости можете прочитати на објави ФБ групе Синови Шумадије (Синови Србије):
Миленко С. Филиповић у својој књизи ,,Таковци“ поред осталог пише и о обичајима и веровањима људи Таковског краја. Он закључује да су Таковци тог времена (књига је писана педесетих година прошлог века) врло трезвени. Представе и радње које су у себи носиле магијски и обредни карактер, а које су биле присутне у животу људи, као целина нису имале нарочит значај (прим.аут.). Ипак, он бележи и описује преживела стара веровања, па чак и магијске радње (врачања за бели мрс, сузбијања града, бајања и надрилекарство, предсказања…). Читајући књигу ,,Таковци“ не могу да се отмем утиску да ме народ тог времена својом безазленошћу и невезаношћу за материјални свет у овом облику који је присутан у савременом животу, јако подсећа на децу. Тако су се пред опасношћу од града убеђивали с облацима да скрену на другу страну, док сада облаке бијемо ракетама. Не могу да се не сетим детињства и неких тешких дечијих ситуација у којима сам се налазио, а које нисам могао сам да решим. Сећам се и магијских радњи које сам из немоћи примењивао не би ли те ситуације превазишао. На пример, веровао сам да ако бих неку реченицу у себи изговорио довољан број пута, могао бих мислима да утичем на учитељицу да ме не прозове да одговарам. 🙂 Као и оно кад сам убацујући лопту у кош врачао и предвиђао ствари тако што бих у себи говорио: ,, Ако сад убацим лопту десиће се то и то…“
Често се ови преживели облици веровања из делеке прошлости мешају и опстају са хришћанском вером, тако да људима који нису дубље ушли у црквени живот делују као да су они изворно хришћанског порекла. Тако у књизи налазимо обредне радње које се везују за црквене празнике и светитеље, а које немају корен у хришћанству.
,, Стока се на Божић храни три пута, а да се не ваби. Волови се хватају и воде у вожњу: хватају их у саонице па иду према истоку и певају истоку. Певају се обичне песме.“
,, … Понеко и сада гата у плеће од печенице. Уочи Божића сви укућани легну на једну страну да жито буде на једну страну.“
,, Савиндан се строго празнује. Има и да се нешто врача уочи Савиндана око стоке. На седам дана пре и седам дана после Савиндана не боје ништа у црвено да не би долазили вукови и клали овце.“
,, У петак пред и на Јеремијевдан није се ништа радило, а нарочито нису се уносила дрва у кућу. Изјутра тог дана обилазе око куће лупајући у канте или тигање вичући: Јеремије у поље, гујурине у море! Докле се чује лупњава, верују неће долазити змије.“
,,Да град не би побио усев, а гром чељад, не треба радити и мрсити у петак пред Св. Илију…“ (сваки петак је у животу православних посни дан).
Однос према вери
О односу народа према црквеном животу писац износи следеће:
,, И живи старци памте кад су се постили сви постови. Сада већ мало ко пости и у ускршњем посту, а остали су постови готово сасвим напуштени…
… Обичном недељом је уопште посета цркве незнатна. Цркви се иде у већем броју на Ускрс, Видовдан, Тројице, Преображење те прву недељу ускршњег и божићњег поста.“
Ова слика из педесетих година прошлог века, била је условљена и тадашњом политиком и пропагандом власти према Српској правослсвној цркви. Народ је ретко посећивао службе, а контакт са вером одржавао преко традиције и прича које су старији преносили, често искривљено и без темељног упоришта у канонима цркве. Другим речима, толико смо се одаљили од наше цркве да би најбољи пут повратка био враћање на почетак на основе вере и хришћанског живота. Јер хришћанин није онај који одлази у цркву неколико пута годишње, слави славу и пости прву недељу великог поста. Хришћанство јесте вера и сељака и радника и интелетуалаца и младих и старих и осталих људи који траже Бога. Исто тако, православље је и врхунска философија иза које стоје многи велики мудраци и философи, уметност иза које стоје врхунски уметници, светитељи који су још увек ту у народу, а који су живели и пре више од две хиљаде година. Православље је вера наших славних предака, наших славних ратника, наших научника, песника, сликара, писаца, спортиста, витезова, краљева, краљица… Колико бисмо само осиромашили када бисмо све ово одбацили због неког лошег попа, неког грешног владике, неког несавесног православца или неке бабе која нас нервира?
