Мајсторска радионица ,,Раћо“ – Таково

Три генерације ауто-механичара

Породичну ауто-механичарску радњу основао је најстарији мајстор у породици Николић, мајстор Радивоје – Раћо. Започео је да обавља поправке мотора и осталих ауто-делова у дворишту очеве куће у Мрђеници. Како прича мајстор Раћо, у почетку је било доста тешко. Радио је у једној милановачкој фирми пуно радно време, а по завршетку посла, настављао би до касно у ноћ да ради у импровизованој радионици у очевом дворишту, да би касније средином осамдесетих година прошлог века прешао у Таково, на место где и сада живи и ради. У почетку је радионица била скромна, до алата се јако тешко долазило. Најбољи и једини специјализовани алат му је био онај који би сам направио. Талентовани и свестрани мајстор Раћо ,,крао је“ како сам каже занат очима, а алат којим су се служили мајстори у великим сервисима, које је имао прилике да посети у Немачкој, сам је правио служећи се како знањем, тако и креативном интуицијом.

,,У почетку се радило у каналу, јер дизалица није било. Тачније, било их је али су биле јако скупе и било их је тешко набавити. У каналу сам поправљао Фиће и Тристаће. Касније сам прешао на Ладе и још неке руске аутомобиле. Највише сам волео да радим око мењача, мотора и карбуратора“ – прича Раћо.

На моје питање како је уопште дошло до тога да заволи механику и да се одлучи за овај занат, мајстор каже: ,,Имао сам рођака по мајци који је радио у Ауто-мото друштву и ја сам полако почео са њим. Један део сам научио од њега, а већим делом сам био самоук. Љубав, воља и заинтересованост за посао гурали су ме напред. Оно што ме интересовало, тешко је ко хтео да ми каже и да ме поучи. Касније је кроз моју радионицу прошло много ученика и сви су сем једног наставили успешно да се баве механиком. Баш зато што мени нико није хтео да изађе у сусрет, ја сам њима несебично преносио своје знање“ – објашњава Раћо.

Мајстор Бобан, представник средње генерације

,,Шта да ти причам, како ме је Раћо терао да радим?“ – кроз смех је Боби започео наш разговор. ,,Шалим се, јако сам заволео овај занат и из љубави сам почео да радим већ са петнаест година“ – наставља мајстор Бобан. Објашњава даље како је још као мали волео да се ,,мува“ по очевој радионици, а да је касније завршио школу за ауто-механичара и већ са седамнаест озбиљно ушао у посао. Поред школе, највише је учио од оца и радио је све послове везане за механику. Како се посао ширио, проширивао се и радни простор. Бобан овде помиње и прву дизалицу коју су набавили: ,,Пошто су дизалице биле веома скупе, прву је направио сам Раћо. После смо купили једну половну и једну нову како се посао ширио. Сад имамо укупно четири које раде и две старе које нису у употреби. Прва радионица је имала сто двадесет квадрата, а сад смо доградили неколико сала и тренутно радимо на око триста квадрата радног простора без канцеларија, купатила и осталих просторија.“

Велики успон ова породична фирма доживела је када је почео да се гради ауто-пут кроз Таково. ,,Одржавали смо аутомобиле за доста фирми које су биле кооперанти на изградњи“ – прича Бобан. Даље из његове приче сазнајем да је посла увек било, чак и у време инфлације, али да је тај период изградње ове велике саобраћајнице био изузетно интензиван и да се у сервису радило до касно у ноћ. Доста тадашњих муштерија и данас долазе у Таково да сервисирају своја возила иако живе у Београду.

Младе снаге – мајстор Бане

Оно око чега су се Раћо и Бобан сложили је то да им је велики ветар у леђа донела одлука најмлађег Николића да се придружи оцу и деди у њиховом послу. И око још једне ствари су се сложили, а то је да је Бане већ сад изузетан у ономе што ради и у механици и у електрици.

Бане је као веома млад донео значајне животне одлуке. Прва је да ће да настави очевим и дединим стопама и да ће наследити њихов посао. Тако је одмах после основне школе, већ тада заљубљен у радионицу, кренуо пут Београда да се образује. Завршио је средњу школу, а касније и вишу, а све везано за ауто-електрику и електронику. Богато искуство стекао је радећи у неколико београдских сервиса ауто-електрике, прво у овлашћеном Шкода сервису, а на крају у једној земунској фирми која је, како Бане каже ,,на веома завидном нивоу и чији је власник ‘доктор’ за ову област“. С друге стране, механику је научио уз деду и оца.

,,У послу увек мораш да се усавршаваш, да пратиш шта се ново дешава. Не можеш да станеш и да кажеш да си мајстор у једном одређеном делу… ниси мајстор никад у овом послу, јер увек има нешто ново, технологија напредује… и дешава ми се да се појави нешто о чему немам појма, али онда кренем да истражујем, да анализирам, да се максимално потрудим да нађем решење“ – закључује Бане.

Питао сам га и о његовом избору да остане да живи на селу. О томе Бане прича следеће: ,,Био сам дуго у Београду и једва сам чекао дан када ћу да се вратим у Таково. Не волим гужву и хаос. С друге стране, имао сам добру и здраву основу овде – разрађен посао и добар сервис. Што се тиче породице, лакше је на селу, а град нам је ту на петнаестак минута. Деца на селу имају лепше услове за живот и ништа нам не недостаје овде.“ Бане је од скоро са својом супругом добио девојчицу и заједно живе у новоизграђеној кући у Такову. Каже да понекад изађе до града са друштвом, али да му је у селу удобно и пријатно и да чак и слободно време проводи са пријатељима из села. Често играју баскет или се окупе на комплексу посвећеном Другом српском устанку у Такову.

Борба за село, борба за Таково

Наду за неше село улива то што је млад, перспективан човек који је имао могућност избора, одлучио да се врати у своје Таково и да ту оснује своју породицу и развија свој посао. И Банов брат Милојко Николић, који није кренуо очевим и дединим стопама, али се скоро вратио из Београда у Горњи Милановац и ради као ИТ стручњак, такође представља светао пример младих људи који се након шкловања као формирани стручњаци враћају у средине из којих су потекли.

Пчеларење у таковском крају

Сада већ давне 1950. године, Миленко С. Филиповић о пчеларству у таковском крају пише: ,,Пчеларсво је прилично заступљено, али сада нема већег привредног значаја. У сваком селу има по неколико домаћинстава која држе пчеле. Али пчеларство није равномерно заступљено: тако, нпр., док у селу Лочевцима и Ручићима многа домаћинства држе пчеле, у Невадама је таквих домаћинстава мало. Раније је пчеларство било јаче развијено: поједина домаћинства су имала и по стотину вршкара из којих је мед вађен на Крстовдан дављењем пчела у води. Деобе задруга, нестајање шума, ратови и реквизиције узроци су смањења пчеларства које наводе сељаци; томе треба додати могућност снабдевања јевтиним индустријским шећером. Иако су већ око 1910. почели да употребљавају кошнице ђерзонке, још увек су честе и примитивне вршкаре или трмке плетене од прућа или павитине, а олепљене балегом и покривене каптарима од липове или трешњине коре.“

Пчеларска породица Вуловић

У претходном тексту помиње се село Ручићи као једно од села таковског краја у коме је пчеларство било заступљено у многим домаћинствима. Једно од таквих домаћинстава је било и домаћинство Михаиловог прадеде Марјана. Михаило се сећа његових вршкара и чувених ДБ кошница, као и дана када су он и његов отац Милета наставили породичну пчеларску традицију хватањем првог роја.

У књизи Миленка С. Филиповића пише и ово: ,,Ко нађе рој, његов је, али треба да закрсти дрво на ком га је нашао“ и ,,Пчеле се ни данас не продају за новац, него се за један рој или `челу` даје овца с јагњетом“.

Хватање свог првог роја Михаило Вуловић овако описује: ,,Сећам се , био сам основна школа када сам први рој ухватио. Рој се био настанио на једној грани, на дрвету у дворишту. Ми смо пришли, поставили кутију испод и здрмали рој са гране у кутију. Из кутије смо пчеле пренели и убацили у кошницу. Код оваквог формирања друштва битно је да се ухвати матица“.

Даље наставља: ,,Када сам дошао са факултета у Милановац, онда смо Милета и ја кренули озбиљно да пчеларимо. Озбиљно смо радили, имали смо преко стотину кошница у једном тренутку. Међутим, после смо смањили и сад смо стали на толико да имамо за рекреацију. Некада смо селили кошнице у Вршац на сунцокрет, док сад имамо око тридесетак друштава. Носилац посла је тата Милета, а ми остали му помажемо“.

Михало је дуго година био председник Друштва пчелара у Горњем Милановцу које броји око стотину чланова. Када се на ових сто дода још двадесетак пчелара који нису чланови, добија се укупан број пчелара који живе и раде на територији општине. Друштво пчелара ,,Матица“ из Горњег Милановца је доста активно, део је Савеза пчеларских организација Србије. Организују дебатне клубове, имају свој часопис и учествују у пчеларском животу нашег краја.

Млади пчелар Вук и млада пчеларка Аника

Вуловићи своје пчеларске послове воле да обављају заједно. На њиховом пчелињаку затекао сам три генерације у раду. Сада је актуелно превентивно деловање против варое, пчелињег крпеља који је један од већих непријатеља пчела.

Михаило прича како деца радо долазе у Ручиће и воле да се баве пчелама, да скупљају восак, а највише да уживају у меду.

Пчеле, савршена бића

О пчелама Свети Николај Велимировић у књизи ,,Мисионарска писма“ пише: ,,За народ своје кошнице, свака је пчела у сваком тренутку готова положити живот свој. А највеће заједничко пожртвовање показују пчеле у ројењу. Један велики белгијски писац написао је целу књигу о животу пчела, па у тој књизи каже о ројењу пчела ово: `Ројење, то није обично преселење пчела но жртва, смислена жртва, коју приноси садашње поколење за будуће поколење, које за њим долази. Даље, говори он: То није инстинкт, није чак ни закон природни. Тиче ли се ствар пчела или људи, ми обично називамо законом оно што сами нисмо разумели`. Него шта је онда? Осећај љубави и бриге за младе пчеле, за ново поколење пчела. Због тога осећаја старе се пчеле роје, то јест, остављају свој дом где су се излегле, пун и препун меда, и одлазе у свет незнано куд, незнано где ће пасти на први конак. Помисли, шта би чинили и највећи родољуби, кад би им се рекло: ради млађег поколења излазите из своје отаџбине, оставите своје огњиште и домове своје и имовину своју, па идите у свет! Да ли би се нашао један велики рој људи међу њима, који би без гунђања следовао примеру пчела? И још много друго прича тај књижевник о пчелама, све чудније од чуднијег. Он каже, на пример, да пчеле воде разговоре међу собом, држе своје зборове, певају своје песме, веселе или тужне, имају своје убојне поклике, одају безбројне ситне тонове, пуне смисла, чујне и нечујне за нас (Метерлинк: Живот пчела). А вама је знано да међу пчелама нема безбожника. Напротив, неки су помоћу пчела сазнали за Створитеља и Бога свога и за Његов пречудни промисао о свима тварима.“

Михаило о пчелама

О овим дивним створењима Михаило ми је испричао и ово: ,,Пчеле су савршено организоване и свака има своју улогу у друштву. Најважнија је матица коју Енглези зову `пчела краљица`. Она излеже око две и по хиљаде јаја дневно, што не постоји нигде више у животињском свету. Пчеле се деле на стражарице, неговатељице, радилице (једне скупљају полен, једне праве мед, једне граде саће). Ту је и трут, чија је улога да оплоди матицу и након тога он угине.“

Још сам од њега сазнао да су пчеле данас јако угрожене. Највећи непријатељ су им хемијска средства којима се прскају пољопривредне културе. Углавном, човек је својим неодговорним понашањем највећи непријатељ пчела и прети да их уништи, а ако се то деси, посредно ће уништити и биљни и животињски свет. Зато је јако битно ширити свест о угрожености ове врсте и о опрезној употреби хемијских средстава у пољопривреди.

Таково и Савинац – заједно смо и лепши и јачи!

Радне акције у Такову и на Савинцу

Сви се сећамо песме Љубивоја Ршумовића ,,Другарство“ и стихова: ,,Сви треба да знају шта другарство значи: заједно смо лепши, заједно смо јачи.“ Јесте да је песма дечја, али носи снажну поруку коју смо временом заборавили. Одрасли смо и заборавили смо да се дружимо, да се окупљамо без или са посебним разлогом, сви смо се окренули себи, својим потребама и потребама својих укућана. Зато су неизмерно вредна постала окупљања људи из села ради неког заједничког циља. Ових дана смо имали два таква окупљања, једно у Такову и једно на Савинцу. У Такову смо се окупили ради кошења великог црквеног дворишта, а на Савинцу је било окупљање због сређивања обале око Светиње и данас, ангажован је багер ради чишћења речног корита у Дичини.

Таково – акција кошења црквеног дворишта

У Такову је велика површина црквеног дворишта под травом и да би се све покосило, потребно је упослити бар два трактора са тарупима и бар седам-осам људи са тримерима. Тако је и било пре два дана (23.06.) и након неколико сати рада, сложна дружина је уредила порту. Замирисала је покошена трава, замирисале липе, а у летњиковцу се наставило дружење до мрака. Радује то што смо, уз освежење, покренули још доста битних ставки и акција за унапређење Такова и околних села, пошто су ту заједно са нама били и људи из Љеваје, Лочеваца, Синошевића и остали.

Уређење обале на Савинцу

На Савинцу се у претходне четири године пливало за Часни Крст на Богојављење. Група наших људи из Горњег Милановца и околних села је на сопствену иницијативу покренула ову, сад већ традиционалну манифестацију, благословену од стране свештеника наше цркве на Савинцу.

Након завршетка, сви учесници су се одазвали иницијативи да се корито реке заједничким залагањем уреди и припреми за следећу манифестацију. Ових дана је дошао ред и на акцију, па су прошле суботе наши јунаци очистили обалу од смећа, покосили траву и врзину. Данас се на Савинцу могу видети багери како чисте речно дно. У разговору са Игором Маркељићем, који је један од иницијатора и организатор радова, сазнао сам да ће део око извора бити очишћен, али не и продубљен како би деца могла да се купају преко лета. Део испод моста до садашње бране ће бити продубљен, брана обновљена, а обала насута песком у једном делу.

Заједно смо и лепши и јачи!

Оно што је до пре неколико година упадало у око свакоме ко посети Савинац и таковску цркву, да слабо водимо рачуна о своме природном и историјском благу, пуштајући га да зараста у коров и врзину, сада се мења. Они који су носиоци тих промена су млади људи чији су корени у таковском крају, али и они који овде живе и воле свој крај. Они људи код којих ентузијазам није издахнуо, они који негују локал-патриотизам на прави начин. Без страначких боја, без подела, сви заједно ка заједничком циљу, ка напретку таковског краја.

210. годишњица Таковског устанка

Српске Цвети

На данашњи дан 1815. године у таковској цркви окупили су се сви виђенији Срби тога времена. Након Свете Литургије и причешћа, у црквеној порти су изабрали Милоша Обреновића за вођу устанка. Ово се може сматрати централним догађајем након кога су наши преци кренули у ослобађање од вишевековног ропства под Османлијама.

Мали-велики јубилеј

Данас, после 210 година, такође је служена Света Литургија и скупило се нешто мало више људи него обично када се недељном Литургија служи у таковској брвнари. У својој беседи свештеник Дарко је скренуо пажњу на то колико је овај дан значајан за нас Србе. Значајан је толико, да би данас таковска порта требала бити премала да прими сав народ . Како један мој саговорник рече, данас би требало да су овде и највиши представници државе и црквени великодостојници, представници општинске власти и представници опозиције, народ из свих крајева Србије и из осталих српских земаља. На жалост, остаје нам само да се питамо зашто то није тако? Зашто је некоме пало на памет да раздвоји дан почетка устанка од великог хришћанског празника Цвети?

Стазама Другог српског устанка

Након Свете Литургије и трпезе љубави која је послужена у нашем летњиковцу, порту цркве преплавили су планинари из планинарских клубова из Чачка, Ужица, Зворника, Горњег Милановца. Око 140 људи се скупило и кроз дружење, песму и игру прославило овај велики дан. Била је ово 35. традиционална акција у организацији ПСД ,,Рудник“ из Горњег Милановца.

Пројекат ,,Српски ракијски казан“

Марко Миљановић је један од оних људи које бих сатима могао слушати. Изузетно духовит и маштовит, он је у стању да и најобичнију тему за разговор уздигне на ниво филозофске расправе, увлачећи у њу и историјске чињенице, физику, математику, уметност, али и паралеле из свакодневног живота, народних обичаја и традиције.

,,Традиција је скуп одговора на заборављена питања. Ми сад само користимо те одговоре, али више не знамо која су питања била постављена. Зато што су одговори одавно елиминисали проблем. Међутим, развојем технологије, комуникације, науке… ми сад преиспитујемо те одговоре и ако са новим технологијама можемо да добијемо нов одговор, у том случају ја сам за да се мења традиција. Али у случају да не добијаш бољи одговор, онда нисам за промену традиције. И тај принцип користим у свом раду“ – објашњава Марко.

Ракијски казани из Горњег Милановца

Његов рад је инжењерски, али и конструкторски. Између осталог, његова фирма ,,Рапид“ из Горњег Милановца се бави и производњом казана за дестилацију алкохолних пића. Ови казани су чеда двадесет првог века. Спој модерног инжењерског пројектовања, електронике, употребе инокса и бакра, који као финални производ дају дестилат са прецизно контролисаним и дефинисаним особинама уз максималну уштеду енергије и воде која се користи у процесу производње.

Иако је већ достигао врло завидне резултате у производњи казана за дестилацију, Маркове тежње далеко превазилазе ниво произвођачко-трговинске делатности. Његов сан је да се ракија као национално пиће уздигне на ниво најквалитетнијих светских пића и да као производ врхунског квалитета крене у освајање света. Да би то постала, поред осталог, ракија би требалo да добије и свој казан, наменски направљен за производњу само ове врсте пића.

Кратак историјат

,,Први дестилациони апарати су настали у Шкотској, односно Енглеској и они су резултат извлачења ,,срца“ из парне машине. Најбогатија земља на свету, са најбољом технологијом израде… Нису имали никаква ограничења, ни по питању новца, ни материјала, ни у технологији израде и радили су их инжењери. Идући од острва ка континенталном делу, долази се до ,,коњак казана“ који већ полако имају ограничења, али су и даље прављени од квалитетних материјала и у квалитетној технологији израде. Како се иде даље у Европу, расту и ограничења. И тако док дођеш до нас који имамо сва могућа ограничења… од материјала, начина израде, до тога да се казани развијају уз помоћ довијања, употребом оних материјала које имаш… Први казани, такозвани чучавци су прављени од глине, капак је био дрвени, а богатији домаћини су имали бакарну цев. Пре тога је и лула била дрвена…“

Музејски примерак старог српског казана

Ограничени недостатком потребних материјала, али пре свега борбом за голи опстанак и честим ратовима, наши преци нису имали времена да се баве технологијом прављења казана, као и саме ракије. Све су то радили, онако ,,успут“, како се то у народу каже.

,,Међутим, западна Србија је оставила најдубљи печат у производњи ракије. Могу чак рећи да је захваљујући западној Србији и технологији производње на овом подручју, у ствари српска ракија и добила препознатљив облик. Кад кажем западна Србија, мислим од Рудника па на запад.“

Како нас други виде?

Велики број Маркових казана користи се широм Европе и добро је упознат са чињеницом како странци доживљавају наше национално пиће. Први утисак је тај да им је јако чудно што ми за прављење алкохола користимо квалитетну храну, односно првокласно воће. При том, ми још увек нисмо нашли начин да ту врхунску сировину наплатимо кроз ракију.

,,Кад је био један Француз, који је иначе председник комисије Spirit Selection (престижно еврпско такмичење)… имао сам сусрет с њим. Дошао је у ненајављену посету Србији да види да ли постоји култура и традиција везана за српску ракију и каква је технологија. За ракијску културу и традицију, брзо је добио задовољавајући одговор, али није знао која је технологија (прављења ракије). Оно што је видео је да Србија има део аутохтоне технологије… такву врсту технологије какву није нашао нигде у свету. Након тога је објавио неколико врло афирмативних чланака о српској ракији и српска ракија полако излази на западно тржиште.“

Оно што би следеће требало предузети по Марковом мишљењу је удруживање свих домаћих произвођача у циљу развоја заједничке технологије производње ракије. У том смислу, он је већ кренуо у међусобно упознавање и приближавање произвођача који користе његове казане. Од заједничке користи им је размена искустава и заједнички напор да се дође до што квалитетнијег производа, а на крају и заједнички наступ на страним тржиштима у великој мери би им олакшао посао.

Српски ракијски казан

Пошто се ради о националном производу, до врхунских резултата би се могло доћи, како је Марко већ поменуо, само удруживањем и разменом искустава у заједничкој борби за исти циљ. Свако би у том удружењу требало да буде спреман на заједнички рад, уз обавезно одбацивање сујете. Оно што би био његов део у тој заједници, Марко је већ прошле године почео да развија. Направио је прототип казана у који је уградио читаво своје инжењерско-конструкторско искуство користећи се савременим материјалима и технологијама израде, али не одбацујући традиционална сазнања која су се показала као добра. Неколико примерака ове прелепе справе је већ у фази тестирања у дестилеријама које су показале спремност да испрате Маркове идеје. На моју констатацију да казан изгледа као уметничко дело, Марко одговара: ,,Оно што савршено ради, мора да буде и лепо“.

Прототип Српског казана у раду (запремине 5л).

Када већ поменух изглед, оно што дефинитиво утиче на леп визуелни утисак је однос пропорција који у сваком сегменту прати Фибоначијев низ, односно златни пресек. Овај однос је познат као савршен још из периода ренесансе и веома је заступљен у уметничнким делима славних сликара, вајара и архитеката. Наравно, присутан је и у природи као неизоставни део Божијег стварања, а Марко додаје још и то да је са великом пажњом водио рачуна о геометрији казана пошто је то један од најбитнијих елемената овог апарата.

Делови казана

Сам казан је од бакра, конструисан је у облику јајета по угледу на британске ,,виски“ казане. Марко ми објашњава зашто баш облик јајета и каже да је јаје најдинамичнији геометријски облик унутар кога се остварује најбоље кретање флуида, где се остварује најбољи пренос топлоте и где се постиже најбоље мешање. ,,Када је мешање добро, онда је комина равномерније загрејана и равномерније испаравају компоненте.“

,,Кокошка кад седи на једној петини јајета, цело јаје је топло подједнако. Винске чаше су у облику јајета што омогућава најбоље мешање вина и најбољи буке (фр. bouquet). Кроз историју, посуде за чување намирница, уља, воде, вина су прављене у облику јајета (античке амфоре, винчанска грнчарија…), а у пресеку овог облика се такође може видети Фибоначијев низ.“

Изнад казана је смештен ,,рандом паркунг“ у коме се налазе многобројни бакарни делови који имају улогу да ,,чисте“ пару која пролази до капка. ,,Ту се дешава интензивна размена енергије и материје између течне и парне фазе.“

Капак је такође бакарни и он у својим пропорцијама прати правила златног пресека. Изгледом неодољиво подсећа на куполе руских православних храмова, а израђен је по узору на ,,коњак“ тип казана. У њему се ствара вртлог алкохолне паре који при великом убрзању улази у прохромску спиралну цев – вортекс, који такође прати Фибоначијев низ у својој конструкцији. У овој цеви долази до хлађења (уз помоћ воде) и кондензације алкохолне паре која из цеви излази у течном стању.

Бакар

Веома битан елемент у читавом процесу дестилације је бакар. Ево како Марко објашњава важност бакра:

,,Бакар је битан зато што има каталитичко дејство на алкохолну пару. Цијано-водоничне киселине разбија на неке друге киселине које се кондензују и враћају, као и масноће. Из тог разлога је битно опрати бакар изнутра после сваке дестилације, зато што се на зидовима скупља масноћа… да би се бакар ослободио за следећу шаржу, да може да реагује са алкохолном паром. Бакар разбија етил карбамате у парној фази… има много хемијских улога у фази дестилације, поготову код воћних дестилата.“

Зашто Српски казан?

Ово питање мој саговорник одговара:

,,Мој лични подстицај у истраживачком смислу је питање, да ли можемо да направимо казан, Српски казан, који би био намењен за воће и сировину из Србије. Наша сировина је дефинитивно другачија од сировина из осталих земаља. Дакле, циљ би био да српска ракија добије свој казан, будући да виски има свој, коњак има свој, рум има свој, текила има свој казан…. До сада смо ми користили варијанте преузете од других технологија или оно што смо могли ми да направимо путем импровизације. У тај наш нови казан требало би да уградимо основне принципе којима су се сви остали руководили. Између осталог и Фибоначијев низ, односно кретање флуида, комплетну термодинамику и механику флуида. Значи, користећи то кроз геометрију, начин грејања и хлађења, да се дође до идеалног казана за наше потребе. У тој варијанти би ракија имала све елементе светског пића врхунског квалитета.“

Таково и Српски казан

Док је разговор са Марком текао, у позадини је Српски казан радио пуном паром. Већ неколико претходних дана, наш домаћин Зола на свом имању у Такову испробавао је могућности ове веселе машине. И тако, док је разговор одмицао, одмицала је и ракија из флаше тек печена на овом прототипу. Иако млада, тек печена и дрска, пренела је и задржала арому Ранке у толикој мери да се у појединим моментима у устима осећао мирис свежег воћа.

Takovo Bush

Прошао је овогодишњи вашар. Шатре, музике, свадбарски купус, печење, сладолед, велики рингишпил, скакаонице и остала чуда. Највише се вашару радују деца, али и они старији љубитељи свих ових поменутих чуда. Причају људи да је ове године музика била одлична, мада се у ту врсту музике не разумем нешто посебно. Оно што је за мене био највећи утисак са вашара је одушевљење мог млађег сина који је први пут сео у велики рингишпил. Провозао се једну туру, дотрчао до мене сав узбуђен, поскакујући од среће. Опчињен тим новим искуством, разочарано ми рекао да му је сад много жао што је онолике жетоне ,,бацио“ на вожњу ,,кола на сударање“.

И то ће проћи

Поред вашара, још увек је актуелна изградња пута. Пошто поменух млађег сина, морам сад и старијег, гимназијалца. Возили смо се породично ка Горњем Милановцу из Такова овим новим путем, кад у сусрет наиђоше ватрогасна кола у пуној брзини са упаљеном ротацијом… дигла се прашинчина ништа се не види. Каже мој син, у жељи да испадне духовит – Добро је бре, ало… где гори?

На сву срећу, видех данас да је асфалт стигао из правца Милановца до Клатичева, до кућа наших комшија Крстовића, па се надам да ће и ова мука проћи све наше комшије које живе поред пута.

Takovo Bush

Има сад нека опција на претраживачу да се веб страна преведе комплетно на неки од понуђених језика. Укључио сам опцију да ми преведе Таково.нет на Енглески и добио врло занимљиве резултате: Таково – Ево мене, ето вас ми је превео на следећи начин Like that – Here I am, here you are… Таковски устанак – Such an uprising, a Љутовница – Таково као Angry woman – That’s it.

That’s it Bush.

Мали шарени подрум – Шарани

У таковским селима нема пуно оних који гаје винову лозу, а још мање оних који се баве производњом вина. Главно пиће је овде ракија и то она која је одлежала и примила боју од храстовог бурета.

Дејан Милошевић из Шарана

На питање, одакле идеја да се у Шаранима сади винова лоза, Дејан одговара како је то била његова жеља још од средњошколских дана. Деведесетих година, када је у нашој земљи била велика економска криза и када су около буктали ратови, Дејан је маштао о животу у селу и свом винограду. Ова жеља га је све више обузимала, па је почео да учи о узгоју винове лозе и производњи вина. Кренуо је да посећује фестивале и салоне посвећене вину. Завршио је и курс за сомелијера (франц. Sommelier). Тако је почео да упознаје људе који се занимају за ову тематику, али и оне који су већ дубоко ушли у процесе узгоја грожђа и производње вина.

Први виноград

Најкорисније савете на самом почетку добио је од Божа Александровића, нашег искусног винара. Он га је усмерио да прво окуша срећу са узгојем Совињон блана (франц. Sauvignon blanc) и 2008. године, Дејан је посадио првих 1200 чокота ове познате сорте белог грожђа. Након три године, стигао је први род, а Дејан је направио своје прво вино. Резултат је био више него добар јер се испоставило да клима, земља и остали услови које Шарани нуде овој сорти грожђа доприносе специфичној ароми вина.

Охрабрен овим малим успехом, Дејан је одлучио да прошири своје засаде, па је поред нових 2000 чокота Совињон блана, засадио и цревне сорте Мерлоа (фр. Merlot) и Каберне франа (Cabernet Franc).

Планови

Након што је заједно са својим оцем од темеља подигао, озидао и покрио вински подрум, следећи корак му је да уреди унутрашњост, да набави још опреме која му је потребна да би проширио производњу. Паралелно ради на уређењу домаћинства, пошто у своју понуду жели да уведе и смештајне објекте који ће се користити у туристичке сврхе. Овај део посла ће на себе преузети Дејанова супруга Јасмина.

Жеља му је да једног дана заокружи своју понуду и да се у његовој винарији у будућности одржавају, како он каже: ,, … радионице слагања вина и хране, промоције и дегустације.“ Пошто је њему у фокусу квалитет, а не квантитет, Дејан не види себе као некога ко би продавао своје производе великим трговинским ланцима. Циљ му је да све своје производе понуди и прода управо ту у свом Малом шареном подруму. Такође, он прати винску сцену Србије и радо се одазива позивима организатора винских скупова, салона, сајмова и осталих винских манифестација.

Борба

На питање: ,,Како се бориш?“ – Дејан се прво од срца насмејао, а онда ми је објаснио суштину:

,, Једном годишње можеш да направиш вино. Имаш сад… ево… четрдесет пет, нека доживиш осамдесет пет, значи још четрдесет пута можеш да направиш вино и то ти је то. Грешке се овде не праштају. Ако направиш једну грешку током године, та година је изгубљена. То је један од ризика.

Друга ствар, кад посадиш виноград, ти не знаш шта ћеш добити. Није то као јабука, крушка или шљива… све зависи какве ароме можеш добити на свом земљишту. Пошто се нико у ближој околини не бави узгојем лозе, нисам могао да пробам туђе вино и да кажем: – Ок, ја ћу добити нешто слично. Ја нисам знао уопште шта ћу добити. Када смо добили прво вино, схватио сам: – Ово је одлично! Тај Совињон може да повуче ароме на две три стране. Сад, неке су скроз назанимљиве, а неке су одличне. На моју срећу код мене је отишао на те цитрусне, воћне, свеже ароме. Није отишао на хербалне, где се осећа неко сено, што мени није уопште занимљиво. И тако, ти посадиш па шта ти Бог да.“

Што се тиче средстава за развој винарије, углавном се сналази сам (да ми не замери Дејанова породица која га апсолутно подржава и помаже, кад напишем ,,сам“ мислим и на његове најближе, супругу Јасмину и родитеље Мирослава и Биљану). На субвенције од стране државе, не може да се ослони. Повремено одлази на рад у Словенију, а зарађени новац улаже у остварење свог сна.

Резултати досадашњег рада

Поред вина, у Малом шареном подруму производи се и ракија и одличан домаћи коњак. За сваки производ Дејан користи своје воће, па тако поред грожђа узгаја и шљиве. Циљ му је да у што скорије време задржи само старе сорте шљива које су се показале најбоље за ракију (Маџарка и Црвена ранка).

Дејан воли и да експериментише, па је поред коњака, траварице и комовице пробао да направи од грожђа сорте Тамјаника ароматично Оранж вино. Пошто су беле сорте показале веома изражајну ароматичност на његовој земљи, Дејан планира да следеће године засади још једну врсту белог грожђа – Траминац.

Шта ти Бог да

Дејан је још један пример да једино љубав може бити довољно јак мотив да се човек нечему посвети. Јер да је у ову своју животну авантуру кренуо искључиво због новца, много пута би већ до сад одустао.

Живимо у земљи и у времену када се овај вид ентузијазма не цени довољно. Данас је свако ко се одлучи да живи на селу од свог рада, истински херој. Херој који своје борбе води сам, али који даје добар пример другима. Захваљујући оваквим херојима видимо да је могуће ићи и тим путем… путем самосталности и слободе.

Незаобилазна тема и обилазни путеви

Већ је скоро два месеца од када се за путовање од Милановца до Такова у оба правца користе обилазни сеоски путеви. Један од ових сеоских путева води преко таковских брда и пролази поред кућа фамилије Савића и излази на главни пут код Јасена. Овај пут се највише користи и то у оба правца. Вожња овуда може да буде стресна пошто је пут доста узак, у појединим деловима стрм и кривудав, а самим тим и непрегледан. Мора да се вози пажљиво и да се води рачуна о томе да у сваком моменту може наићи неко из супротног смера.

Обилазница из правца Милановца иде од скретања код Срчаника ка Врнчанима где се из Синошевића долази до центра Такова (код продавнице ,,Пролетер“). Овај пут је много даљи и није у најбољем стању те га возачи у великој мери избегавају. Уместо њега за долазак из Милановца у Таково, радије се користи пут преко Семедражи и Шарана.

Радови на главном путу Г. Милановац – Таково

Према незваничним информацијама радови ће трајати бар још шест месеци. На почетку и крају деонице на којој су радови у пуном јеку стоји знак забране саобраћаја, али траса није у потпуности затворена. Овуда је могуће проћи у случајевима хитности, али на сопствену одговорност и спремност на то да радне машине могу зауставити пролаз и то може трајати дужи временски период.

Пролазећи градилиштем приметио сам да ће нови пут бити значајно шири у односу на стари. Ово ће свакако допринети квалитету приступнице, али ће уједно угрозити имања и објекте који су у власништу мештана, а налазе се у непосредној близини коловоза. Поједине комшије се суочавају са великим проблемом јер им нови пут одузима велики део дворишта и досеже до испод прозора стамбених објеката. Није редак случај да ће помоћни дворишни објекти морати да се руше, а на жалост има и кућа које су директно угрожене. Како ће ови имовинско-правни односи бити решени још увек се не зна пошто су судски процеси у току.

Уређење Цркве брвнаре у Такову

Радови на летљиковцу су завршени. Остало је још неколико дана рада да се заврши ограда око црквеног имања. Проширен је паркинг и већ сутра би требало да кренемо са постављањем бехатона. У плану имамо још да посадимо младице липе и храста и да поставимо расвету у дворишту као и безбедносне камере. Међутим, оно око чега смо се сви у одбору сложили је да нам у наредном периоду главни фокус буде на уређењу саме цркве пошто одавно није ништа рађено у ентеријеру.

Културно-историјски значај таковске цркве

Укратко, да није било договора на Цвети 1815. године у порти Цркве Светог Ђорђа у Такову, можда не би било ни модерне државе Србије. Поред тога, наша црква је једна од најстаријих грађевина ове врсте у Србији. Првобитно саграђена 1724. године, спаљена следеће, па на темељима старе саграђена поново 1795. године.

Тренутно стање – Црква Светог Ђорђа у Такову

Црквени намештај (изузев сточића за целивајућу централну икону који је нов) је у прилично лошем стању и по њему су видљиви трагови пропадања. Иконостас заједно са иконама би такође требало рестаурирати, ламперију на своду заменити, лустер такође. Ако Бог да планирано је постављање камена на читавој површини пода цркве. На двестоту годишњицу Таковског устанка замењена је кровна шиндра, али би ваљало и њу мало средити и префарбати. Испред цркве су две палионице за свеће које су се показале као веома несигурне. Неколико пута су се запалиле услед великог броја упаљених свећа, тако да би и тај део требало трајно решити.

Донације за уређење Цркве Светог Ђорђа у Такову

Шта ће све бити урађено у великој мери зависи и од средстава која ће бити прикупљена путем добровољних прилога. Са прикупљањем ћемо почети на дан црквене славе која је у наредну суботу 06.05. на велики хришћански празник Ђурђевдан. Овог дана ће бити отворена књига прилога, а већ од сада, ко је вољан да помогне то ће моћи да уради након договора са нашим свештеником.

Вељкова прича из Шарана

Ноћ у прадединој кући

Век и по је ту, на маленој косини, шумадијска стара кућа, са огњиштем и собом, под којом је подрум од тесаног камена. Са ограђеном авлијом од прошћа, а испод ње њива и стрм шљивик црвене ранке. Окренута ка истоку, где зора прво свиће, одмах изнад старог ораха, а са врха нашег Вујна. Пред кућом је јабука, породично стабло, одмах до прага, где се састају преци са потомцима. Испод ње су све наше тајне, састанци и растанци, приче и здравице. Нема им броја, јер овде је све старо бар један век. И и даље се овде у пролеће све буди! Све букне и процвета у месецу мају, зри у септембру и умире у новембру, да би поново с мојим доласком, оживело.

Волео сам да спавам крај прозора, испод иконе и кандила, старих слика насмејаних људи. Крај молитвеника и шајкаче прадедине. Заспао би, али би се у сред ноћи тргао, када је пун месец и ведро небо, негде око Илиндана. Чујем гласове, чујем звук црквених звона, чујем песму бесмртних ратника. Повика неко са малог сокака и лепо рече моје име! Изађох испред и кренух горе и лепо видим сви моји преци, стари ратници у бој кренули. Војислав стоји, на вр` сокака, на дешњаку волу меденица јечи, пушка о рамену и шајкача на глави, а место кола топ волови вуку. До њега стоји силни Глигорије, већ 2 рата има иза себе и у нови се, већ остарео спрема. Видосав његов, од деветнаест лета љуби љубу и нерођено чедо, чега га далек пут, до сињег мора. Около њих су и они, којима име не знам, испраћају их мирно и желе срећу! Месец им зари већ мрка лица, стојим пред њима, стидим се себе. Да ли сам достојан, оваквих људи? Да ли је доста воштаницу палити и Богу се молити за њихове душе? Да ли је доста орати њихове њиве, гајити оно старо воће, певати песме њима у част? Да ли је доста налагати огњиште, сећи колач на дан светог Георгија победоносца, њиховог чувара и молитвеника. Ићи у цркву где су они крштени, причешћени и венчани пред живом сликом Исуса Христа? Да ли је захвалност кад волим сваки камен, сваки грумен и прах земље ове, натопљене крвљу? Када гледам очима ратника у сва она вишња брда, где осећам да су ми корени и да знам да сам дошао међу своје, тамо где припадам тамо где ме воле. Зато стајем пред њима мирно и поздрављам свих 200 јунака нашег села који почивају на вечитој стражи, неки на Зејтинлику, а неки на Крфу, а неки крај Колубаре подно Сувобора.

Миловановић М Вељко

Око казана у Такову

У ово доба године вековима уназад Срби се радо окупљају око ракијског казана. О значају ракије у народу нећу овога пута, већ ћу само о чину печења. Како је то било некад и како је сад.

О томе како је било некад пише Милан Ђ. Милићевић у својој књизи ,,Живот Срба сељака“ писаној далеке 1894. године:

Печење ракије у Србији 1926. године (Фото: Архива Етнографског музеја)

,,  Казан, кад се награди, и кад се већ почне пећи ракија, зборно је место за сељаке суседе, који долазе на казан на разговор, а и на ракију, јер је обичај да се на казану нуди ракија сваком ко дође. На казану се људи разговарају, причају, певају уз гусле, веселе се, а некад се, богме, неки и потуку. На казан долазе и најодабранији домаћини; само што они не остају на казану дуго, него поседе мало, разговоре се, попију по чашу ракије, и одлазе сваки на свој посао. Али се обично на казану нађе покоји нерадник, или баш бескутњик из света који се од казанџинице не одмиче откад казан пропече па докле све не препече. Такав се човек зове џиброња.

Џиброња пресеца батиће и ложи под казан,  доноси воду за табарку, изручује џибру из казана и доноси из каце нову шљиву за печење; он насађује капак на казан, и улепљује га џибром да не одише кад се пече; он пије од пpвенца, а пије и од патоке и из оне џибре којом је улепио капак за казан вади кошчице од шљива, крца их, и њихове језгрице мезети уз ракију. Ето то је џиброња.

Прва ракија што потече кроз лулу у баквицу зове се пpвенац; то је ракија најјача и најљућа; за њом тече ракија која се зове уторак (други падеж уторака, као трећака, пољака, итд.), па најпосле тече патока, то је последња ракија и најслабија и најнездравија.“

Оно што се дан-данас задржало је окупљање комшија око казана, прича, песма, испијање старе охлађене ракије уз мезе. Ово окупљање код нашег домаћина и комшије Саше Јашаревића трајало је пет или шест дана, а свакодневно су се смењивали гости и комшије поред казана, кад је ко могао. Нови казан није нам много сметао у дружењу, није захтеван. Сем што тражи да му се заложи ватра, промени комина, а пре тога проспе џибра одвртањем једног вентила, остало све ради сам. Домаћину остају одрешене руке па се може посветити котлићу, а и у неко доба (пошто кажу ,,ваља се“) и по неки кромпир бацити у жар испод ложишта. Казан вреди сваког уложеног динара, колико сам ја као лаик могао да приметим.

Такође сам приметио да ниједан џиброња није долазио. Иако звучи погрдно, из горњег текста видесмо да је био веома користан члан друштва.

Васкрс 2022.

Најрадоснији поздрав из Такова, Христос васкрсе!

Овог трећег дана Васкрса, присећамо се и сумирамо утиске. Неколико дана пред Васкрс, трудили смо се да што спремније дочекамо овај најрадоснији празник. Столови су већ раније постављени у летљиковцу, а онда су нам стигле и столице. Једноставне, лепе, по узору на старе грчке кафанске столице, само израђене комплетно од сушене буковине, рукама вештих мајстора из Ваљева. Све похвале Бранку за организацију овог дела посла!

Након Великог четвртка и Свете Литургије , на најжалоснији празник у хришћанском свету Велики петак, служена је вечерња служба са изношењем плаштанице на Савинцу:

Служена је Света Литургија и на Велику суботу на Савинцу. Опет на Савинцу следећег дана, присуствовали смо и јутарњој васкршњој Литургији. Поред саме величине празника, велика радост је била видети толико људи на служби. Многи нису успели да уђу у саму цркву већ су стајали испред и тако учествовали у заједничкој молитви. Не сећам се да је некада било више људи на служби у овој цркви посвећеној Светом Сави. Након Литургије наши домаћини су, као што то и обично раде, организовали послужење за све који су били на служби:

Другог дана Васкрса, Литургија је служена у Цркви Рођења Светог Јована Крститеља, која се налази на граници Доњих Бранетића и Озрема. Једном грешком написах да је црква у Озрему и за то добих критику, тако да се и овим путем извињавам људима из Доњих Бранетића и обећавам да се ова грешка неће поновити са моје стране 🙂 Уједно желим и да им се захвалим свима, као добрим и вредним домаћинима. Ми који долазимо из других села у њихову прелепу цркву увек будемо братски дочекани, уважени и послужени. Тако је било и овог пута. Драги људи из Доњих Бранетића и Озрема, Христос воскресе!

Трећег дана Васкрса Света Литургија је служена у Такову. Богу хвала било је људи на служби прилично, с` обзиром на то да је био први радни дан и да је доста људи који обично долазе било спречено због пословних обавеза. Било је доста и оних који нису имали обавеза, али ипак нису дошли јер нису били обавештени или им је било непријатно јер нису директно позвани. Зато сада користимо ову прилику да позовемо све људе којима је Таково у срцу, да дођу на неку од следећих служби, да се видимо, попричамо и подружимо после службе. Пратите наше објаве на нашем Фејсбук профилу где ћемо вас унапред обавештавати о дану и времену следеће службе. Христос васкрсе!

Таково на Цвети 2022.

Срећан празник и срећна нам 207. годишњица слободе и самосталности! Слободе која је рођена управо овде у Такову на овај велики празник. Заиста велики дан за српски народ, можда један од највећих у нашој историји. Као такав, прослављен је скромно. Црквица је била пуна, али ако узмемо у обзир да је овај дан од прворазредног значаја за читаву нашу вољену Србију, онда можемо слободно рећи да нас је било мало и премало.

Бадњи дан у Такову

Окупљање у порти Цркве Светог Ђорђа у Такову почело је од 16ч, а молитва и налагање Бадњака у 17ч. Пуно дечијег смеха из сламе прострте по снегу и посуте бомбонама, пуно људи, пуно радости, уз велику ватру, кувано вино и ракију, ватромет… Прво веће окупљање у летњиковцу, пуно познатих и драгих лица. Чула се прича, чуле су се похвале на рачун летњиковца, чуле су се божићне песме и изворна музика, а било је и оних који су се уз тактове моравца ухватили у коло. Радосни поздрав из Такова: Мир Божији, Христос се роди!

О равнодушности и отуђености

Сретох пре неки дан једног старог познаника и он започе причу о Рио Тинту, протестима, еколошком устанку… У једном моменту запитао ме шта ја мислим о свему томе? Почех како је то удар на природу, велика опасност од загађења, опасност од порбљавања страних инвеститора… у сваком случају кренуо сам да износим мишљење о томе колико је све то погубно и за народ и за животно окружење. Следеће питање је било везано за мој однос и учешће у пружању отпора, тачније, питао ме да ли сам био на неком од окупљања у знак протеста?

– Не, нисам.

– А што?

Да бих му одговорио на то питање, морао сам дубоко да се замислим. Брзо сам се сетио СПО-а и Вука Драшковића, Шешеља, преваре зване ДОС и свих осталих политичких превара којима смо као народ били вешто изманипулисани у новијој историји. Толико је било манипулација и подвала да вероватно сада, ми као народ не бисмо успели да препознамо ни Светог Саву да нам се појави и понуди нам излаз из овог националног колапса. Одбацили бисмо га, у најмању руку као политички некоректну, десничарску, клеро-фашистичку појаву, под притиском удружених медија, прорежимских и ,,опозиционих“. Толико смо слуђивани протеклих година, толико разједињавани, да смо данас изгубили поверење у људе у тој мери да смо се сви повукли у свој кутак, иза својих врата и иза својих брава закључани, не желимо ни у чему да учествујемо ако се директно нас не тиче. У таквом расположењу пристајемо на све и свашта. Од ситних ,,јајарлука“ у продавницама, где нам продају чоколаде које су биле 100гр у новом паковању од 80гр, а за исту или чак и вишу цену. Килограм уместо литар јогурта где те направе будалом за 20 милилитара, пошто је густина јогурта већа од воде и 1кг износи 980мл. Затим преко банки које нам наплаћују ко зна шта све и по ком основу, од услуге подизања новца на банкомату, наплате издавања чекова, одржавања рачуна, до крупнијих зеленашких износа које нам отимају приликом узимања кредита. При том си условљен и ако си негде запослен, мораш да имаш рачун у банци. Негде на дну сваког уговора куцаном на много страна ситним, једва видљивим словима ти подметну неку ставку на основу које те касније намагарче. На питање зашто ми наплаћују плаћање рачуна, рекли су ми у просторијама филијале једног оператера мобилне телефоније, да је то акција која се спроводи да би се корисници упутили на онлајн плаћање. Међутим, када сам почео све рачуне да плаћам онлајн, у месечном извештају ми се појављују и услуге онлајн плаћања рачуна међу трошковима.

Одеш код лекара, ниси ни изустио шта те мучи, он већ пише неке рецепте, неке таблете, сирупе, препарате. Обично су ти лекови истог произвођача чији плакати висе по зидовима ординације. У таксију таксиметар обично или не ради или мајстор ,,заборави“ да га укључи. У месарама ретко где има домаћег меса, увози се неко из Аргентине где је стока храњена ГМО храном и антибиотицима ради превентиве. Кад поменух ГМО, ту су игре без граница, све што је било до скоро НОН-ГМО сада је променило етикету и не знамо шта је.

Где год се окренеш, сви нешто подмећу, варају, крадуцкају и краду и све легално, све дозвољено и легитимно.

– Ма пријатељу, не верујем више никоме ништа. Ко ми гарантује да се ти силни покрети и удружења за очување природе, сутра неће појавити на изборима и стати као подршка неким њушкама?

– Слушај, ово сад ако се не реагује на време, после може да оде у неповрат. Ако се сад не супротставимо, неће бити друге прилике.

– Нека, видећу. Ако дођу да буше по Такову онда ћу изаћи да штрајкујем.

Само… шта ако је он ипак у праву, можда буде касно када црни џипови крену по таковским њивама да скупљају узорке.

Нешутљива лопта

Обично предвече супруга и ја идемо у шетњу. Таман што смо кренули, наш старији син се враћао и сретосмо га негде код улаза у црквену порту. Изненадисмо се што се тако брзо вратио са терена, јер обично остане много дуже кад оде на школско игралиште да игра фудбал са другарима из села. Пре него што смо га питали како то да се тако брзо вратио, он поче да нам објашњава:

– Онај мој друг Жиле, који је то специјалац! Толико је предувао лопту да је просто била нешутљива. Још ми је рекао да дођем на терен… ја тамо, а оно нема никога. Зовем га телефоном, а он ми каже да није мислио на доњи него на горњи терен кад ме је звао да се нађемо. На крају ми је рекао да дођем до Раћа пешке, пошто нисам кренуо бициклом, а да ће ме он повести на свом само да поскида неке лампице…

Браво! Помислих… управо је одлично описао данашњу утакмицу ФК Таковски устанак Таково : ФК Шолопај. Заиста је та лопта на терену у Такову била нешутљива, а терен за који се није знало да ли је горњи или доњи, више непријатељ него пријатељ младим играчима Бранка Кеца Каравезића. Није да се момци нису трудили, оставили су срце на терену, како то спортисти воле да кажу, али једноставно данас није био њихов дан. Изгубили смо 4:1 од екипе која није била бољи противник. Једноставно, имали су више среће јер су од пет контранапада колико су имали, дали четири гола.